Tokom 2014. godine obeležili smo mnoge jubileje, a stogodišnjica Prvog svetskog rata je svakako bio jedan od najznačajnijih. U prethodnim mesecima smo se kao građani Evrope zajedno prisećali mnogih datuma, dok smo istovremeno bili svedoci događaja kojima nam istorija još jednom daje tragične pouke. Najpre pomišljam na ono što se događa u našem susedstvu, u Ukrajini i Siriji, gde traju krvavi sukobi. Pored toga, građanski protesti koje smo videli u Bosni i Hercegovini, Mađarskoj i nekim zemljama na zapadu kontinenta stižu kao upozorenje koje dovodi u pitanje naše uverenje u ispravnost demokratskih, otvorenih i liberalnih društava.
Nedavno smo obeležili 25 godina od pada Berlinskog zida koji je srušen 1989. godine, što je predstavljalo simbol novog početka ne samo za Istočnu Nemačku, već i za čitavu Evropu i svet, uvodeći nas u razdoblje tranzicije ka osvajanju slobode, pravednijeg društva i ukupnog ekonomskog prosperiteta. Iako je po mnogo čemu ovaj proces bio bolno iskustvo, demokratski napori su krunisani pre deset godina kada je deset novih zemalja, uglavnom bivših socijalističkih država, ušlo u sastav Evropske unije.
Međutim, nisu svi delovi Evrope na miran način prošli kroz ovaj proces: dok je većina naših istočnih suseda nakon 1989. iskusila mirnodopsku tranziciju ka demokratizaciji svojih društava, razvoj događaja u bivšoj Jugoslaviji otišao je u suprotnom smeru, do tragičnog vrhunca, genocida u Srebrenici pre 19 godina.
Tema Šestog srednjeevropskog foruma pod nazivom “Oni i mi”, koji je održan u Bratislavi od 14. do 17. novembra ove godine, podstakla me je da se prisetim nekih lepih i nekih manje prijatnih uspomena iz naše zajedničke prošlosti.
Čini mi se da 2014. godina odražava mnoge nejasnoće u današnjoj Evropi, među kojima je i ona koja se tiče odnosa “nas” i “njih”. Ove dileme nisu u žiži javnosti, ni u akademskim krugovima, među političarima i poslovnim ljudima, niti među aktivistima civilnog društva. U proteklih 20 godina, samo nekolicina pojedinaca i intelektualaca, koja se okupljala na događajima kao što je Srednjeevropski forum, podsećala nas je na nešto što je ukrajinska književnica Oksana Zabužko nazvala “napuštenim tajnama istorije”. To su zapravo fragmenti našeg kolektivnog i individualnog sećanja, od kojih mnogi datiraju iz doba socijalizma, a neki i iz dalje prošlosti. Nazvaću ih duhovima Berlinskog zida, koji se sećaju svih obespravljenih ljudi koji su bili izloženi nepravdama i brutalnostima, koji pamte propuštene prilike i neiskorišćene mogućnosti tokom dugih perioda potčinjenosti. Oni pamte i “autsajdere” Rome, Jevreje, imigrante, seksualne manjine i sve ljude koji su smatrani krivcima za ugroženost raznih vrednosti u našim društvima.
Dvadeset i pet godina posle pada Berlinskog zida podižu se novi zidovi, od kojih su neki pravi betonski, kao u gradovima širom Slovačke, Češke Republike i Rumunije, koji treba da nas ograde od Roma, dok su drugi zidovi još uvek u našim glavama. Oni postaju vidljivi kroz delovanje protiv bezdomnih ljudi koji u očajanju lutaju Evropom tražeći sklonište i nadu, a koje mi doživljavamo kao “neprilagođene” evropskim idejama i vrednostima.
Prošle godine, na desetu godišnjicu projekta “Tranzit”, sarađivali smo sa umetničkim kolektivom “Chto Delat”, što na ruskom znači “Šta da se radi?” Oni su svoje ime preuzeli iz knjige koju je Nikolaj Černiševski napisao pre 150 godina, u zemlji koju ponovo doživljavamo kao “njih”, a ne “nas”. Černiševski je pisao o tome kako ljudi sa idealima mogu da promene svet u malim koracima. Dostojevski ga je smatrao naivnim, ali je Lenjin bio toliko impresioniran ovom knjigom da je svoje glavno delo o revoluciji nazvao isto tako, “Chto delat”.
Vreme je da se opet zapitamo šta da se radi i da čujemo one glasove u našem društvu koji odbijaju da vide crno-beli svet i koji priznaju “nas” u “njima” i obrnuto. Šta da se radi kada pogledamo tragične događaje u istočnoj Ukrajini, buđenje nacionalizma na Balkanu i krhke demokratske strukture koje dozvoljavaju porast ekstremizma širom Evrope? Kako odagnati stare duhove iz doba hladnoratovske netrpeljivosti, otpore prema Rusiji ili strah od pogrešno usmerenog islamizma, koji se doživljava samo kao pretnja.
Mnogi će se složiti sa profesorom Timotijem Snajderom (Timothy Snyder), dugogodišnjim učesnikom Srednjeevropskog foruma, koji je izjavio da ono što se događa u Ukrajini obeležava početak nove ere za čitavu Evropu. Ovo je vreme ne samo u znaku starih podela na “nas” i “njih” koje se još jednom aktuelizuju, već je posebno obeleženo sumnjama u razumevanje pojma demokratije.
Dok se ljudi utapaju na obalama Mediterana i stradaju u blizini ukrajinske i turske granice, Evropa se čini nemoćnom da zaustavi ove zločine na svom kućnom pragu. Zašto smo toliko slabi? Da li je to zato što su naši građani izgubili poverenje u demokratski izabrane vođe, ili zato što je veliki projekat koji je trebalo da doprinese izgradnji mira u svetu izgubio svoju čaroliju? Ili je upravo obrnuto: možda su političari prestali da veruju nama, građanima? Zašto nemaju hrabrosti za rešavanje izazova koji su pred nama? Da li političari strahuju da im se nećemo pridružiti u toj borbi? Žan-Klod Junker (Jean-Claude Junker) je jednom jezgrovito rekao kako “mi znamo šta treba da činimo, ali ne znamo kako da budemo ponovo izabrani nakon što to učinimo”. Ova izjava odaje duboko nepoverenje političara u zrelost i iskrenost građana.
Dakle, moje pitanje ponovo glasi: šta da se radi kako bismo povratili veru u sebe i poverenje izabranih političara u nas? Umesto kritike, zapitajmo se šta možemo da učinimo kako bismo im pokazali da mogu da nam veruju. Od svih zidova koje smo izgradili oko sebe ili u nama samima, u našoj svesti, zid podignut protiv političke klase u svim evropskim zemljama je verovatno najopasniji za demokratska društva.
Šta treba učiniti da stari duhovi i nove predrasude ne zavladaju našom svešću, 100 godina nakon samoubistva starog evropskog poretka, 75 godina nakon završetka razornog rata koji je izbio kao posledica strašnog rata koji mu je prethodio, 70 godina nakon početka onoga što nazivamo hladnim ratom između Istoka i Zapada, ali i 625 godina nakon bitke na Kosovu ili 330 godina nakon turske opsade Beča?
Istorija je teško breme na plećima onih koji su svesni njene važnosti, ali to breme će imati još teže posledice za one koji zanemaruju istorijske pouke. Kako je rekao Oldos Haksli (Aldous Huxley): “Činjenica da ljudi ne uče dovoljno iz istorijskih pouka je najvažnija od svih istorijskih pouka”. Mi koji znamo da je to tačno imamo odgovornost da ne dozvolimo da se istorija ponovi, kao i da ujedinimo svu dobru volju u tom zajedničkom poduhvatu.
U ERSTE Fondaciji delimo zajedničko uverenje da je jako partnerstvo civilnog društva garancija da barem neke od istorijskih lekcija neće biti zaboravljene, kako bismo odagnali stare duhove Berlinskog zida. Kao što je nedavno rekla Ebi Martin (Abby Martin), voditeljka TV stanice Russia Today, koju bismo mogli da smatramo predstavnicom “njihove” strane: “Dok ne budemo shvatili uzaludnost gradnje zidova, nećemo početi da gradimo mostove.”
Autor je član Upravnog odbora ERSTE fondacije.
Prevela Ksenija Šiljak
Peščanik.net, 24.11.2014.
Srodni linkovi:
Srđan Milošević – Zašto kažeš “dva totalitarizma”, a misliš samo na jedan?
Svetlana Slapšak – Goblen gospođe E.
