Radio emisija 07.02.2014, govore Vladimir Gligorov i Đorđe Krivokapić.
Svetlana Lukić: Izgleda da je zauvek prošlo vreme kada su neki ljudi, iako svesni rizika da će ispasti glupi u društvu, smatrali da makar uoči izbora stranačkim vođama treba reći, otprilike, ‘na stranu vaše poštenje, lepota, ljubav prema narodu i mir u svetu, nego šta je vaš program? Kako mislite da rešite, na primer, sledeće probleme?’, pa onda 1, 2, 3… Makar 3 problema. Te dosadne delove stranke, a sa njima i cela javnost, potpuno preskaču i odmah prelaze na to ko je na kojoj listi i kojim redom, koliko imaju bivših ministara, koliko golih, a koliko obučenih pevačica, koliko glumaca. Jedino što nam nude kao argument da glasamo baš za njih su njihove biografije. U tome ima nečeg nadrealnog.
Na početku današnjeg Peščanika govori Vladimir Gligorov.
Vladimir Gligorov: Šta bi se moglo očekivati od ove vlade da je nastavila da postoji? Koji su to poslovi za koje se pokazala da je sposobna da ih uradi? Bilo da su to poslovi vezani za privredu, bezbednost, pravo, ništa se u suštini nije uradilo. Vi na kraju krajeva imate vladu koja je tu već godinu i po dana. Za tih godinu i po dana, ako se izuzme ovo sa Briselskim sporazumom i sa početkom pregovora sa Evropskom unijom, šta je urađeno? Nemate ništa da kažete. Pogledajte privredne podatke – nikakvog tu poboljšanja nema, blago rečeno. Ako gledate kako rade sudstvo i policija, vidite da, ako nije gore, svakako nije bolje.
Znači, zašto bi glasačima bilo u interesu da takva vlada opstane? Izborima se daje nekakva prilika da se neke teme stave na dnevni red. Hoće li se prilika iskoristiti? Neće. Mi ćemo sada dobiti situaciju u kojoj će postojati vlada koja će imati mnogo veći manevarski prostor. Imaće, u tom smislu, mnogo veću moć Napredna stranka i sam Vučić. To ćemo dobiti, a ne nekoga ko će prvog dana pošto vladu oformi početi da radi na konkretnim poslovima, pa sad 1, 2, 3, 4, 5 – to ne. To će biti još jedna izgubljena šansa da se uzme kontrola nad tom stvari. Zašto mi to ne možemo da uradimo? Pa zato što ne postoji nikakva saglasnost, ni u društvu ni u političkim i drugim javnim sredinama, oko toga šta bi, u stvari, mi od te vlade tačno i tražili.
Kad gledate sve ove partije, grupe ljudi ili pojedince koji se kandiduju, vi vidite da oni ne mogu da se sastave, međusobno se svađaju samo oko toga ko će biti na kojoj listi. Prema tome, vi tu nemate pritisak koji bi bio neophodan. Što se samih medija tiče, oni za to nisu sposobni niti, pogotovu sada, uopšte razmišljaju o tome. Oni bi morali da odigraju ključnu ulogu, da nameću teme koje su u našem interesu. Zato postoje mediji, bar u toj stvari. Nema od toga ništa. Nije ni do sad bilo, a sada pogotovu. To će biti samo propaganda onoga ko može više da plati. Tako da se čitava ta priča potpuno obesmišljava.
E sad, ako nova vlada bude bude vlada uglavnom Napredne stranke, eventualna pozitivna činjenica će biti, bez obzira što nismo znali da kažemo šta hoćemo, znaćemo kasnije da kažemo da smo na njih ljuti. Tako da će se stvoriti mogućnost da u sledećem krugu oni tu odgovornost zaista i podnesu. Da li ćemo mi to iskoristiti, ja ne znam, ali ovde je to obično lakše; ljudima je lakše da se osvete nekome smenjujući ga sa vlasti, nego da imate nekoga koga ste obavezali, dali mu mandat da uradi to što bi trebalo da uradi. Izbori gde se partije nadmeću sa programima, to mi još uvek nemamo.
Sam ministar Radulović i cela ta priča o rekonstrukciji i reformama, upotrebljena je da bi se sačekao pravi momenat za raspisivanje izbora. To je upotreba ljudi i institucionalnih promena, u ovom slučaju rekonstrukcija, sa dosta očiglednim političkim ciljem – da se sačeka momenat za izbore, pa da se onda na sva ta mesta rasporede svi ti ljudi koji treba da se rasporede. Znači oni su, kao vlada, krenuli u nešto, a onda od toga odustali. Bez obzira što svi znamo da je to ionako bilo irelevantno, ipak se tu može zaključiti da ovi koji sada potpuno preuzimaju vlast, ne znaju šta hoće.
Vi sada imate razne interesne grupe, uključujući preduzetnike i sindikate, koji bi mogli da zaključe da vlada uopšte i nema nameru da uradi nešto mimo onoga što se mora. To ‘mora’ će se onda verovatno prebaciti na MMF, a na ovim raznim radnim grupama će se objašnjavati da to što MMF kaže mora da se uradi, jer inače neće biti para, investicija i tako redom. To u najvećem broju zemalja ne daje dobre rezultate zato što se odmah gleda kako da se izvrdaju najteža rešenja, kako da se dođe do polovičnih rešenja, sve sa ciljem da se kod implementacije svega toga ništa i ne uradi.
To je otprilike problem koji se ovde postavlja. On se postavlja svakoj vladi, čak i onoj koja prethodno nije bila na vlasti, koja tvrdi, takoreći, da istorija počinje od njih. Tada postoji jedan prozor mogućnosti kada vi možete da kažete ‘mi smo ljudi od reči’, je l’, nemate bagaž da ste bili ranije, novi ste, možete da kažete ‘sa nama nema šale, mi nemamo nikakve obaveze prema tajkunima. I onda, ako zaista ljude ubedite u sve to, onda oni drugi, bilo da su preduzetnici, bankrotirana preduzeća, državni službenici moraju da razmišljaju – ‘dobro, sad stvarno moram da promenim ponašanje ako hoću da opstanem u novim okolnostima’.
E sad, da li vi možete posle ovih izbora da kažete ‘ mi smo i ranije hteli da radimo sve ovo što ćemo od sada da radimo, ali su nas sprečavali Mika, Žika, Pera i Laza, sad kad ih više nema, e, od sad nadalje – tačno kako smo oduvek hteli’. To je već dosta komplikovano. U međuvremenu ste dobili sindikate koji su izvojevali jednu pobedu, imate javna preduzeća koja prave gubitke, a koja su odložila ‘susret sa istinom’, imate fiskalnu konstrukciju koja ništa ne vredi, koju ćete morati nanovo da smišljate sa MMF-om koji kaže da to nije dobro sračunato, za otprilike 400 miliona evra. Znači, moramo i ovo nanovo. Sad morate ponovo da se penjete uz brdo, i veliko je pitanje da li od toga može nešto da se obavi.
To je taj problem sa kojim se će se suočiti nova vlada; ona neće imati problem da bude izabrana, ali je veliko pitanje da li će imati mogućnosti da reforme, ukoliko zaista hoće da ih sprovede, i ukoliko uopšte zna šta hoće, da li će biti u stanju da to primeni. Ako neće, a meni se čini da će se to traljavo politiziranje nastaviti, onda će se u nekom trenutku morati tražiti neka druga alternativa. Ovi sada imaju tu prednost što su im međunarodne okolnosti, odnosno, vide se kao dobri međunarodni partneri. Ako bi to očuvali, vlada bi mogla i duže da potraje, ali na kraju krajeva, sve zavisi od toga šta ste vi sposobni da uradite kod kuće. Ovde je posao koji treba da se obavi izuzetno veliki, svakim danom je sve veći i veći, a vi ste već to suočavanja sa problemima odložili za godinu i po dana.
Što se znanja tiče, tu jeste veliki problem zato što ljudi koji preuzimaju te odgovornosti nisu do kraja raščistili šta se i na koji način može postići. Ako krenete da pitate, recimo, Svetsku banku, MMF ili nekog kreditora, da vam kažu šta bi vi to trebalo da radite, nastaju novi problem. Ako pitate MMF, on će vam reći – ‘budžet treba da vam bude otprilike ovakav’, pa će da vam govori kako da organizujete penzijski sistem, radno zakonodavstvo, pošto vi sami to, očigledno, ne umete. To je otprilike ovaj problem sa gospodinom Radulovićem. On je imao tu neku ideju šta treba da se uradi.
Bilo bi pametnije sa tačke gledišta same vlade, da su, ako to nisu razumeli, ili nisu bili sigurni šta to znači, da su organizovali seminar, pa da vide da li im to odgovara ili ne, umesto što su rešili da batale. Oni očigledno nisu znali čemu će to da vodi, videli su da su ljudi uznemireni, uostalom, nije bilo ni jasno da li iko želi tako nešto da radi – pa su prosto sve to batalili, i idemo iz početka.
Znači, ako ne možete sami, onda ćete imati ovo drugo: neko će vam reći ‘vama treba ovo’, neko drugi ‘vama treba ono’ i tako redom, znači, problemi će se rešavati zbog toga što ste u nuždi da ih rešavate. Bojim se da će se stvari tako odvijati, a to u krajnjoj instanci vodi nečemu što je jako traljavo, a cela ta politička priča će pričana samo zato da vi budete na tim mestima, jer vam to obezbeđuje kontrolu onoga što vi želite da kontrolišete, bilo da je tu reč o parama, uticaju, moći. Tu je otprilike značaj tog najnovijeg pokušaja da se nešto sa reformama uradi. To nije pitanje sadržaja, mi možemo oko toga da se sporimo.
Mada, moram da kažem da sam iznenađen nedostatkom podrške samoj ideji da se nešto reformiše. To pre nije bilo tako. Ranije je bar ekonomska profesija znala da podržava te stvari, ovoga puta je to izostalo – prvi put. Isto tako, bilo je upadljivo da partije nisu negovale nikakvu debatu, posebno Demokratska stranka koja se potpuno istrošila, odande se bukvalno ništa više ne može čuti. Oni se bave međusobnim obračunavanjima, to je besmisleno. Ovo sad postoji na javnoj sceni, to je gola demagogija. Tu se uglavnom priča o tome ko šta misli, ko je kakav čovek, promoviše se ideja supermena. To je zabrinjavajuće, ne zbog toga što će od toga nešto biti – mnogo gore od ovoga skoro da i nije moguće – nego zbog toga što se s time ne može ništa uraditi. A i brate, uvredljivo je za neku zemlju koja, ipak, treba da ima i neku javnost.
Obično, kad izgubi izbori, stranka mora da prođe kroz određenu rekonstrukciju. Pre toga, potrebna je debata o tome zašto je do toga došlo, da li je greška u programu, u realizaciji, i tako redom. To su normalne stvari. Ovde to nije tako zato što su u prvi plan izbili lični odnosi. A to je problem Demokratske stranke od samog početka. U normalnim okolnostima, ako neko ne prolazi u toj stranci, ne pravi odmah novu stranku, nego pokušava da svoje argumente brani u toj stranci, sa nadom da će možda ubediti i one druge. Međutim, ovde su stranke lična preduzeća, i onda, ako neko recimo izgubi na izborima za šefa stranke, onda on napravi Novu stranku, drugi napravi LDP, treći Novu demokratsku stranku.
To po prirodi stvari ne može da bude korisno zato što će, pre svega, rasprava biti o tome ko je koga izneverio, a ne o tome šta bi trebalo da se radi. Jednim delom to podstiče i ovaj izborni sistem, zato što vi i sa malom strankom možete da dobijete neko poslaničko mesto, pa onda neku sinekuru. Ali, sa političke tačke gledišta, to je besmisleno. No budući da je situacija takva kakva jeste, teško je videti da će opozicija moći da se ujedini. Tu takođe ima grešaka koje su, na neki način, posledica pogrešne imitacije. Recimo, ova ideja da se stvori Nova demokratska stranka, slična je ideji kako je nastala Napredna stranka; znači da se odvojite od Demokratske stranke, koja bi onda praktično atrofirala, a vi dobijete, kao, novu jaku stranku. Međutim, to su potpuno različite okolnosti.
Napredna stranka je uspela zato što je potpuno promenila ideološki i programski profil. Vi ovde toga nemate, ovde se samo govori o tome da je na čelu jedna ličnost, a nije neka druga. Na taj način, vi ne možete da postignete mnogo više od onoga što su postigli Zoran Živković ili Čeda Jovanović. To znači da Nova demokratska stranka i Tadić, sa malo sreće i uz koalicione partnere, eventualno mogu da pređu cenzus i da neko uđe u skupštinu na račun, recimo, Đilasove Demokratske stranke. I to je to. Vi nemate od toga neku ozbiljniju vajdu. Ono kad je stvarana Napredna stranka, to je nešto sasvim drugo. Oni su rekli ‘sad smo drugi ljudi, pre smo mislili da Evropa treba da ide na đubrište istorije, sad mislimo da je to vrhunsko dostignuće civilizacije’. To je prilična promena.
Ovde nema nikakve promene. Koja promena? Tadić pre, Tadić posle, u čemu je stvar? A drugo, ne možete vi svako svoje ideološko razočaranje da proglasite za nekakvu veliku stvar. Tako da nije moguće – a to je bio problem sa Demokratskom strankom od početka – nije moguće da vi sad kažete ‘dobro, mi smo bili liberali, ali sad ćemo da budemo socijalisti, pa sad više nije ni to dovoljno, nego ako je moguće da budemo pravi socijalisti’. Vi tražite neki prostor na levici kojeg ima veoma malo, a koji vi i niste hteli da stvorite. Znači, ako ste nekad razmišljali šta hoćete da budete pa ste rešili da budete demokrata socijalističke orijentacije, onda treba toga i da se držite. A ne da kažete – sad ‘pošto na levici nema nikoga, hajd’ da ja zauzem levicu’. Pa u redu, ali ti se nisi tako kandidovao.
Osim toga, u politici nije dobro tražiti glasove tamo gde ih nema, nego tamo gde ih ima. Znači, u Demokratskoj stranci je problem što ne postoji jasna idejna orijentacija, nemate nešto što vas karakteriše, da kažete ‘to je ono što smo mi’, ‘mi nismo nacionalisti’ – ali kada dođe pitanje republike Srpske ili Kosova, odjedanput ne znate šta tu treba da mislite i radite. Kažete ‘mi nismo komunisti’ – ali kada dođe na red pitanje državnih preduzeća, onda vi ne znate šta u stvari hoćete, i tako redom.
To, na kraju krajeva, neće funkcionisati. I zato je to sad samo politiziranje da bi se zadržali u političkom prostoru, sa nadom da će za vas glasati neko ko nije spreman da glasa za Vučića jer ga to nervira, ili prosto ne želi to, hoće nešto drugo. Ja mislim da neki od tih ljudi neće glasati za opoziciju nego će glasati za, recimo, socijaliste, ili neke regionalne ili lokalne stranke, penzionere, jer ovo što se zove opozicija oko Demokratske stranke, i sav taj kosmos demokratskih i kvazidemokratskih stranaka – to nije mnogo privlačno.
Ova situacija nije ista kao za vreme Miloševića. Bez obzira na sve ostalo, vi se sada sa protivnikom suočavate u kakvoj-takvoj demokratskoj konstelaciji. Znači, ta ideja da vi sad ponovo pravite neku demokratsku opoziciju, nešto kao DEPOS, DOS, to prosto nije na dnevnom redu. Jer ovde sada zaista postoji velika mogućnost da jedna u osnovi autoritarna stranka po unutrašnjem uređenju, dobije jako veliki kolač, i da to onda bude i neka vrsta revolucionarne promene, u tom smislu da se određeni odnosi promene trajnije, i da vi onda ostanete napolju bez mogućnosti da se ponovo pojavite kao neki politički faktor.
Ta opasnost svakako postoji, ali ipak ovo nije situacija kao za vreme Miloševića, vi ipak imate jednu drukčiju i međunarodnu i domaću situaciju, znači imate neke normalne demokratske mehanizme koje možete da koristite. Šta je onda vama kao opoziciji potrebno? Potrebna je partija koja ima program. Program ne može da bude ‘mi smo protiv ovih koji su na vlasti’, to je program protiv Miloševića, ali situacija je sada drugačija. Glasač ne može samo da glasa protiv, i ne bi ni trebalo, nego treba da glasa za nešto što je različito.
Ono što je tu najzanimljivije je što ti elementi programa postoje, i kad je reč o izgradnji institucija, i kad je reč o vladavini prava, i kad je reč o tržišnoj privredi – vi taj program imate, vi znate otprilike šta treba. Vi vidite da imate protivnika, odnosno imate nekoga ko je na vlasti, ko ne može i neće – bez obzira na to šta priča – to da radi. Prema tome, vi njemu treba da suprotstavite jedan normalan program, ja bih rekao liberalno-demokratski, neko drugi može da kaže socijal-demokratski program – ali to nije mnogo važno. To je po mom mišljenju ono što ove partije i ovi ljudi koji za njih rade, ili se za njih vezuju, nisu sposobni da urade.
Ja sam odmah posle izbora, prvi put kad sam kod vas govorio, rekao ‘potrebna je opozicija’. Ali ne opozicija u tom smislu da kažete ‘ovi su babaroge, mi vam nudimo spas od babaroga’. To jeste bio slučaj sa Miloševićem. Sada je situacija ova: imamo ogroman broj prepoznatljivih problema, problema koji su identifikovani, svi ih znamo. Postoji određen skup rešenja, njih nije mnogo. Iz njih teba da izaberete, i da kažete ‘mi predlažemo da se ovi problemi reše na sledeći način, to je program koji mi nudimo kao opozicija ovoj vladi, koja niti razume probleme, niti nudi valjana rešenja’. I onda gledate da tu debatu o tome šta treba uraditi nametnete u predizbornoj kampanji, znači da nametnete javnosti, da bi onda glasač mogao da zna za koji program u stvari glasa. Jedino tako možete da postanete opozicija.
Ovako, na anti-vučićevskoj platformi, u tom personalizovanom smislu, i u smislu straha od mogućeg prevladavanja autoritarnog sistema, bojim se da se neće mnogo postići jer, između ostalog, u situaciji kada su problemi veliki a ne nude se rešenja, ljudi mogu zaista i da glasaju za vođu, jer mogu da misle da on može zaista to i da reši. A vi to ne biste hteli. Tu su apsolutno ključna socijalna i ekonomska pitanja: kako će ljudi da rade, kako će ljudi da žive. Ako nemate odgovore na ta pitanja, onda su to ove priče: ‘glasajte za nas jer je inače ona druga strana gora od nas’. To danas nije neki jak argument. Ne možete da kažete ”aj sad da podržimo Đilasa ili Tadića ili Živkovića ili Čedu Jovanovića.
Ja nemam neko posebno mišljenje, posebno ne loše mišljenje o tim ljudima, ali – vi ste bili na vlasti. Nije da mi vas ne znamo. Znamo šta ste radili kada ste bili suočeni sa ekonomskom krizom i sa krizom bezbednosti. Na kraju krajeva, mi ipak znamo i kako je prodavan NIS, i zašto bismo sad glasali za te ljude? Bilo bi neophodno da, ako bi ja trebalo za nekoga da se angažujem, da znam prvo šta hoće, drugo, kako misli to da uradi, i treće, kako se odnosi prema tome šta je radio ranije, a ne da kaže ‘bio sam najbolji, ali ovi drugi nisu valjali’, ili ovo što kaže Tadić, ‘ja sam sve časno radio’. U redu je to, ali rezultati su vrlo rđavi.
Ako niste u stanju da razumete da niste odgovorili tom zadatku, a tražite ponovo da vam se on poveri, onda je to praktično preporuka da se za vas ne glasa. Dobro, možda ste se kao i Vučić prosvetlili, shvatili ste da je Berlinski zid srušen pre 25 godina, došli ste do tog saznanja, i sad nudite neko drugo rešenje. Dobro, ja sam spreman da to i razmotrim. Ali vi nemate taj osećaj da je to to. Niko od njih ne govori samokritički, ne pada mu na pamet. To nije preporuka za taj posao.
Svetlana Lukić: Još uvek nema, makar ne u Beogradu, onih delija koje noću besomučno lepe predizborne plakate po banderama, napuštenim gradilištima i pijačnim tezgama, i povremeno se pobiju sa protivničkom ekipom. Ne zna se šta je problem, da li se nema para, ljudstva ili lepka, ili je stvar u tome što su pre svega naprednjaci otkrili da, osim kopnenog načina ratovanja, postoji i virtuelno bojište, pa su one pismenije prekomandovali u internet jedinicu koja za sada, kako sami kažu, broji 500 ljudi. Demokratski front ima problem ljudstva, ali i zbunjenosti. Ljudstvo ne zna kojoj demokratskoj stranci je pametnije lepiti plakate.
Toliko puta smo u Peščaniku govorili, u Tadićevo vreme, o uticaju njegovih ljudi i njegovih biznismena na medije. Vučićeva vlast očigledno nije htela da se odrekne jedne tako korisne tekovine, i unela je, vremenom, dodatnu energiju i resurse u taj posao. Na kraju krajeva, nije slučajno Aleksandar Vučić bio Miloševićev ministar informisanja. Već ste verovatno slušali o tome kako su na volšeban način iz medija nestajale razne vesti, kao što je na primer ona o njegovoj ženidbi, ili parodija na njegove spasilačke napore iz Feketića. Osim novinarskih udruženja koja su osudila ovu cenzuru, oglasila se i Share Fondacija koja je zbog ovog slučaja podnela i jednu krivičnu prijavu. U nastavku emisije, čućete Đorđa Krivokapića iz Share Fondacije, čija je glavna misija da štiti otvoren, decentralizovan i slobodni internet. Đorđe je takođe i predavač na Fakultetu organizacionih nauka.
Đorđe Krivokapić: Te subote je stigao do RTS-a snimak iz Feketića, objavljen je integralno na RTS-u. U tom trenutku snimak je bio autorsko delo RTS-a. Međutim, jedan kreativac je preuzeo taj snimak i od njega napravio nešto sasvim drugo. Napravio je jednu parodiju, čak je tako snimak i nazvao. Pošto u pogledu ove odredbe mi nemamo nikakvu sudsku praksu, citiraću sudsku odluku američkog Vrhovnog suda: ‘Kao i drugi oblici društvenih kritika i komentara, parodija može da ima koristan efekat, bacajući novo svetlo na raniji rad, i stvarajući sasvim novi ugao gledanja na određeni problem ili pitanje’. Taj novi ugao gledanja je ubrzo eksplodirao na internetu.
I onda smo doživeli cenzuru; svi ti videi su uklanjani sa svih platformi, i sa fejsbuka, i sa jutjuba, i sa ostalih platformi gde su bili okačeni. Ali kako dela nestaju sa interneta? To je pitanje koje nas ovde interesuje. Puno sadržaja na internetu predstavljaju neke informacije koje nisu dozvoljene. I obično, kad pričamo o problemu autorskih prava ili privatnosti na internetu, pričamo o podacima van kontrole. Znači neko ko je imao neko pravo nad njima, više ih ne kontroliše. Međutim, mehanizmi postoje, i prvi mehanizam predstavlja takozvana notice and take down procedura koja postoji u američkom pravu, koja postoji u evropskom pravu u okviru e-commerce directive, i postoji u našem pravu u zakonu o elektronskoj trgovini.
Ovo pravilo zapravo omogućava da se svaki sadržaj postavlja na internetu od strane svih korisnika, a da oni koji skladište taj sadržaj ne odgovaraju za njegov sadržaj. Oni uklanjaju sadržaj tek nakon što prime notice, odnosno obaveštenje od nekog da je sadržaj na njihovim serverima ili na njihovim platformama nedozvoljen. Tek od trenutka saznanja da je sadržaj nedozvoljen, oni snose odgovornost ako ga ne uklone. Međutim, činjenica je da u subotu mi nismo bili žrtva kliktivizma. Kao što su predstavnici RTS-a i te kuće KVZ rekli, sadržaj je uklonjen po osnovu autorskih prava.
Kako je uklonjen? YouTube poseduje sistem Content ID, i ovlašćeni distributer autorskog materijala, kao što je KVZ, koji ima direktan ugovor sa YouTubom, ima pravo da u taj sistem ubaci primerak autorskog dela nad kojim ima isključiva prava, i da taj primerak bude skladišten i upoređen sa svim ostalim primercima na mreži. Ukoliko se taj primerak identifikuje sa nekim drugim, KVZ će dobiti obaveštenje da je pronašao sličan primerak i pitaće KVZ da li da ga potpuno ukloni, da li da ga ukloni u samo nekim zemljama, ili da ga ostavi. Ono što se svakako desilo je da je KVZ primao ta obaveštenja i da je donosio odluku da ih uklanja.
Indikativno je da ceo YouTube vrvi od snimaka sa RTS-a, sa njihovim žigom, sa njihovim znakom, isečcima iz dnevnika, parodijama isečaka iz dnevnika, remiksa, pa i gomile komercijalnog materijala. Tako da je KVZ, koji navodno ima ugovor sa RTS-om, zapravo sprovodio određenu uređivačku politiku, zloupotrebljavajući mehanizme koje poseduje, suštinski zloupotrebljavajući i svoj biznis-model. Odlučili smo da podnesemo krivičnu prijavu za krivično delo povrede slobode govora i javnog istupanja, a suština tog krivičnog dela je protivpravno uskraćivanje i ograničavanje slobode govora i javnog istupanja. Pošto je potpuno evidentno da KVZ, bez obzira da li je imao ovlašćenje od RTS-a ili ne, nije imao pravno ovlašćenje da uklanja taj sadržaj sa YouTube, zato što je vlasnik autorskog prava bio kreativac koji ga je napravio, a ne RTS. Da li je tog dana iz RTS-a otišla jasna naredba KVZ-u da taj materijal pokušaju da skinu, ili je možda ta instrukcija došla iz nekog potpuno drugog centra?
E sad, izgleda da je akter tog snimka, on ili njegov PR tim, odlučuju da umanje štetu. Kao što smo naveli u krivičnoj prijavi, postoje indicije da su stranački aktivisti u tom sučaju, jer imamo tvit gospodina Maria Maletića koji jasno i glasno kaže da um caruje… na pitanje kako uklanjaju sadržaj tako lako i tako brzo. Taj gospodin na tviteru ima titulu vođe internet tima Srpske napredne stranke. Dakle, tek nakon što je neko objavio snimak uz svoj komentar, na svojim profilima, ostali mediji u Srbiji puštaju ovu informaciju.
I sad dolazimo na temu odnosa medija u Srbiji i internet zajednice. Ovo nije prvi slučaj da smo se suočili sa cenzurom ili samocenzurom. Imali smo prvo slučaj autorskog teksta Dušana Mašića koji je došao u žižu interesovanja tek kad je uklonjen. Zatim smo imali slučaj teksta o ćerki guvernerke Tabaković, koji je naprosto nestao sa sajta Radia 021, a onda, kad je objavljen na sajtovima Centra za istraživačko novinarstvo Srbije i Autonomije info, nestao je pod nerazjašnjenim okolnostima, odnosno ljudi koji uređuju te sajtove tvrde da ih nije uklonio niko iz njihovog tima već neko drugi.
Po internetu kruže priče da su legalni mehanizmi uklanjanja sadržaja na internetu prevaziđeni od strane aktivista koji učestvuju u kampanji; da oni koriste čitave hakerske timove koji prolaze kroz sigurnosne zašite i uklanjaju sadržaj. Inače, ovi hakerski timovi su bili aktivni naročito u toku subote i nedelje, kada su uklanjali sadržaj sa nekih manjih, ili, kao što se opet priča na internetu, postoje i drugi timovi koji su različitim metodama intimidacije pokušavali da privole ljude koji su taj sadržaj postavili, da ga uklone. I Facebook profil osobe koja je napravila taj video, tu parodiju, bio je jedno vreme uklonjen sa fejsbuka. Mi imamo medije u kojima se sve češće određene vesti uopšte ne pojavljuju ili su marginalizovane, ali internet zajednica uspeva da taj nedostatak nekako nadoknadi.
Mi trenutno radimo jedno drugo interesantno istraživanje vezano za akademsku mrežu Srbije, takozvani AMRES. To je javna ustanova, potpuno finansirana iz budžeta republike Srbije, koja obezbeđuje dosta brzu i kvalitetnu internet konekciju potpuno besplatno svim univerzitetima i obrazovnim ustanovama u Srbiji. Međutim, primetili smo da je čitav niz sadržaja na ovoj mreži blokiran i ne može mu se pristupiti. Tu, pre svega, naravno, ima pornografskog sadržaja, i o tome možemo diskutovati, da li njega treba uklanjati ili ne, ali imamo i čitav niz sajtova, istraživačkih, i recimo SIEPA-i nije moglo da se pristupi sa mreže, i recimo Viber ne radi na toj mreži kao sredstvo komunikacije, što znači da neka ustavnova koja poseduje infrastrukturu potpuno kontroliše šta mi možemo da primimo od informacija. To nije samo tehničko pitanje, to je pitanje ko, kako, pod kojim uslovima, može da ograniči naše pravo na informisanje. Ovde imamo cenzuru u akademskoj mreži. Tamo gde bi akademske slobode trebalo da budu najveće, i gde bi istraživači trebalo da imaju pristup što većem polju informacija, one su zapravo najuže. Nijedan drugi internet provajder u Srbiji za sada ne vrši ovakvu cenzuru i blokiranje.
I sada dolazimo na jednu od najinteresantnijih tema. To je tema elektronskog nadzora, odnosno pristupa našim podacima na mreži. Postoje dve različite stvari. Prva je ono što zovemo prisluškivanjem, ono što mnogi akteri u našem društvu, počevši od predsednika republike, govore da se dešava, a to je da se neovlašćeno prisluškuju naše komunikacije; da neko sluša naš telefonski razgovor ili pristupa našim mejlovima. Ali imamo još jedan aspekat elektronskog nadzora, koji je tekovina evropske regulative – to je pitanje zadržanih podataka. Kroz zakon o elektronskim komunikacijama se svim operaterima, kako mobilnih telekomunikacija, tako i internet servis provajderima, nameće se obaveza da čitav niz podataka o nama zadržavaju u određenom vremenskom periodu, koji po evropskoj regulativi može biti od 6 meseci do 2 godine.
Znači, svaki od naših operatera ima informaciju gde smo se mi kretali prethodne dve godine, zato što ima log o svim baznim stanicama na kojima smo se nalazili. To su zapravo ti meta-podaci, s kim komuniciramo, koliko, kojim intenzitetom… To je nešto što predstavlja našu privatnost, i to je nešto nad čim imamo zagarantovano ustavno pravo, tako da se tim informacijama može pristupiti samo ako se ispune tri kriterijuma. Prvi, da je pristup ovim informacijama propisan zakonom, drugi, da je srazmeran i neophodan u demokratskom društvu, i da je, na kraju, usmeren na zaštitu temeljnih vrednosti.
Ono što je takođe praksa našeg Ustavnog suda, to je da kod presretanja mora postojati sudska odluka. Moramo da imamo u vidu da je pristup našim podacima nekad i legitiman – što znači sprečavanje kriminala, sprečavanje terorizma… svi mi znamo da, kad nam neko ukrade telefon, da kažemo ‘oni bi mogli da provere, vide gde je, šta je i tako dalje, i da nam vrate taj telefon’. Možda u nekim situacijama to i jeste korisno, ali mora se ispoštovati procedura predviđena Ustavom i zakonima Republike Srbije.
Kada službe bezbednosti, na primer, mogu pristupiti podacima? Kada dobiju određenu odluku, po određenoj proceduri, ostvare se određeni uslovi. Međutim, mi ne možemo da dođemo do odgovora na pitanje kako to faktički funkcioniše; na koji način funkcioniše komunikacija između operatera, koji imaju pristup svemu, i službi, koje kao nemaju pristup svemu. Jer postoje indicije da službe, bez prijavljivanja operaterima, mogu da prisluškuju.
Mi smo pre dve nedelje podneli zahtev povereniku da nam dostavi informacije do kojih je došao kada je 2012. godine sprovodio nadzor nad operaterima mobilnih telefonija. To je nadzor nad Telekomom, Telenorom, VIP-om i Orionom. Juče smo dobili odgovor od poverenika, i ovo je jedan od retkih odgovora – priča se da ih ima manje nego prstiju na jednoj ruci – koje je poverenik za informacije od javnih značaja odbio. Šta je odbio? Odbio je informacije koje sadrže lokacije na kojima se nalazi određena oprema, o vremenu kad je oprema instalirana, načinu na koji se koristi, tehničkim mogućnostima i kapacitetima koje oprema ima, i čitavoj komunikaciji između operatora i službi. Zahtev je odbijen zato što na većini tih dokumenata postoji oznaka da li državne tajne, ili poslovne tajne, ili neke tajne. Ni sam poverenik i ombudsman nemaju odgovor na ova pitanja.
E sada, mi nismo samo u situaciji da ne možemo da znamo kako se našim podacima, koji se negde talože, pristupa; mi imamo i indicije da u Srbiji postoje i druga sredstva za elektronski nadzor, znači za masovno nadgledanje naših komunikacija, kao što su Trovicor i Finfisher. To su alati za koje postoje indicije da su instalirani u Srbiji. U pogledu Finfishera postoji istraživanje koje je sproveo Citizen Lab iz Kanade i utvrdio da se na teritoriji Srbije nalazi server za Finfisher, znači da je instaliran i da tu radi, a u pogledu Trovicora, WikiLeaks je objavio informacije o kretanju trgovinskih agenata koji prodaju ovaj softver.
Indikativno je da je u aprilu nekoliko njih bilo u Srbiji, kao da su vršili prezentaciju tog softvera, a onda se jedan od njih vraćao par puta i zadržao 7 dana u avgustu. Kao da je prodao taj softver i da je vršio obuku kako se on koristi. Nismo do sada uspeli da dođemo do informacije gde su ti softveri instalirani i za šta se konkretno koriste – da li u državnim institucijama, za nadzor radnika u njima, ili u nekim privatnim kompanijama, ili možda u nekim centrima gde mi komuniciramo, kako bi se nadgledale naše komunikacije.
Ono što je definitivno sigurno jeste da sistemi za masovno nadgledanje naših komunikacija postoje u Srbiji, i da mi o tome ne ništa ne znamo. Interesantna je inicijativa BIA-e da se uvede obavezna registracija SIM kartica. Trenutno mi imamo obaveznu registraciju post-paid kartice. Ona je legitimna jer inače ne bi mogli da vam dostave račun i ne bi mogli da vam naplate vašu uslugu da se vi ne registujete i da ne znaju ko je vlasnik. Međutim, u Srbiji postoji 5 miliona pre-paid kartica, i neko želi da tih 5 miliona pre-paid kartica registruje. Istina, je l’, neki kriminalci koriste te kartice, kupili su ih na trafici… Ali ne smemo zaboraviti kakav uticaj na naše društvo može imati jedan takav postupak.
Primer iz Ukrajine, sa protesta, je više nego ilustrativan. Zamislite, mi smo izašli da iskoristimo naše pravo na okupljanje i protestovanje, a onda svi dobijemo poruku da smo tu nelegalno, da oni znaju ko smo mi, i da će možda preduzimati neke pravne mere. Znači, neka vlast zna svakog od nas pojedinačno. Ako su kartice još registrovane, oni imaju naša imena, prezimena, adrese i sve ostalo. Ovo nije samo pitanje internet slobode, nego i pitanje slobode celog društva. Znači, nestaće sve naše slobode za koje smo mislili da smo se izborili za njih, ako ne budemo vodili računa o tehnologijama i načinu na koji se one koriste.
Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. Slušali ste Vladimira Gligorova i Đorđa Krivokapića. Pozdravljaju vas obe Svetlane.
Peščanik.net, 12.02.2014.
