Igra civilizacije

Radio emisija 16.05.2014, govore: Vesna Pešić i Nadežda Milenković.

Svetlana Lukić: Kada je ovoliko mnogo ljudi u strahu da će im voda odneti kuću, uništiti useve i imovinu koja im je preostala, nije lako postavljati bilo kakva pitanja a pogotovo ne izraziti sumnju da do ovako velike katastrofe ipak nije moralo doći, bez obzira što je palo strašno mnogo kiše.

To nadmetanje u atributima kojima se opisuje stepen nepogode još jedino nije stiglo do poređenja sa biblijskim potopom. Ipak, nisu se razvalili svi izvori velikog bezdana, nisu se otvorile sve ustave nebeske, voda ne lije 5 meseci i nije pokrila brda za 15 lakata.

Mučno je gledati sve te slike nemoćnih ljudi koji stoje ispred svojih kuća, kao poslednja straža pred Kolubarom, Tamnavom i Moravom. Ali ništa manje čoveku ne uliva strah ni to bezglavo ponašanje političara. Nije više smešno, kao zimus na Feketiću, gledati premijera kako nosi ćebad i sendviče šumadijskim seljacima, nežnog ministra pravde Selakovića koji gura granje s puta, ministra policije kako nosi pijaću vodu nekim zabezeknutim ljudima. U tim slikama se vidi da države nema, da se država raspala.

Ako su Vučić i njegovi ministri hteli da pokažu ličnim primerom kako ljudima treba pomoći, kako to da ćebad, vodu i sendviče nose samo naprednjaci? Gde su ostali članovi vlade? Gde mu je, na primer, ministar za vanredne situacije Velimir Ilić?

Čitam sve vesti, i jedna nelogičnost sve vreme bode oči: s jedne strane, ovo je čudo nikad viđeno u istoriji ljudskog roda, a s druge strane, u saopštenjima MUP-a se pominju najpre stotine, a sada 4 hiljade ljudi koji su evakuisani; da je na spasavanju angažovano 647 vatrogasaca sa 30 čamaca; da je vojska angažovala 328 ljudi, od kojih je jedan načelnik generalštaba, sa 7 čamaca i 14 motornih vozila. Je l’ mi to nemamo više vojnika, vatrogasaca i čamaca, ili nema ko da ih organizuje a ni ko da im naspe benzin u čamce jer, kako reče premijer, nedostaju ne samo pijaća voda i sendviči, nego i benzin.

Drugi državni službenici, takođe iz MUP-a, nadležni za vanredne situacije, pominju druge brojke. Da li neko uopšte ima pregled cele situacije? Jer Srbija je ipak mala zemlja. Ili svi trče za mahnitim premijerom i prinose mu ćebad i sendviče.

Troje ljudi je izgubilo život u ovim poplavama i svakome normalnom je jasno da je to tragedija. Međutim, to horsko zapevanje premijera i ministara da je najvažnije spasiti ljudske živote, da ljude, kako kažu sami, na silu evakuišu iz njihovih kuća, može značiti da na taj način žele da minimiziraju enormnu materijalnu štetu koju će pretrpeti stotine hiljada ljudi koji će, kada se voda povuče u korita reka i rečica koje su ih potpile, pitati „a zašto niste novac ulagali u regulisanje slivova, čišćenje kanala i izgradnju nasipa?“

Juče je sleteo jedan Iljušin sa 60 ruskih spasilaca. Kada pogledate, to i nije tako mala brojka u odnosu na 328 srpskih vojnika. Od Rusa smo pomoć tražili i dobili. Ali kako to da naša vlast tvrdi da je uputila poziv za pomoć i Evropskoj uniji, a ovi u Briselu kažu da poziv nisu dobili? Da li se golub pismonoša udavio u Zapadnoj Moravi, ili je u pitanju nešto drugo? Gde je problem? Pogotovu jer je pomoć potrebna odmah, a ne za nekoliko dana. Da li naši evroentuzijasti uopšte znaju kada, kome i kako da pišu da bi što pre dobili pomoć?

Jedini, makar na prvi pogled, ko se ponaša u skladu sa onim za šta je nadležan i plaćen, jeste crkva. Sveštenici su stali na neki most na Zapadnoj Moravi i obratili se nadležnom, moleći da zatvori ustave nebeske. Ako smo dotle došli da nam samo bog može pomoći, onda ništa više nije važno. Možemo samo da se nadamo da će pored nas proći neki balvan za koji ćemo se uhvatiti i čekati da se voda povuče.

U danima i nedeljama koji su pred nama moći ćemo da pričamo šta se to, osim kiše, dogodilo. Da li je baš tačno to što je premijer rekao, da se protiv vatre i vode ne može ništa. Ali u stvari nećemo pričati, jer to nikome ne odgovara, nije lepo ni hrišćanski pominjati sve te stvari dok ljudi pate, a onda će opet naići neki drugi problem, i tako do sledeće kiše ili požara.

Turci su ovih dana izgubili skoro 400 rudara u jednom danu, koji su se ugušili u nekom privatnom rudniku. Proglašena je trodnevna žalost, ali ljudi u Ankari i Istambulu, dok još izvlače tela iz jama, besno traže odgovornost za tu strašnu nesreću. Ovde će, kako stvari stoje, jedino ministar za vanredne situacije, Velja Ilić, pasti za slobodu. Privremeno.

Možda će pokisli Vučić skinuti glavu još nekome ali neće i nije u stanju da shvati da svaka država, pa tako i Srbija, nije lepotica koju je otrovala zla žuta veštica koju on svojim poljupcem može da vrati u život. O tome ćemo, na neki način, govoriti u današnjem Peščaniku. Odnosno, govoriće prvo Vesna Pešić, a potom Nadežda Milenković.

Vesna Pešić: Napredna stranka na čelu sa Vučićem i grupacijom oko njega, u stvari jeste promenila neke stavove ali plitko. Kad sam pogledala njihovih 10 tačaka, povodom odlaska Vučića u Bosnu, apsolutno imate samo ono što je bilo kod Radikalne stranke, koja je ličila na neku paramilitarnu organizaciju, kao neka huliganska grupa koja se zasniva na laži, moralizmu, mržnji. Razvila je i svoju praksu koja se ovde sada delom promenila, veoma površno, ali su sačuvani kulturni modeli ponašanja Srpske radikalne stranke. Zato nam se nekako ne slaže to da sada oni vuku ka Evropskoj uniji.

Stoji da se oni opredeljuju za Evropsku uniju, ali i da Srbija neće ući u Evropsku uniju bez Kosova. Onda piše čak i ona Koštuničina rečenica da je Kosovo srce Srbije. Kad nabrajaju tačke u vezi sa spoljnom politikom piše da Evropska unija jeste sad taj put, ali je Rusija tu ipak nekako najvažnija, i ta naša stara, tradicionalna prijateljstva moraju da opstanu.

Granice Srbije nisu više Karlobag – Karlovac – Ogulin – Virovitica, od toga su odustali. Ali još uvek postoji to da ukoliko mirnim putem u jednom momentu dođe do prisajedinjenja Republike Srpske, konačno će se napraviti srpska država.

Kad je Vučić kretao u Bosnu, Al Džazira, Dani i još neki mediji iz Bosne su mu postavili pitanje zašto mu u programu stoji da planira da se Republika Srpska prisajedini Srbiji. On na to kaže novinaru „a gde ste to pročitali?“ Novinar kaže, „pa pročitao sam u vašem programu“. Vučić kaže „ne, to uopšte ne postoji“. Znači, pre nego što je krenuo na put u Sarajevo, oni su to izbacili. Sutradan će da vrate ili da izbace, njima je to svejedno. Kao što mi vidimo da nas svaki dan neko pravi ludim, tako je i on njih povukao za nos, slagao.

Pokazalo se to u slučaju novinara Srđana Škora koga je Dmitrović odmah smenio sa mesta šefa deska u Večernjim novostima. Škoro je gostovao u jutanjem programu RTS-a i tu je krajnje zdravorazumski kritikovao neke ministre. Na kraju je ispao nekakav stradalnik, a kad su pitali Vučića za njega, on je rekao „ja uopšte ne znam ko je taj čovek“. Tad sam se setila radikalske subkulture. Kada je Nikola Barović u jednoj emisiji bio sa Šešeljem, pa ga je posle sačekao Šešeljev telohranitelj i napravio mu prilično debele modrice, Šešelj je rekao „moj telohranitelj nema nikakve veze sa tim, Barović se okliznuo na bananu“. To znači da vas neko ne samo laže – on vas ismejava.

Onda, recimo, kad sam videla i kako će 100 hiljada stanova da se napravi, setila sam se: da, pa to je isto kao kad su nudili hleb za 2 dinara. Biće stanovi za džabe, biće hleb za džabe. Pritom uopšte ne tvrdim da je to ista politika, pa čak ni Dačić ne vodi istu politiku kao Milošević – nisu devedesete godine, ovo su neke druge godine – ali kultura zaostaje, to se zove cultural lag. Menjaju se neki stavovi ali kulturni modeli ponašanja i dalje ostaju. To je istraživano na imigrantima koji su stizali u Ameriku. Prilagođavaju se američkom društvu, ali zadržavaju načine ponašanja, razmišljanja, vrednosti iz svog starog kraja.

Počela sam da identifikujem te modele koji se ponavljaju, pokazalo se da smo mi to ismevanje i lakrdijašenje već čuli preko Šešelja, koji je bio maestro i njihov učitelj. I sad možemo da pogledamo dalje kako to izgleda. Vidite da tu postoje takozvane ‘blic laži’ – ovo što je izmislio za Bosnu, on kaže „pa izbrišite to sad iz programa“; ili, na primer, kad ga je opozicija napala što je Rusija ipak uticala na neke ministre u ovoj vladi, onda Vučić zaurla i kaže „ne, meni niko se ne bi usudio da to kaže! Da li postoji takav ambasador koji bi meni mogao to da kaže?“. Pa razbijanje kvake, maksi veberi – sve su to blic-laži; kad ga pitaš, on slaže.

To je subkultura radikalne stranke, gde je laž temelj svega. Sve što se kaže, ti se zgraneš prosto, a to je blic-laž. U trenutku je smislio. Međutim, u tom modelu postoje i takozvane dugoročne laži, koje se graniče sa bajkovitom demagogijom. To su te priče o gradu na vodi, što je u stvari samo pejzaž napravljen vodenim bojicama. Bile su i neke prezentacije u Kanu, a to uopšte ne postoji, sve su fantazije – do 2015. ćemo izgraditi 100 hiljada stanova, pa ćemo dobiti 3 milijarde. Kad se istroši Beograd na vodi, biće Beograd u vazduhu. Dosta neobičan način demagogije.

Doduše i Milošević je pričao o onim europolisima, pa je bila Mira Marković i Kineska četvrt, pa brzi vozovi i ne znam šta. Slični su po tome, ali ovo je prevazišlo sve granice. Laž je tu suština cele priče.

Drugi model koji sam primetila odnosi se na to da oni odjedanput postaju stroge učiteljice i učitelji koji će da nas disciplinuju. Pa će poslanici toliko da rade, da budu marljivi. Selaković kaže da će u vladu ući samo oni koji zasuču rukave. Tu mora da budu suze, znoj i krv. Onda, recimo, ova arogantna promena radnog vremena, to je otprilike to: sad smo strogi učitelji. Moraju svi da stižu tačno na vreme.

Danas vidim na prvoj stranici Politike, u Kraljevu je od 260 zaposlenih u opštini 41 zakasnio i devet će odgovarati po disciplinskom prekršaju. Uveli su zviždaljku za ustajanje da pokažu kako je to neviđena vrednoća, kako su oni trudbenici koji izgaraju na poslu.

Neki put se to opet graniči sa podsmešljivim, i to je verovatno ono što ljude iritira. Recimo, kad Zorana Mihajlović ode na gradilište, ona zna da odlazi na gradilište gde nikoga nema. Inače na gradilište gde svi rade ne bi ni otišla. Nego ode tamo gde nema nikoga da nas obevesti kako ih je uhvatila, evo, opet ih nema nigde. Ali ona i ide na to gradilište da ne nađe nikoga. Potpuno neverovatni mali scenariji koji od nas prave budale. Ona nam se podsmeva, zna da nema nikoga i izveštač zna da nema nikoga, ali tako, treba da poruči „no, no, opet ne radite ništa“.

Pretili su poslanicima da će morati u skupštini da se kupaju, da tu moraju i da jedu; odjedared se pojavljuju ne samo kao vođe, nego postaju i učitelji, i to veoma strogi. Ali ponekad to i nije baš samo ismejavanje. Kad su preko noći doneli odluku da se radi od 7:30, pojavio se veliki problem kako će se to uopšte sprovesti, pa sad kažu da će i škole prilagoditi. Onda se pokaže da škole nisu spremne da promene radno vreme, pa će od oktobra da ga promene. Pa čekaj, dokle će to maltretiranje da traje? Sad ti je palo na pamet da budeš strogi učitelj, menjaš te uloge tu predamnom, paradiraš, to je takva pozorišna predstava gde se stalno menja scenografija, ajmo na scenu broj dva, scenu broj tri.

Mislim da je to rekao Stefan Aleksić, mnogo je te stahanovštine. Pozajmljuju modele ponašanja od staljinizma, od različitih fela. Sledeći model je da se predstavljaju kao naivčine, da nisu prepredeni kao njihovi prethodnici. Onaj skup što se održao pred skupštinom, kao, spontano su ljudi došli. Postavli su binu dok niko živi nije znao čemu služi. Prva stvar koju je učinio Vučić kao izabrani predsednik vlade bila je da prekrši zakon. Pred skupštinom ne smete da održavate skup kad je u zasedanju, mora da bude na dovoljnoj razdaljini, a oni su se skupili pred samom skupštinom još u 4 sata dok je skupština zasedala. Drugo, nisu prijavili skup. Vi znate koliko su Žene u crnom maltretirali što su šetale trotoarom za neki 8. mart.

Znači prvo što je uradio bilo je da prekrši zakon. Najtužnije u toj slici je bilo kad su se svi oni eksperti poređali oko njega. To je sledeće što ćemo morati da objasnimo – odakle sad taj fenomen, toliko sledbenika te idiotarije.

Naivni su i nevini, nikad ni u čemu nisu učestvovali, juče su rođeni, ni za šta nisu krivi, moraju sad da se žrtvuju. Ali imaju sada i nešto što je veoma karakteristično, tu paranoičnu crtu. „Skončaću kao modernizator“; ta izjava je, pošto pozajmljuju te modele, trebalo da nas asocira na Zorana Đinđića. „Znam svoj narod, a najviše ga volim na svetu. Od njega ću skončati“. Onda izlazi Zorana Mihajlović koja kaže da će on modernizovati Srbiju, makar i stradao, makar ga i likvidirali. Pa svi pitaju: „Ko ruši Vučića? Ko ruši Vučića?“. Na kraju se govorilo da će se u jednom trenutku svi ujediniti protiv njega.

Stalno vidite tu paranoičnu ideju, zaključno sa ovim Škorom. Malo je ipak prodrlo pa je i ambasador Evropske unije Devenport na kraju ipak progovorio, pre 2-3 dana je jako iskritikovao medijsku situaciju u Srbiji. Na pitanje da li je čuo kako je Majkl Devenport kritikovao stanje u srpskim medijima, Vučić odgovara, „znam ko mi je to smestio“.

Silne paranoične suze naravno idu sa tim autoritarizmom koji se specijalno ovog puta strahovito mnogo vidi upravo u medijima. Recimo, ta demagogija o odbrani siromašnih, kako oni jure tajkune. Pogledajte kolika je to laž: za prvi sastanak koji je Vučić održao skupio je sve te tajkune uključujući i samog Miškovića, koji mu je čak dao neke veoma korisne savete, a do juče u kampanji je bilo da li biramo njega ili tajkune i pravio nas budalama. Svi drugi koje bismo zaokružili na tim listama, to bi bilo glasanje za tajkune. A sad prvo što je uradio je da ćemo ne znam koliko milijardi dati tajkunima, i to selektivno, onom tajkunu koji mu se udvara.

Kao što vidite, on obnavlja stari sistem na mnogo gori način. Svi su, naravno, kontrolisali medije, svi su voleli to da rade, i svi su imali svoje ljude po medijima. Ali morate da gledate matter of degree, pitanje stepena. U odnosu na ranije, čak i za vreme Miloševića, mediji sad kao da su istrulili. Kad vidim na naslovnoj stranici da se razglaba „plata lažna, roleks pravi“; tu demagogiju, neviđene devijantne radikalske budalaštine razrađuju čitave trupe, i to u nekoj polu-zoni huliganizma.

Bildovanje ogromnog Vučićevog ega sada svima upada u oči. On najbolje zna. Čekamo da on kaže. Sve je u iščekivanju, to će tek biti, to će se tek dogoditi. Ne samo što se čeka njegova reč da ćemo biti neko srećno društvo, da će se u Srbiji živeti mnogo bolje, da ćemo imati taj Beograd na vodi – nego se njegova reč neprekidno odlaže, da stalno budemo u iščekivanju, da se taj ego što više pumpa, svi čekaju šta će on da kaže, on je najpametniji od nas. I onda kažu „da li je on harizmatični vođa?“ Ama nije nikakav harizmatični vođa, on je sve suprotno harizmatičnom vođi.

Kad je došao File i vršio pritisak na Vučića da se srpska politika uskladi sa evropskom politikom u pogledu Ukrajine – možda nismo obavezni ali kao neko ko je otvorio pregovore bilo bi jako dobro da se postavi na tu stranu i da svoju spoljnu politiku sinhronizuje sa evropskom. Onda Vučić kaže ovako: „Nisam prihvatio, niti ću prihvatiti da uvodimo sankcije Rusiji, ali“, kaže, „ja sam takav čovek kome je najviše stalo do suvereniteta zemlje“. Stalno govori o sebi. On je takav čovek, šta on voli, šta on ne voli. Nije on nikakva harizmatska ličnost, nego se pumpa neprekidno taj ego njega kao vođe na sve moguće načine.

Ljudi koji su manje osetljivi, ili manje imaju vremena da razmišljaju o svim tim fenomenima, njima ta koncentracija moći izgleda kao harizma koja se u stvari filuje preko novina, dok novinari još tu harizmu dalje razrađuju. I onda ljudi koje to fascinira misle, „aha, znači tu je moć, znači tamo treba da idemo“. I sad se pitaš, pa dobro, zašto oni baš toliko lažu? Zašto svaki dan ispljunu neku neviđenu bajku? Mislim da su oni prosto doneli odluku 2008. godine, da nisu ni oni toliko blesavi i glupi. Shvatili su da nikad neće pobediti ako se ne oglase da će da idu u tu Evropsku uniju, pa će reći „evo, i mi smo za to“. Sad im je vlast i to glumatanje postalo cilj sam po sebi.

Sva ta demagogija je sama sebi svrha, i naravno da uopšte ne znaju šta će s tim da rade. I toliko tu postoji raznih ljudi koji propagiraju i razrađuju ceo taj način govora, način vladanja, način upravljanja kroz te gomile laži. Stvarno se postavlja pitanje kako iz toga izaći.

Iako na prvi pogled nije izgledalo da će Ukrajina imati neke direktne veze sa Srbijom, ispostavilo se da je ima. Kad je reč o tome, odnos prema Evropskoj uniji i Rusiji potpuno je izjednačen, ima jednaku težinu – to je isto što je i Tadić govorio, i Kosovo i Evropska unija, a što je navodno bilo prevaziđeno. Sad mi vidimo da te stvari nisu prevaziđene, da je ta formula potpuno ista. Neutralna pozicija je Koštuničina pozicija, i sad vidite da se vratio radikalski program. Od prvog momenta kad su rekli „mi smo proevropski“, praktično su hteli da zavaraju Evropsku uniju jer su shvatili da su prethodni izgubili izbore zato što su Borisa Tadića otkačili tamo negde u Evropskoj uniji. Varao ih je preko onog Jeremića, ali pošto su ispostavili Kosovo kao uslov svih uslova, tu je u stvari njih Tadić razočarao. Evropska unija sad misli pošto su sve stranke manje-više proevropske, svejedno im je ko će pobediti na izborima. Drugim rečima, oni su otvorili ovima vrata i otkačili Tadića.

Vučićevi su shvatili da ni na vlasti ne možeš da se održiš ako ne počneš malo da igraš tu evropsku igru. I onda su se bacili Nemcima u zagrljaj, naročito Vučić, i to je izgledalo da će tako da ide. Međutim, šta se dogodilo? Praktično vraćanje Koštuničinog najradikalnijeg programa o političkoj i vojnoj neutralnosti – NATO sad ne sme uopšte da se pomene. Zbog specifičnosti Srbije mora da se proglasi ta politička neutralnost. Šta je ta specifičnost? Kad ponovo razgrnemo šta je specifičnost – vi možete da kažete ljubav, neka apstraktna ljubav prema Rusiji, ali nije to. Znači ta specifičnost je u stvari odbrana Kosova. I sad smo mi napravili ceo krug, zaokružili smo celu priču i ponovo smo se vratili na EU i Kosovo.

Tu bih nadgradila ovu ideju zašto i po čemu smatram da sem ovog blata i ovog nanosa laži, ismejavanja, arogancije, autoritarizma, paranoje – tu se sada vidi da je Vučić u stvari jedna splačina, nula od političara. U jednom momentu su se Đukanović i Vučić jako sprijateljili. Pogledajte Đukanovića koga njegova opozicija, novinari i neke grupacije jako kritikuju zbog svega što se iznutra dešava u Crnoj Gori, te familijarne, rodovske korupcije. Sve je to potpuno tačno, ali Đukanović je 1997. godine pred kraj onih demonstracija imao savršen politički nerv da prepozna da je tada u stvari Miloševiću došao kraj. Šta je on uradio? Dao je onaj čuveni intervju Vremenu i rekao „Milošević je prevaziđeni političar“. Vrata koja su mu se tada otvorila on više nikada nije dao da mu se zatvore. Tako ga vidimo u Vašingtonu, lupa na vrata da uđe u NATO, on hoće preko reda da uđe u Evropsku uniju. Sada je uveo sankcije Rusiji. To može nama da zvuči smešno, jer je to jedna mala zemlja, ali oni mogu samo stavom da se priključe. Sad prete Crnoj Gori, da su to izdajnici, da su izdali Rusiju, da su izdali pravoslavlje – a to se, naravno, sve odnosi i na nas. Ukoliko bismo se i mi tako opredelili, onda će i nas tako.

Za Vučića je Milo Đukanović stvarno veliki političar. Ali pogledajte Vučića šta radi? On je sad imao mogućnost da zabije gol. Ima ogromnu većinu, ništa ga nije sprečavalo da izađe i da kaže „Putin je prevaziđeni političar“ i da napravi veliki potez. To je uradio Tito. Tako ti pozicioniraš sebe, ali pozicioniraš i svoju zemlju. I dan danas se sećaju Tita, kako smo se lepo vozali na kreditima nesvrstanih, jednih i drugih, pa hoće sada da imitiraju tu nesvrstanost. Od toga nema, naravno, ništa. To Vučiću ni na pamet nije palo. Nije uspeo, niti ima hrabrosti, niti se time bavi. Smišlja ove sitne intrige kako nas da vuče za nos svaki dan.

Imao je veliku priliku, sa unutrašnje strane nema nikoga ko bi to mogao da ospori, niti bi ga ko mogao dovesti u pitanje. Sa Zapadom bi konačno uspostavio vezu. To bi bilo jako važno, jer mu je loša cela ekonomska priča o tome kako ćemo se mi razviti kao ekonomija i živećemo samo od onoga što proizvodimo. Nikad Srbija, od pamtiveka do danas, nije živela od onoga što proizvodi. To je nemoguće. Uvek smo bili u deficitu.

Kada se dese ovakve ogromne pretumbacije u bogatom, razvijenom svetu, periferne zemlje počinju da kriziraju. Otišle su u krizu, naravno, ove nove, sveže zemlje, nerazvijene, slabe ekonomije, koje praktično nikad ekonomiju nisu ni razvile. Propada, evo, i Hrvatska. Naročito istočne zemlje koje nikad nisu ni razvile ekonomiju. Uvek smo živeli od toga što nam kapne nešto odande. Pošto sad odande više ne kaplje, mi smo zapali u totalni kolaps. Ono što bismo mogli da uradimo, slično je onome što je pokušao Radulović da radi.

Možemo sami da sredimo neke stvari, da ih dovedemo u red. Sudstvo, recimo, tu partijsku državu, sve te devijantne, patološke oblike u kojima mi danas živimo, mogli bismo da sredimo. Ali ako bismo to sređivali, to bi pogodilo ove elite. Znači oni treba sami sebe da ukinu, a taman su se dokopali vlasti.

Jedina naša investicija bi bila da počnemo sami da se sređujemo, a to se zove put ka Evropskoj uniji. Skrining koji sledi usporiće se do kraja. Taj red njih ugrožava, i oni će to da rastegnu koliko god mogu, dokle oni mogu tu da opstanu, posle toga ih više ne zanima.

Problem je sada u tome što taj evropski put u stvari znači primicanje razvijenom klubu, da ti staneš tim razvijenima negde na grbaču. Naravno da moraš mnoge stvari sam da uradiš, oni ne mogu da dođu da ti urede saobraćaj i da ti kažu gde ti je zabranjeno parkiranje. Taj red moramo uspostaviti sami, i tako se kvalifikovati za članstvo u tom klubu. Međutim, oni su sad to ponovo doveli u pitanje. Opet smo zakucani na Rusiju i Evropsku uniju, i moramo biti strogo neutralni. U tom pogledu smo već napravili korake unazad, što sam vam i rekla: to što su oni politički profitabilno promenili nešto, a zadržali ovu lopovsko-lažljivu kulturu radikalne stranke, oni su već tu reterirali.

Sada će dalje da kriziraju zato što će se vršiti pritisak, verovatno i sa jedne i sa druge strane, ali Evropska unija će ponovo Srbiju da stavlja na test, ne zato što je njoj toliko stalo da se jedna mala država opredeli, nego zato što potpuno razume u čemu je ta specifičnost.

Možda ih je i bilo moguće zavarati, ali kad su završili sa aplauzom trebalo je dati go i napraviti poentu, i zaista nešto uraditi. Vučić to nije ni uspeo, nije mu palo na pamet. Pošto tu sem reči i čekanja nema ništa, oni će sami sebe da unište. Njihov rezultat će biti čista nula pa i minus. Ne mogu ništa da proizvedu jer smišljaju gde će i kad će da ode Zorana da pokaže da je vredna učiteljica. To je sve što mogu da urade. To je ta njihova šešeljevština.

Mi danas praktično živimo u šešeljevskom blatu i oni to primenjuju angro, pa ne znamo da li da se smejemo, da li da se ljutimo, da li da skačemo sa mosta, zato što to sad vlada. Jer Šešelj je uvek bio u senci Miloševića, zato što su priznavali Miloševiću da je on bio glavni vođa, pa se to nije mnogo videlo. Ali kad god je on negde nastupao onda se video taj klovnovski stil.

Problem recimo Demokratske stranke je što ne može nikako da se sredi. Više nema ni jednog sloja u društvu koji hoće da bude u opoziciji. Srednji sloj je dezertirao u potpunosti, na različite načine se razišao. Njih ćete čitati na Fejsbuku, na Tviteru, koriste društvene mreže ali se više ne upisuju u političke stranke, oni se više ne kandiduju stvarno da budu politička opozicija. Kad srednji sloj abdicira, vi nemate onda odakle da namaknete glasove. Zato sad imate da su se svi odbori Demokratske stranke po Srbiji srušili. Kad su oni pali sa vlasti – budući da sistem partijske države radi – kad se to raspalo, mislim da je tada došlo do preokreta u mišljenju ljudi, i mnogi su rekli: nije mi više važno ko upravlja brodom, ja ću da sledim brod.

Kad je do tog preokreta došlo, znači da slediš bilo koji brod, svi su se pretvorili u ono kad vidite, kad brod izlazi iz luke, kako one ribice trče za njim. A iz brodova obično šta rade? Bacaju neku hranu. Te ribice su sad postale i novinari, neka me izvinu gospoda, jer mi ne znamo gde se oni hrane. Među tim ribicama sad su razni. To su razni koji su bili kod Borisa Tadića, i Krstić, i ovi drugi, Zoran Stojiljković – svi ti što su bili ribice onog broda, sad su prešli ovamo. Koji god da dođe mi ćemo da ih pratimo.

Zašto? Prvo, dobijaju novac, opstaju, dobijaju posao – a neki upravne odbore, privilegije, već zavisno od toga gde su se uglavili. I sad mi kažemo „hoćemo opoziciju“. Gde mi više da tu opoziciju iskopamo?

Kada se bacimo na onaj drugi društveni sloj, na radništvo što je tu ostalo, mislim da je tu preostala i dalje ona koalicija – mi u stvari nećemo dirati vas, a vi nećete dirati nas. Između njih su sindikati koji su isto jako dobro plaćeni. Radnici izađu na nekakve šine, pa ovaj dođe, da neku kintu, oni su na to navikli. Videli ste, prvo što je odloženo to su ova preduzeća u restrukturiranju. Ta koalicija između radničke klase i vladajuće birokratije se održava isto kao što se održavala za vreme sociijalizma.

Srednja klasa je abdicirala. Ona je abddicirala jednim delom zato što se istanjila: učitelji, profesori, ljudi koji žive od svoje plate od meseca do meseca pod velikim su pritiskom. Ne samo onaj porez na preko 60 hiljada, nego će se svima oduzeti 10 posto, pa ako profesor ili učitelj prima 40 hiljada šta ostaje.

Mi sad spadamo u one države gde demokratija počinje da biva ugrožena zato što više nemamo srednji sloj. Šta se desilo sa opozicionim strankama? I tu su neki dezertirali iz politike zato što se dogodilo i to da Čeda hoće da bude ajkula, on neće da bude ribica da mu se nešto baca, pa je prešao na njihovu stranu. Uključio se u tu tajkunsko-partijsku strukturu. Bio je poslednji koji je bar izigravao da zastupa građansku Srbiju, i veliki broj prosvećenih ljudi srednje klase je podržavao LDP. Njegovim prelaskom, napuštanjem i nuđenjem ne da bude u vodi, nego da se popne na brod, da uđe u vladu sa ovima, ljudi su to videli. I on je propao na izborima, ali je izazvao i ogromno nepoverenje.

I LDP, i Demokratska stranka, a donekle i Dinkić tj. URS. Ljudi gaje totalno nepoverenje prema njima, i neće da ih podrže, svi su tajkuni. Do daske su se razočarali u te političare. I Dinkić se nudio da mu bude bar savetnik, bar da radi tamo. Nudio se Čeda. Sad su ušli Mađari. Niko više nije ostao.Pogledajte šta je Tadić radio, napustio je svoju stranku da bi se popeo na brod. Nije uspeo, pa je sad ribica.

Ne samo što je Vučić šešeljevski ciničan, pa nas vuče za nos, nego je i u opoziciji zavladao cinizam. Ko god da dođe, baš nas briga, mi ćemo da sledimo. Šta nam bace, bace. To nije bilo za vreme Miloševića: ono je bio njegov brod, a ovo je bio naš brod. Tada je postojala i cela srednja klasa, preko toga što je bila donirana u tim teškim finansijskim godinama. Mi smo svi živeli od velikih donacija, ceo univerzitet, sve što je moglo. Sve su to bile univerzitetske mreže, umetničke radionice.

Svetlana Lukić: Mediji…

Vesna Pešić: Svi su živeli od toga. Sad su te donacije nestale. Srednja klasa se istanjila, oni nemaju više para, i posle toliko prevara više im ne pada na pamet da se politički angažuju. To je kriza stranaka, a ne pitanje da li će biti Pajtić ili Đilas, više ni ne znam kakve su to grupe. Drugo, oni ne treba da budu opsednuti liderom, niti će se to uopšte pojaviti niti im to treba. Trebalo bi samo da probaju da se organizuju i da probaju da polako gledaju gde im se vrata otvaraju. Upravo sad se otvaraju oko Ukrajine i Rusije. Sad povuci na ovu stranu. Oni moraju da se okrenu ka Evropskoj uniji, ali na pravi način. Sad je svakom jasno ko su ovi. Rezultate im neće dati, pašće sami od sebe, ali šta će da ostane? Kako ćemo da se pripremamo?

Pošto sad Demokratska ili neka druga stranka nema klijentelu, gledaju šta će oni da dobiju – a pošto svako gleda nešto da dobije, to je ta stiska. Sad kad izgubiš kao novinar posao, ti ne možeš nigde da ga dobiješ. Strašno se stesnilo. Pa su i novinari postali ribice, i oni prate, i svi ti koji su ostali u Demokratskoj stranci sad su se ukrcali ili slede ovaj brod i čekaju. I otuda ti objašnjivači koji tumače sve Vučićeve budalaštine.

Među te ribice koje se hrane sa broda spadaju i ti eksperti, zato što oni imaju svoje veoma specifične interese. Videli ste da nas je na primer Đelić napustio – francuski državljanin koji je došao ovde, sedeo izvesno vreme. Kada je bila izborna noć, bila sam u Demokratskoj stranci, tamo je bio i Đelić, i hvalio mi se kako je dobio u Francuskoj neko veliko mesto. Tako isto i onaj Jelašić, odmah je dobio nekoliko ponuda, da vodi neku nemačku banku. Znate kako izgledaju ti CV-jevi? Kad ti napraviš takav jedan CV, guverneri, ministri, onda lepo ti sebi napraviš tako odskočnu dasku, a ovo si sve prećutao. U to se ti ne razumeš, nisi u politici, njima služiš. Ništa ti tu ne smeta. Ali ti gledaš takođe sebe, kako ćeš posle da se tamo prodaš još mnogo bolje. Zato će oni sad da ćute, a ako budu nešto insistirali on će da ih likvidira i kaže „šta će mi ovaj?“. Nemaju nikakav politički autoritet, može da ih se otarasi u svakom trenutku.

Zanemarili su da i u struci ti moraš da sačuvaš moral, zato što ti moraš da vidiš da od svega toga neće biti ništa. Znači oni su mrtvi ladni stali pred onu skupštinu, okupili se oko njega. Ništa im on ne smeta. I to je to, parola „ko god da dođe, služiću“. Šta ako oni iznutra još zaoštre tu stvar kad vide da su pukli, kad vide da nemaju nikakav rezultat. Jer mi, otkako su oni došli, idemo sve niže. Hipotetički, da dođe Hitler ti ćeš da kažeš „pa ja sam arhitekta, ja gradim kuće koje on meni kaže; ja ću, ako treba, da gradim i gasne komore; je l’ ti treba neki inženjer?“ Ta ideologija koja je zahvatila i te stručnjake, srednju klasu, postaje strašno opasna. Nije radnička klasa izvukla Hitlera, nego upravo srednja klasa koja je potpuno pandrknula, jer je bila propala i socijaldemokratija, sve je to bilo propalo. Sve su stranke tada u Nemačkoj bile propale, isto tako kao što se to i ovde sada desilo. I oni su postali veoma opasni, i zato više neću da im opraštam jer su nekakvi stručnjaci. Kod koga si ti stručnjak?! Pa izvini! Hoće li tu nešto da bude? Pa neće. Je l’ ti to znaš? Pa nemoj da mi pričaš. Sad svi vide, samo ti ne vidiš. Ništa oni neće uraditi, to je jasno. A ti sve to prikrivaš, daješ svoje ime i ništa ti ne smeta da budeš dekor tog šešeljevskog ništavila, to ti ni malo ne smeta.

Nadežda Milenković: Kod njega je u stvari najupečatljiviji odnos stalnog takmičenja, upornog insistiranja na tome – nikad nije bilo u istoriji ovako, ovo je prvi put, ovo je najviše, ovo je najbolje. Kao kad je pred one izbore 2012. bila najprljavija kampanja u istoriji. Zvuči mi predškolski. Kad si klinac, pa „ja sam prvi pojeo supicu“, „prvi sam ja zaspao“, „mama, ja sam prvi stigao“. To su discipline u kojima dobijaš cvetić i pčelicu, smajlija. Nisu olimpijske discipline. A on to postavlja kao da se za to dobijaju zlatne medalje na Olimpijadi. Pa ne. Ti si ustao prvi, i to je u redu. To je tvoj bioritam, trudiš se.

Ali znaš, on je toliko puta govorio „ja prvi dođem na posao, ja poslednji odem s posla“. Pa dobro, sad, niko nije reagovao. Pa je onda davao izjave „ja ne mogu da nađem asistenta koji će da ustane sat vremena pre mene i da legne sat vremena posle mene“. Ali pošto to nije izazvalo neko oduševljenje u javnosti, onda se on jednom probudio i rekao „e sad ćete i vi da ustajete rano, ima da ustajete u 6, u 7.30 svi da se postrojite, da vidite kako je meni teško“. I sad, naravno, zabuna. Škole, obdaništa, deca, ti ljudi – sve ti se to promeni u jednom danu.

Pošto je on tako rekao, sad kreće njegova ekipa da to brani. Najnesuvisliju odbranu je dao ministar za rad, socijalnu politiku, zapošljavanje, boračka pitanja. Ti shvatiš da on ne zna, u stvari, posao koji će da radi. On kaže „to je zato što u tim zemljama dan traje duže“. Dakle, mi živimo na Aljasci, a ne znamo. Gde je dan duži? Da li je u Austriji, u Mađarskoj, u Bugarskoj – u kojoj državi koja radi od 9 do 5 dan traje duže? Kad je rekao „kutlača je zakon, da se vratimo maminom ručku, instituciji maminog ručka“; mene da zatvoriš u sobu da smislim nebuloznije objašnjenje od toga, ne verujem da bih mogla da se setim.

Jadranka Joksimović posle toga izađe i sad ona proba da kaže „ne, ne, to je na osnovu nekih studija koje su rađene, i onda smo zaključili da su ljudi najaktivniji do jedan, i onda da im se produži taj period“. Pa čekaj, neće biti najaktivniji do jedan ako su nenaspavani, ako su nervozni, jer šta radi tvoje dete kad ti kreneš na posao? Mislim, hiljadu stvari moraju da obave.

I sad sa tom pričom da naši ljudi više vole rano da ustaju. Pa ne, to je otprilike pola-pola, to se zna odavno u teoriji i u praksi da postoje ljudi ševe i ljudi sove. Budna sam do 5 ujutru i svi koji ne mogu da budu budni do 5 ujutru su manje vredni od mene. Naravno, važno je šta radiš dok si budan i kako to radiš i u kojoj količini i za čije babe zdravlje i za čije dobro? Sad će uvesti da i škole počinju u 7.30. Pa šta je sledeće? Ti kad si jednu stvar promenio, sad ćeš tek da otkrivaš na kojim mestima to ne može da se uklopi sa celim sistemom koji je građen godinama. Ne rade ljudi od 9 do 5 od prekjuče.

To što on forsira takmičenje u dečjim disciplinama, niko ne kaže „čekaj, ta disciplina je malo bezveze“. Nije poenta sad ko je ranije ustao, nego je poenta šta smo uradili, kako smo razumeli šta treba da radimo. Nego u stvari ceo jedan sistem se upregne da to sad svi otpratimo.

Sad i paparaci jure, predsednik Nikolić je došao u 9.20. Impičment! Da ga skinemo! Neko drugi! Ministarka, kad ste došli? Kori Udovički, vidim u novinama fotografija, poranila na posao i sad ide peške, ne znam, kroz Knez Mihajlovu, sad je i to vest. Došli smo dotle da je sad vest kad je ko ustao. Malo smo kolektivno poremetili ako je sad najvažnije kad ko legne i kad ko ustane. A nemamo pojma, i niko ne prati između šta rade ta ministarstva, da li donose neke odluke, zakone, i koje zakone. A ono „sad ćete da legnete, spavate i da se umivate“, to mi je najbolje; znači nema kupanja, samo ono vrat i uši, osnovno. Higijeničar kaže, vi ćete da se umivate u parlamentu.

To je Vlado Pavićević lepo rekao: ne možeš ti kao vlada i predsednik vlade da odrediš parlamentu, da mu se obratiš na taj način, tu ćete da jedete, da spavate i da se umivate. Ja sam jedini koji nisam 7, 8 sati ustao iz ove sale. Vi ste svi išli da jedete, pijete. Nisam jeo i nisam pio vodu, nisam išao da piškim.

Kako ne shvata, to nije za pohvalu. Neko ima takvu bešiku, neko takvu prostatu. Mislim, šta da rade ovi stariji ljudi na primer, Krkobabić i, mislim, ceo PUPS. Oni ne mogu da ti dokažu da su okej poslanici tako što će da trpe 8 sati. Fizički ne mogu. Šta je sledeće? Stavljamo pelene starijim parlamentarcima? Strašno me podseća na Ružicu Sokić u filmu „Žuta“, i u predstavi, kad policajac kaže: ko mrdne, u podrum – a ona se zeza „ko prdne u modrum“. Sad je ta atmosfera napravljena, ko mrdne iz sale taj ne valja.

Ne znam šta su sankcije? Za početak su sankcije da ti ideš na stub sramote. Kao, eto, otišao je u wc. Naravno slažem se da mora da postoji radna disciplina, radna obaveza, sve je to, mislim, postojalo i ranije. Sad samo treba da stegneš da se to i poštuje, svi ti propisi koji postoje da se poštuju. Ali ako se ti fokusiraš tako da dođeš do toga da nije u redu da je neko izašao iz sale u wc, nego je sad to maltene veleizdaja – onda tu nešto debelo nije u redu.

U redu je da ministri dolaze na ove sednice, da nemaju telefonske sednice. Kori Udovički je došla kasnije, on je ukorio, k’o što samo ime kaže. Naravno, uvek imaš sve te cipele koje je režim Demokratske stranke postavio a ovi su ih samo razgazili. Ako pogledaš neku ukupnu atmosferu koju pravi uvek lider koji vodi, čiji je režim ovaj pravi predškolski. I svi se uklapaju u to, i niko da kaže „čekaj, hajde sad, mi nismo predškolski uzrast da se računa ko je prvi pojeo supicu“.

Tadićev režim je bio srednjoškolski, kao gimnazija: idemo na basket, jurimo devojčice, „gimme five“. Oni su, kao, dobri đaci ali samo ako nastavnica neće da pita. A onda nastavnica, Angela Merkel na primer, dolazi i sad oni kao nešto nauče, i znaju i kažu prave stvari. Ode nastavnica, a ovi odoše na basket, jure devojčice. Kad ih se samo setiš i pogledaš koju su atmosferu pravili, to su bili srednjoškolci.

Ranije smo imali Miloševićev režim, to su bili matorci. To je sve vreme bio neki roditeljski sastanak. „Mi da vidimo kakvi su đaci, ko nije bio dobar u školi. Aha, Slovenci nisu bili dobri, sad ćemo da im bojkotujemo robu“. Neprekidno zasedanje, to nastavničko veće i roditeljski sastanak, i ne znam, savet roditelja, na primer. Znači sve vreme su tako zvučali. „Aha, sad Hrvati nisu bili dobri. Sad ćemo njih da ukorimo. Sad ćemo da ih izbacimo iz škole. E, pa će oni da vide“. I mislim, 10 godina si ti imao sve vreme takav odnos, mi smo stalno neke ukore nekima davali, izbacivali iz škole, lupali kečeve, dok nama nisu olupali o glavu bombe, pa smo se smirili.

Onda je došao Koštunica. Njegovi su bili starmali. Znaš, oni su bili autentični matorci, a ovi su ona starmala deca, ono kad učiteljica ode do zbornice pa kad kaže „ti izađi na tablu pa piši ko nije bio dobar“. Oni su tako i čuvali stari režim ovih matoraca, i sve na tabli pisali „aha, evo nije dobar ovaj, evo ovi Albanci, oni nam uzimaju Kosovo. Vidite sad, mi ćemo da zaštitimo Kosovo. Učiteljice, mi ćemo da ga stavimo u preambulu“.

Svih tih godina si imao atmosferu tih starmalih koji samo nešto idu, bogosluže, nešto se klanjaju, nešto ljube ikone, al’ ne autentično, nisu oni autentično matorci kao što su ovi bili, nego ta starmala deca. Nema tu ni osmeha, ni radosti, njima ništa nije smešno. Oni samo tako idu i zapisuju: „aha, učiteljice, ovaj nije bio dobar, onaj, ovaj“. Samo spisak ko je nama šta uradio.

I u stvari, kad sam tako počela da ređam režime, shvatila sam: Tito je na primer bio onaj tata koji je na privremenom radu u inostranstvu. Nije tu da te guši svaki dan i ceo dan, nego samo proverava je l’ učiš školu, nemaš kečeve. Ideš redovno u školu, to je dobro. Dobićeš svoj džeparac za to i ideš na more. I svi idemo na more, makar u sindikalna odmarališta. Majku ti božju, more je zdravo, to sunce, ta so, slana voda. Bilo je ono, kao, grgolji slanu vodu, to ti je dobro, cele godine ćeš biti zdrav. To je njegov je režim i zato ga ljudi sad i sagledavaju sa nekom velikom nostalgijom, jer to je bio tata koji nije kod kuće, a kad dođe iz inostranstva on tu ima i poklon i sve je onako fin i blag i raduje se kad te vidi. Onaj koji je ceo dan tu s tobom malo izgubi i živce na kraju, i počne da te bije. A on ne, mi smo mu super, on nama super.

Jedini koji iskače je Đinđićev režim, na jedno kratko vreme, jer je Đinđić bio – stariji brat. Bukvalno se postavio kao stariji brat koji nekako zna više, završio je školu, već je počeo da radi, i zna nešto da ti kaže, ali te ne guši, ne tera te i nemaš sankcije. On neće da te bije, da te zatvori u tvoju sobu, nego on ti to kaže i ti kapiraš da je nekako za tvoje dobro, a nije ljut ako ne uradiš tako. Jedino on je imao tu neku postavku koja nije bila nezrela.

Kad pogledaš ako je ovaj bio tata, ovi su bili matorci, ovi starmali, i sad smo se spustili na predškolski uzrast, iz kog ja sad ne znam ko, koliko godina i šta nam sve treba da iz tog predškolskog odnosa pređemo u neko zrelo društvo. I neće da smara „a sad gledajte ovo, ja mogu da držim vazduh, mogu da ne dišem 5 minuta“. Pa dobro, mislim, idi u cirkus. Ne vodiš državu da bi pokazivao koliko dugo možeš da ne dišeš.

Moram da kažem, i demokrate su to sve radile, ovi samo nemaju dovoljno šlifa. Sve mehanizme i sve stvari koje se sad dešavaju, oni su postavili i etablirali: i spinovanje, i spin-doktore, i PR službe i to da se iz jednog kabineta obaveštavaju mediji. Ovi samo to ne znaju da urade, nemaju rafinman. Nisu rafinirani, oni to rade nekako ogoljeno, više se primeti i više ti smeta. Pritom oni imaju odličnu mogućnost, pošto stalno kritikuju prethodni režim, i stalno je nešto prethodni režim.

Važi, sigurno je da te greške koje su pravljene vi niste mogli za godinu i po dana da ipsravite, napravite nasipe i sve što treba da se napravi. Dajte sad analizu i napravite plan za budućnost. Ali znaš, ti neke stvari vučeš. Vučeš Velju Ilića, koji bi morao da bude odgovoran, on i Mrkonjić. Ali ako si opet doveo SPS u svoju vladu, ti prirodno onda kad praviš tu istragu unazad ko nije radio svoj posao u nekom trenutku kažeš „e pa joj, ne mogu sad, glupo je“. Možda da su oni napravili stvarno taj neki rez, važi, sad izvini SPS, ne trebaš nam i moramo da istražimo najzad ko nije radio, ko je pravio te puteve, ko je krao na tim putevima. To nije normalno da se odmah otvaraju rupe. Ovaj jadni takozvani novosadski autoput, to ne prođe ni godinu dana, prva kiša kad naiđe na jesen tu se odmah otvaraju rupe.

Nešto nije dobro. Ko je bio odgovoran? Koja konkretno firma? Ko je nadgledao firmu, ko je kontrolisao, ko je potpisao? Barem neku stvar. Imaš samo te opšte priče o tajkunima, ali da bih ti ja verovala puno bi mi značlo da mi pokažeš neki ugovor. Šta je bilo ovo, Etihad? Do kraja marta. Onda je i Siniša Mali izašao, to ćemo da pokažemo, dobili smo saglasnost, biće, ne znam, dok prođu izbori. Prošli izbori, ne, prvo ćemo Fijatov ugovor, pa posle njega Etihad. Hajde čak i da bude, pa kad će više taj Fijatov ugovor? Ne maši više tim stvarima, uradi neku stvar da ja vidim da ništa nije sporno.

To gubljenje, u stvari preusmeravanje energije da se nečim baviš što nije bitno, a ne nekim stvarima koje nam život znače. Mislim da su ljudi mnogo dobronamerniji, da bi im mnogi pomogli, samo kada bi malo oni spustili loptu. Znaš, kao da upadneš u kafileriju, odjednom samo neki lavež sa svih strana. Neko je nešto rekao a oni krenu da izlaze jedan po jedan, zaposednu svako po jedan medij, štampani, elektronski, da ti objasne da sram te bilo, kako to smeš da kažeš! I da ti zapuše usta, ti sad govoriš a šta si ti uradio, mislio, hteo. Bukvalno su napravili tu vrstu atmosfere: ko mrdne, u podrum.

Šta se desilo sa RTS-om? Vučić se samo ogradio utoliko da, eto, nije bio dobar tajming, da su to rekli prekjuče ili preksutra, sve bi bilo u redu. Pa ne, nisi više u opoziciji, nema razloga da te mehanizme i dalje koristiš, da ti koji si vlast odmah pošalješ to otvoreno pismo da se pročita šta radi, a pritom niko nije shvatio šta radi RTS. Niti su oni to rekli eksplicitno, niti zaista, ako RTS služi za najprljaviju kampanju, ikada, pardon, protiv Vučića, onda stvarno ne znam, neverovatno. Ne može muva da prođe.

To me je zabrinulo jer se Vučić u svakom javnom nastupu osvrne na nešto. Ovo što je Vesna Pešić rekla, da je to ekspertski kretenizam ili tako nešto, on je sutradan imao javni nastup i rekao „i to nije kretenizam, da znate, kao što neki politički protivnici…“ Pa Vesna Pešić ti nije politički protivnik, pod jedan, ako je već citiraš. Pod dva, ja stvarno počinjem da sumnjam ako on svaki put zna sve što se dešavalo na svim medijima, kao što je sad znao u Sarajevu šta su svi mediji pisali o njemu, počinjem da brinem da to toliko nespavanje znači da on provodi vreme čitajući i gledajući televiziju.

Ta igra je samo pitanje brojnosti. Ako oni nadjačaju brojčano, onda možemo da očekujemo uspeh tog medijskog nametanja – hajde da nije mrak, nego neko nametanje. Ako se s ove strane pojavi dovoljan broj ljudi koji hoće da dele nekakve informacije, na ovaj ili na onaj način, koliko ko može, onda možda imamo neku šansu. Znaš, to je malo „igramo se na iznurivanje“, a pritom je sila samo na jednoj strani. I novac. Ali svejedno, mislim, možda je to nešto što je novo u odnosu na Tadićev režim, to jedno strašno skakanje za oči takozvanih provladinih medija, koji su legitimni, da se razumemo, kao takvi.

To stvarno nije bilo u Tadićevo vreme da ako je neko kritički prema režimu da ga neki drugi medij tako najstrašnije napadne, sa niskim udarcima, na sva zvona, zašto je rekao to što je rekao. Dosledno pokušavaš da daš neko objašnjenje ili mišljenje o nekim pojavama u društvu, nekim ljudima koji su zainteresovani da to baš od tebe čuju. I to je smisao Peščanika, otkad postoji. Tako da sad ti radiš samo istu stvar koju si radila i Tadiću. Ali sad dobijaš to da nikada niko nije napadao ni vlast ni jednu stranku tako kako se sada napadaju oni. Ne. U Tadićevom režimu je naravno bilo pritisaka na medije, i sad je isto to.

Nije to nikakav novi izum, samo je pitanje da li će oni sad cipelom u usta ili će dobiti savet da malo spuste loptu. Bojim se da nema spuštanja lopte, zato što je napolju strašno. To je onaj vic: Sloba Milošević navuče zavesu u vozu i kaže „krenuli smo“. Oni imaju sad samo tu mogućnost, jer ako mi gledamo kroz prozor i vidimo da voz stoji, neko će u jednom trenutku da kaže „ljudi, pa stoji voz“. Kad tako pogledaš, Milošević je puštao Vreme da postoji. I Korax u Vremenu, i Pera Luković u Vremenu i ti neki tekstovi koji su bili ne satira, nego satiranje. Pa čekaj, hoćete vi da pustite jedan, evo jedan nedeljnik neka bude, i neka bude jedna dnevna novina i neki portal? Ili nećete?

Ja razumem da je njima vreme da nema zezanja, ali i nama je takvo vreme došlo. I mi živimo zajedno s njima. Njima gori pod noktima, u strašnoj su situaciji, država je u strašnoj situaciji. Preuzeli su odgovornost da to makar poprave, ako ne da naprave da bude dobro, ali mi to isto živimo svakog dana.

Razmišljam o tome kuda može da ode ta atmosfera u društvu koja se pravi, ta jedna tako strašno napeta atmosfera. Svaki dan je nešto ono važno, presudno, nikad, taj dan nikad pre nije bio. I te neke strašne, teške odluke, bolne reforme. Još kad je bio Briselski sporazum, pa zavrtanje ruke, pa spavanje na patosu. Atmosfera se nikako ne spušta. Da ti kažeš, ljudi, mnogo nam je teško, ajde sad svi zajedno, pomagajte. Zavrnite rukave, moraćete da radite, očito. Zaboravite socijalizam, zaboravite penzije, zaboravite siguran posao. To je naša realnost.

Znaš kad oni pričaju da čuvaju radna mesta. U svetu ne postoje radna mesta. Koja radna mesta? Koji je to pojam? Ne možeš ti da imaš radno mesto – ti ili imaš posao, radiš nešto, ili ne radiš. Mnogi ljudi ne rade. Mnogi ljudi rade dva posla. Otkrijte svoje talente, otkrijte mogućnost da odete na selo, pa ćete imati svoju baštu, pa ćete imati neku sigurnost, pa su vam manje komunalije – jedna opcija. Druga opcija: umete li nešto da pravite, spretni ste u rukama, nešto morate, neki mali biznis, nešto peto, neko udruživanje. Mislim, to je činjenica. To što nas zamajavaju tom pričom „mi nećemo da otvaramo nova radna mesta“ – realnost govori nešto drugo.

I sad oni na tu našu muku još pričaju „evo gledaj kako je sve opasno u ovom društvu, kako se ja puno trudim“. Samo mi stavljaš nove muke. Razumem da on veruje da će meni da pomogne ako mislim da kako svima strašno, i ovoj vladi, koliko se muče. Sad moraju u 7.30 da ustaju. Ali moj realni život se nije popravio time. Svi mi znamo da u tom javnom sektoru, pre svega u administraciji imaš višak ljudi a da se loše radi. Znaš, kad oni kažu „ali ne možemo ni da ih otpustimo, onda će oni da budu bez posla“. Pa tačno, ali isto tako i ovi ljudi u fabrikama su bez posla. Mi svi znamo da su to partijski ljudi. Ali sad odjednom, pošto su oni višak i ostaće na ulici, njihova deca neće imati šta da jedu, mi sad to ne možemo.

Razumem da je teško, bila sam u dva mandata vladar i pukla. To kad se pojavila ta igrica, Civilizacija, i sad, kad mi je uvalio prvi put neki drug da igram, ja sam tu kao demokrata, super, razvijem pismo da opismenim svoje pleme, da oni nauče grnčariju, poljoprivredu. Šta bude? Naravno, napadnu me Avari, varvari neki, i za čas. Znači moram da imam vojsku. Sledeći put igram, sad ulažem u vojsku, sad sam pametna: neće mene niko da napadne i da me svrgne sa vlasti. I naravno, šta bude? Vojni puč. Pošto sam ulagala u vojsku, oni se osilili i svrgnuli me. Više ne igram.

Razumem da to uopšte nije lako. Ali vi ste se za to borili, valjda ste tih 10 godina u opoziciji mislili o načinima kako treba bolje. Ili ste samo sedeli i kritikovali radi kritike, zato oni nama sad zameraju kritiku. Samo su mahali nekim papirima „ja ću da pokažem, vi ćete da vidite, ovaj je uradio ovo, jedan čovek odavde, onaj čovek odande“. Ti se 10 godina nisi pripremao da preuzmeš vlast, nego sad na paniku: sve što može Vučić da se seti, toliko će da nam bude. A treba nam sto rešenja na sat.

Ti mehanizmi vladanja uopšte nisu jednostavni, kao što ti rekoh, pukoh u dva mandata. Ne možeš da ljudima stalno podižeš tenziju i da si siguran da ćeš umeti da je kanališeš, jer ti ne znaš na koju će stranu ko da pukne. Ako unosiš uznemirenost i tu neku anksioznost i iščekivanje, neminovno praviš i nezadovoljstvo. Možeš detetu da kažeš sad ideš da spavaš zato što ja tako kažem, ali ti kad to podeliš na celu jednu državu, društvo, neko je ludo dete pa će da ti išutira nameštaj, neko je agresivniji, bezobrazniji, pa će da išutira tebe, neko će dete da dobije fras; ne možeš da znaš kako će ljudi da reaguju na tu stalnu tenziju koju im nabijaš i koja iz medija prosto kulja.

Pitanje je na koje mehanizme računaš da ćeš imati da to kontrolišeš i dovedeš u red ako na bilo koju stranu ode. Koliko pričamo, godinama, još od devedesetih, da smo nacija na bensedinu. I to nije normalno. Ti ne možeš da kažeš „ljudi, sad zavrnimo rukave, pa pljunimo u šake, pa mora da se radi“, a svi ubijeni i urađeni. Svi gledaju kako da preguraju do uveče, da popiju još jedan pa da mogu da spavaju. Nemaš radnu snagu, nemaš ljude koji će da rade ono što ti i dobro zamisliš da radi, a da ne pričamo o onima koji odu u agresiju i koji nemaju ni razloga da ne budu agresivni. Ni u Ukrajini, ja ne verujem ni Putin da može da to drži pod kontrolom.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik, slušali ste Vesnu Pešić i Nadeždu Milenković. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.

Peščanik.net, 19.05.2014.