Šta mislite o svetskoj finansijskoj krizi, posebno u kontekstu globalizacije? Da li je ta kriza svojstvena dobu globalizacije?

Sasvim je očigledno da smo izvezli naše „toksične hipoteke“. Da to nismo uradili, kriza u Americi bi bila još veća. Dakle, mi manje trpimo, ali svet trpi više.

Sada shvatamo da imamo globalnu krizu. Velika ekonomska kriza 1929.  je bila globalna kriza, ali to je bila kriza koja se najviše ispoljavala  u trgovini. Ova je počela na finansijskom tržištu, ali uskoro ćemo videti i ostale efekte.

Kakva je vaša analiza prirode ove krize? Neki kritičari kažu da je ovo kraj neoliberalizma.

I ja kažem da bi to trebalo da bude kraj neoliberalizma. To bi trebalo da bude kraj ideje da deregularizacija i liberalizacija vode ekonomskoj efikasnosti. Septembar 2008. bi za neoliberalizam i tržišni fundamentalizam trebalo da bude ono što je pad Berlinskog zida bio za komunizam. Svi su znali da komunizam ne valja, ali je pad Berlinskog zida to definisao i utvrdio. Većina ljudi je sada shvatila da je neoliberalizam pogrešna ideja. To pokazuju rezultati moga istraživanja i to pokazuje Iskustvo. Ovo što se događa je dramatičan dokaz i zato će od sada biti teško reći  „verujem u neregulisano tržište“.

Kako očekujete da će se ova kriza razvijati? Da li će doći do nove Velike ekonomske krize?

Mislim da se današnji svet razlikuje od onoga od pre 75 godina. Naša privreda je više okrenuta uslugama. To verovatno znači da nezaposlenost neće dostići ondašnje cifre. Više ljudi će biti primorano da radi dopunske poslove, to već sada primećujemo. Ali nezaposlenost neće biti toliko velika.

Zavisi šta će vlada uraditi. Početak ne obećava, jer je vlada mnogo toga uradila, ali plan je loš. Potrošili smo bilione dolara, ali taj novac nije pametno potrošen. To je takozvani „sistem prelivanja“ – baciš dovoljno novca na Volstrit i očekuješ da deo tog novca pomogne ostatku privrede. Ja sam veliki pesimista. Bilo bi gore da nismo uradili ništa, ali nismo ništa gore mogli da uradimo od ovoga što jesmo. Plan je loš.

Kako odgovarate onima koji kažu da će veliki projekti spasavanja toliko ojačati državu da će to dovesti do socijalizma?

To nije socijalizam. U socijalizmu se brine o ljudima. Bušova administracija ne brine o ljudima. Mogli bi da govorimo o socijalizmu ako bismo poveli računa o ljudima koji gube svoje kuće, o radnicima. Ova administracija sprovodi program socijalne pomoći za krupne korporacije, a ne socijalizam. Pomaže korporacijama, ne ljudima.

Mnogi kažu da je Bušov „saosećajni konzervativizam“ bio velikodušan samo prema bogatima. Šta vi kažete?

Bilo je to saosećanje sa milijarderima, ali nije bilo konzervativno. „Konzervativno“ označava tradiciju. Bacanje ovolikih para na bogate nije „konzervativno“. Dakle, niti je saosećajno, niti je konzervativno. Ali to je učinilo da se Amerika ujedini, jer prvi put većina Amerikanaca misli da je Buš pogrešio.

Mislite li da možemo izbeći novu Veliku ekonomsku krizu,  jer današnja međunarodna zajednica raspolaže brojnim sredstvima kao što su sistem osiguranja štednih uloga i dovoljna likvidnost koju pružaju centralne banke?

Mislim da imamo znanja, sredstava i mogućnosti da to uradimo. Ali ne smemo zaboraviti da su Federalne rezerve i Međunarodni monetarni fond ozbiljno zabrljali u vreme finansijske krize 1997. i 1998. godine. Imali smo sredstva. Imali smo znanje. I tada smo imali mogućnosti, ali ono što su uradili u Indoneziji dovelo je do ogromnog kolapsa finansijskog sistema i do duboke krize. Može se reći da smo znali šta treba da se radi, ali su interesne grupe i Volstrit nadvladali zdrav razum.

Šta mislite da je ključno kako bi zdrav razum pobedio?

To je jednostavno. Davali smo ogromne transfuzije krvi pacijentu koji umire od unutrašnjeg krvarenja. Moramo smesta učiniti nešto po pitanju zaplene kuća. Moramo nešto da učinimo za pacijenta – za ekonomiju. Treba nam stimulativni paket. Treba da povratimo poverenje građana.  Dali smo bankama novac, ali nismo izmenili njihove pobude. Moramo promeniti pravila igre.

Da li možemo očekivati dalji pad dolara i da li ćemo videti dvovalutni sistem?

Jasno je da će uloga Sjedinjenih Država kao države rezervne valute, a možda čak i njena uloga primarnog finansijskog tržišta, biti umanjena. Sjedinjene Države će i dalje to biti, ali ne u ovoj meri.

U svojoj knjizi, Making Globalization Work, tvrdim da bi prelazak sa dolarskih rezervi na dvovalutne ili trovalutne rezerve doveo do nestabilnijeg sistema. Potreban nam je globalni sistem rezervi, i to je ono što predlažem u toj knjizi.

Treba nam multilateralni sistem koji ne zavisi od jedne valute. Ako bismo imali dve valute, kada u Sjedinjenim Državama dođe do problema, svi bi se okrenuli ka evru. A kada je problem u Evropi, svi bi pojurili ka Sjedinjenim Državama. Dakle, dobili bismo veliku nestabilnost.

Da li to znači da nam treba „korpa valuta“ da bismo obezbedili stabilnost?

Treba da spojimo sve valute, po uzoru na SPV (specijalna prava vučenja), ali SPV su bila periodična. To treba da bude permanentnije.

Na čuvenoj međunarodnoj ekonomskoj konferenciji u Breton Vudsu u Nju Hempširu 1944. godine, gde je nakon rata uspostavljen svetski monetarni i finansijski poredak, Džon Mejnard Kejns, predstavnik Britanije, predložio je stvaranje svetske valute koja bi se zvala Bankor. Da li mislite na sličnu vrstu korpe valuta? Na takvu „korpu“ mislite?

Tačno tako, u knjizi tvrdim da nam je to potrebno. Ovo je multilateralni sistem. Potreban nam je novi institucionalni okvir, i zato se nadam da će početi pregovori o međunarodnom sastanku, i nadam se da je to jedna od stvari koje će odatle proizići. Ovo je trenutak za novi Breton Vuds.

Ali, koga treba pozvati na odgovornost za trenutnu svetsku finansijsku krizu?

Odgovornost je u prvoj meri na finansijskom sektoru, na bankarima i hipotekarnim poveriocima. Zatim slede regulatori, jer nisu zaustavili pohlepu. Zatim oni koje zovem „saučesnicima“ – rejting agencije. A ispod svega toga leži Bušova filozofija deregulacije. To nije bilo slobodno tržište, već korporativna socijalna pomoć, koja je branjena jezikom ekonomije slobodnog tržišta.

Federalne rezerve snose veliku odgovornost za labavu monetarnu politiku. Labava monetarna politika u kombinaciji sa slabom regulativom činila je smrtonosni i toksični eksploziv.

Bušovu administraciju krivim dvostruko. Rat u Iraku je oslabio ekonomiju. Poreske olakšice za bogate su oslabile ekonomiju i to je svalilo teret sa fiskalne na monetarnu politiku i ohrabrilo Federalne rezerve da sprovode slabu monetarnu politiku. Dakle, Bušova administracija snosi veliku odgovornost, kako zbog svoje filozofije, tako i zbog pojedinačnih postupaka – poreskih olakšica i kredita.

Kakav bi fiskalni stimulans trebalo sprovesti? Da li bi to bila neka nova verzija Nju dila?

Prvo treba sprečiti da se stvari pogoršaju, dakle pomoći državama i lokalnoj upravi koje posrću. Pomoći nezaposlenima. To je prvo. Drugo, pomoći oporavak privrede. Znači da ćemo imati velika ulaganja u infrastrukturu. A treća stvar, koju ćemo verovatno uraditi, jesu posebni programi za sprečavanje zaplene kuća. Četvrto – ubrzati planirane poreske olakšice.

 
Joseph Eugene Stiglitz, IHT/Asahi, 05.11.2008.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 13.12.2008.

Leave a Reply