Radio emisija 27.03.2015, govore: Vladimir Gligorov, Sofija Mandić i Miloš Ćirić; reportaža o bombardovanju.
Svetlana Lukić: Od kada se srušio nemački avion u Alpima, iz sata u sat saznajemo nove detalje: i o kakvoj je letelici reč, i koliko crnih kutija ima, i koliko je ponirao dok nije udario u planinu, i da li je letačko osoblje prolazilo psihološke testove, koliko je komisija formirano. Smenjivali su se razni nezavisni stručnjaci objašnjavajući svaki novi podatak. Za to vreme je potpuno zamrla priča o padu našeg helikoptera. Sve je bilo, i sve će ostati tajna. A ako neko i bude izdao neko saopštenje, malo ko će u njega poverovati, jer su odmah po nesreći predsednik vlade, ministar vojske i generali utvrdili da je sve bilo u redu i po proceduri. Poginule su proglasili herojima, pokopali ih, idemo dalje u nove pobede.
Pobeda se sada meri isključivo uštedama. Ili navodnim uštedama. Ili pričom o uštedi. Niko više nema ni potrebu da kaže šta ćemo da radimo, šta ćemo da zavrćemo, da odvrćemo, da pišemo ili crtamo, jer za to treba mnogo više pameti, organizovanosti i sabranosti nego za priče o štednji benzina, hemijskih olovaka i toalet papira.
Na početku današnjeg Peščanika slušate ekonomistu Vladimira Gligorova.
Vladimir Gligorov: Vi nemate ozbiljniju opoziciju zbog toga što se insistira na tome da tu vlada neka vrsta partokratije, ili da je to vlast jednog čoveka. To nema neke velike šanse na uspeh, s obzirom na to da većina ljudi verovatno misli ili da to nije tako, a da bi možda i bilo dobro da jeste, jer ljudi traže nekakav red. Takva je ovde situacija, stabilnost nije velika, daleko od toga. Tako da, politički posmatrano, to nije stvar koja može da se završi za 6 meseci, godinu dana.
Svetlana Lukić: Nije dovoljno da se napravi vlada u senci.
Vladimir Gligorov: Drukčije je to bilo kad se pravila Demokratska stranka 1989. godine. Tad nije bilo nevažno koja su se lica pojavljivala, jer to je bio taj tip režima. Danas vi izlazite sa vladom u senci. Prvo, niko ne zna te ljude. Onaj ko zna, ne zna ih po nekom naročitom dobru. Ne vidite zašto su oni kvalifikovaniji od ovih drugih. I ovi imaju ljude koji imaju neki ugled u struci. I šta sad? I onda imate ta lutanja u samoj opoziciji, neki kažu ‘dobro, ovo ne funkcioniše, hajde da mi postanemo Siriza’. Siriza u Grčkoj nije ništa slučajno. Levi pokret u Grčkoj postoji decenijama. Dok je tako, ja ne vidim zašto bi se ovde nešto posebno događalo kad je reč o stabilnosti same vlade.
Problema, čisto političke prirode, vlada trenutno nema. To je moguće i zbog toga što, bez obzira na stanje stvari, posle svih ovih godina i decenija, postoji potreba za stabilnošću, osećanje običnih ljudi da bez neke velike nužde, i ako pri tome nema neke naročito dobre alternativne ponude, ne treba ugrožavati koliku-toliku političku i socijalnu stabilnost. Ako je ta moja hipoteza tačna, to onda objašnjava i činjenicu da vlada može da radi, relativno mirno, to što želi da radi. E sad, da li oni znaju šta žele, to je sad drugo pitanje. Što se tiče ovih ekonomskih stvari, tu nema nikakve nove ideje, i to može da bude veliki problem. Ako ovo što je dogovoreno sa Međunarodnim monetarnim fondom ne da rezultate, kao što je dosta verovatno, onda se stvari postavljaju na drugoj osnovi. Približavaće se i neki izbori, onda treba podneti račun, i onda je situacija malo drugačija.
A ovaj sporazum sa MMF-om je jedan prilično standardan sporazum. Oni jesu to medijski rđavo organizovali, bilo je dosta nespretno to što su rekli gospođa Udovički i ministar Vujović o povećanju cene struje – nismo hteli da vas uznemiravamo, nadali smo se do zadnjeg časa da to možemo da izbegnemo – kao da je to nešto što njima nameće MMF. Inače je karakterističan taj odnos prema MMF-u da, kada ne možete sami da preuzmete odgovornost, onda prebacite to na MMF. A MMF-u je to svejedno, jer on ovde ne odgovara. Tako da, tu je jedino zanimljivo insistiranje koje nije nužno karakteristično za uobičajene MMF-ove programe, na stanju u bankarskom sistemu i generalno tom problemu nenaplativih potraživanja. To je i indirektna kritika centralne banke i monetarne politike.
Mislim da je to ključno u celoj toj stvari, jer kad je reč o smanjenju plata, penzija – to je urađeno još ranije. Kada je reč o drugim merama štednje, tu je osnovni problem što se štedi na investicijama. To čak ni MMF ne voli jer odakle će onda taj rast da dođe? Ovde se svi ti planovi kapitalnih ulaganja države sporo obavljaju. Manje se troši nego što se budžetira. Taj vid štednje nije dobar. Kad je reč o reformama, tu je problem odnos vlade i takozvanih privatnih preduzetnika, i vlade i državnih preduzeća. To je ono što u suštini čini problem u ekonomskom smislu, jer i jedni i drugi ne rade dovoljno efikasno. Za sad tu nema nekog značajnog napretka, osim što se kaže da to treba da se razreši. U krajnjoj instanci, to je ključna stvar.
Ova priča sa reorganizacijom zaposlenih u javnoj upravi, u javnom sektoru, to je periferno, prosto zbog toga što ako imate tako nisku zaposlenost kao što je u Srbiji, smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru ili u administraciji – bi moglo da ima nekog smisla ukoliko se način na koji taj javni sektor ili ta administracija funkcionišu promeni, da bi se povećala efikasnost. Inače, ako se ne promeni, tu će se pojaviti manjak. Jer ako vi imate administraciju u kojoj ljudi vuku papire sa jednog kraja na drugi kraj kancelarije, a otpustite te ljude, onda ti papiri više ne idu s jednog kraja na drugi kraj kancelarije. E sad, možete vi to sve i da stavite u kompjuter, ali ako ga nemate, onda ne možete tu bog zna šta da uradite. Znači, pašće administrativna efikasnost.
To je problem i sa smanjenjem plata, jer će ljudi svoju aktivnost da prilagode nižim platama. To je jedan prilično neprijatan efekat. Tako da mislim da te stvari nisu od velikog značaja. Značajno je ovo: da vi ne možete da imate, kao privatni preduzetnik ili privatni vlasnik, sve te pogodnosti koje imate, i kad je reč o plaćanju poreza, i kad je reč o subvencijama, i kad je reč o monopolu, i tako redom. S druge strane, mora da se uvede kakav takav redu u javnim preduzećima; ona su očigledno u veoma haotičnom stanju.
E sad, vezano za to je ovo sa nenaplativim potraživanjima, jer vi ne možete da otvorite prostor za nova preduzeća, nove preduzetnike, zbog toga što banke ne mogu da daju kredite, jer imaju ta nenaplativa potraživanja. To je ključno, po mom mišljenju, da bi finansijska strana stvari mogla da funkcioniše i da bi se otvorio prostor za ono što je najvažnije. Ove koji trenutno upravljaju privredom smo videli. Pitanje je da li ima osnova za nova preduzeća, nove preduzetnike, nove generacije, na kraju krajeva.
Nije neprirodno da, recimo, ako bi neko hteo nešto da radi u Austriji, da se raspita kod raznih udruženja, pa i kod ministrastva privrede, za uslove poslovanja. U zemljama kao što je Austrija to se završi na tome. Ali kad je reč o zemljama kao što su Srbija, onda je glavno pitanje sigurnosti posla. I zato, ako vi imate nepoverenje u to šta će se sutra dogoditi, ako recimo imate problem, a ne znate šta će se dogoditi na sudu, ako ne znate šta će se dogoditi sa finansijskom policijom, ako ne znate šta će se dogoditi sa bilo kim ukoliko rešite da otpustite ili primite radnike, plus sad tu dođe lokalni faktor, pa konačno i faktor bezbednosti, lopovluka i tako toga, onda vi po prirodi stvari želite da imate direktnu vezu sa onim ko odlučuje, manje-više diskreciono, i može da vam izađe u susret. Vi gledate da razgovarate sa onim ko sutra, ako imate problem, može da vam kaže ‘nemoj ići na sud’, ili ‘idi na sud, sutra će stvar biti završena’. Taj lični odnos je zamena za tržišni odnos u zemljama gde ne postoje valjane institucije.
Slično je opravdanje i za subvencije: ovde stvari ne funkcionišu. Da biste vi mogli da konkurišete Austriji, vi morate da kažete – dobro, tamo država ne mora da daje subvenciju, jer preduzetnik sve može da reši normalnim putem, dok ovde ne može. Mi u stvari nadoknađujemo taj rizik time što mu dajemo pare. To je onda: Srbija plus subvencija jednako Austrija. To je ta logika. Tačno je da to stvara problem za svakoga drugoga ko nema te pogodnosti: ili nije stranac koji dolazi sa tehnologijom, nosi tržište, nosi pare, ili nije zemljak, rođak, član istog fudbalskog tima. Taj problem postoji, to je ključan problem za verovatno 90% tih ljudi koji tu treba nešto da rade. Oni su iz svega toga, iz tog sistema, izopšteni. I kad ovi iz MMF-a i drugi govore o strukturnim reformama, misli se na to. Misli se na tu tržišnu, institucionalnu, pravnu infrastrukturu, koja daje mogućnost nekome ko je sada, recimo, završio nekakav fakultet, i ima neku ideju, jer mora nešto da zaradi, ima ideju kako da to uradi – on sad ima neku infrastrukturu koja mu omogućava da tu svoju ideju, projekat, biznis plan, da on to stavi u pogon, pa onda uspe ili ne uspe. Ta infrastruktura tu ne postoji, i to je suština cele priče.
To je sistem koji ne može tako da funkcioniše. Mislim, može, ali mi vidimo kako to izgleda. Branko Milanović je pre neki dan objavio podatak da je 2014. Srbija došla na nivo Srbije iz 1974. godine. 40 godina vi niste napravili korak napred. To je summa summarum cele te priče. Sve ovo drugo je irelevantno. Možemo mi da pričamo ‘onaj je ukrao više, ovaj nas je prevario’, ‘zaverila se kugla zemaljska protiv nas, o kosmosu da i ne govorimo, on je uvek protiv nas’ – ali to je otprilike to. To uopšte nije tako čest slučaj, 40 godina izgubiti nije tako čest slučaj. To se ne događa često ni u drugim krajevima sveta. To je prilično ozbiljna anomalija. I sad, vi morate da razmislite: koje sam ja to odluke donosio svih ovih 40 godina, da to tako bude? Ne možete reći, ne znam, to su sve CIA, Nemci, Jugosloveni – oni su najgori – Jugosloveni, to je prosto besmisleno. To je konačno intelektualno neodgovorno. Ako imate takav pristup, izgubićete i sledećih 40 godina, to je jasno. U tih 40 godina, kad razmislite, gde se sad nalaze ti ljudi koji su nešto naučili i koji su nešto predstavljali – vi vidite da su ili u inostranstvu, ili nisu doživeli starost, ili su u kafani i piju vinjak. Prosto, to su izgubljene generacije. Drukčije i ne može da bude.
Ovo sad što se govori o dovođenju ekonomije u red je ista ona strategija koju je radio gospodin Krstić, odmah pošto je ova vlada počela da funkcioniše. Tada je bilo reči o 10 godina tog dovođenja u red, i projekcija je bila da se pri kraju tog vremenskog horizonta dođe do stope rasta od nekih 3%. U proseku bi to bilo recimo 2%. Neka je i 3%. To je mizerno. To je 10 godina. Kad gledate ovo što je objavio Dule Vujović, otprilike šta se očekuje, vi vidite da je tu 3% rasta ambiciozno, da ljudi ovde misle da je to jako veliko. Vi sad imate perspektivu da u sledećih 10 godina imate stopu rasta u proseku između 2% i 3%. To je katastrofalno. A kada imate u vidu ovo što sam vam prethodno rekao, gde ste vi sada u odnosu na 1974, to je dodatna izgubljena decenija. Vi sa tim ne možete značajno da smanjite nezaposlenost ili da povećate zaposlenost, ne možete bog zna šta da uradite ni kad je reč o investiciji u obrazovanje. Prosto, tih para neće biti. Znači, vi sad u celom tom periodu računate da se fiskalno konsolidujete – znači da vraćate dugove. To je vrlo rđava ideja.
Kakva je to strategija? To znači da vi svakome ko ima neku ambiciju kažete ‘Traži negde drugde taj život. Ovde toga nema’. To je potpuno neodrživo, i besmisleno je. Ove svakodnevne rasprave, Istok-Zapad, mediji, autoritarizam, i tako dalje – sve je to izuzetno važno u svakom datom trenutku, ali kad gledate to u ekonomskom smislu, vi znači idete ka tome da se za 10 godina zemlja sa 1974. pomeri na 1975. ili 1976. A da ne govorimo da će do tada biti 2020, 2025… to je stravično kad tako posmatrate stvar. Biti tako neambiciozan ili neinventivan, a biti na vlasti, to prosto nije u redu. To tako ne može.
Naravno, sa stanovišta Međunarodnog monetarnog fonda, to uopšte nije relevantno. Njihov glavni zadatak je makroekonomska stabilnost. Sve ovo drugo je vaš problem. Sve ovo drugo je nešto što vi treba sami da rešite. Fond vam samo kaže ‘to sve što vi hoćete da rešite, ili sve što vam pada na pamet, mora da bude stabilno sa makroekonomske tačke gledišta’. I to je to. Ako biste vi imali program koji bi poslao poruku da će ova zemlja da ima, recimo u sledećih 10 godina prosečnu stopu rasta od između 4% i 5%, vi onda ne biste imali problem investicija. Taj problem ne postoji, jer ste vi onda privlačni. Ako toga nema, ako vi ne znate kako to da uradite, onda su sve ove druge priče irelevantne, ozbiljno govoreći. One su relevantne u svakodnevnom socijalnom, političkom smislu, i to je sasvim u redu. Ali sa strateške tačke gledišta, to je irelevantno.
Pogledajte šta je predominantni predmet rasprave. Vi raspravljate stvari koje su potpuno bespredmetne. To je intelektualo neodgovorno. Ne možete da imate ozbiljniju raspravu u ovoj zemlji, gde bi onda u tome ljudi našli neku alternativu, da vidimo kako možemo iz ovoga da izađemo, da postanemo nekakav prosperitetan prostor, da svaka sledeća generacija živi što je približnije onome kako živi razvijen svet. Pogotovu što je danas znanje gotovo džabe, danas možete da znate isto što zna neko na Harvardu, ako to želite da znate. Svo znanje je javno dostupno. Prema tome, uopšte ne postoji opravdanje da vi budete nerazvijeni. E sad, naravno, ukoliko trošite svu svoju energiju na jednu ili drugu glupost, to je onda razlog zbog čega smo mi sad na nivou 1974. godine. Ja sam mislio da je 1978, ali evo – kaže Branko da je 1974. On sigurno zna bolje.
Ja ne mislim da je dobar ovaj postupak koji je izabran, nisam se sa njim saglašavao ni pre dve godine, nema razloga ni sada. Pogrešna je ta opsesija fiskalnim deficitom, javnim dugom, ta ideja da se najviše o tome vodi računa, pogotovu što ovde, ako gledate u kom stanju je infrastrukturni fond ove zemlje, to je u takvom stanju da vi ulaganjem u to morate da imate prilično visok prinos, jer prosto toga nema. I sad imate tu raspravu zašto da ne držimo naše pare u Telekomu, gde se zarađuje profit, a ne da te pare recimo odatle izvučemo pa da stavimo na primer u obrazovanje ili u nauku, ili u jedno i u drugo. Znači, vi tu imate jednu popriličnu količinu novca kojom biste mogli da steknete prilične prinose, s obzirom na opšte stanje stvari. Ovde imate u šta da ulažete, od gradova, preko sela, preko infrastrukture.
Svetlana Lukić: Nasipa.
Vladimir Gligorov: Nasipa. Da nemate te poplave, taj prinos bi bio enorman. Dobro, u redu, imate sigurno i ljude koji u administraciji ne rade, a primaju platu. Sve je to tačno. Ali koliko god da ste rešili te probleme, vi još ništa niste uradili ovde gde vam je najvažnije, gde su prinosi. To što ćete vi da racionalizujete sistem školovanja i da otpustite profesore – možda zaista to može da poveća efikasnost, ali prinosi toga su veoma mali. Ako vi uložite u razvojne projekte, prinosi su po definiciji jako veliki, prosto zato što ste nerazvijeni. Pored toga, vi sad živite u jednoj aglomeraciji zemalja, gde tih para ima, i privatnih i javnih. Para trenutno ima mnogo više nego što ima gde da se ulaže. Znači, to nije problem. Treba naći načina da se to iskoristi, i da to ne radite tako da jurite nekoga ko će da pravi šibice. Taj bi trebalo sam sebe da nađe. Vi imate, kao država, mnogo važnije stvari, sa mnogo većim socijalnim prinosom.
Ako poslednjih tridesetak godina samo gledate broj zaposlenih – to je beskrajno nekorišćenje osnovnog resursa, ljudi. Ali šta ste vi uradili u tom sistemu podsticaja raspodele šansi u društvu, da svako može na neki način da nađe posao? To je mera valjanosti jednog društva. Ako to nemate, postavlja se pitanje koji je smisao cele te priče, što bismo mi živeli u zajednici ako u toj zajednici za 50% ljudi nema mesta. To je besmisleno. Vi imate tu koncentrisanost samo na te stvari koje su trenutni problem. Ne postoji sposobnost da se taj trenutni problem stavi u širi kontekst. U suštini, taj problem javnog duga je u stvari problem činjenice da je sve to ili dug prema inostranstvu, ili dug u evrima. Prema tome, dug je u nečemu što država ne može da štampa, što možete jedino da zaradite, bilo kod kuće ili izvozom, a vi ne znate kako to da uradite.
I to je taj problem i spoljnog i javnog duga – ne to što je on 70%, ili 50%, ili 100%, ili tako dalje. Te cifre ne znače ništa. Ono što je tu važno je koliko vi možete da zaradite. Recimo da je meni 70% moje godišnje plate moj dug – zašto bi meni bio neki problem ukoliko bih ja mogao da zaradim da to pokrijem. Dakle, pitanje je koliko ja mogu da zaradim, ne koliko sam dužan. Znači, tu je taj problem – da li vi možete da zaradite da to vraćate. Tu je suština problema, ne da li je on ovoliki ili onoliki. Ako vi mislite da imate stopu rasta u sledećih 10 godina 2-3%, sva je prilika da ćete morati da vraćate te pare i da živite siromašnije, zato što prosto nemate odakle drugo nego od stezanja kaiša, od manje potrošnje, eventualno od selidbe sa ovog prostora. Suština pitanja je kako da zaradite više, kao pojedinac, kao zemlja, kao država.
Vi imate sistem, privredu, politiku koja iz godine u godinu proizvodi sve manje. Štednja dolazi kao posledica, a ne kao uzrok lošeg života. Mi nismo organizovali život kako valja, mi nemamo valjane prioritete. Mi to znamo, ako ne od 1974, onda svakako od sredine osamdesetih godina. Mi znamo da je osnovni problem taj što je u jednom trenutku prevladao nacionalizam, sa idejom da – ako treba da se ruši, neka se ruši. Sve ovo drugo možemo da izmišljamo, kriv je ovaj, kriv je onaj; ali mi znamo tačno gde smo krenuli. Ja sam bio, na kraju krajeva, tu prisutan, živ. Znam tačno, znaju i ovi što su trenutno na vlasti, za šta su se zalagali. Mi to svi znamo. Znate da ste imali izbor, znate koji ste izbor napravili. Mi znamo zašto smo došli tu gde jesmo. Tako da, nije tu štednja uzrok. Tu je štednja posledica, to je suština problema. Zbog toga ona ne može da bude ni rešenje. Znači, mi moramo da to svedemo na ono što možemo; ali to što možemo može da bude veće.
Svetlana Lukić: Ove nedelje je jednim prilično morbidnim performansom obeležena godišnjica početka bombardovanja. Ipak, to je napredak u odnosu na one godine kada se marširalo ulicama Beograda, uz pesme spevane protiv Albanaca i Amerikanaca. Sada nije bilo pretnji, više je bilo nekog cviljenja kako nikada nećemo zaboraviti, ali eto, sad smo zemlja koja slavi život i ne može da gubi vreme sećajući se smrti i razaranja. U nastavku emisije čućete najpre razgovor koji smo, povodom desetogodišnjice početka bombardovanja vodili sa tada 22-ogodišnjacima Sofijom Mandić i Milošem Ćirićem. 1999. oni su bili još osnovci. Posle njih, čućete kraću verziju dokumentarne reportaže koju smo nazvale “Jedina ljubavna pesma moga jezika”. To je desetominutno podsećanje na neke trenutke od pre 15 godina. Najpre Sofija i Miloš. Inače, čitaoci našeg sajta znaju Sofiju po njenim izvrsnim tekstovima o temama iz oblasti prava. Ona je još uvek u Srbiji, a Miloš je već drugu godinu na školovanju u Americi.
Sofija Mandić: Kada se uveče to desilo, tamo negde oko 8, pričala sam posle sa drugarima – mi se zapravo nismo nešto preterano iznenadili. Mi nismo bili deca od 12 godina, nismo bili nepripremljeni, naprotiv. Ali se isto sećam jednog momenta iz prvog-drugog osnovne, znači neka 1993-4, merili smo lenjirom razdaljine od Beograda do nekih mesta u Hrvatskoj ili Bosni, pa govorili, jao, imamo 10 santimetara do rata. I još tada smo se strašno plašili da bi to moglo da dođe i ovamo. Kada se to dogodilo, to je nekako bilo i logično, bilo je tamo, pa sad i ovde, kao bože moj, proći će. Prva stvar koje se uopšte sećam da sam videla na televiziji, to je bila slika sa Markala. Roditelji mi nisu dali da gledam vesti, ali sam se ja nekako ušunjala i to sam videla.
Zato i ta 1999. nije bila nikakvo veliko iznenađenje zbog toga što se ja dobro sećam kako te ljude razvlače po toj pijaci, vuku ih za ruke, za noge, oni su ili mrtvi ili poluživi. I oni ih razvlače po toj pijaci – meni je to simbol te politike, i ta 1999. mi je simbol te politike, i oni ljudi u hladnjačama po Batajnici. Jednostavno i to tada i ovo sada što se događa ne doživljavam kao nešto preterano čudno, nego pre kao logičnu posledicu svega što se dešavalo. Proći će – možda neće proći, ne može ništa da me iznenadi.
Što se tiče samog bombardovanja, mislim da to nije bio najsrećniji način da se reši niti problem Kosova, niti bilo koji drugi problem, ali sa druge strane, ovo što se sada dešava, ti protesti i okupljanja, oni govore sve isto kao ranije. Dakle, NATO nas je bombardovao, pa – to se ne kaže baš otvoreno, ali u suštini, pošto su nas oni bombardovali, izvršili zločin nad nama – onda je u stvari u redu sve ono što smo mi radili na Kosovu. Ubijali smo te ljude, proterivali smo ih u Albaniju, dakle, to je sve u redu, ali nije u redu to što su oni nas ovi bombardovali. E, sad, mi možemo da kažemo da nije u redu to što su oni nas bombardovali, ali nije u redu ni to što smo mi radili.
Tako da mislim da se nama još od tog vremena uopšte ne govori istina, i da ako su Amfilohije i Bećković i Koštunica propali ljudi, političari, popovi, da njihovo vreme jednostavno prolazi, a da nama neko treba da kaže istinu. Da kaže – ‘okej klinci, tako je bilo, pa vi vidite šta ćete sa tim činjenicama’, jer ako ne znamo činjenice i ako ne znamo šta je bilo onda teško da ćemo mi, i ako dođemo u neku, ne daj bože, sličnu situaciju, uspeti da reagujemo na pravi način. Zato i ti momci, koji su moja generacija, koji viču „Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji“, to je njihov odgovor na bombardovanje. Dakle, ne da nije u redu što nas je NATO bombardovao, nego: oni su nas bombardovali, a to automatski znači da je u redu da zakolješ Šiptara. Oni su zapravo odgajani u školi kao ratnici, kao momci koji svojoj zemlji mogu da služe samo onog trenutka kad uzmu pušku u ruke, ili ne moraju čak ni da uzmu pušku nego da pričaju o tome da će je jednog dana uzeti. Meni je celo detinjstvo uništeno u tim godinama. Ja sam rođena 1986, već 1990. nije bila normalna situacija, ja se ničega normalnog ne sećam.
Ne znam da li ste bili na ovoj izložbi u Istorijskom arhivu o Zoranu Đinđiću, fantastična stvar. Tamo ima jedna kutija u kojoj su izložene neke njegove misli o Kosovu i zabeleške, gde on kaže da se na Kosovu stvara država i da to traje već dugo, da je ona kao neka nelegalna građevina koja raste na tom tlu i da mi moramo jako da pazimo, jer će u nekom trenutku, ako ne budemo reagovali, kao što smo navikli da ne reagujemo na divlju gradnju bilo gde, cena rušenja biti mnogo veća nego cena legalizacije te kuće. I to me je onako potpuno udarilo, jer mislim da je to definicija onoga što se tamo desilo.
Danas kao rezultat tog bombardovanja vidim nezavisno Kosovo, znači ništa drugo, ne sećam se ni svog skloništa, sve sam potisnula, ali vidim Kosovo kao rezultat i Rambujea i Rezolucije 1244 i kasnije naravno neodgovornosti naših vlasti. I mislim da je on to toliko dobro rekao – kad su bili postavljeni temelji nismo reagovali, kad su počeli da slažu cigle mi nismo reagovali, a kad je sve bilo gotovo, kad su udarili krov, onda smo se setili da to treba rušiti, ali onda je za nekog drugog ko se time takođe bavi cena bila previsoka i oni su rekli – mi ćemo to legalizovati, to nam se više isplati.
A pored ovoga što je napisao Đinđić stoji pismo Dobrice Ćosića Đinđiću, tako stoje jedno do drugog. On mu piše negde početkom 2002. godine, rešenje pitanja Kosova mora da se nađe sada. Ćosić mu piše na onom žućkastom socijalističkom papiru, koji kad ga prstima pipnete šuška, i na pisaćoj mašini na kojoj ne radi veliko slovo. Piše sve malim slovima, a velika slova posle ispravlja hemijskom, „dragi zorane“ pa ispravi „Z“, pa „tebe“ pa napiše hemijskom „T“, a očigledno mu ni razmaknica ne radi, pa hemijskom olovkom stavlja i razmake. Nije čak ni važna sadržina tog pisma, nego kako taj dokument izgleda, a pisan je u 21. Veku. Taj čovek, koji je neki otac nacije, koji je stalno imao neka konstruktivna rešenja za Kosovo – on je u stvari čovek koji piše na šuškavom žućkastom papiru i ne radi mu mašina za kucanje, nema ni kompjuter. I eto, kakvi su nam ideolozi, takva nam je i država.
Mislim da su postigli cilj što se nas tiče – sem što ništa ne može da nas iznenadi, mi smo toliko apatični kao generacija, nemamo nikakav vrednosni odnos prema bilo čemu, sve može, i ne mora, i jeste, i nije. Počev od RTS-a, novina, pa do roditelja, porodice i svih ostalih, nauče vas da je sve relativno, i ništa nije ni dobro ni loše. I onda se ti snađi u tom šućmurastom svetu, i ćuti, ćuti, to je najvažnije, ćuti.
Mi se nalazimo u toj dilemi da li da idemo ili da ipak ostanemo, možda će se neko čudo dogoditi pa će ovde ipak biti neko pristojno mesto za život. I sad, u toj dilemi, ja sam ipak došla do toga da mislim da ću ostati. Koliko će me dugo to držati, videćemo, ali prosto mislim da bi odlazak moje generacije, taj beg bio upravo stvar koju ovi koje sam pominjala i žele. Ništa nas više ne interesuje i na sve smo navikli, i sad samo još lepo da se pokupimo svi i odemo, i onda je njima široko polje. Možda je to glupo sa moje strane ili naivno, jer još imam malo godina, ali mislim da to neću dozvoliti, da mi i to urade, da me proteraju iz rođene zemlje. Koliko god da je ovde politika bila pogrešna, da je sve naopačke, naglavačke, ovo je moja zemlja, ja sam se ovde rodila i mene niko iz nje ne može oterati, jer to stvarno neću dozvoliti. Da me takvi ljudi oteraju? Pa to bi mi bio najveći poraz. Za sada je tako, a videćemo kad budem imala 32 gde ću biti i šta ću raditi. Ali mislim da ne smemo da dozvolimo da posle te neuspešne revolucije, koju smo nažalost proživeli tako rano, dignemo ruke od svega. Jer, ni do sada se niko nije o nama brinuo, brinuli su roditelji i mi sami onoliko koliko smo mogli, a tek od sada se niko neće brinuti za nas, moramo sami za sebe da se brinemo.
Miloš Ćirić: Ja sam imao 14 godina, znam da je to po podne moja majka izgovorila nešto kao – jao, pa neće valjda, a meni nije bilo jasno šta to ‘neće valjda’. Dakle, počev od tog 24. marta u mom pamćenju se nižu neke slike i neki zvuci. Prvo, ona špica dnevnika koja me je uvek podsećala na soundtrack iz filma Noć veštica, onda one novinarske fraze „pod okriljem noći“, „NATO falange“. Tu je ona pesma „Volimo te otadžbino naša“, partizanski filmovi, folklor, koncerti na mostovima, target značke. I sećam se zvuka roletne i lomljenja stakla kad je od jačine detonacije polupan prozor u sobi moje sestre i u mojoj sobi.
Sa svih strana su dopirale kojekakve priče – evo, preko planine, koračajući niz reku, dolaze horde bradatih Albanaca sa noževima u zubima i sve će da nas pobiju. Poslednje čega se sećam iz tog perioda je šator u Makedoniji – i dalje mi je presmešno lice prevoditeljke, koja je objavila da je rat završen, rat u kome smo „mi pobedili“. To je bila dakle 1999. godina.
Sad, 10 godina kasnije, među mojim vršnjacima – ljudima od 22, 23, 24 godine – jednostavno nema mesta razgovoru ni o bombardovanju, ni o prošlosti. Ja mislim da je to delom i bio cilj one vlasti, da ogromna većina nas jednostavno nema pojma ni o čemu, nego da tako hipnotisani ponavljamo to sažvakano nacionalističko Miloševićevo shvatanje istorije. Na primer, odgovor na pitanje kako je došlo do bombardovanja jednostavno je nepoznat, nepoznato je šta je tome prethodilo.
Glavno pitanje glasi: kako ja dolazim do saznanja o tome šta se dešavalo ovde u prethodnih 20 godina, koji su mi izvori na raspolaganju. Tu su udžbenici i knjige koje sastavljaju isti oni ljudi koji su učestvovali u formiranju te politike ili su je podržavali. Tu su novine i televizije, koje opet uređuju i za koje pišu i govore oni isti ljudi koji su to radili devedesetih godina.
Zato je potpuno prirodno da na Trgu Republike 24. marta 2009. godine čujete skandiranje „hoćemo oružje“. Ja sam na RTS-u gledao specijalno pripremljene filmove za godišnjicu bombardovanja, o Račku i okolnostima koje su prethodile NATO bombardovanju. I mogu da kažem da su to dva veoma edukativna dokumentarna filma, ti filmovi su retki primeri u kojima se široj javnosti objašnjava šta se desilo 1999. godine. Na pogrešan i u mnogo čemu iskrivljen način, ali se objašnjava. I sad, hajde da zamislimo da sam ja jedan prosečan mladi čovek iz Srbije. Pa mislim, kako da vam kažem – i ja bih verovatno posle toga išao i razbijao McDonald’s na Zelenjaku.
Ja našu situaciju često zamišljam kao onu scenu iz Zone sumraka, kad čovek automobilom uleti u krivinu iza koje je tunel, pa iz tunela opet nailazi na tu istu krivinu pa na taj isti tunel. U početku on shvata da nešto nije u redu, pa onda počne da paniči, onda zaustavi kola pa izađe napolje, pa se hvata za glavu, pa počne da razmišlja, pokušava da smisli neko racionalno objašnjenje. Pokušava da skrene, ali ne može, i posle određenog vremena postane totalno ravnodušan, beskrajno dugo ide iz krivine u tunel, iz tunela u krivinu i tako u krug. Naravno, mi paralelno shvatamo da se taj čovek u stvari slupao prilikom prvog ulaska u tu krivinu, a ova scena koja se stalno ponavlja je opis njegovog ličnog pakla. I to neprestano opetovanje, to što nas je ukočilo i ostavilo zatrokirane u tom vremenu ili nešto što nas je vratilo u to vreme, izvinite, to ima svoja imena i prezimena.
Očekivanja se neprestano smanjuju, ubija se svaka vrsta ambicija kod mladih ljudi – ćuti i budi zadovoljan, ćuti i strpi se, ćuti, vidi kako je u Africi. Pa daj mi neki pozitivan primer, a ne nešto što će da me uplaši pa da budem presrećan koliko lepo živim kad pogledam ove u Zimbabveu. Samo da rešimo Kosovo, samo da prođu izbori, samo da dođu izbori, samo da prođe ovaj život. To je taj princip, samo da prođe ovaj život.
Demonstracije kosovskih Albanaca 1998:… Besa je data reč, ali je taj elemenat isključivosti veoma veliki kod Albanaca. Znači, kad daješ besu da je to nešto što je više od tvog života: Besu sam ti dao, za Kosovo ću život dati…
– Traže nešto, ne znaju ni sami šta traže. Oni znaju da im je ova država sve moguće dala, stvorila ih od nečoveka ljudsko biće.
– A što se tiče krajnjeg ishoda, ja sam pesimista nažalost. Ma, ako ovi ozbiljno reše da dobiju svoju državu ovde, moraće nešto drugo da upotrebe sem dlanova, jer nijedna se država dosad nije niti raspala niti je neko stvorio državu dlanovima i tapšanjem. A znate ono: čiji narod tome i država, čije su ovce, njegova livada.
– Ma, ja ću zubima ako treba, odbraniću svoje ognjište. I ako imam troje male dece, sva tri ću da dam, ali nečija mora da žive. Ako im je neko obećao da im da Kosovo, neka izvoli on da ga uzme. I Nemačka je ušla u Rusiju, ali je pala, i Amerika će negde da padne.
Svetlana Lukić: Da li bi ti mogla da zamisliš sebe da se zabavljaš sa nekim Srbinom?
Mimoza Ahmetaj: Ne, ne dolazi u obzir, to ne dolazi u obzir, nikad, kako bih. Odmah ti dođe tu ispred tebe da je tvoj neprijatelj.
Patolog: Pronađena su tela i delovi tela za koje je nesumnjivo utvrđeno da pripadaju 34 osobama. Pored leševa pronađena je bodljikava žica, na žici upletena duga crna kosa.
Dževdet Doda: Mi smo stanovnici republike Kosovo i što se tiče srpske vlasti, njih doživljavamo jednostavno kao okupatore i niko neće moći da me ubedi da sam ja ravnopravan u ovoj državi u bilo kojem smislu, bilo kojem. Ja ostajem u ubeđenju da sam neki pacifista veliki, ali kad čovek razmisli, bolje užasan kraj nego užas bez kraja. A ako mora pasti krv, neka padne.
– Dobar dan, slušate Dnevnik Radija B92…Tu su žene dobile hleb i vodu, a muškarci batine…Ubijeno preko 20 srpskih civila… Troje Albanaca i među njima i jedna žena ubijeni u…Ubijeno najmanje 17… Ubili, a zatim spalili… Poginula najmanje 4 policajca… Osam tela ubijenih među kojima i jedna desetomesečna beba… Na Kosovu jedan mladić srpske nacionalnosti ubijen… Još uvek se ništa ne zna o sudbini 21 lica…
Radio Beograd: Generalštab Vojske Jugoslavije izveštava jugoslovensku i međunarodnu javnost da je večeras u 20 časova NATO pakt izvršio agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju.
Momir Bulatović: U ovom trenutku najvažnije je sačuvati prisebnost.
– A sada ćete čuti kako doboši ruše avione… (bubnjevi, uzvici) Srbija! Srbija!…
Nele iz Zabranjenog pušenja: Dobar veče Beograde! Mnogo smo jaki! Jebote, mnogo smo jaki! /peva/ “Četres pete njega je primila Partija, a s vojskom je ušo u Trst. Sada ulazi na vrata Komesarijata, a prima ga Crveni krst. Njegov sin više nema svoga osmijeha, po kom su ga znale cure s Koševa. Kaže: Stari, tvoja Juga je veliki zajeb, tebe i tvojih komunjara. A Stara sjedi i plače, kaže: Dragane, pusti vijesti malo jače. Od istorijskog AVNOJ-a do izbjegličkog konvoja preko Sremske Rače”. Hvala Beograde! Jak si ko zemlja! Da čujem! Ju-go-sla-vi-ja!
Publika: Jugoslavija, Jugoslavija, Jugoslavija…
Sava Janjić: Nikada neću zaboraviti sliku Peći kada sam prolazio tih prvih dana, kada sam prosto želeo da odem zauvek sa Kosova i iz celog ovog područja, kada sam jednostavno prošao kroz grad i video sam kolone ljudi, žene, deca, sa nekim kesama, paketićima koje nose, ono što su uspeli da pokupe. Paravojne snage u nekim najčudnijim uniformama, šleperi puni žena i dece, starci, starice, ljudi u kolicima paralizovani, kako ih guraju, kako odlaze, čitav grad se seli, znate, to je bilo strašno. I ja moram da priznam, ja sam u tom trenutku plakao, ne samo zbog njih, nego videći na neki način da će, i rekao sam to zaista vladici (Artemiju) koji je bio u kolima – vladiko, uskoro će i naš narod ovako da krene.
G-đa Pavlović: Znate: “Jefimija, ćerka gospodara Drame / U miru veze pokrov na dar manastiru / Pokraj nje se krve narodi i guše / Propadaju carstva, svet vaskolik cvili / Ona večno sama, na zlatu i svili / Veze strašne boli otmene joj duše”.
Dete: /peva/ Tamo daleko, gde cveta limun žut…
Nakibe Keljmendi: U 5 do 2 oni su streljani, prvo su streljana deca, pa je zatim streljan Bajram. Hoću da kažem još to, da je na telu mog maloletnog sina ispaljeno 24 metaka, da je na telo Bajrama ispaljeno 32 metaka, da je na telu starijeg sina ispaljeno više od 20 metaka, tu nisam imala hrabrosti da brojim. Toliku mržnju su imali prema njima.
RTS: Dragi gledaoci i slušaoci Radio televizije Srbije, agresija na Jugoslaviju je okončana. Pobedila je politika Jugoslavije i predsednika Slobodana Miloševića.
Slobodan Milošević: Mi smo pokazali da imamo nepobedivu vojsku, najbolju vojsku na svetu, zato što je narod bio vojska i zato što je vojska bila narod. I nikada u dosadašnjoj istoriji kao u ovom ratu nismo imali manji broj kukavica koje su pobegle iz zemlje da tamo na sigurnom sačekaju kraj rata. Snage koje dolaze na Kosovo biće u službi mira, bez obzira iz kojih zemalja dolaze. U ovom trenutku pred nama su zadaci obnove zemlje. Mi ćemo odmah početi da ponovo gradimo naše mostove, mi ćemo odmah početi da ponovo gradimo naše puteve, naše fabrike, da ponovo pokrenemo jedan veliki razvoj. Želim u tome svim građanima Jugoslavije mnogo sreće i radosti.
Moma Trajković: /peva/ “Vrag donese, mila nane ej, Turke preko brega. Odvedoše Turci, nane ej, Stojanovo stado”. Taj Stojan iz ove pesme, to smo mi Srbi koji smo ostali ovde, roblje zarobljeno. To vladiki (Artemiju) kad pevam, kad putujemo onako, kad zapevamo – on plače.
– Sve će ove zemlje što su nas bombardovale snaći velika kriza od Boga, ne mora od naroda, nego od Boga, ali oni ne znaju, oni ne veruju u Boga. Bog je jedan, ali važno da je Bog Srbin, čist Srbin.
Peščanik.net, 01.04.2015.
