Radio emisija 11.04.2014, govore Žarko Korać i Vesna Rakić-Vodinelić.

Svetlana Lukić: Ako je tačno da je prvi i glavni uslov da bi se neki problem rešio otkriti njegove uzroke, onda smo mi na konju. Za ovu ekonomsku propast krivo je socijalističko samoupravljanje. Ove nedelje Aleksandar Vučić je na nekom nemačko-srpskom forumu, upravo samoupravljanje proglasio državnim neprijateljem broj 1 i najavio njegovo brzo hapšenje.

Naravno da čovek mora da se snalazi, odnosno da se prestrojava u hodu, jer dojučerašnji neprijatelj broj 1 postaje koalicioni partner. Koliko puta smo iz Vučićevih usta čuli da je Srbiju uništila lopovska, kriminalna, mafijaška banda zvana Demokratska stranka, kojom je, ako me sećanje dobro služi, skoro celu deceniju neprikosnoveno vladao Boris Tadić, s kojim se ove nedelje Vučić dogovarao kako da spasavaju Srbiju. Ali izgleda da kao što je Vučić imao svoj put za Damask, na kome se od Savla preobratio u apostola Pavla, tako je verovatno na tom putu poslednja dva meseca proveo i Boris Tadić, i od šefa mafijaške bande postao Eliot Nes.

Socijalističko samoupravljanje je moralo izbiti na čelo liste za hapšenje i zbog toga što je nezgodno za propast javnih preduzeća okriviti partijsko zapošljavanje, odnosno partijske vojnike raspoređene na čelu javnih preduzeća, koja prave gubitke u milijardama.

Međutim, ove nedelje smo stekli ne samo novog, odnosno starog neprijatelja, samoupravljanje, nego i nove prijatelje. Aleksandar Vučić je izrazio zahvalnost, citiram, ‘dragom prijatelju, gospodinu Šrederu, što je došao u Srbiju i što razume potrebe malih naroda’. Gospodin Šreder je uzvratio i rekao kako mu je unapređenje odnosa Nemačke i Srbije priraslo srcu, skoro koliko i gasovod Severni tok, čiji je veliki i dobro plaćeni prijatelj. Našim medijima je Šreder posebno prirastao srcu jer je pokazao da ima razumevanja za suvlasnika Severnog toka, Putina, odnosno za njegovu intervenciju na Krimu i drugim delovima Ukrajine, rekavši da je najzad shvatio da je NATO bombardovanje bilo protivno međunarodnom pravu.

Zbog gospodina Šredera, nesrećni Vuk Drašković, Velimir Ilić i drugi predizborni partneri SNS-a još uvek sede kraj telefona i čekaju da ih stariji partner pozove, makar na kafu, ako neće u vladu. Ištvan Pastor je za sebe obezbedio mesto jednog od vitezova okruglog stola, Dušan Petrović se snishodljivo smeška ulazeći u Kamelot sa Tadićem, nadajući se da će mu kralj Artur mačem dotaći rame, a neuništivi Rasim Ljajić, za koga je Mihajlo Suslov malo dete – a on je nadživeo sve: i Staljina, i Hruščova, i Brežnjeva i Andropova – dakle Rasim Ljajić ima zagarantovano mesto ministra. Navodno, voleo bi da dobije ministarstvo trgovine, i žarko želi da tome pripoji turizam, ali izgleda da Aleksandar Vučić hoće da Rasim Ljajić nastavi da brine o ministarstvu rada i, pre svega, socijalne politike, o kojoj je Ljajić tako lepo brinuo godinama.

To nisu te iste godine kada je, na primer, nasilje nad decom poraslo skoro 5 puta. Juče sam pročitala vest da su centri za socijalni rad, na primer 2009. godine evidentirali 840 porodica u kojima su deca bila žrtve najstrašnijeg nasilja, a prošle godine je taj broj porastao na 3600.

Ako se svi slažu da su porast siromaštva, nezaposlenosti i neizvesnosti neki od glavnih uzroka porodičnog nasilja, koliko će još hiljada dece postati žrtve nasilja svojih roditelja i svoje zemlje? Neka od njih će, kao što to biva, kao što to kažu knjige, kada porastu postati nasilnici i zlostavljati sve one na koje neko uperi prstom i proglasi ih državnim neprijateljima zbog kojih je njihov život bedan i ništavan.

Čuli ste da su ovih dana uhapšeni i bivši portparol protivterorističke jedinice, Počuča, i šef organizacije Naši, Ivan Ivanović. O tome smo već nešto govorili u Peščaniku, ali smo profesorku Vesnu Rakić-Vodinelić zamolili da nas, tim povodom, podseti po kom osnovu i zbog čega neko može da odgovara, da ode i u zatvor, samo zato što, kako se to obično kaže, je nešto rekao ili napisao, što spremno uvek podvodimo pod legitimno izražavanje drugačijeg političkog stava. Slušate Vesnu Rakić-Vodinelić.

Vesna Rakić-Vodinelić: Pravni okvir za krivična dela, ili govor mržnje ili neke druge nepristojnosti koje se šire sajber-prostorom u Srbiji postoji. Štaviše, ja bih rekla da je on relativno dobar. Ne radi se samo o krivičnom zakoniku. Mi imamo i neke druge propise koji čine deo tog pravnog okvira. Ja ću, naravno, navesti samo one koji su najvažniji.

Tu imamo zakon o javnom informisanju koji je definisao pojam širenja mržnje. Postoji zakon o zabrani diskriminacije Republike Srbije. Srbija je takođe ratifikovala konvenciju o internetskom ili kompjuterskom kriminalu i potpisala je dodatni protokol.Upravo ovaj dodatni protokol je važan za temu o kojoj govorimo, zato što se konvencija bavi raznim drugim oblicima kompjuterskog kriminala, kao što je hakovanje, upadanje u određene mreže, a dodatni protokol se upravo bavi govorom mržnje i obavezom država da govor mržnje koji se vrši putem interneta sankcioniše u vidu krivičnih dela.

E sada, što se tiče stava nekih od onih koji su zapravo pretili drugim ljudima preko interneta, širili govor mržnje – a tu mislim sada na Počuču koji je pritom još i zaposlen u ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije – tvrdnje, dakle, da oni o tome pojma nemaju, to samo pokazuje kakva je kadrovska politika u ministarstvu unutrašnjih poslova, a verovatno i u nekim drugim državnim organima u ovoj zemlji. Dakle, to je nešto što jedan policajac, bez obzira na njegovo ranije obrazovanje, ne bi smeo da ne zna.

E sada, što se tiče slobode govora, to je sloboda koja je uređena, kao što znamo, Evropskom konvencijom o zaštiti prava i osnovnih sloboda, u članu 10. To je jedna relativna sloboda. To znači da ta sloboda može biti ograničena bilo interesima demokratskog društva, bilo jedankim pravima pojedinaca, bilo nekim interesima nacionalne bezbednosti. I ta sloboda izražavanja je u svim evropskim državama ograničena.

Postoje različite vrste tog ograničenja. Onaj model koji postoji u SAD, dakle da se sloboda informisanja zapravo smatra gotovo apsolutnom slobodom, nije primenjen ni u jednoj od evropskih država. Na primer, u većini evropskih zemalja, negiranje holokausta i negiranje ratnih zločina koji su utvrđeni pravosnažnim krivičnim presudama, predstavlja krivično delo.

Vraćajući se na ove najnovije slučajeve, tu stvari stoje ovako: koliko sam ja mogla da razumem iz naših medija, ova dvojica, dakle Počuča i Ivanović, su privedeni i zadržani do 30 dana zbog sumnje da su izvršili krivično delo rasne i druge diskriminacije. Ja sada neću citirati kako glasi ta odredba krivičnog zakonika.

Tu je, za ovaj slučaj, interesantan stav 4 koji govori o širenju diskriminacije preko javno dostupnih tekstova, i ta odredba glasi ovako: ‘Ko širi, ili na drugi način učini javno dostupnim tektove, slike ili svako drugo predstavljanje ideja ili teorija koje zagovaraju ili podstrekavaju mržnju, diskriminaciju ili nasilje protiv bilo kojeg lica ili grupe lica, zasnovanih na rasi, boji kože, verskoj pripadnosti, nacionalnosti, etničkom poreklu ili nekom drugom ličnom svojstvu, kazniće se zatvorom od 3 meseca do 3 godine’.

Lično svojstvo po kojem je izvršena diskriminacija Žena u crnom bilo je izražavanje njihovog političkog, ja mislim pre etičkog, stanovišta, a lično svojstvo kojim je izvršena diskriminacija onih 30 lica sa spiska – među njima i Svetlane Lukić, jedne od urednica Peščanika, jeste takođe izražavanje njihovog političkog mišljenja.

Da bi nešto bilo govor mržnje – to neprestano ponavljam – nije potrebno da iskaz bude izrečen sa mržnjom. Ja mogu sad da kažem ‘ja vas, Svetlana, mrzim’. To nije govor mržnje, to je izražavanje moje emocije. Ali ako kažem ‘ja smatram, Svetlana, da vas treba eliminisati sa javne scene u Srbiji zato što objavljujete tekstove koji su protiv Aleksandra Vučića, e to je govor mržnje.

Govor mržnje je jedan mobilizatorski govor u kome se poziva bilo na teranje na ćutanje određenog lica, bilo na nasilje prema njemu, direktno ili indirektno, da bi se vršila diskriminacija s obzirom na bilo koje lično svojstvo toga lica. Ovaj član zakonika o krivičnom postupku nosi naziv ‘rasna i druga diskriminacija’, pošto lično svojstvo koje ovde stoji na prvom mestu jeste pripadnost određenoj rasi.

Po tom osnovu, diskriminacija Roma u Srbiji je strahovito široko raširena. Ko god izlazi na internet može da vidi brojne izraze takve diskriminatorske politike. Mnoge od ovih diskriminatorskih iskaza mogli smo da čujemo od naših političara, i to je ostajalo nekažnjeno. Ovde, u ovom slučaju, i kad su u pitanju Žene u crnom i kad je u pitanju spisak od 30 ljudi, radi se o diskriminaciji određenih pojedinaca ili grupa ljudi zbog toga što oni izražavaju određeni politički stav.

Da je, zapravo, kada je u pitanju Počuča došlo do eklatantnog pozivanja na nasilje, govori podatak da se ispred sedišta Žena u crnom skupila nekakva grupa ljudi, verovatno inspirisana širenjem te mržnje preko interneta, a da je u konkretnom slučaju, kad je reč o Ivanu Ivanoviću i onih 30 ljudi, pozvano na krivični progon i na opštu mržnju i sramotu prema tih 30 ljudi. To je takođe evidentno.

Šta će se dalje u tom krivičnom postupku dešavati, ja ne znam. Jedno drugo delo, koje se može pojaviti kao posledica tih, bilo verbalnih, bilo slikom, bilo na drugi način, radnji, jeste ugrožavanje nečije sigurnosti. Ja sad ne znam da li će javni tužilac u ovom slučaju ići samo na krivično delo izazivanja rasne i druge diskriminacije, ili će smatrati da je došlo i do ugrožavanja sigurnosti.

Moram reći da ovaj potez države jeste jedan potez koji treba pozdraviti, ali to ni iz daleka nije dovoljan korak. Potrebno je da se u pravosudnom i legislativnom, ne samo pravosudnom, nego i zakonskom poretku Srbije, ipak učine još određeni napori.

Nedavno, a o tome je pisano i na vašem sajtu, jedan od saradnika Peščanika je bio nepravnosnažno, dakle, prvostepenom presudom uslovno osuđen zbog toga što je uputio jednu psovku na račun jednog filmskog producenta na zatvorenoj debati koja se vodila na jednom sajtu.

Dakle, u tom njegovom slučaju veoma brzo je bila donesena presuda. On nije bio optužen za govor mržnje, niti je za to osuđen, on je osuđen za ugrožavanje sigurnosti. Budući da je taj postupak u toku, ja ga baš ne bih sada komentarisala. Mislim da je centralno pitanje koje drugostepeni sud treba da analizira, pitanje da li tu ima uopšte tog krivičnog dela ili nema. Ali to pitanje ostavljam otvorenim.

Nije krivični progon jedina sankcija za nešto ovako. Mi imamo zakon o zabrani diskriminacije koji zapravo omogućava vođenje sudskih postupaka, bilo neposredno od lica koja su pogođena diskriminacijom, bilo posredno, preko poverenice za ravnopravnost građana, jer krivičnopravna zaštita nije i ne treba da bude jedina zaštita u civilizovanom društvu. Dakle, smisao toga postupka jeste da se utvrdi da li je došlo do diskriminacije ili nije. Postupak ceo se može završiti jednom utvrđujućom, dakle, samo deklaratornom presudom da određeno ponašanje predstavlja akt diskriminacije ili ne predstavlja.

Zašto je važno da se ovakve presude donesu? Pa zato što, ako određena grupa ljudi neprestano emituje govor mržnje, ona postaje društveno opasna, i to u jednom ovakvom društvu, koje zapravo nije demokratsko društvo, društvu koje je prikraćeno po mnogo kom osnovu – pre svega, sada mislim da je taj ekonomski osnov ono što svi najviše osećaju – u kome se jako teško živi, nije loše pokušati da se određeni akti utvrde kao diskriminatorski akti, da se da prilika Ustavnom sudu da ipak takve organizacije stavi van zakona.

Dakle, ako oni nisu u fokusu javnosti, ono što ih drži, a to je tako nesputana mržnja koja se sada izražava preko tih elektronskih medija, uglavnom će možda umanjiti neki njihov uticaj. Pre svega tu mislim na uticaj koji oni vrše na mlade ljude, jer mladi ljudi su upućeni na internet mnogo više nego srednja i starija generacija.

Tu još nešto važno podvući, meni je to pravno interesantno, i ja moram reći da, budući da se ne bavim krivičnim pravom, razgovarala sam sa stručnjacima koji se time bave. Postavila sam sebi pitanje: kada neko izrazi, verbalno na primer, akt mržnje, poziv na nasilje; ako se to desi, pa ovi drugi učesnici u toj debati lajkuju takav iskaz – šta su oni učinili?

Dobila sam sasvim nesumnjiv odgovor: da su i ti koji pozdravljaju takav iskaz saizvršioci tog istog krivičnog dela širenja govora mržnje. I to je nešto o čemu mislim, budući da imamo specijalizovano tužilaštvo za visokotehnološki kriminal, treba da se razmisli. I onda se postavlja, naravno, pitanje: ako vi imate istoriju diskriminacije, kao diskriminator, iza vas, da li to treba da podstakne naše zakonodavce da promene, recimo, taj zakon o radu i da promene zakon o izborima? Da li je dopušteno da neko ko ima iza sebe presude, bilo krivične, bilo presude donesene po zakonu o diskriminaciji, ko ima, dakle, istorijat da vrši diskriminaciju, da li taj neko uopšte sme da bude stavljen na listu da bude poslanik, da bude neki drugi državni funkcioner?

Mnogo puta se pokazalo da siromašenje, smanjivanje prihoda, masovno otpuštanje – da sve to pogoduje političkom ekstremizmu i da ljudi koji su time pogođeni najviše, ‘ajde da kažemo ono što se sada moderno zove prekarijat, ili ljudi koji su potpuno nezaposleni, bez ikakvih šansi da se zaposle, koji nemaju prihoda – da oni to svoje nezadovoljstvo onda izražavaju na mestima koja su najmanje podobna da tom njihovom nezadovoljstvu odgovore. Dakle, ne usmeravaju se na vlast, zato što je vlast moćna, nego se usmeravaju na nezaštićene pojedince i društvene grupe za koje znaju da ova vlast, a ni ona pre toga, pa ni ona pre toga nije bila baš nešto raspoložena da ih štiti.

Tako da, to je nešto što će se neminovno desiti, i zbog toga ja spadam među one koji zagovaraju da paralelno sa ekonomskim promenama, paralelno sa donošenjem tih urgentnih zakona koji bi trebalo da donesu određene ekonomske efekte, moraju da budu izvršene istovremeno i neke promene koje se odnose na ”političke i pravne ciljeve određenog zakonodavstva”. Dakle, da se primene određene mere koje bi na neki način to nezadovoljstvo kanalisale tako da ne postane suviše neorganizovano, suviše difuzno i da ne postane takvo da nijedna država više neće moći da ga savlada. A verujem da je to u interesu svih nas. Međutim, to se ne postiže autoritarnošću. To se postiže traganjem za nekakvim društvenim konsenzusom.

Rezultati ovih poslednjih izbora za mene su zabrinjavajući ne zato što je Srpska napredna stranka dobila toliko nadmoćan broj glasova – zbog čega ja uopšte nisam srećna, meni se to ne sviđa, ali to nije bitno u ovom slučaju – oni su zapravo zabrinjavajući zbog toga što je polovina stanovništva koje ima pravo glasa odbila da na te izbore uopšte izađe. Jednostavno, te izbore je ignorisala, i u takvoj jednoj situaciji veoma je teško, ma koliko se vi osećali pobednički, da postignete određeni konsenzus.

Zato se meni čini da i ova vlada i skupština moraju sebi da postave određene paralelne legislativne prioritete. Jedni su ekonomski, svakako, a drugi se tiču, je l’ tako, promovisanja i obezbeđivanja socijalne zaštite i, nekako, obezbeđivanja toga da većina stanovništva ne potpadne pod tu kategoriju prekarijata, tj. da ne ostane na margini. To je vrlo teško, ja sam toga potpuno svesna, ali nikad mi neće biti jasno zašto je prioritet zakon o radu, a nije prioritet zakon o radu u državnim organima, kada je država najveći poslodavac u ovoj zemlji.

Vi recimo nemate više onu zabranu da neko ko je član rukovodstva neke političke stranke ne može biti zaposlen kao službenik u državnim organima, ali imate još uvek odredbu da državni službenik, onaj ko je zaposlen u državnom organu, a ko izražava neke političke stavove i primenjuje ih u svom radu, mora da odgovara za težu povredu radne obaveze. Kad smo mi čuli da je na primer, evo, Dikić, koji je bio na čelu ove Žandarmerije, ikad odgovarao disciplinski, za težak disciplinski prekršaj zbog izražavanja svojih političkih stavova?

Kada se govori o zakonu o stečaju, koliko sam mogla da vidim, ono što MMF zaheva, to su razne vrste predstečajnih nagodbi, nešto što postoji u dobrom broju zemalja – i tu postoji jedan rđav primer koji ne treba slediti, to je primer Hrvatske – ali niko ne govori o ličnom stečaju. O tome da vi, ako ste prezaduženi kao fizičko lice, i kad ne znate šta ćete osim da skočite s mosta, da vam se ipak na neki način obezbedi ekonomsko, pa onda i svako drugo preživljavanje putem ličnog stečaja.

Sa druge strane, kažem, trebalo bi doneti, na osnovu tog međunarodnog okvira, ili unaprediti postojeće zakonodavstvo, i krivično, i ono koje se tiče drugih aspekata zaštite od diskriminacije, tako da ljudi koji se osećaju pogođeni pojedinim ekonomskim merama, koji se osećaju na margini društva – prosto ne udaraju na pogrešnu stranu.

Ovaj skorašnji primer krivičnog progona pokazuje da se nešto promenilo. Možda se, doduše, i varam, jer na onoj istoj listi na kojoj se nalazi i vaše ime, nalazi se i ime, na primer, Milovana Drecuna, a vi imate potpuno različitu izdajničku istoriju u ovoj zemlji. Hoću da kažem, vi ste izdajnik od samog početka, a on je bio patriota, pa je sad nekako prešao u taj izdajnički tabor.

Ja se nadam da imena ljudi koji se nalaze na tom spisku – ne mislim na vaše ime, ono se mnogo puta nalazilo na raznim spiskovima pa se ništa nije desilo – da nisu samo imena tih ljudi ta koja su inspirisala tužilaštvo za visokotehnološki kriminal da krene sa ovako ozbiljnim merama, sa kakvim se ranije nismo susretali.

S druge strane, mislim da stvarno ovi naši nezavisni organi – tu pre svega mislim na poverenicu za ravnopravnost – moraju da se malo više pokažu na javnoj sceni, i da i bez vaše molbe povedu sudske postupke. Dovoljno je da se utvrde akti diskriminacije. I onda, na redu je i skupština, na redu je i vlada, da prosto nastoji da iz političke elite eliminiše ljude koji imaju diskriminatorsku predistoriju. Ja se pitam, kada gledamo današnju političku scenu, ko bi tu zapravo i ostao.

Dosadašnja iskustva sa radom ove prethodne vlade, koja su trajala nešto manje od dve godine, pokazuju da je ova vlada, sa nekim izletima Dačića, bila uglavnom one man show. I to se podstiče od strane najveće političke stranke.

Mi smo bili vrlo često u prilici da od njihovih visokih funkcionera čujemo da predsednik stranke zna najbolje i da će on odlučiti. Čuli smo i nešto što nije samo ulizištvo, nego zastrašujuće deluje, i to od predsednika skupštine, da treba pustiti Aleksandra Vučića, kao najpametnijeg među njima, da on dalje određuje sudbinu Srbije. S druge strane, mi smo čuli od samog Vučića to da bi želeo, i da očekuje, da vlada Srbije radi kao fudbalski klub Bajern – koji je, odmah da napomenem, slučajno sam to pročitala, izgubio od autsajdera Augsburga, pa se nadajmo da neće tako da se desi sa ovom našom vladom, ali prosto to uzgred pominjem.

E sada, da li je on sposoban da formira tim u kome će svi biti ravnopravni, a on prvi među jednakima, ne znam. Ozbiljno sumnjam. Ako se odlučivanje o svim tim pitanjima koje svakog građanina bole – a to su cene, hrana, bolnice, škole, vrtići, socijalna pomoć – ako, dakle, tu ništa ne bude učinjeno, nego se samo država kao država, bez obzira na svoje stanovništvo, bude čupala iz dugova u kojima se nalazi do guše, onda mislim da ne postoji ništa, nikakav zakon, nikakav napor, koji može na neki način da kanališe gnev, i to opravdani gnev – ma kako se ponekad nama ne sviđalo to što ljudi lajkuju Počuču; ali znate, treba doći dotle da se lajkuje Počuča.

Ja ne verujem da ga lajkuju samo oni koji imaju njegov životni put, nego i neki klinci koji su jednostavno nezadovoljni, ljuti, besni, ne znaju šta će dalje sa sobom da rade. Dakle, onda ne postoji nijedan zakon, i ne postoji ništa osim gole sile države, policije i vojske, što će to da drži pod kontrolom. To je nešto što ne bi smelo da se desi.

E sada, čak i ako bi ta vlada bila tim u kome bi pojedinci smeli da kažu kapitenu da smatraju da nešto ipak nije u redu i da on ne može sve sam da radi – dakle, čak i ako bi ona postala takav neki tim, onda se s druge strane postavlja još jedno pitanje: koliki je procenat ljudi koji ovde žive spreman da prihvati žrtve koje nam, eto, neki takav tim nudi, i šta se tom stanovništvu nudi kao izgledna naknada za te žrtve.

Ta obećanja, biće nam bolje 2014, pa 2015, pa ispunićemo uslove za EU 2018 – sve to ne znači ništa kada vam se neprestano odlaže to svetlo na kraju tunela nekim neodređenim događajima. I ne mora samo svetlo, znate, na nekim banalnim stvarima se to vidi. Eto, taj ugovor o osnivanju Etihada – pa koliko je samo puta bilo obećavano da će tu nešto da se učini.

Pa onda, recimo, borba protiv korupcije: danas sam pročitala u jednom dnevnom listu da je tender za pranje prozora sačinjen tako da samo jedan firma može da ga ispuni. Pa onda ovo što se desilo sa tim računima: sa tim računima se desilo da je promenjen onaj ko vrši kompjutersku podršku za obračun struje. Ranije je to bio Tehnološki fakulet, sada je to jedna privatna firma. Ja mislim da vi, novinari, treba da se raspitate čija je to privatna firma, i koliko sve te lepe priče o borbi protiv korupcije predstavljaju samo priče, a koliko zaista predstavljaju nekakvu praksu.

Nažalost, ima indicija da su to uglavnom priče. I te priče se nekako podgrevaju, održavaju na površini, ljudi im veruju, time što kad god otvorite novine, stoji ‘uhapšen je ovaj, uhapšen je onaj, ovaj treba da bude uhapšen, onaj treba da bude uhapšen’ – dakle, uhapsimo Srbiju, uhapsimo neku raniju elitu Srbije, pa ćemo time rešiti sve. Time nećemo rešiti apsolutno ništa.

Naravno, nemam ništa protiv hapšenja, mislim, samo napred, kad god ima razloga za to. Dakle, problem je u tome što mi ništa zapravo u ovom trenutku ne znamo. Ne znamo da li će ta vlada biti vlada jednog čoveka, iza kojeg se samo onako, kao zečevi, skrivaju drugi ljudi, a s druge strane, nekako mi se čini da je strašno važno da sa mnogo mesta dolazi ta ideja da se mora postići taj neki društveni konsenzus, da se zapravo mora ponešto žrtvovati, a to – žrtve – moraju da budu pravično raspoređene po jednom društvu, dakle da najviše žrtava nosi onaj ko je u najpovoljnijem društvenom položaju, dakle, i političkom i društvenom, a najmanje autsajderi; da se tu, dakle, mora postići nekakva pravična raspodela snošenja tereta i da se, naravno, na jedan verodostojan način objasni šta će se to desiti za 2 ili 3 godine da mi možemo da naslutimo ili da počnemo da verujemo da će se nešto promeniti na bolje.

Agencija za borbu protiv korupcije je opomenula, zatražila je od nekih sadašnjih ministara u odlaženju da objasne program svoje delatnosti za vreme izbora, zato što je u predizbornoj kampanji, po svemu sudeći, potrošeno jako mnogo novca, a jedan od zadataka te agencije je da utvrdi poreklo tog novca, kako je došlo do toga. I među ostalima to je izrično odbio ministar pravde, Nikola Selaković, sa obrazloženjem da on nema tu šta da objašnjava, da on nema takvu dužnost prema agenciji.

Agencija je jedno državno telo, telo koje je uspostavila ova država, telo koje bi trebalo da poštuje vlast koja se deklarativno, na rečima, zalaže za borbu protiv korupcije. Mnogi od njih, ja mislim i prvi potpredsednik vlade, nisu uopšte dostavili blagovremeno taj izveštaj o tome šta su radili. Tu se pre svega misli na ove delove predizborne kampanje, gde vi ne možete razlikovati da li neko nastupa u vidu državnog funkcionera, političkog funkcionera, ili u vidu kandidata za određeno političko mesto. I to je nešto što je zatražila Agencija za borbu protiv korupcije, i vrlo osiono je to odbijeno.

To je ono što isto važi i za sudije, i to je jedna stara izreka: nije dovoljno da se pravda vrši. Potrebno je da i izgleda kao da se vrši. Nije dovoljno da vi za sebe mislite, ili da ste možda i objektivno gledano pošten i dosledan čovek. Potrebno je da to javnosti i dokažete kad se nalazite na tom mestu. Potrebno je da tako i izgledate. E sad, to je ono što verujem da naši političari nisu razumeli.

Hoću da kažem da oni za to ne haju. Zato što ima mnogo primera da je osionost – uzmimo samo jednog nabusitog i osionog lika kakav je bio Slobodan Milošević – da osionost i nabusitost se ovde smatraju kao politička snaga, i jednostavno nešto što se ovde ceni i na čemu se dobija ne mali broj glasova.

Ono što se ne može postići nijednim zakonom, to je zapravo sankcionisanje osionosti, bahatosti, potcenjivanja drugih državnih tela – to je nešto što treba da se kao primer dogodi, neka smena ili neklakva ostavka, pa tek onda da se od toga dobiju neki efekti. Ja samo podsećam na davni slučaj pokušaja da se darvinizam izbaci iz nastavnog programa, ja mislim za osmi razred osmogodišnje škole. Tada je javnost dosta ozbiljno ustala, i onda je ona, bar tako je bilo objavljeno, u dogovoru sa tadašnjim premijerom, podnela ostavku. Posle toga, ja ne mogu da se setim nekog takvog primera.

Rekonstrukcija vlade koja je izvršena je možda bila pokušaj da se sankcioniše bahatost. Ja tu imam na umu pređašnjeg ministra poljoprivrede koji je podigao onaj dozvoljeni nivo aflatoksina za 10 puta, ali to nikad nije rečeno. Naprotiv, tvrđeno je suprotno: da je on bio odličan ministar, ali da zbog nekih razloga koji su ostali u magli, on to više neće biti. Dok god se to ne kaže izrično, sa mesta koje većina građana u ovom trenutku poštuje, a to je mesto budućeg premijera, od toga neće ništa biti.

Svetlana Lukić: Da. A sada su uz Vučića, sa njegove desne strane je stajao taj ministar poljoprivrede koji je otišao, a sa njegove leve strane je stajao ministar pravde, o kome ste vi malopre govorili.

Vesna Rakić-Vodinelić: Pa baš lepo što su stajali. Oni su oličenje ljudi koji ne treba da budu ministri, koje niko neće uvažiti.

Svetlana Lukić: Drugi današnji sagovornik Peščanika je Žarko Korać.

Žarko Korać: Izbori su dobili karakter referenduma, kao 2000. godine. Jedna od najneprijatnijih izbornih parola Srpske napredne stranke: ‘ko nije za Vučića, taj je za tajkune, odnosno za Miškovića’, je u stvari pobedila. Njegovo hapšenje Miškovića i te njegove izjave da će on da žrtvuje svoj život za Srbiju, ali će on da donese slobodu i vrati novac građanima osiromašenim, su u stvari pobedili.

Činjenica da su ogromni novci potrošeni u kampanji Srpske napredne stranke – ovako od oka, ja ne mogu to da dokumentujem, ali svako ko pažljivije gleda može da smatra da je on potrošio isto toliko novca koliko i svi ostali zajedno, a verovatno i više – pokazuje da su građani generalno to prihvatili. A pod dva, deo opozicionih stranaka je otišao u apstinenciju.

Još se desila i ta tragična situacija da je Boris Tadić napravio stranku sa namerom da oduzme glasove svojoj stranci, čiji je počasni predsednik bio. Pa i to je uspelo. Bilo je nekoliko tih krajnje desnih stranaka koje su oduzele glasove Koštunici. Znači bilo je svesnih manipulacija koje su, isto tako, osakatile opoziciju.

Ali generalno, Vučić je dobio puno poverenje. Znači sve što je on govorio tih proteklih godinu i po dana, ta njegova permanentna izborna kampanja – ja ne mogu ništa, ovde je bila pljačka, ja moram da se borim, ja ću da poginem ali ću vas da spasem, mene prisluškuju, mene kola prate, mene ugrožavaju – sve je to na kraju učvrstilo utisak prosečnog birača u Srbiji da nema nikakve alternative nego da on dobije ponovo ogromnu većinsku podršku, i da onda on u veoma kratkom vremenu dovede sve te investicije.

Navešću samo jedan primer. Nekoliko tema je bilo u izbornoj kampanji. Jedna je bio taj Beograd na vodi, onda su bili ti šeici i te pare – pojavio se i šeikov brat – i treća tema je bila javno zapošljavanje i tako dalje. Pokazalo se da onog sekunda kad su se završili izbori, to više niko ne pominje.

Ima tu jedan element koji je još dramatičniji. On kaže da piše program vlade, ali čovek bi rekao da je sa tim programom dobio izbore, jer se na izborima dobija na osnovu vašeg političkog programa. Na kom političkom programu je on dobio, ekonomskom, pre svega? Jer Srbiji preti ekonomski kolaps, za šta ne mogu reći da je samo on odgovoran, ali je i on bio na vlasti poslednjih godinu i po dana.

Naravno, problemi su stari. Znači, nezrelost našeg društva vi vidite po tome što mi nikakvu javnu raspravu o tome nemamo. Ja sam potpuno fasciniran. Tu javnu raspravu ste praktično imali samo na dva mesta, i to skoro akcidentalno. Jedna je na Peščaniku. To je ova rasprava koja je bila više teoretskog karaktera, između Mijata Lakićevića i nekih kritičara tog neoliberalnog koncepta. Bila je po meni više teoretska, ali su vodili supstantivnu raspravu, znači kakav bi model Srbiji trebao. Naravno, tu je i Vlada Gligorov, kao stalni ekonomski komentator. Tu je neka rasprava. Znači na Peščaniku.

I drugo je bilo ovo što je Radulović pokušao, koji očigledno ili nije ni imao nameru da konsultuje javnost, ili ne ume, ali on jeste sa ta tri zakona jednu temu nametnuo javnosti: šta je zakon o radu, naravno stečaj, privatizacija, i on jeste nametnuo neku ekonomsku temu. On je eliminisan iz izborne kampanje, i uopšte se nije vodila izborna kampanja kao rasprava o tim temama. Znači to je drugo, da mi nemamo uopšte raspravu.

Sad kad treba da se formra vlada, niko ne zna ko će tu biti. A kako biste i znali kad može svako. Kada imate jasnu poliitičku koncepciju šta želite, onda ne može svako da bude u vladi. I treće, vi imate sada jedan potpuno jasan trijumfalizam te vlasti, koja kaže ‘došlo je novo doba. Vi koji ste bili do sada na vlasti, ste izbrisani. Ovo je generacijska razlika. Dolaze novi ljudi.’

To je ekstremno cinično zato što je Aleksandar Vučić bar toliko u politici koliko i ja, i mnogi drugi. I takođe je bio vrlo aktivan učesnik političke scene. Ali tu se desilo nešto, po meni, što su mnogi analitičari propustili da primete. Mislim da ova politička evolucija Aleksandra Vučića, koja je ekstremna – znači, on je bio veoma dosledni, mogao bih reći čak agresivni sledbenik Šešeljevih ideja i njega lično, sada je, naravno, sasvim suprotno, proevropski orijentisan – u stvari odgovara onome što važi za naše celokupno biračko telo. Zato je ljudima blisko ovo što radi Vučić, jer su oni sami tako – u jednom trenutku podržavali Miloševića, a odjednom sad da ih pitate – ‘ko, ja!?’

I mržnja prema Ženama u crnom i Sonji Biserko, ona raste i ona će da bude sve veća, a ne sve manja, zato što one sada postaju nešto sasvim drugo, što do sad nisu bile; one su budile savest ljudima, ali sada bude nešto drugo: uspomene, nezgodne. I ta mržnja patološka prema njima – koja naravno uključuje i mene, jer i ja sam na tom spisku, ali vidim novinari me izostavljaju, valjda im deluje apsurdno. Ja sam navikao već da budem na tim spiskovima. Što reče Borka Pavićević, to je bilo duhovito: ‘dočekaću penziju na tim spiskovima’. Znači, ovde su analitičari propustili da vide da je negiranje svoje prošlosti u stvari model.

To je uradio i Tadić. Naravno, on je u suštini te izbore izgubio, u Beogradu je izgubio, izgubio bi, pretpostavljam i u Srbiji da nije bilo Čanka i te koalicije, on sam ne bi prošao cenzus, ali je zanimljivo to kao pojava. Vučić kaže ‘moja prošlost nije bitna’. Nema odnos prema tome. To je jedna manija srpskog društva da nema nikakav osvrt na svoju sopstvenu odgovornost, političku ili neku drugu, koja, naravno, nije jednaka, ogromne su razlike. Tako da je Vučić u stvari neka slika odnosa Srbije prema svojoj prošlosti.

On je paradigma u stvari. Znači, svi smo mi nešto podržavali Miloševića, šta da radimo, prevario nas Milošević. Mi smo najbolje hteli, on je u stvari jedna bitanga. Jeste li videli s kakvim zadovoljstvom su dočekali naslove da je Milošević naredio sva ubistva? Eto, ti si kriv, nismo mi krivi, ti si nas prevario. To će biti tako i s Vučićem, naravno, ali za 10 godina.

Ta tri elementa kad spojite, onda imate četvrti koji je ključni. To je ta autoritarnost društva. Tebe smo izabrali za lidera – izvoli. To je kao primabalerina. Pokloni se i počni. Mi sad sedimo u foteljama. Znači niko ništa ne predlaže. Pošto si ti autoritarni lider, naš vođa, naš div-junak. Mi smo seli u fotelje, u prve redove ovi koji su za tebe glasali, mi smo u poslednjim, gledamo da vidimo šta će biti.

Ja bih rekao ovako: kao da su građani Srbije prešli u neku drugu zemlju, sad ovo više nije Srbija, sad imaju neku vlast, odnekud je došla, na primer kao uvezena iz inostranstva, i sad mi radoznalo gledamo da vidimo šta će oni. Imate tu neku diskonekciju, nemate vezu uopšte sa vlašću. Takva apsolutna pasivnost da čovek to prosto ne može da shvati.

Kao da se ne radi o njihovim životima i da već za mesec ili dva ne moramo da odlučujemo da li ove penzije mogu da ostanu ili ne mogu da ostanu, da li će se pojaviti neke nove investicije sem čuvenog šeika koji će doneti milijarde a neće tražiti ništa, što je blisko fantastici. Tako da je sa Vučićem započela jedna nova era, to je ponovo era autoritarnog lidera i pasivnog stanovništva, koje ima jednu prednost tog nemorala kada ste se sklonili, da se nećete smatrati odgovornim za bilo koji njegov potez.

On je sada prvi put došao u poziciju za kojom je žudeo, da bude potpuni lider, ali sad će videti cenu te pozicije. To je cena ‘ja sam ti u stvari dao glas, a možda si me i prevario, ali ja nemam nikakvu odgovornost za ono što se dogodilo’.

Ja sam uvek smatrao da kod nas ljudi ne razumeju da se građansko društvo konstituiše, jednim velikim delom, i preko tih nevladinih organizacija. Kod nas ljudi nikad nisu razumeli šta su te nevladine organizacije. Nevladine organizacije su inicijative građana. Sećam se da je kod nas jednom, ja sam tad još bio student, bio je tada naš veliki helenista, profesor Miloš Đurić, jednom je ustao na sednici veća i rekao je, valjda se šetao po Košutnjaku – on je tad već bio dosta bolestan, imao je šećernu bolest; ja sam ga jako cenio, slušao njegova poslednja predavanja; jedva je dolazio na fakultet; bio je jako zanimljiv čovek – rekao je kako je video kako dečaci s praćkama slavuje ubijaju.

On je valjda čuo slavuje u Košutnjaku i onda je rekao, sećam se, nije ironisao – ‘zaštitimo drugove slavuje’. Ovde se sve očekuje od vlasti i od države. I ta potpuna pasivnost, ponovo, svih građana Srbije je logična posledica ogromne autoritarne i vrlo agresivne kampanje Vučića i Srpske napredne stranke. Ima on, ima stranka koja ga sluša bespogovorno i šta imate vi drugo da mislite. Vi samo, kao u vojsci, recite ‘razumem’ i sve će biti u redu.

Doris Pak, naravno, kao i najčešće, i to smo gledali i devedesetih, gleda samo te najglobalnije interese kratkoročne, znači pregovore sa Prištinom, dobijanje datuma, početak rada na poglavljima, put pristupa Evropskoj uniji. To smo mi gledali sa Holbrukom. Mi smo uvek imali osećanje, recimo nas bi iz opozicije video ukupno 10 minuta, s Miloševićem bi sedeo 3 dana.

Ja nekada imam utisak, neka mi oproste ljudi ako grešim, da njima zapravo imponuju autoritarni lideri, jer vi u demokratijama to nemate. Ja mislim da oni kada dođu kod ljudi kao Erdogan ili Putin, oni se u stvari nesvesno i dive tome. Jer oni bi voleli da tako izgleda poliitika: imaš jednoga koji odlučuje, kao što danas u Rusiji Putin odlučuje o svemu. Tako, oni to vole, jer u demokratiji nema ni govora o tome, i ako Angela Merkel kaže glupost, možete biti potpuno sigurni u to da će sutra Socijaldemokratska partija Nemačke da je nalupa na konferenciji za štampu, a jedno polovina medija, i to vrlo ozbiljnih medija će da to istranžira. Evo, gledajte Baraka Obamu, šta god on kaže neko ga medijski istranžira. To su nezavisni mediji, vrlo samouvereni.

Znači Doris Pak, njoj je navažnije da jedna agenda, a ne ono što je suština Evrope danas – institucije, demokratska prava… Ona izgleda ima kolonijalni odnos prema nama. Ja se izvinjavam što ću to da kažem, ne možete drugačije to da shvatite. Drugim rečima, u Nemačkoj ona nikad to ne bi rekla. Ona je rekla ‘najvažnije je da imamo jednog jakog lidera’. Baš bih voleo da vidim nekog u Nemačkoj to da kaže, ili u bilo kojoj evropskoj zemlji.

Ali znate šta, vi ste Balkan, ako imate jednog jakog lidera koji će da ispunjava ono što je nama najvažnije – ćutite, može i gore, može i novi Milošević, koga je ona znala, naravno. Znači, dok god vi radite šta nama treba, dobor je, a posle će doći na red demokratija, mediji, doći će to na red. To je otprilike to. Ona bi sad rekla meni ‘pa ne, ne, ne, nisam ja to rekla. Ja sam mislila za 5-6 godina, ili 3, mi ćemo da razgovaramo’.

Pa zašto ne bismo odmah razgovarali o medijima? Da mi živimo u vremenu koje se može nazvati vreme – kao što je postojao crveni teror, pa beli teror – ovo je ‘teror tabloida’. Srbija živi u teroru tabloida, koji su naravno policijski bilteni. Ja pročitam u novinama pitanja na poligrafu na kojem je čovek, kako kažu, pao. To je skoro neverovatno. Pa dajte nam onda i odgovore, pa nam recite u kojoj prostoriji je sedeo – znači to je skoro nemoguće. To u policiji ne znaju ljudi, sem onih koji su to direktno radili.

Ako je njoj stalo do demokratije – a ona se bavi Srbijom, nisam je ja izabao da se time bavi – onda je ona trebalo da nešto kaže o svemu tome. Da li bi to recimo u Nemačkoj moglo da se dogodi? Neka uzme za primer svoju zemlju. Naravno, ona to ne kaže zato što ona to smatra manje važnim. I onda vi vidite u stvari da će ova bitka ipak biti pre svega naša sopstvena bitka, da ponovo vratimo medije. Oni su se jedva otrgli od toga da u potpunosti služe vlastima, služili su i za vreme Borisa Tadića i to vrlo mnogo, da ne bude slučajno da nešto amnestiram, ali tad je to rađeno lukavije. Rađeno je putem materijalne pomoći, uglavnom. A sad je to kombinacija direktnih pritisaka, manipulacije i materijalnog.

Sad je to ozbiljnije. Mislim da je proces pomirenja s prošlošću bez iakvog prihvatanja odgovornosti završen sa Tadićem. Tadićeva vlada će imati istorijsku odgovornost, i on lično, za to što je uradio. Pokazaće se da je onaj tekst što je s Dačićem potpisao o istorijskom pomirenju doslovno to i bio.

Tu je prekinuo, po meni, bilo kakvu stvarnu mogućnost da se srpsko društvo suoči sa prošlošću, znači Tadić je to svesno uradio. Njegova vlada je u stvari imala samo jedan uspeh, to je završetak saradnje s Hagom, ja to ne potcenjujem. Sve drugo je bila katastrofa, a posebno što je zanimljivo je spoljna politika. Sad se govori da bi Tadić bio jako dobar u spoljnoj politici. Pa on je imao Vuka Jeremića koji je bio najveća katastrofa kao ministar spoljnih poslova.

Sećate se 4 stuba, i levo i desno i gore i dole – to je bila skandalozna spoljna politika, sumanuta, niko nije znao šta je zapravo ona. A sa Vučićem mi se čini, možda grešim, da je on u stvari svoj zenit dostigao pre samih izbora, a to je proces zaista za koji je trebalo političke hrabrosti, više puta sam rekao, sesti sa Tačijem, premijerom Kosova i pregovarati, i dobijanje datuma početka pregovora. To jesu uspesi, nesumnjivi. Nemam utisak da je ova vlada u stanju, i ovi ljudi, bar po onome kakva je bila izborna kampanja – da su u stanju da sad učine ono što je sad najvažnije, a to je da se digne ekonomija i da se ekonomski Srbija počne da izvlači iz rupe u kojoj se nalazi.

Moj utisak je da su oni postigli jednu stvar, kao što je Tadić sa saradnjom s Hagom, on je jedino to uspešno završio, ovi su završili ovo. Sve vlade koje dolaze nešto urade istorijski, ali po cenu da ništa drugo ne postignu. Znači, kao da su ekstremno mali kapaciteti vlada. Da ona može da uradi nešto važno, ali ne i sve ostalo važno.

Na primer, ovi su obećavali reformu sudstva – o tome više niko ništa ne govori. To više se ne pominje, ko će to da radi, kako? Šta su prioriteti u policiji, Dačić se očigledno nije time bavio. Vi onda imate jedan tako prazan prostor, u kome će sad jedan čovek odlučivati, a posle će, naravno, biti zgodno i da ga svi okrive kad to ne bude išlo kako treba. Znači, Vučić je hteo da se popne na vrh planine, sad se popeo, pošto on zapravo nikad nije bio na toj poziciji, on je u stvari uvek bio kritičar.

I još sam ovo hteo da kažem: današnji tabloidi strašno liče na onu Šešeljevu knjigu Laufer i ja. To su te dezinformacije, poluinformacije, poneka tačna informacija, laži neverovatne. Sad ima mnogo laufera i lauferi stalno javljaju, tako da će ispasti da je ipak ta radikalska prošlost bila formativnija nego što smo mi mislili kod te stranke. Da je iskorak samo u pogledu ciljeva i u pogledu političkih vrednosti koje se brane, ali ne u formi političkoj. Forma počinje da izgleda, i već duže vreme, potpuno isto.

Evo, bila je ova afera sa tabloidima u Engleskoj. Jedan od tih tabloida Ruperta Merdoka je čak prestao da postoji, toliko mnogo afera je bilo vezano za njega da je on sam morao da ga ukine. Tu su bile otkrivene neverovatne stvari, koje ja mislim da se dešavaju i u našoj zemlji, ali to još niko direktno nije rekao, a to je da su bila direktna prisluškivanja ljudi, neka preko policije, neka mimo.

Rupert Merdok je morao da se nagodi sa svim tim ljudima, recimo sa glumcem Hju Grantom i tako dalje, očigledno im je dao stotine hiljada funti da oni odustanu od ličnih tužbi, jer bi, naravno, to izgubio na sudu. Ali čitao sam komentar – mislim da je opet bio u engleskom Ekonomistu, čini mi se – napisali su ‘jeste, ovo je grozno, ali mi imamo nešto što je važno – imamo nezavisno sudstvo’. I kad je to ušlo u sudnicu, e, onda je đavo odneo šalu.

Onda je Rupert Merdok počeo brže-bolje da daje te pare, a imaće i ozbiljan sudski proces, i ja verujem da će biti osuđena jedna od bliskih saradnica Ruperta Merdoka, a u isto vreme bila je prijateljica Alistera Kembela koji je bio prijatelj Tonija Blera i u stvari najuticajniji čovek u njegovoj vladi. Drugim rečima, tamo kad je nešto ušlo u sud, igranka je završena. Taj sud je nezavistan.

Naravno, nezavisnost tog sistema se gradi postepeno, ali morate napraviti prve korake. Znači, ja ne očekujem da neko može za mesec dana, ili za godinu dana ili za dve da napravi nezavisno sudstvo, ali može da krene u tom pravcu.

Ono što je sigurno, što je Demokratska stranka bila u pravu, to je da je potrebna reforma pravosuđa. Da biste to imali, vi treba da imate kompetentne saradnike. Ko su njegovi saradnici? Sve to pitaju bilo koga iz SNS-a, rukovodioce te stranke, a oni kažu ‘Vučić je rekao ovako’, ‘gospodin Vučić je rekao’, ‘Aleksandar Vučić će reći’. I zato ja nemam to neko poverenje jer ne vidim među tim njegovim saradnicima ljude za to. Znači svi sad čekaju da on kaže, a on piše program.

Čekaj, u redu, ali ja ne znam šta ti hoćeš da uradiš u ovom društvu. Ne može borba protiv kriminala… Mislim, uzgred budi rečeno, ako je to tvoj prioritet, pa neki ljudi neće moći biti u vladi. Postoje ozbiljne sumnje da su i neki ljudi u vladi tvojoj, koalicionoj, ljudi pod sumnjom. Uzgred, ti si ih ponovo stavio na listu, te neke ljude koji imaju krivične prijave. Mene to sve dovodi u jednu nedoumicu sa tim strašnim obećanjima da će Srbija kao u Periklovo doba, sad dolazi zlatno doba srpske demokratije, je li, tako se za Perikla govorilo.

Ja vidim sada jednu nemoć u stvari. Tako da si ti dobio ogromno poverenje, svi te gledaju, a ti u stvari sad, meni se čini, ne znaš šta da radiš. Ti kao žongliraš, bacaš loptice. Paradoksalno, socijalisti, naravno, koji bi rado da uđu u vladu, su rekli jednu tačnu rečenicu, koju oni inače ne misle. To je: ‘dajte da vidimo koji su prioriteti te vlade, pa onda da vidimo da li mi tu možemo’.

Ali to zapravo je tačno. Ako hoćeš da budeš protiv krađe i pljačke, šta ćeš da radiš s policijom? Srbi vole da se pozivaju na svoju nacionalnu istoriju, pa evo ja njima nešto iz naše nacionalne istorije.

U Prvom balkanskom ratu, srpska vojska – kako se to tad zvalo, to je naravno danas Makedonija, ta Južna Srbija – ona uđe tamo u Skoplje, i Stojan Protić, koji je bio ministar unutrašnjih poslova, on traži da ne mogu vojni organi da održavaju red. Pazite, to se dešava 1912. godine. I on traži da njegovo ministarstvo unutrašnjih poslova, da odu policijski službenici, da oni održavaju red. Drugim rečima, da civilne vlasti održavaju red, a ne vojska. Vojska puna sebe, pobedila u Balkanskom ratu, osvojila Kosovo, sve to, je li, sada je ona na vrhuncu svoje moći – oni su pretili Stojanu Protiću da će da ga ubiju. Mislim, generali su rekli ‘mi ćemo da ubijemo tu budalu, ko je on?’. A on ‘ne, ne, ne’, on Pašiću kaže, ‘ne, to mora da bude civilna vlast, odmah’.

Evo vam čoveka koji je imao neki stav i koji je imao hrabrost da to kaže. Ja prosto mislim da mi imamo sve više ljudi u tim strukturama vlasti koji niti su sposobni niti imaju karaktera da se založe za bilo šta, pa da izađu onda iz vlade. Izlaze svakog dana, neko po Evropi izlazi iz vlasti zato što mu neka ideja nije prošla. Znači ti hoćeš Lazara Krstića? Dobro, nemam ništa protiv, mlad čovek i… Ali za šta se zalaže Lazar Krstić? Ja ne znam. Tako da je na kraju taj Radulović postigao neki uspeh samo zato što su ljudi imali utisak – bilo je tu i drugih elemenata – da on veruje u to što predlaže.

Ali trebalo bi da svaki ministar veruje u nešto i da to kaže. Kao što je Stojan Protić ostao zapamćen u srpskoj istoriji, bio je on poslednji premijer i tako, po tome što su ga zvali bandoglavi Stole. Bio je bandoglav. Ali znate, bandoglav ovde, kod Srba, znači ‘branio je neka svoja ubeđenja’. Znači, šta su tvoja ubeđenja? Šta je ono u šta ti veruješ? Šta je ono što ti radiš? Ako je reforma školstva, za šta se ti zapravo zalažeš? Znaš sve trikove, znaš da opseniš građane, znaš da ih zaludiš, znaš da platiš jednu fantastičnu izbornu kampanju, i dođeš na vlast. I onda, u stvari, kad dođeš na vlast, ne znaš šta ćeš sa tom vlasti da radiš.

Meni se čini da je ovde nešto drugo u pitanju, da mi imamo našega Uga Čaveza, koji je neka vrsta, je li, balkanskog Uga Čaveza. To je ta vrsta populizma. Mi smo sad dobili prvog populističkog lidera posle Miloševića. Milošević je bio opasan, bio je i ratni i populistički. Ovaj je samo populistički. To je taj obrazac iz devedesetih. Imamo čoveka koji mnogo obećava, koji nema sredstva da to realizuje – jer Ugo Čavez je to bar imao, i Maduro sada, imao je te fantastične prihode od nafte – i onda je ta retorika dobila ogromnu podršku.

Za sad je ovo pobeda retorike bez supstance. Neka mi niko ne zameri, ja ću se prvi izviniti i reći da sam pogrešio, ako sam pogrešio. Još jednom, daj bože da ja grešim. Kad čovek sedi i gleda Srbiju u ovom trenutku, onda on ima jedno osećanje da će sada prisustvovati jednom fenomenu da je neko dobio vlast i sad ne zna šta će da radi.

Milošević je tu vlast upotrebio za rat, ali ja mislim da su građani za to i glasali. Sve je to bilo predviđeno. Da će biti rat, da će Srbi da se brane u Srbiji, u Bosni i Hrvatskoj, da su granice provizorne, takozvane avnojevske, da Srbija ima prava – to je rekao pokojni Dejan Medaković, čini mi se, ‘kad izađemo iz Jugoslavije, lupnućemo vratima’ – drugim rečima, rat ćemo napraviti.

Ovde ćeš imati jedan obratni fenomen: ti si dao jednu gomilu u stvari neodređenih obećanja. Ona nisu bila konkretna, ona su bila neodređena, velika, glamurozna. Mene to podseća, cela ova izborna kampanja Srpske napredne stranke – ona je vrlo vešto urađena – ali imate onu scenu u Amarkordu, imate onu čuvenu scenu kad oni svi izađu brodićima da vide jedan ogroman prekookeanski brod koji će proći. To je, naravno, Felinijeva priča o fašizmu. Ali ide taj brod, osvetljen, sećate se, on prođe, oni se svi dive, ali on ode i Bari ostaje, njegov rodni grad, ostaje tu gde je bio, sa svim svojim problemima ljudskim, sa fašistima na vlasti, To me podseća, ova kampanja, na taj brod koji je prošao.

Brod je divno izgledao, bio je grandiozan. Tu je neki šeik dolazio. Etihad leti s tim jednim, tada iznajmljenim avionom. Sve je to prošlo, i sada ovi koji su to sve priredili treba da nam pokažu da li su to ozbiljno mislili. Znači, imali smo savetnika Guzenbauera, imali smo savetnika Stros-Kana. A šta su oni to savetovali? Je l’ mi to znamo? Nemamo pojma. Dođu na ručak i odu. Dobro, nemam ništa protiv. Dolazi i Šreder, koji uzgred radi za Ruse, tako da imam utisak da ovde dolaze samo ljudi koji rade za Ruse ili Rusi.

Zar nije ipak ponižavajuće da odete u Rusiju da razgovarate a Putinovim savetnikom? Kakav Putin? Odete tamo da vam oni skrenu pažnju, pa onda kažete, išli ste da se lečite. Ma nemojte, stvarno. Znači, ideš u Rusiju da bi ti Putinov savetnik ispričao kako treba da vodiš računa o ruskim nacionalnim interesima.

I imate ponovo novu fazu razvoja srpske politike, da možete da dobijete veliku vlast, na osnovu jedne ogromne kampanje, koja je inače trajala godinu i po dana, a onda, kad je na kraju dobijete, nećete moći s njom ništa da uradite. Imate vlast, dobili se vlast, hteli ste tu vlast, uradili ste nešto u proteklom periodu, a šta ćete sada dalje? Hoćeš da restrukturiraš javna preduzeća? U kom roku? Prosveta? Šta će da bude u prosveti? Šta ćemo da radimo sa fakultetima koji primaju studente, a nemaju akreditaciju? Šta s tim diplomama? To je inače nezakonito, mora da se zatvori. Šta ćeš da radiš sa PISA-om?

Nemamo nijedan od tih odgovora i to pokazuje strašnu razbijenost ovog društva, a ljudi teško žive, ovo je 2014 godina.

Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. Slušali ste Vesnu Rakić-Vodinelić i Žarka Koraća. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.

Peščanik.net, 13.04.2014.