Koga to očekujemo ovdje na agori?

Varvari danas će doći.

Otkud u Senatu ova nepokretnost?
Zašto sjede senatori, zakone ne kroje?

Zato jer varvari danas će doći.
Al’ zakone zašto ne donose senatori?
Kad varvari stignu, sa sobom donijeće svoje.

Zašto je tako rano ustao naš vladar?
i zašto na gradskoj kapiji stoji,
svečan, u odeždi sjajnoj, i s krunom na glavi?

Zato jer varvari danas će doći.
I naš vladar izišo je
dar noseći pred njihovog vođu. Povelju
drži u ruci, pergamen gdje utisnuti najveća su zvanja, titule i časti.

Konstantin Kavafi: Iščekivanje varvara (fragment); preveo Slobodan Blagojević

 
Hajde da preskočimo sve ono što svi već znamo i što nam je i odviše jasno. Recimo, to da sada imamo sertifikat crno-na-belo kako živimo u najmizernijoj (barem) evropskoj zemlji i kako pri tome, jasno, ne mislim na materijalnu bedu. A onda i to kako ta mizerija nije ni prirodna ni natprirodna pojava, ni usud ni fatum, nego nešto što je proizvedeno, a na čijem se održavanju vredno i koordinisano radi. Opstanak Srbije kao epicentra Mizerije u rukama je iskusnih profesionalaca, a pomažu im bezbrojni volonteri čista srca. Zato uspeh nije izostao.

Sve ćemo to, kažem, da preskočimo, i odmah idemo na sada jedino relevantno pitanje: kad će primopredaja vlasti? Naime, jasno je da ljudi koje smo birali onako kako se to radi u civilizovanom svetu – dakle, na parlamentarnim, predsedničkim i lokalnim izborima – ili ne žele ili ne umeju ili ne mogu da vladaju ovom zemljom. Njihova otvorena kukavička kapitulacija pred uličnim fašističkim smećem to dokazuje bez i tračka sumnje. Ti ljudi su Srbiju izručili možda gorima, ali svakako srčanijima i odlučnijima od sebe i nama, građanima, preostaje samo da to konstatujemo, i da razmotrimo šta to za nas znači. Ako mene pitate, ja ne vidim po čemu je, osim jako mrtvog slova na jako mrtvom papiru, od subote 19. septembra 2009. prepodne, Boris Tadić predsednik ove zemlje, po čemu je Mirko Cvetković premijer (dobro, to se ni do sada nije znalo), i po čemu je, recimo, Ivica Dačić ministar unutrašnjih poslova? Po čemu je Dragan Đilas gradonačelnik Beograda? Istina je, doduše: tražili su mandat od građana, i dobili su ga. Međutim, oni očigledno ne znaju šta će s njim. Mi smo učinili ono što je bilo do nas: izašli smo na izbore, glasali smo, neki među nama čiji glas se čuje nešto dalje smo i javno govorili za koga ćemo glasati, i zašto. To je ono što smo mi mogli da učinimo. Na onima koji su tražili i dobili mandat bilo je da učine njihov deo posla. Sada vidimo da oni ili nisu mislili ozbiljno, ili nisu znali u šta se upuštaju.

De facto otkazivanje/zabrana famozne Parade ponosa u poslednji čas, a nakon onolikih zaklinjanja nadležnih i najnadležnijih (od Tadića do Dačića) da će država učiniti ono što je prva stavka u opisu njenih poslova i radnih zadataka, dakle, obezbediti mir i sigurnost – jer, ne treba nikada zaboraviti: SAMO zato, zbog svog nepristrasno korišćenog monopola na silu, država i jeste civilizacijski razvijeniji oblik međuljudskog organizovanja od tribalne zajednice, i samo zato ljudi trpe i one gore i neprijatnije strane takve kontroverzne istorijske pojave kao što je država – ne može se protumačiti nikako drugačije nego kao javna abdikacija od vlasti i odgovornosti. A pošto simbolički “presto” nikada i nigde ne ostaje upražnjen, jasno je da u istom trenutku u kojem neko sa njega silazi, neko drugi se već penje. Ko? Pa, onaj ko je pobedio u odmeravanju sa državom, držim da je to sasvim logično.

Neko je nedavno dobro rekao da ako su fašističke i njima slične organizacije jače od države, onda bismo njima ubuduće trebali da plaćamo poreze i obraćamo se za zaštitu; od subote, 19. septembra 2009. ovo nije samo konsekventno razmatranje jedne ipak pomalo “nemoguće” stvarnosti, nego je stvarnost jedan-kroz-jedan. Akteri dosadašnje vladajuće koalicije (Demokratska stranka, G 17, Socijalistička partija Srbije etc.) morali bi da ustupe mesto novoj – na ulici izvikanoj i ulicom suvereno gospodarećoj – vladajućoj koaliciji, čiji je sastav manje-više poznat: Obraz, Dveri, 1389, Nacionalni stroj, Naši i tako to. A sve pod ideološkom i izvršnom paskom vrha Srpske pravoslavne crkve i mobilne NSPM ekipe za hitne ideološke intervencije. Bezbednosna struktura te vlasti prirodno će biti fermentirana od probranih kadrova poniklih iz uglednih nevladinih organizacija kakve su Delije, Grobari, United front i tako to, uz stručni nadzor veterana neumrle JSO i ostalih velikana naše slavne prošlosti, koja pri tome nekako uopšte i nije prošla, što je čini još veličanstvenijom.

Stanje haosa i meteža najnepodnošljivije je od svih mogućih stanja u jednom društvu, i zato ga se ljudi s pravom instiktivno najviše boje. A stanje haosa jeste ono u kojem “svako uzima zakon u svoje ruke”, kako se to lepo kaže. Države koje, za početak, same sebe ozbiljno shvataju prevazilaze to stanje uspostavljanjem poretka baziranog na razumnim (i razumno pravednim) zakonima koje se ima poštovati pod (realnom i ostvarivom) pretnjom veoma ozbiljnim sankcijama. Srbija, očigledno, nije (takva) država. Naprotiv, Srbija u izvedbi dojučerašnje vlasti više podseća na kakvu mladu gospu, kraljevu kći, koja se dosađuje u zamku valjuškajući se besposleno po svili i kadifi, pa sve uzdiše i čeka da dođu nekakvi, ah i oh, grubi varvari, opsednu zamak, i otmu je. A ona će ritualno da zapomaže praveći se da ne uživa. Evo, izgleda da su varvari došli, da su ušli, da nisu naišli ni na kakav pažnje vredan otpor.

Nije Konstantin Kavafi mislio baš “ozbiljno” kada je napisao da su i varvari, na kraju, bili nekakvo rešenje. Znate, ipak je to poezija. Ovi, međutim, govore u prozi, i misle sasvim ozbiljno. I nije da nisu u pravu, u ovim okolnostima. Pošto je država abdicirala, kukavno pobegla od sopstvenog smisla postojanja, glasno nam svima poručila da ne može, neće ili ne ume da opravda smisao sopstvenog postojanja, i najgrublje ponizila sve nas koji smo verovali da svi mi između Drine i Timoka nismo ništa gori od drugih i da smo podjednako zaslužili da uživamo u blagodetima civilizacijskog dostignuća zvanog država, ne preostaje nam drugo nego da posegnemo za varvarima, jer neko uvek mora da određuje pravila života u jednoj ljudskoj zajednici, i da se stara o njihovom sprovođenju. Uzgred, evo, čujem da nam i Firer uskoro dolazi iz Italije; možda ne bi bilo loše da ga pravo sa aerodroma pošaljemo u kabinet u Nemanjinoj i da ga hirotonišemo, dosta smo vremena već izgubili uzalud, vreme je da počne nešto da se radi.

 
Peščani sprud,

Peščanik.net, 19.09.2009.