Radio emisija 30.05.2014, govore Vesna Rakić-Vodinelić, Dejan Ilić i Sofija Mandić.

Svetlana Lukić: Predsednik vlade je pre neko veče, gostujući na Radio televiziji Srbije, obećao da se za nekoliko meseci posledice poplava uopšte neće videti. Kako stvari stoje, mnogo brže se neće znati da je poplava uopšte bilo.

Juče je najzad saopštio broj žrtava i naredio da država krene u veliki posao obnove i izgradnje. To pomalo podseća na onaj dan kada je Srbija kapitulirala u kumanovskom šatoru, a Milošević istog dana održao govor o veličanstvenom otporu našeg naroda i najavio da odmah krećemo u obnovu naših fabrika, puteva i pruga. Ni tada, kao ni sada, nije bilo predviđeno da se postavi pitanje ‘šta ovo bi – da li je kojim slučajem politička elita nešto propustila da uradi što bi smanjilo broj žrtava i materijalnu štetu?’

Kao i posle ratova, kada su suđenja za ratne zločine bila predviđena, ako se baš mora, samo za niže oficire i pripadnike paravojnih formacija, tako i sada eventualna krivična i politička odgovornost izgleda da je predviđena isključivo za lokalne političare. Premijer i neki ministri, članovi njegovog štaba za vanredne situacije, koji bi po definiciji morali biti prvi koji bi bili dužni da objasne, na primer, zašto su tako kasno proglasili vanrednu situaciju, gde je bila civilna zaštita i slično, ponašaju se kao nacionalni heroji, doduše skromni i tužni što su ipak imali ljudskih gubitaka.

Juče je u policiji predsednik opštine Obrenovac osam sati odgovarao na pitanja policije. Tako i treba, mnogo toga ima da objasni, ali bi prvi na pitanja policije i tužilaštva trebalo da odgovara Aleksandar Vučić. Ovih užasnih dana je na svako pitanje odgovarao sa ‘to je moja odluka’, ‘ja sam tako rekao’. Ako je tako, onda se istrage ne mogu zaustaviti na nekakvim čučkovićima.

Dodatna histerija koju je proizvodio prethodnih dana na ionako katastrofalnu situaciju, zamenjena je histeričnim ućutkivanjem svakoga ko bi mogao da postavi pitanje odgovornosti njega i njegovih ministara i činovnika, svakoga ko pokušava racionalno da odgovori kako smo došli u situaciju da toliko ljudi odnese voda u Begaljičkom potoku, Tamnavi i Kolubari. Ne vrede priče o biblijskom potopu, o tome da su ministri ceo dan bili sa svojim potopljenim narodom, donoseći mu ćebad i vodu; priče Tomislava Nikolića da su poplave pokazale da je narod stao uz svoju vlast.

Imamo, braćo, mnogo pitanja, pametnih i glupih, koja imamo pravo da postavimo, mnoge pretpostavke koje imamo pravo da iznesemo, jer vi ne govorite ništa osim da su krivi bog, neodgovorni građani koji nisu hteli da se evakuišu i lokalni funkcioneri – sasvim slučajno, uglavnom iz opozicionih stranaka. To panično ućutkivanje će, naravno, dati rezultata. Već ga daje. Ali ne kod svih.

U današnjem Peščaniku predviđeno je da najpre čujete profesorku Vesnu Rakić Vodinelić, a potom Dejana Ilića iz Fabrike knjiga i mladu pravnicu Sofiju Mandić.

Vesna Rakić Vodinelić: Ono što je bilo najimpresivnije tokom poplava jeste solidarnost i humanost velikog broja građana ove zemlje, i to pre svega mladih ljudi. To je ono što će, verujem, ostati kao jedna, i možda i jedina svetla uspomena na ove mučne, teške, za mnoge porodice i tragične dane poplava. Dakle, to je ono što ostaje kao prva impresija.

Takođe, mislim da će većina građana pamtiti ove poplave po teškom snalaženju organa vlasti različitog nivoa, počev od republičkih do opštinskih i gradskih organa, gde su samo retki uspevali da nađu pravi odgovor na ono što je Srbiju zadesilo. Pritom, moram da napomenem i to da smo čuli neke odista beskrupulozne izjave, da je za poplavu kriv bog, da se radi o prirodnoj katastrofi koju niko ne može da spreči. To su neke notorne stvari. Ne mislim da je notorna stvar da je kriv bog, ali notorna je svakako stvar da prirodne, elementarne nepogode ne možete sprečiti.

Postoje elementarne nepogode koje se mogu predvideti, kao što su recimo poplave ili suše velikih razmera, i elementarne nepogode koje ne možete predvideti – u njih recimo spadaju zemljotres i pad meteorita. Ali ovo nije nešto što se nije moglo predvideti. Postoje razne organizacije koje se bave predviđanjem. To su recimo Hidrometeorološki zavod Srbije i Srbijavode. I onda, naravno, organi koji moraju da vode računa o tome – a koji su to organi određeno je zakonom o vanrednim situacijama. Oni bi trebalo da preduzmu mere, ako ne preventivne, da spreče poplavu podizanjem brana, nasipa ili njihovim učvršćivanjem, a i mere spasavanja pre nego što to spasavanje postane suviše teško i takvo da može da košta života i žrtve poplave i spasioce. U tom pogledu, mislim da se može govoriti o nemaru države i pojedinih njenih organa.

Prvo, vanredna situacija je proglašena prekasno, najmanje dva dana kasnije nego što je bilo potrebno prema izveštajima Hidrometeorološkog zavoda. Odmah da kažem, nije moje mišljenje da je ova vanredna situacija proglašena sa zakašnjenjem, to je mišljenje našeg zakonodavca. Kada to kažem, ja samo čitam Zakon o vanrednim situacijama. On vrlo precizno definiše momenat kada se vanredna situacija mora proglasiti a to je saznanje da preti neposredna opasnost određenom području.

To saznanje smo imali 14. maja uveče, ako već pre toga niko nije čitao izveštaje Hidrometeorološkog zavoda. Dakle, u tom trenutku nije usledila promptna reakcija države. Ta promptna reakcija države je potrebna da bi se, pre svega, smanjile štete koje se tiču ljudskih žrtava, i tu nije dovoljno da vi preko neke lokalne stanice kažete da će nastupiti poplava i da bi bilo dobro i da bi trebalo da se svi evakuišu. U tom trenutku način evakuacije uopšte nije bio organizovan niti od strane opštine, niti od strane države. To znači da vi prepuštate ljudima da se sami snađu, da nađu sredstvo evakuacije – nemaju svi automobil – da nađu čamac ako ne mogu da koriste automobil. Ne, evakuaciju naređuje država i organizuje država.

Inače, vanredna situacija na teritoriji cele republike se proglašava onda kada opasnost koja preti ili rizik koji preti ugrožava više od jedne opštine, dakle dve opštine. Budući da su u Beogradu bile ugrožene dve gradske opštine – Obrenovac i Lazarevac – to je pre nego što je u Lazarevcu nastupila poplava, a tamo je do poplave došlo u noći između 13. i 14, gradski štab za odbranu od elementarnih nepogoda je već 13. morao da proglasi vanrednu situaciju i da preduzme sve potrebne mere. A to je na prvom mestu evakuacija, ako su ljudi ugroženi i ako zbog tih poplava može da dođe do gubitka ljudskih života. To je prvo što se spasava, a onda se spasava i imovina.

Ponavljam, svi znamo, i deca u osnovnoj školi, i ne mora to predsednik vlade da nam ponavlja, da je poplava elementarna nepogoda i da čovek ne može da spreči izbijanje elementarne nepogode. Ali čovek je nastao kao razumno biće tako što se uspešno prilagođavao prirodi, pomalo se boreći protiv nje, znajući da ne može da je pobedi, ali smanjujući štetne efekte koje priroda na njega ima. To je prosto, verujem, jedan od postulata evolucije.

Teza da su građani odgovorni zato što nisu hteli da se evakuišu je bezobzirna. Prvo zbog toga što ni lokalni ni centralni organi nisu učinili ništa posebno da građane informišu u kolikoj opasnosti se nalaze, da se radi o opasnosti koja ugrožava njihove živote i živote njihovih porodica. Nisam videla nijednu izjavu pre 17. maja u kojoj bi neki visoki, bilo državni, bilo lokalni funkcioner kazao ‘preti vam smrtna opasnost. Ako se ne evakuišete na vreme, postoji velika verovatnoća da ćete se, zajedno sa vašom decom, vašim roditeljima, drugim članovima vaše porodice, udaviti’. To nije niko rekao, dok god se nije desila ona dramatična sednica da li vlade, da li republičkog štaba za odbranu od elementarnih nepogoda, to nikad nisam uspela da shvatim, gde je premijer Vučić više prećutkivanjem, uzdisanjem i dramskim pauzama nešto od toga saopštio javnosti Srbije. To se, dakle, nije desilo na vreme.

Beskrupulozno je i politički neodgovorno svaljivati tu odgovornost za žrtve, za štete koje su se desile, na građane. Prvo nisu bili na vreme obavešteni o srazmerama te opasnosti, a takođe, u noći između 16. i 17, koliko možemo da sudimo po izjavama Obrenovčana koji su došli u Beograd, nije bilo organizovane evakuacije, nego je evakuacija opet bila zasnovana na principu solidarnosti i humanosti građana koji su bili vični upravljanju čamcima i koji su pokušali da zaštite svoje susede, ili su došli iz drugih gradova da pomognu pri toj evakuaciji.

Tu postoji razlika, znate, između evakuacije koju organizuju državne ili lokalne vlasti, i evakuacije koja se organizuje na potpuno privatan način. I moguće je da neko ko je video da po njega ne dolazi policijski čamac, nego čamac dobrog komšije Pere Perića, jednostavno nije smatrao da treba tim čamcem da se evakuiše. Prema tome, sve su to neke važne činjenice o kojima naša vlast ćuti i smatra pojedine građane blesavim zato što neće da spasavaju svoje živote.

Svetlana Lukić: Ako se izuzmu bog i građani kao krivci, od institucija države, odnosno od nivoa vlasti, ostaje zapravo samo lokalna vlast kao ona koja je markirana kao odgovorna. To je neka intencija, koliko sam mogla da vidim.

Vesna Rakić Vodinelić: Koliko sam razumela premijera Vučića, on je rekao da će se ispitivati prvenstveno odgovornost lokalnih organa. Međutim, pravno gledano, mi prvo moramo da pođemo od toga da je vanredna situacija proglašena odlukom republičkog štaba za vanredne situacije, i budući da je Srbija veoma centralizovana država u kojoj lokalne samouprave ne samo da nemaju neka naročito velika ovlašćenja, nego nemaju ni materijalna sredstva da se snabdeju onim što je potrebno u katastrofama i teškim elementarnim nepogodama, moje je mišljenje da bi, čisto pravno gledano, prvo trebalo ispitati odgovornost centralnih organa, dakle, pre svega, odgovornost vlade republike Srbije i republičkog štaba za vanredne situacije. To je prvo mesto gde se odgovornost ima ispitati.

To bi, međutim, značilo da bi se ispitala najpre odgovornost prvog među jednakima a to, naravno, mi od Vučića ne možemo očekivati. To bi prevazilazilo sve ono što je on u stanju da učini; ne, doduše, ono što je on u stanju da kaže. On je vrlo često imao običaj da kaže da mi svi znamo kakav je on – iako ja moram da kažem da ne znam – i da ako imaju nekog da okrive, neka okrive njega. Šta je on time hteo da kaže? Da li da okrive njega zato što on ne može nikom da odgovara, i jasno je da neće nikom da odgovara, a ako okrive njega onda, dakle, ne okrivljuju nikoga drugoga; ili je možda hteo da se prikaže žrtvom svojih nesposobnih ministara ili svojih nesposobnih saradnika, pa eto, prima na sebe rizik te nesposobnosti. Mislim da je on hteo da kaže ono prvo, sudeći po njegovom veoma optužujućem i osvetoljubivom tonu, kada je rekao ‘ako neko ima nešto da kaže, neka kaže meni, pa ću mu ja odgovoriti’.

Neki od njegovih odgovora se tiču područja na kome je on suveren, a to je područje cenzure, gušenja svakog glasa protiv. To je on dobro uvežbao krajem devedesetih godina, i sada na neki način to isto čini ili emituje potrebu da se to čini, znajući da postoje ljudi koji će tu potrebu dobro da razumeju i saslušaju. On je na tom području uvežbao stvari. Tu je on ekspert.

Sada on nije više ministar u nekoj vladi koju vodi Milošević, sad je on premijer. I kao premijer, on je jače nego tada vezan Ustavom i zakonima ove zemlje. Kad je reč o slobodi govora, kada je u pitanju vanredna situacija, Ustav ne predviđa nikakve mogućnosti ograničenja ljudskih prava, vanrednih ograničenja ljudskih prava, nego to predviđa samo za situaciju vanrednog stanja, i ratnog stanja. Prema tome, u vanrednoj situaciji važe ista ona ograničenja kao i u redovnoj situaciji. Svako ima pravo da o toj poplavi, pripisujući je bogu, neodgovornoj prirodi, neodgovornim ljudima, nesposobnosti ljudi da se prilagode na klimatske promene – dakle, može da kaže sve ono što misli. Stvari podležu samo redovnim ograničenjima. Može da kritikuje, štaviše, može biti i kritizer – a to je reč koju je upotrebio Nebojša Stefanović, koliko sam ja mogla da vidim, prvi put otkada je u Srbiji prestao administrativni socijalizam, a to je bilo odavno – dakle, može da kritikuje vlast onaj ko nije prstom mrdnuo, ko nije, figurativno rečeno, napunio niti pomerio ni jedan džak, onaj ko nije pozvao telefon 1003, onaj ko nije ništa dao – svako to može da radi. I vlast to mora da trpi.

Druga stvar je da vlast ove zemlje, počev od premijera samog, sedne, pogleda svoje izjave i razmisli malo o tome koliko su oni doprineli situaciji stvaranja teorija zavere, nepoverenja, eventualnog povećanja broja žrtava i tako dalje. Ova vest da je jedan broj ljudi ne samo priveden zbog krivičnog dela širenja panike, nego štaviše, konkretizacija te vesti da su oni privedeni zbog pokušaja krivičnog dela, glasi ovako: ‘osumnjičeni se terete za krivično delo širenja panike i nereda u pokušaju, za koje je zaprećena kazna od 6 meseci do 5 godina zatvora’, izjavio je danas Tanjugu tužilac za visokotehnološki kriminal, Branko Stamenković.

Pročitala sam nedavno, po ko zna koji put, krivični zakonik i član 343 krivičnog zakonika reguliše to krivično delo, širenje panike i nereda. Pre svega, tu razlikujemo osnovni oblik i teži oblik ovog krivičnog dela. Osnovni oblik je iznošenje i pronošenje lažnih tvrdnji, a teži oblik je iznošenje i pronošenje lažnih tvrdnji putem medija. Jasno je da su Tviter i Fejsbuk javni mediji. To je jedno, ali to nije dovoljno. Potrebno je da to iznošenje ili pronošenje lažnih vesti proizvede određene posledice, a te posledice su ili panika, ili teži neredi, ili sprečavanje odnosno osujećenje sprovođenja odluka nadležnih državnih organa i organizacija koje vrše javna ovlašćenja.

Ovde je određen pritvor do 30 dana zbog sumnje da je izvršeno krivično delo u pokušaju. Dakle, ono što se nije moglo dokazati i pokazati jeste da je nastupila panika, da je nastupio nered većih razmera ili da je sprečeno i osujećeno izvršenje odluka državnih organa. Ali ovo je prvi put koliko ja pratim da se zbog krivičnog dela širenja panike nekome određuje pritvor, i to zbog pokušaja tog krivičnog dela. Dakle, pravno tako stoje stvari, tako da sam ja uverena da hapšenje i pritvaranje ljudi čak do 30 dana, ne 48 sati, predstavlja pokušaj zastrašivanja. I to ne pokušaj zastrašivanja samo ljudi, građana koji koriste medije kao što su Tviter i Fejsbuk, nego pokušaj zastrašivanja raznih medija, uključujući tu i zastrašivanje vašeg medija čiji ste vi urednik.

Ne treba zaboraviti ni to da su prve vesti o leševima koji plutaju Obrenovcem potekle od jednog medija koji ima mnogo veći proboj i mnogo se više čita nego Tviter i Fejsbuk, a to je Kurir. Da li je glavni i odgovrni urednik Kurira među ovo troje lica? Nije. Zašto je društvena mreža, zašto je internet, zašto je Fejsbuk opasniji medij i uticajniji medij od jednog, na primer, Kurira? Zašto je sada Peščanik, u ovom trenutku ne po reakciji državnih organa nego po reakciji jednog medija za koga sam već rekla da ima osećaj za filing, a to je nastariji list na Balkanu, Politika – zašto je dakle stavljen Peščanik u kontekst Tvitera i Fejsbuka? Tviter i Fejsbuk nemaju impresum, nemaju glavne i odgovorne uradnike. Peščanik ima impresum, evo ja razgovaram sada sa jednom od urednica Peščanika. I sada, list sa osećajem za filing ima da kaže nešto o Peščaniku.

Izlažem se riziku da će me smatrati pristrasnom Peščaniku zato što često pišem i govorim za njega. A često pišem i govorim za njega zato što nikad niko nije pokušao da me cenzuriše. Naročito u vreme one sramne reforme pravosuđa koju su sramnom smatrali i oni koji su danas na vlasti. A ništa ih ne sprečava da se koriste istim onim metodama, i još žešćim metodama nego što se koristila ranija vlast. Dakle, u Politici, na naslovnoj strani, pošto se kritikuje dizanje te navodne panike na Tviteru i Fejsbuku, i govori se o rafalnim spinovima usled vanredne situacije, sledeća rečenica počinje rečima ‘isti portal Peščanik’. Pa portal Peščanik nije ni Fejsbuk ni Tviter. I onda dalje teče citiranje pojedinih delova nekih članaka čiji autori na Peščaniku imaju svoje ime i prezime, ali se ovde iz nekih razloga ne identifikuju, nego se to sve pripisuje istom portalu Peščanik koji pripada toj tako strašnoj plejadi fejsbukovaca i tviteraša. U svakom slučaju, stavlja se Peščanik u isti rang onih koji preko Fejsbuka i Tvitera šire tu paniku i te lažne vesti.

Mislim da onaj ko piše na naslovnoj strani Politike svakako zna da postoji razlika između Fejsbuka i Tvitera na jednoj strani i Peščanika na drugoj strani, ali nekako su osetili potrebu da Peščanik kao elektronski medij stave u to isto društvo i na taj način da vama, koji ste glavna i odgovorna urednica ili jedna od urednica, i nama koji pišemo i govorimo za Peščanik, stave do znanja da imamo revnosnog tužioca Stankovića koji će nas lepo za neko vreme poslati na društveno-koristan rad.

Videla sam da je opozicija, ili ono što je od nje ostalo, u skupštini tražila da se o poplavama raspravlja. I onda smo juče prilikom debate o izmenama jednog zakona u skupštini, mogli da vidimo da je kao jedna posredna reakcija na taj zahtev počela debata povodom prebacivanja jednog dela sredstava iz republičkog zavoda za zdravstvenu zaštitu u republički zavod za penzijsko osiguranje. Tu smo mogli da vidimo debatu koja nema veze sa tom odredbom zakona, nego više ima veze sa odnosom poslanika koji pripadaju vladajućoj političkoj stranci, pre svega njih, dakle Srpskoj naprednoj stranci, prema ne tako davnoj prošlosti Republike Srbije.

Velika većina tih poslanika se bavila manje situacijom u zdravstvu, nego se bavila prebacivanjem ranijim vlastima, na prvom mestu Demokratskoj stranci, za štete koje su oni učinili u periodu od 2000. godine do danas. Oni su emitovali na taj način, i to ne indirektno nego direktno, poruku građanima Srbije da je 5. oktobar 2000. godine nešto što je sramno, čega Srbija i njeni građani treba da se stide. Niko ne sme da zaboravi, pogotovu ako je poslanik, bez obzira kojoj političkoj stranci danas pripadao, juče ili prekjuče možda je pripadao nekoj drugoj, da 5. oktobar nije bio samo rezultat vođa Demokratske i nekih drugih stranaka koje su bile u tom trenutku protiv Miloševića.

Petog oktobra ne bi bilo bez velikog broja građana ove zemlje koji jednostavno nisu više mogli da podnesu to gušenje autoritarizmom, tu dekadenciju, to propadanje društva koje je prouzrokovala tadašanja vlast, koji su odlučili da izađu na ulice, da pruže otpor i da kažu ‘ne, mi tako više nećemo’. I sada, kada ti poslanici Srpske napredne stranke nastupaju tako, treba da znaju da oni ne nastupaju tako protiv Demokratske stranke i njemog predsednika, ma kako se on zvao. Oni nastupaju protiv jedne civilizacijske tekovine koja velikom broju građana nešto znači.

Ono što se desilo posle 5. oktobra je bilo nešto što ti građani nisu ni očekivali niti se tome nadali. Uspelo se da se vlada Zorana Đinđića sruši tako što je on ubijen, na njega je izvršen atentat. Vlasti koje su došle posle toga, bilo da su se plašile da ne prođu isto kao što je prošao Đinđić, bilo zato što su smatrale da je posle neke pobede, ne građana, nego tih vlasti sada vreme da oni uživaju u plodovima te pobede, pa su razvili i usavršili Miloševićevu korupcijsku mrežu – i to što se dešavalo, sa stanovišta nas građana, jeste izneveravanje te srpske i civilizacijske tekovine koju mi zovemo 5. oktobar.

Prema tome, ljudi kada osporavaju činjenicu da je 5. oktobar jedna istorijska tekovina društva Srbije, oni idu protiv velikog broja građana. I to pokazuje da retorika proevropskog tipa Vučićeva – moguće je, potpuno iskrena, ja to ne mogu da isključim – zapravo nije prodrla do njihovog članstva; da se njihovo članstvo u velikoj meri, jer tu su i poslanici, zapravo nalazi na onim istim pozicijama na kojima se Srpska radikalna stranka nalazi ne danas, nego i devedesetih godina. Ne znam ništa o ustrojstvu te stranke, ali to može da ostavi utisak – hajde, mi čelnici stranke ćemo ići sa tom proevropskom retorikom jer nam ništa drugo nije preostalo. Na kraju krajeva, na tome smo i dobili izbore. A vi koji niste toliko istureni, možete da date oduška onome što stvarno mislite. I to je osporavanje u stvari nečega zbog čega je Srbija danas prihvaćena u svetu. Da nije bilo tog 5. oktobra, mislim da je svakom jasno da Srbija nikad ne bi mogla da bude kandidat za ulazak u EU, i da koristi tu evropsku solidarnost, između ostalog sad i za ove poplave, i taj imovinski izraz te evropske solidarnosti.

Možda i to što premijer predlaže da Marko Blagojević upravlja sredstvima koja se dobiju na ime pomoći građanima koji su u poplavljenim područjima ostali bez svoje imovine, govori o toj nekoj svesti da se ipak u njih nema dovoljno poverenja. Koliko znam, Marko Blagojević je nestranačka ličnost. Ali da sam na njegovom mestu, takvu ponudu nikad ne bih prihvatila zato što na taj način vlada skida odgovornost sa sebe, a novac se uplaćuje na račun vlade. Sve ono što bi se možda moglo kao prigovor staviti vladi, sada će pasti na njegova leđa.

Da li će ova situacija koja je stvorena kao posledica poplava, pa i samo stanje naših svesti za vreme te poplave dovesti do lične vlasti, mislim da to uopšte nije pitanje – već je dovelo. Na kraju krajeva, mogli smo svi da vidimo, pošto je to bio direktan prenos, kako se predsednik vlade odnosi prema ministrima u svojoj vladi. Tretiranje ministarke Mihajlović, koja je iz Srpske napredne stranke, ličilo je kao da je ona dispečer autobusa. I ona je to prihvatila. Nije ništa rekla. Ako ona nema ništa protiv toga, ako ministri koji su zakasnili iz ko zna kojh razloga budu tretirani kao đaci i slati u magareću klupu, onda je normalno da će se obični ljudi, prosečni ljudi, bojati da bilo šta kažu na račun takvog tretmana, možda i ne na račun takvog čoveka, nego na račun takvog tretmana. Ali naravno, takav tretman je pripisiv jednoj tačno određenoj ličnosti, i nije uopšte neobično da se takav strah pojavi.

Patnjama koje je ova poplava izazvala taj strah na koji se računalo je razbijen. Jer kada ste u situaciji da nemate ništa, da ste ostali bez svega, da ste spasli živu glavu i vi i vaša porodica – ili možda neki od tih ljudi i nisu spasli sve članove svoje porodice – taj strah je kod njih, na neki način, razbijen. Sada se pokušava naknadno, različitim merama, kao što je ovo učinjeno samo radi zastrašivanja, određivanje pritvora zbog širenja panike. Ja i ne znam koliko je ljudi osuđeno za to krivično delo, ali sećam se da je u vreme samoupravnog socijalizma, recimo profesor Kosta Čavoški bio osuđen za širenje lažnih vesti, zbog nekih njegovih tekstova koje je pisao povodom izmena tadašnjeg Ustava. Dakle, to je tada bilo tretirano kao političko krivično delo i služilo je kao instrument za progon političkih neistomišljenika. I sada se pretvara u to isto.

I to je način na koji se izaziva ućutkivanje. Onda, ućutkivanje se izaziva i jednom metodom koja je meni poznata iz starog vremena. Recimo, ako bi neko nešto hteo da objavi, bilo kao knjigu, bilo kao prilog u časopisu, a to nije bilo po volji socijalističkih vlasti, onda su se radnici, štampari, organizovali i odbijali tako nešto da štampaju. E taj isti metod sada primenjuju neke novine ili neki drugi mediji. Recimo, ja sam citirala kako se Politika odnosi prema Peščaniku, stavljajući Peščanik u isti red ”uznemirujućih” poruka koje se emituju na Fejsbuku i Tviteru. Samo sada to nisu radnici, to su neki drugi radnici, vaše kolege. Dakle, to je sada problem, što se protiv onih novinara koji bi hteli nešto malo više da kažu, a to nije po ukusu vlasti, više ne dižu radnici u štampariji, nego radnici u informisanju.

Za mene je zaista porazno da stalno posmatram to ponavljanje istog u različitim oblicima; metodologija je ista. Isto kao što je bilo porazno gledati kako vlade u dvehiljaditim godinama posle Đinđića, dakle od Koštunicine vlasti, preko vlasti Borisa Tadića, zapravo koriste sve one iste poluge koje je koristio Miloševićev režim, a na koje smo mi zaboravili. Budući da je naš premijer bio deo tog Miloševićevog režima, bio je ministar za koga je veliki broj ljudi verovao da se nije samo prešminkao, promenio imidž, sledio uputstva onih koji ga obučavaju za javni nastup, nego da je zaista odlučio da prihvati neke evropske vrednosti, a u njih spada i 5. oktobar, to je jedan deo ne samo srpske, nego i evropske civilizacije – dakle, sada se to ozbiljno dovodi u sumnju.

Dejan Ilić: Kakvu mi uopšte sliku imamo o tome što se dogodilo? Naše slike su ono što smo videli. Mi smo videli jednu parcijalnu sliku. Videli smo fragmente. Videli smo ljude koji su doživeli veliku nesreću. Videli smo njihove očajne izraze lica. Videli smo srušene i poplavljene kuće. Videli smo vodu koja nosi sve pred sobom. Videli smo požrtvovane spasioce. Sve smo to videli i sve su to fragmentarne slike. Ali nemamo jednu celovitu sliku o tome šta se zaista dogodilo. A po mom mišljenju ideja je da ti fragmenti onda projektuju na celinu taj utisak koji imaš o tom fragmentu.

Dakle, ti izabereš dramatičan fragmenat i onda je to slika o celini. Mislim da je to opasan pristup. Ja mogu da razumem medije da se tako ponašaju. Mogu da razumem ljude koji se lakše identifikuju ili koji lakše saosećaju kada vide konkretne priče. Ali nije mi jasna država, nisu mi jasne institucije koje dozvoljavaju takvu sliku. I onda sam se pitao na šta to mene podseća. Mene to podseća na pristup koji smo imali ratovima devedesetih, i na priču o bombardovanju.

Ti sad da pitaš ljude u Srbiji koliko je ljudi stradalo u Bosni, koliko je ljudi stradalo u Hrvatskoj – oni ne znaju. Pritom da ih pitaš ‘hajde, u redu, ne morate da kažete koliko je Muslimana, Bošnjaka stradalo, ne morate da kažete koliko je Hrvata stradalo. Koliko je stradalo Srba? Koliko je ljudi izbeglo? Brojevi, je l’ znate?’ Najveći broj ljudi ne zna. I to smo sad videli kada se obeležavala godišnjica NATO bombardovanja – opet je krenula polemika koliko je bilo žrtava. Mi ne znamo broj žrtava. I pritom, ovo ja sad ne izmišljam, rađena su istraživanja javnog mnjenja gde se pokazuje da ljudi tokom celih dvehiljaditih nemaju nikakvu predstavu o tome šta se desilo devedesetih.

Niko nije u stanju da govori o činjenicama. Recimo, ne znaju kad su počeli ratovi, kad su se završili. Ne znaju žrtve. Ne znaju koliko je ljudi raseljeno. Ništa se od toga ne zna, ali postoji slika. Ta slika se bazira na nekakvim pojedinačnim utiscima o pojedinačnim događajima koji su bili dramatični, koji su bili strašni, i onda se to projektuje na sve. Razumem na nivou pojedinca da se to radi. Ali na nivou države, na nivou institucija, to je praktično nedopustivo.

Zašto se to radi? Pa zato što nama iz nekog razloga, kad nam se daju konkretne činjenice, to ne izgleda uverljivo. To nam je nekako malo. Kad ti nešto možeš da prebrojiš, to više nekako nije ni biblijski, nije ni hiljadugodišnje, nego ima neke razmere, ima početak i kraj. Dok god to nema nikakve granice, dok god je to nešto što je potpuno razobručeno, ti nemaš nikakvu odgovornost za to, ne moraš ništa da preduzmeš. I ne samo to, time se najlakše manipuliše, jer time direktno ideš na osećanja. Ako se ja sad recimo pokažem kao jedna racionalna osoba koja bi htela da kaže ‘pa dajte mi, ljudi, činjenice, dajte mi nekakve ukupne podatke, da vidimo koje su to razmere nesreće pa da vidim šta ukupno treba da uradimo’ – e, onda si ti bezosećajan, hladan, nemaš trunku ljudskosti.

To mi je pokazatelj za ono što sam osećao od prvog trenutka, da postoji nekakva jasna paralela između ovoga što se događalo u ovim poplavama i onoga što se događalo devedesetih, je li, pa do samog kraja. Ove poplave dobijaju razmere NATO bombardovanja, otprilike to je ta neka paralela, i mislim da će one ostati upamćene po ovim pojedinačnim pričama i pojedinačnim nesrećama, a da će nam se zapravo sve vreme sklanjati iz vidokruga ukupne razmere te nesreće.

Hajde da vidimo da li ipak iz svih podataka koje smo imali, da li može da se rekonstruiše šta se u stvari dogodilo. Svi podaci koje ću navoditi sada uzeti su sa sajta vlade. I ovako otprilike ide: sreda je prvi dan kada počinju kiše, to je 14. maj. Na sajtu vlade imamo samo podatak o tome da je poplavljeno Valjevo, ali je MUP, i isključivo MUP zadužen da tu nešto preduzme. Već u četvrtak popodne stvari dobijaju ozbiljnije razmere. Tad već se vidi kuda to vodi. Dakle, mi možemo da kažemo da u sredu još nije imao nikakve predstave o tome niko tamo ko je zadužen za to da predviđa, nije imao blage veze šta će se dogoditi. U četvrtak već postaje jasno da su stvari poprilično ozbiljne i počinju da izlaze prvi podaci.

Mi u četvrtak imamo podatak da je evakuisano 3367 ljudi. U petak, 16.05, imamo podatak da je evakuisano 6.175 ljudi. U subotu, 17.05, 15.475, u nedelju 16.300 i sad, pogledajte, u ponedeljak 25.070 ljudi. Ti vidiš kako ta nesreća dobija ogromne razmere i kako ti ipak možeš kroz ove podatke nešto da vidiš, otprilike, kako to izgleda.

Isto tako može da se prati jedan drugi podatak koji je meni bio važan, koliko je domaćinstava ostajalo bez struje, jer po tome možeš da vidiš koliko je kuća, zgrada, koliko je porodica ili već kako bismo to nazvali, dakle domaćinstava, koliko je bilo zahvaćeno tom nepogodom. I onda imamo u četvrtak 85 hiljada domaćinstava, subotu 95 hiljada, u nedelju 78 hiljada, a u ponedeljak 26 hiljada. Zašto su važne ove brojke? Uzmimo da je najveća brojka 95 hiljada domaćinstava. Koliko ima domaćinstava u Srbiji? 2.480.886, prema popisu iz 2011. Već imaš neki odnos prema razmerama ove nesreće.

Nama se sve vreme govori da je to nesreća biblijskih razmera, da je to hiljadugodišnja ili ne znam već kakva – i ona stvar koja je meni stvarno nepodnošljiva, i za koju ja ne mogu da verujem da mi imamo zvaničnike koji su u stanju da se utrkuju ko je nesrećniji, dakle nama se govori da je naša nesreća desetostruko veća od svih drugih koji su doživele naše susedne države.

Dakle imamo podatak da je od 2.487.886 domaćinstava 95 hiljada pogođeno. Međutim, ima drugi jedan podatak koji se ne menja: to je podatak da je 2.260 objekata pod vodom i da je 31.883 lica evakuisano, to je nešto što se od jednog trenutka pa nadalje ne menja. Sad je meni strašno zanimljivo, ta desetostruko veća nesreća. Pogledao sam podatke za Bosnu. Najveći broj koji sam našao da je evakuisano pola miliona ljudi. Dakle, u Srbiji 31.883, u Bosni 500 hiljada ljudi. I ima drugi podatak koji je potpuno zastrašujući za Bosnu: 50 hiljada stambenih objekata je pod vodom. U Srbiji 2.260. Ali se ovde uporno ponavlja kako je naša nesreća desetostruko veća.

Kad se ovako poređaju brojke izgleda da je to jedan od razloga zašto se sa brojkama uopšte ne izlazi u javnost. Jer kad izađeš sa brojkama u javnost ovo deluje kao savladiva nesreća. I pritom treba vrlo jasno naglasiti: to što su doživeli ljudi ponaosob, to je strašno da strašnije ne može biti. Ali to je jedan pristup stvarima. Ja mogu potpuno da se identifikujem, da saosećam sa tim ljudima i da želim da im pomognem iz sve snage. Država nema pravo na takav pristup. Država mora da sagledava stvari na drugi način. Ona mora da kaže ‘pogodila nas je teška nesreća, toliko i toliko ljudi je pogođeno tom nesrećom, ali ovo društvo nije pretrpelo nesreće takvih razmera da ovim ljudima ne može da pomogne’. I to je potpuno drugačiji stav.

Dakle, ja mogu da budem potpuno paralisan nesrećom koju su ljudi doživeli, i da kažem sebi ‘ovi ljudi više nikada ne mogu da se vrate u normalan život, jer to što su oni doživeli je nepodnošljivo’. Država nema prava na to. Ti kada nastupaš u ime države, ti ne možeš da izgovaraš takve stvari, ti moraš da budeš racionalan. A racionalno znači da ljudima pomogneš u meri u kojoj si u stanju da im pomogneš. I to se onda pitamo zašto je to tako.

Stvarno mislim da mi u ovom trenutku na vlasti imamo ljude koji manipulišu nesrećom. I kako su manipulisali nesrećom devedesetih, tako manipulišu nesrećom i danas. Zato bih rekao nekoliko stvari o tome kako je u četvrtak i petak podignuta, da tako kažem, borbena gotovost. To takođe uopšte nije ličilo na odbranu od poplava, to je zaista ličilo kao da Srbija kreće u rat. Retorika koju su oni koristili je bila ratna retorika. Ti nisi rekao ‘idemo da pomognemo ljudima’; ti si išao da braniš zemlju. Ti si išao da demonstriraš svoj patriotizam. Ti si pozivao hrabre ljude. Ti si se pozivao na nekakvo pravoslavlje.

Sofija Mandić: Izvini, Dejane, hrabre muškarce…

Dejan Ilić: Da, hrabre muškarce. Meni to nije bilo jasno. Odjednom sam imao utisak da se Srbija podiže u novi rat. Pritom, nisam video jasnog neprijatelja. Naravno, pojaviće se posle nekoliko dana i ko su neprijatelji. Ovaj put je neprijatelj bio unutra, nije dolazio spolja. Voda je tu nebitna.

Ali šta još podseća, osim ove retorike? Oni su uzeli ljude iz kazneno-popravnih zavoda da pune džakove s peskom. 850 ljudi iz Kruševca, Padinske Skele, Požarevca, Novog Sada, Niša – dakle, iz gradova koji nisu bili izloženi poplavama su povučeni, 850 njih, da pune džakove s peskom u Šapcu. A pritom je nekoliko hiljada ljudi najmanje ostalo u Beogradu koji su se javili kao dobrovoljci. Zašto si ti podizao ove ljude i vodio ih tamo? Tako je Srbija išla i u rat.

Drugo, odjednom je postala u ta dva dana jako važna svest da nam dolaze ljudi s Kosova i Metohije, kako to oni kažu, odnosno sa severa Kosova, da pomažu. Ti sad zamišljaš nekoga ko prelazi celu Srbiju da dođe da pomogne, a pritom ti u Šapcu sedi nekoliko desetina hiljada ljudi sposobnih da urade to što su uradili ljudi sa Kosova i Metohije. I ti vidiš da se zapravo sprovodila neka vrsta mobilizacije. I ta mobilizacija je pratila nacional-fašističke – ja moram tako da kažem, iako ljudi ne shvataju zašto ja insistiram na tome – ali ona jeste bila nacionalistička ili nacional-fašistička. Ona je pratila te okvire. To nije bila odbrana od poplave, već jedna nacionalistička mobilizacija koja je podignuta da bi se uradilo – ti ne znaš šta. Da se pune džakovi peskom? Pa šta će ti ljudi s Kosova i Metohije da ti pune džakove peskom? Pritom, tebi u tom trenutku ne fale dobrovoljci, tebi u tom trenutku fale stručno osposobljeni ljudi.

U petak, 16.05. su dati podaci o tome koliko je stručno osposobljenih ljudi učestvovalo u spasavanju: 1.758 vatrogasaca sa 397 vozila, 91 pumpom i 56 čamaca, 390 pripadnika žandarmerije i 720 pripadnika civilne zaštite. Ako sad to saberemo, to je negde oko 3000 ljudi, stručno osposobljenih. Ako vidiš koji su prvi pozivi u pomoć koje je slala ova vlada, oni su rekli ‘šaljite nam spasilačke timove’. Dakle mi, ova država je pokazala da nema dovoljno osposobljenih ljudi da reaguju u tim situacijama. Onda su u panici, umesto da se mobilišu po tom principu ‘idemo da se branimo od te vode’, oni su podigli, onako kako oni to jedino i umeju, tu nacionalističku paniku. Ti zatvorenici su sigurno tamo otišli jednako kao što bih i ja otišao, kao što sam i hteo da odem, na kraju krajeva, sa najboljim namerama. Ja njih ne diskvalifikujem, ali ne vidim čemu izlaganje riziku. Pritom je jako važno da u četvrtak i petak se podiže ta mobilizacija, podiže se panika – jer oni izgleda misle da smo mi bezosećajni skotovi koji će priteći drugima u pomoć samo ako nas oni uplaše – pa ne, ne treba da me plašite, samo treba da mi kažete šta treba da uradim.

Koliko ja znam, a Sofija će reći da li grešim, oni su tu mobilizaciju sproveli mimo svakog zakona i pravila. Dakle, ti mobilišeš ljude a da za to postoji tačno zakon kako se ljudi mobilišu. Pozvao si ljude da dođu tek tako. Nisi napravio evidenciju, nisi napravio spiskove. Da bi bilo jasnije o čemu se radi, u Hrvatskoj, recimo, dobrovoljci nisu smeli da uđu na poplavljeno područje. Kad su pitali vlasti u Hrvatskoj ‘zašto ne dozvoljavate ljudima da pomognu kad su, je li, dobri, spremni da se žrtvuju?’, oni su rekli ‘iz dva razloga: prvo, nisu stručno osposobljeni da pomognu, tako da ugrožavamo njihove živote, i drugo, ne možemo da kontrolišemo ko je tu došao sa iskrenim namerama, a ko je došao da krade’. Ozbiljna država. Mislim, Hrvatska je daleko od ozbiljne države, ali u smislu ove poplave se ona pokazala kao daleko ozbiljnija od Srbije. Dakle, oni su zatvorili taj prostor koji je poplavljen, i on je bio potpuno pod kontrolom ovlašćenih lica. Znao se nekakav red.

Treća stvar koja govori o toj ratničkoj mobilizaciji jeste nepodnošljivo insistiranje na Rusima. Dakle, ti već imaš ministra vojnog Bratislava Gašića koji se u ponedeljak, 19. 05, sastaje sa ruskim ambasadorom, i on kaže ‘Rusija je nama prva pritekla u pomoć’. Naravno, Čepurin – takva osoba u najmanju ruku ne sme da bude diplomata. Dakle, on kaže ‘Rusija je pritekla u pomoć u roku od 24 sata, i onda je poslala’, i sad slušamo šta je poslala: ’73 spasioca, 40 čamaca, 30 agregata, 18 pumpi i 47 tona namirnica’, šta god to bilo. I sad Gašić, na istom tom sastanku, kad se on zahvaljuje Rusima, kaže još i to ‘mi se zahvaljujemo Rusiji za pomoć, a i za principijelnu podršku Rusije teritorijalnom integritetu Srbije’. Kakav teritorijalni integritet?! Ti pričaš o poplavama i o pomoći koju ti je neka zemlja poslala. Pritom, 16.05, to je petak, ovako ide vest: ‘nekoliko sati nakon što je Srbija zatražila pomoć od od Evropske unije – Nemačka, Bugarska, Austrija i Slovenija su ponudile pomoć’. Dakle, kakva priča o Rusima i samo Rusima?

Nije bio dovoljan ministar, nego imamo 23.05, to je već petak, nedelju dana od tog najstrašnijeg dana, Vučić upućuje pismo zahvalnosti Rusiji. Dakle, prisustvo Rusije u celoj ovoj priči je potpuno nesrazmerno onome što se događalo. I kad sve to sabereš, ti vidiš da je Srbija išla u rat i da se ova vlada ponašala kao vlada koja je u ratu. To što je naš neprijatelj u jednom trenutku bila voda, a od jednog trenutka su to postali unutrašnji neprijatelji koji šire dezinformacije ili ne znam šta već sve rade, pa ometaju ovu vladu – to je potpuno nebitno. Tako da mislim da je to nešto što ne ostavlja dobar utisak.

Ako bismo hteli da to analiziramo, šta smo videli? Prvo smo videli da je ovo država koja nije spremna ni za jednu ozbiljniju nepogodu. Dakle, o nekakvoj prevenciji, o spremnosti da se odbrani od ovakvih stvari, to nema ni govora i ovo nam je to jasno pokazalo. Mi smo to već znali. Mi smo znali da, kada ti slupaš državu u devedesetima da ne možeš da je podigneš za 10 godina. Ne daj bože da se desi neki zemljotres ili nešto, to stvarno ne znamo šta bi bilo. Ako smo sad izvukli neke pouke, pa sad oni krenu da se pripremaju, da razvijaju te sisteme odbrane – odlično! Ali sumnjam.

Dobro, dakle, nismo spremni. Da li imamo ljude koji su racionalni, koji su u stanju da reaguju u takvim situacijama? Nemamo. Da li imamo ljudstvo koje je osposobljeno? U redu, nemaš kapacitete ove materijalne, nemaš kanale, nemaš ustave, sve to. Nemaš čamce, pa moraš ljudima da uzimaš čamce iz marina jer nemaš čime da spasavaš. Dakle sve to nemamo, ali možda imamo osposobljene ljude? Pokazalo se da nemamo ni njih. Da li imaš racionalne ljude koji su u stanju da donose racionalne odluke u teškim situacijama? Pa nemaš ni to.

Mislim da je njihova najveća greška bila ona otvorena sednica vlade. Ne znam, oni su verovatno izmerili koliki je to uticaj bio, ali ta sednica vlade je mislim bio ključni motiv za ljude da se samoorganizuju. Jer kad su to videli, rekli su ‘ako mi sebi ne pomognemo, od ovih nam nema pomoći’. Dakle, sve nam se to pokazalo, i uz sve to nam se kazalo da se matrica nije promenila od devedesetih. Slupao si državu, ostao bez resursa, krećeš se u istom idejnom okviru a potpuno si nesposoban da reaguješ na nešto što je potpuno drugačija vrsta opasnosti, drugačija vrsta događaja samo po sebi.

Mislim da su to sve bile poprilično obespokojavajuće stvari koje smo mi videli, i uopšte me ne iznenađuje ova priča koju bismo mogli nazvati nekom vrstom izlaska iz krize, gde oni sad pokušavaju da stvari potpuno skrenu, da pažnju skrenu na nešto drugo. Imamo talase hapšenja. Čim su prošli dani žalosti, imamo hapšenje u Pirotu. To je užasno zanimljivo, oni su uhapsili ginekologe iz doma zdravlja. U domu zdravlja više nema ginekologa i žene ne mogu da idu na pregled. Dom zdravlja pust jer ne mogu kod lekara. Onda su hapšenja zbog Galenike, taj proces traje već ne znam koliko i ti si sad našao da uradiš tu, ne znam šta je sledeći korak. I imamo danas, čini mi se, privođenje 16 osoba u Novom Sadu, a za 9 osoba se traga, i to, ne znam, zbog malverzacije sa sekundarnim sirovinama. Ti vidiš kako oni skreću potpuno pažnju na to. I imamo, dakle, Nikolića koji u Ujedinjenim nacijama ponovo vraća priču o Kosovu, i imamo strahovit pritisak na ljude koji su se izvan ovih zvaničnih medija usudili da kažu nešto što se razlikovalo od onoga što smo slušali od zvaničnika, to je s jedne strane, i s druge da se oni javno žigošu.

Imali smo vodu, ali voda je nekako nezgodan neprijatelj. Nekako je smešno da kažeš ‘mi ratujemo protiv vode’. Ali sad smo dobili neprijatelje koji imaju glavu i telo. To su ovi koji su govorili nešto drugačije, i ti vidiš kako se oni javno žigošu i kako se bes ljudi preusmerava ka njima.

Sofija Mandić: Moram priznati da sam ja prva dva-tri dana bila isto kao i svi, jurišam u Halu sportova da nešto pakujem i moj prvi tekst se i odnosio na tu situaciju. Prosto ta emotivna reakcija je bila prva koja je došla. Ali, kao što je Dejan rekao, mi na tu vrstu reakcije, kao građani, imamo pravo, dok zvaničnici na to nisu imali pravo. I mislim, posle nekoliko dana, kada sam se malo sabrala, u stvari sam shvatila ovo o čemu si ti pričao, da celovite slike prvo nema, drugo, da je vrlo značajan deo te celovite slike i postavljanje pitanja o odgovornosti, jer bez postavljanja pitanja o odgovornosti celovite slike, zvanične celovite slike nikada neće biti.

Naravno, primetila sam tu sličnost sa vođenjem rata devedesetih kroz paravojne formacije. Definicija rata je ratovanje kroz neki sistem hijerarhijski, a Srpska radikalna stranka je u to vreme odabrala prilično netipičan način za ratovanje, pa tako je i u ovoj borbi sa poplavama izabrala potpuno neracionalan i netipičan način za odbranu. I u medijima se provlačila danima ta zabuna da li je vanredno stanje ili je vanredna situacija – nije mala, terminološka razlika u pitanju. S jedne strane verujem da su novinari grešili zato što je to slično terminološki, ali s druge strane vlada se vrlo trudila da pokaže kako zapravo jeste na snazi vanredno stanje, pre nego vanredna situacija.

Vanredno stanje proglašava Narodna skupština, jedno telo koje je značajnije od vlade s obzirom na to da i nadzire vladu. U toku vanrednog stanja je moguće ograničiti neka ljudska i manjinska prava. Tokom vanredne situacije to nije slučaj. Građani imaju neke obaveze, ali ne postoji mogućnost ograničavanja ljudskih i manjinskih prava. I u tom smislu, čini mi se da iako su de facto proglasili vanrednu situaciju, oni su nas kroz taj javni diskurs, pa i kroz ove napade na kritičare vlasti, doveli u stvari u zabludu pokušavajući da kreiraju sliku o vanrednom stanju u kome oni mogu da prekroje neka naša prava i da kažu šta može, šta ne može, ko šta sme da kaže i tako dalje.

I mislim da je ova situacija u stvari pokazala koliko je pitanje procedura bitno i koliko to nije neka tlapnja potpuno svojstvena, ne znam, pravnicima ili nekim dosadnim ljudima koji nemaju druga posla u životu; da je pitanje procedura vitalno pitanje, pitanje naših glava, naših života, i da u tom smislu, kada postavimo pitanje ko šta radi, šta je čija odgovornost: da li je Vučić tužilac, ili je pekar ili mesar, ili je… šta je on – da to nije pitanje koje mi postavljamo jer smo ljubomorni što on sve to može da radi istovremeno, nego ga postavljamo prvo zbog važnosti podele vlasti, i s druge strane zbog toga što ukoliko on radi sve to što mi vidimo da on radi, on zapravo ne može da obavlja svoju osnovnu dužnost, ni on, ni vlada, ni drugi činovnici, što se u ovoj situaciji pokazalo kao tačno.

Poslednjih dana sam videla jednu stvar koja mi se jako dopada, a to je da su se oni uplašili, da pokušavaju kroz medije da se opravdaju, da kažu da će biti istraga. Naravno, sad opet priča o istragama dolazi iz vlade, što je svojevrstan apsurd, ali mi se dopada to što su, čini mi se, ušli u neku vrstu panike i pokušavanja da se opravdaju. Šta je to što stoji iza tog straha, možda su i oni posle dva-tri dana shvatili šta je to što su mogli da urade, a nisu. Zbog čega mislim da su to naknadno shvatili? Zato što ti ljudi zaista shvataju vlast isključivo kao privilegiju, kao moć, kao novac, a ne kao bilo kakvu odgovornost prema nama, i verujem da niko od njih niti je čitao Zakon o vanrednim situacijama, niti je čitao Zakon o vodama, niti Zakon o hidrometeorološkoj delatnosti, i da je možda neko, kada se sve završilo, rekao ‘ej, čekaj, hajde da pročitam da vidim šta u stvari ovde piše’.

To je neki opšti odnos i prema znanju i odgovornosti koji mi imamo kao društvo, a znamo i da je našim političarima to poslednja stvar koja im je važna. I zapravo se ovde čitava priča, kada je u pitanju odgovornost, vrti oko prava na život. Pravo na život je neprikosnoveno, i pravo na život je dužna da čuva država, pre svega, i državne institucije. I u vanrednoj situaciji je tačno određeno ko koju dužnost ima, i to pre svega Zakonom o vandrednim situacijama. Postoji neko supsidijarno zakonodavstvo, kao što sam rekla, Zakon o vodama, Zakon o hidrometeorološkoj delatnosti, ali zapravo je Zakon o vanrednim situacijama najvažniji. On se, da kažem, pali onog trenutka kada se proglašava vanredna situacija, i onda oni koji su zakonom određeni preuzimaju te svoje nove uloge. I videla sam da se postavilo pitanje u medijima da li je sad to krivična odgovornost ili politička, znači gde je sad tu granica između jednog i drugog, da li su krive prošle vlade koje nisu obnavljale brane, koje nisu čistile kanale i tako dalje.

Mislim da je onda možda važno tu da se kaže da postoji jasna granica, da je užasno besmisleno reći da su, na bilo koji način, za izgubljene živote odgovorne prethodne vlade koje nisu – što je tačno – ulagale u te vodne objekte, izgradnju nasipa, brana i tako dalje. Prosto iz jednog jedinog razloga: vlasti su, naravno, na to bile obavezne, ali Zakon o vanrednim situacijama ne kaže da sve obaveze iz njega stupaju na snagu ukoliko su brane izgrađene a kanali očišćeni. Te obaveze za nadležne stupaju na snagu bez obzira na to kakvo je stanje obekata, bez obzira na to koja je količina kiše pala.

Njihova dužnost je bila da ljude upozore na opasnost, da ljude evakuišu, da evakuišu sav živi svet, čak i životinje – imaju i na to čak obavezu po zakonu; da zaštite imovinu, da ljude zbrinu i da su u stanju da finansijski pokriju sve troškove toga, s obzirom na to da postoji pretpostavka da su odgovorni za bilo kakav propust u tom lancu. U tom smislu, ja bih na stranu stavila to pitanje brana, nasipa, čišćenja kanala, već u fokus stavila Zakon o vanrednim situacijama i činjenicu da pre svega da vanredna situacija nije proglašena na vreme.

Republički hidrometeorološki zavod je i po Zakonu o vanrednim situacijama i po Zakonu o hidrometeorološkoj delatnosti dužan da obavesti vladu i krizni štab – da li je to opštinski ili republički, zavisi od razmere te opasnosti koja dolazi. I dužan je da obavesti javnost, što smo mi videli u utorak, mislim da je to bio 13. maj. Možemo pretpostaviti da ako je ono otišlo u javnost, da je najverovatnije otišlo i u vladu, odnosno u krizni štab, što bi se nekom istragom vrlo lako moglo i utvrditi. Dakle, oni su odgovornost sa sebe u tom smislu skinuli. Nakon toga, vlada čeka još praktično tri dana, iako je iz tog izveštaja jasno da postoji neposredna opasnost od elementarne nepogode odnosno od strahovite količine kiše, i proglašava vanrednu situaciju kada su najmanje dva grada već potpuno pod vodom.

Vanredna situacija je morala biti proglašena onog trenutka kada su bili dostupni podaci da do toga potencijalno može doći, to nije od formalnog značaja nego zaista od suštinskog, jer je sve drugo moglo biti urađano bolje, brže, upravo zbog toga što u trenutku proglašenja vanredne situacije stupaju ove nove uloge zvaničnika na snagu. Sem toga što nije proglašena na vreme, nekoliko načela iz Zakona o vanrednim situacijama – a znamo da načela nisu obavezujuća nego više govore o nekom duhu zakona i tako dalje, ali jasno vam je koliko ima sati kad pročitate načela, i jasno vam je da su ona sva prekršena. Pa tako, recimo, načelo preventivne zaštite: ono je temelj i ovog zakona i Nacionalne strategije o spašavanju u vanrednim situacijama. Sve se čini kako do situacije spasavanja i gubljenja života ne bi došlo.

Znači, država čini sve da predupredi situaciju u koju smo mi na kraju i došli. Što se tiče načela javnosti, takođe, ono je u potpunosti prekršeno jer su ljudi praktično do dana kada im je voda ušla u gradove držani u neznanju da im se to može dogoditi. Niko nije, od građana, dužan da ide na sajt Hidrometeorološkog zavoda ili da redovno čita vesti i na taj način čuva svoju glavu, već su nadležni bili u obavezi da ih obaveste. I načelo javnosti kaže da su nadležni dužni da obaveštavaju građane ne samo o opasnosti, već i o delovanju, znači o onome što oni preduzimaju dok situacija traje i tako dalje, što opet nismo videli, već je zbog toga i došlo do ovih spekulacija o tome šta se dešava, ko je na terenu. Ljudi su došli u stanje opšte panike između ostalog zbog toga što nisu bili obavešteni o tome šta se dešava, što bi ih donekle i umirilo.

Svetlana Lukić: Izvini, Sofija, ali bez obzira, kada se oglasi recimo sirena u Obrenovcu u 5 ujutru i otprilike sirena kaže ‘bežite’ – valjda je tebalo da imaju ljudi informaciju pre toga ‘a gde bežimo, u stvari? I šta ja radim onda, u takvoj situaciji?’

Sofija Mandić: Da, naravno. Tu isto postoji jedna zamena teza, mislim da nije slučajna. Konkretno u Obrenovcu do evakuacije nije došlo. U Obrenovcu je došlo do spasavanja. Evakuacija se odvija u preventivne svrhe. Vanrednu situaciju može proglasiti vlada, da to raščistimo, kad u dve opštine postoji ta neposredna opasnost od elementarne nepogode, a može je proglasiti i lokalna samouprava – u slučaju Beograda od strane gradonačelnika, jer je Beograd jedinica lokalne samouprave, a ne Obrenovac – dakle, kada je u pitanju to neproglašavanje vanredne situacije postoji podeljena odgovornost. Postoji i odgovornost gradonačelnika Beograda i republičkog štaba za vanredne situacije. Dakle, nije došlo do uzbunjivanja i do evakuacije na vreme, zapravo, do evakuacije nije došlo uopšte, već je došlo do čina spasavanja, što se nama kroz medijske izveštaje, zapravo se to od nas krije, jer bi onda ljudi pitali ‘pa ok, a zašto nije došlo do evakuacije?’

Dejan Ilić: To bi onda praktično značilo da ako 15. 05. imamo 3 367 evakuisanih, da ovaj broj do 31 873 koji imamo u utorak, da su to zapravo ljudi koji su spasavani, a ne evakuisani.

Sofija Mandić: Tako je. Evakuisanih je bilo u Šapcu u nekim selima, znači oni su ljudi sklonjeni pre nego što je voda nadošla. Na kraju se ispostavilo i da nije, da su neki mali delovi bili poplavljeni, ali to i jeste svrha evakuacije – da se posle ljudi bezbedno vrate u svoje kuće i ako do poplave zapravo i ne dođe. I zanimljivo je u kontekstu ovoga što si ti pominjao, Šapca i tog paničnog poziva da ljudi odu tamo i da pomognu – recimo, načelo postupnosti pri upotrebi snaga i sredstava kaže da će se prvo koristiti snage i sredstva sa teritorije jedinice lokalne samouprave. Tačka. Vrlo je jasno, nema nikakve dileme.

Ono što je premijer uradio je zapravo bilo sve ovo zbog čega hapse ove blogere i tviteraše – on je zapravo uneo paniku među sve nas, pa tako da smo i mi koji svašta od njih očekujemo, donekle naseli pa pojurili po gradu i krenuli da trčimo kao muve bez glave. Iz ova tri načela – javnosti, preventivne zaštite i postupnosti pri upotrebi snaga i sredstava – iako nema nikakvih konkretnih titula, državnika i tako dalje, već iz toga je jasno da je stvar potpuno izmakla kontroli na samom startu.

Što se tiče dužnosti vlade – i to je u direktnoj vezi sa pitanjem mobilizacije, ko je trebalo da pomogne i tako dalje, jedna od osnovnih dužnosti vlade odnosno Republičkog štaba za vanredne situacije u kome sedi dosta ministara, a čiji je komandant premijer, bio je da izvrše mobilizaciju civilnog stanovništva, odnosno da aktiviraju sistem civilne zaštite. I mi njega imamo, iako su ljudi došli zapravo u situaciju da veruju da ga nemamo, da žale za tim kako je u Titovo vreme civilna zaštita ipak postojala. Razlozi za to neverovanje da ga imamo su u dve stvari: prvo, što ljudi nisu bili mobilisani, a drugo, što obuke nema ni od korova. A takođe, prema zakonu je država dužna da kroz obrazovni sistem, kroz osnovni i srednjoškolski obrazovni sistem ljude obučava za ovako nešto, takođe i kroz firme, preduzeća, sve ono gde odrasli ljudi rade, gde bi trebalo da se podsete nečega što su naučili u školi.

S jedne strane, Republički štab za vanredne situacije je propustio, a) da proglasi vanrednu situaciju na vreme, b) da podigne ovaj sistem civilne zaštite, iako bi se, čak i da on jeste podignut, postavilo pitanje obučenosti tih ljudi da nešto zaista i urade, ali hajde da kažemo da bi to bilo ipak bilo za nijansu bolje od ovog potpuno haotičog organizovanja, i da bi eventualno moglo ljudima da se da nešto što zdravorazumski bi svi umeli da uradimo, ali bi to ipak bilo organizovano.

Civilna zaštita, tačno se zna kako se organizuje, iz lokalnih samouprava, organizuju se jedinice, svaka jedinica ima svog poverenika, poverenik je vezan za lokalni štab za vanredne situacije, lokalni štab za vanredne situacije je vezan za Republički štab za vanredne situacije. S obzirom na to da je vanredna situacija proglašena na teritoriji cele zemlje, sve vreme Republički štab za vanredne situacije koordinira i rukovodi akcijama evakuacije, spasavanja i zbrinjavanja, što govori o tome da zapravo jasan lanac komande postoji – od Republičkog štaba za vanredne situacije do građanina koji je mobilisan kroz sistem civilne zaštite.

Tu isto nije loše pomenuti da je sistem civilne zaštite obaveza, znači svako bi jednom takvom pozivu morao da se odazove. Neki su izuzeti, kao što su to recimo majke maloletne dece, stariji od 60 i 65 godina, u zavisnosti od toga da li su muškarci ili žene. Dakle, i tu bi se predupredilo to da se majka maloletnog deteta od 2 godine izgubi negde u šumama Obrenovca i ostavi svoje dete, što verujem da su i žene sa malom decom odlazile sad, kao, da volontiraju i odazivale se tim pozivima. Prosto, da je taj sistem bio upaljen, doveo bi do jednog stepena reda u svemu onome što su ljudi želeli da urade, da doprinesu, što je divno, što je plemenito i što je u redu.

Svetlana Lukić: Ali u krajnjoj liniji, čak i da nije, onda je trebalo da mi dobijemo na kraju saopštenje da zbog toga što ne radi civilna zaštita, da nije ni aktivirana, a ne da se ponašaju kao da je nema i da nam ne treba uopšte. Je l’ tako? Makar neko objašnjenje da dobijemo.

Sofija Mandić: Tako je. Ali pošto smo mi, očigledno, svi bez ikakvih validnih veština učestvovali u svim tim akcijama u kojima smo učestvovali, da je makar mobilizacija, grupisanje u jedinice na čijem bi čelu bila jedna osoba bilo kvalitativno bolje od onoga što smo imali sada, onda bismo naknadno mogli da postavljamo pitanje o tome zašto obuke nije bilo i tako dalje. Obuka nije bilo zbog onoga što sam rekla na početku, što u ovoj zemlji niko ne čita zakone, što svako radi ono što mu se sviđa i što mu je prijatno da radi.

Jako je bitno i pitanje finansiranja. Republika Srbija je bila dužna da sve ove stvari finansira iz svog budžeta. Prema onome što sam videla, u poslednjoj godini, 2013, za 75 posto su smanjena sredstva koja su odvojena za vanredne situacije, i u tom smislu ne čudi što smo mi, na kraju, kao građani, finansirali i kupovinu hrane i svih drugih potrepština za ljude koji su zbrinuti i spaseni. Ali tu se stvar zapravo ne završava, već je država dužna da obezbedi – recimo, da je bio upaljen sistem civilne zaštite – naknadu zarade za ljude koji su ovako utrošili vreme.

Takođe, dužna je da da naknadu objektima koji su korišćeni recimo u svrhu zbrinjavanja – to su i hoteli, i hale, i tako dalje. Videćemo da li će do toga doći, ali ja čisto sumnjam. Vidimo, recimo da su sada iz „Slavije“ izmešteni ljudi i odvedeni u Krnjaču u neke memljive prostorije. Prosto, verovatno ni taj hotel ne može da izdrži da još dugo bude van svoje redovne funkcije, a verovatno im je jasno da nikakvu naknadu od države za taj prostor koji su ustupili neće dobiti.

Zašto je generalno pitanje odgovornosti važno i kako ga u stvari sad sprovesti u delo kad smo rekli sve ovo što smo rekli? Prvo, zato što pitanje odgovornosti, recimo krivične odgovornosti za ovo o čemu pričamo je užasno važno i za pitanje naknade štete, i mislim da to ljude može motivisati da uđu u takve procese. Zakon je takođe vrlo jasan, ukoliko odgovorno lice prouzrokuje štetu kroz, recimo poplavu – jedan od mogućih slučajeva – dužno je da nadoknadi i materijalnu i nematerijalnu štetu koja je time prouzrokovana. Takođe, najlogičniji put vidim kroz krivični postupak, jer prosto ne vidim neki drugi izlaz: postoji jedno čitavo poglavlje u krivičnom zakoniku.

Izdvojila nekoliko mogućih krivičnih dela – neću reći ničije ime, prosto mi sad baratamo nekim ograničenim informacijama – iz kojih je jasno da odgovornost postoji, da je ona ljudska, da nije božija, da nije odgovornost građana ili neke treće, nedefinisane sile. Recimo, imamo krivično delo izazivanje opšte opasnosti, gde je određeno da ‘ukoliko se dogodi da se požarom, poplavom, eksplozijom, otrovom, otrovnim gasom, radioaktivnim ili drugim jonizujućim zračenjem, električnom energijom, motornom silom ili kakvom drugom opšte opasnom radnjom ili opšte opasnim sredstvima izazove opasnost za život ili telo ljudi, ili za imovinu većeg obima, kazniće se…’ i tako dalje. To je najblaži oblik ovog dela. Ukoliko je došlo do teške telesne povrede i ukoliko je došlo do smrti ljudi, što se definitivno desilo u Obrenovcu, usled ovakve jedne radnje, kazne zatvora su čak i do 12 godina.

Imamo krivično delo oštećenje brana, nasipa i vodoprivrednih objekata. Imamo svedočenje ljudi iz Obrenovca da je brana u Obrenovcu minirana, zapravo, što sad opet može biti ali ne mora da znači. Ali to bi se, opet, u nekoj istrazi moglo utvrditi. Ukoliko je zaista neko minirao branu, on za to mora krivično odgovarati i tu nema nikakvog spora i tu se pitanje političke odgovornosti jednostavno ne postavlja. To je jednostavno krivična odgovornost svakoga ko je o tome odlučio.

Zatim uništenje, oštećenje i uklanjanje znakova kojima se upozorava na opasnost – mi smo čuli da je jedan lokalni zvaničnik smenjen zbog toga što je oštetio neku sirenu, on je kao dobio otkaz. Prosto, ako se to zaista dogodilo, ukoliko ljudi nisu mogli da čuju sirenu, odnosno da se aktivira taj sistem za uzbunu zbog krivice jedne osobe koja je, recimo, taj sistem oštetila, to je apsolutno krivično delo. Tu nema spora, nikakav otkaz ne pokriva tu odgovornost. Takođe, neotklanjanje opasnosti: ko ne prijavi nadležnom organu da postoji požar, poplava, eksplozija, saobraćajna nezgoda ili neka druga opasnost za život ili telo ljudi ili za imovinu većeg obima, ili ukoliko ne preduzme mere da se ta opasnost otkloni, biće kažnjen i tako dalje. Znači imamo još jedno strahovito ozbiljno krivično delo.

Odgovornost svih ovih ljudi koje možemo da nađemo u zakonu o vanrednim situacijama, njihova odgovornost je apsolutno krivična odgovornost. Ono što se može kasnije postaviti kao pitanje jeste kako će tužioci postupati, da li će postupati. Međutim, ni to nije nerešiva situacija. Mi smo potpisnici Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama. Ukoliko bi neko hipotetički podneo krivičnu prijavu protiv, recimo, gradonačelnika Beograda a javni tužilac ništa ne uradi da tu stvar istraži, ta osoba bi direktno mogla da se obrati Evropskom sudu za ljudska prava, zbog toga što član 2 Evropske konvencije koji garantuje pravo na život, to se kroz praksu suda pokazalo da sud tako tumači, da je svaka država obavezna da istraži situaciju kojima je potencijalno propustila da izvrši neke svoje zakonom predviđene obaveze. Tako da čak i u slučaju da naši tužioci, koji kao što znamo inače nisu previše hrabri i agilni, ne urade ništa – mi imamo neki dalji put, ti ljudi imaju neki dalji put zaštite, a ta zaštita bi im donela i pravo na naknadu ogromne štete koja im je naneta.

Sad imamo tu strahovitu borbu da se zapravo prikaže nemogućnost spašavanja ljudi i imovine kao nemogućnost da se spreči kiša da padne, a te dve stvari nisu ni u kakvoj vezi. Kiša će pasti, pa će pasti, niko je još nije sprečio. Država je imala obavezu da spreči poplave, a ako ni to nije bila u stanju, da li zbog toga što je ta količina kiše tako bila ozbiljna ili zbog toga što su naši sistemi za zaštitu od polave tako loši, svejedno – i jedno i drugo je sada bilo u pitanju – dakle, ako je do opasnosti od poplave došlo, država je morala, to je njena osnovna obaveza bila, da spasi ljude i da zaštiti imovinu. I samo što se tiče političke odgovornosti i pravne odgovornosti: vlada će biti dužna da sazove posebnu sednicu narodne skupštine i da o ovome raspravlja. Ona je to po zakonu dužna.

Dejan Ilić: Ali je Srpska napredna stranka već rekla da nije vreme za debate.

Sofija Mandić: Da, to sam videla. Videla sam i da je Nova stranka…

Dejan Ilić: To jest Demokratska stranka i Nova stranka su tražile…

Sofija Mandić: Da, da su tražili, i prosto mislim da bi trebalo ići ne samo usmenim zahtevima nego nekim zvaničnim zahtevima, zvaničnim kanalima tražiti takvu raspravu, i da bi u tom nekom formatu trebalo raspravljati o političkoj odgovornosti. Znači ne bi trebalo raspravljati, ne znam, preko Informera. Tome služi Narodna skupština, i tu bi trebalo raspravljati o tome šta se dogodilo, kakvi su bili propusti i tako dalje, u toj jednoj političkoj areni. A sve drugo mislim da mora završiti na sudu. Mi smo na toliko polja poraženi, ako sada dozvolimo da tako jeftino pređemo preko tragedije, neka bude i 40 ljudi koji su izgubili živote, ako se zaista ni protiv koga ne povede ozbiljan postupak – onda mi zaista nismo ni zaslužili bolje.

Priča o političkoj odgovornosti ima svoje mesto ali ovde postoji i pravna odgovornost, prosto to jedno drugo ne potire. I ta priča, negde je to bilo dva-tri dana pre nego što je ukinuta vanredna situacija, o sunčanom Obrenovcu je meni zanimljiva. Kad sam čula na RTS-u da se priča onako veselim glasom ‘Obrenovac je sunčan, ljudi su izašli da prošetaju’, koji su valjda tamo, ili više ne znam ko je tamo, znam da je bila zabrana ulaska, al’ eto, otprilike, stvari se vraćaju u normalu. Meni je to već bio signal da ćemo mi sad imati strahovitu borbu medija da se ovo što pre zaboravi. To je u stvari neka šizofrenija: s jedne strane da zapamtimo, da to bude izgovor za narednih godinu-godinu i po dana, kao što su protekle dve godine razne stvari bile izgovori; znači da se stalno vraćamo na to…

Dejan Ilić: Na veliku nesreću…

Sofija Mandić: Velika nesreća, mi smo velike žrtve, i to treba dobro da zapamtimo, a s druge strane, da se ove stvari koje su direktno vezane za odgovornost vlade i drugih nadležnih što pre zaborave. Tako da nekako te emotivne slike o kojima je Dejan pričao što duže pamtimo, a da pitanje odgovornosti što pre zaboravimo. I svako ko prati medije će biti u velikoj opasnosti da u stvari tome podlegne, jer to sa svih strana dolazi, prosto čovek ne može da se odbrani. I mislim da je samo ova situacija bila otrežnjujuća da shvatimo koliko zapravo to što spada u domen njihove političke odgovornosti, koliko je tanka ta ivica po kojoj se oni kreću, i kako to lako u stvari postaje pitanje naših života, svega onoga što imamo i da to u stvari, kad kažete ljudima ono ‘pa ne znam, pa ljuta sam zbog onoga ili zbog ovoga, pa vidi šta rade’, a oni kažu ‘pa dobro, šta se nerviraš, ‘ajde, dok je glava na ramenima’ – da je u stvari to igra u kojoj vrlo lako više glava nije na ramenima. Da je to samo pitanje trenutka, ili elementarne nepogode, ili sticaja okolnosti, gde ta užasna politička neodgovornost postaje njihova krivična odgovornost, i gde mi gubimo sve što imamo, uključujući i život.

Dejan Ilić: Meni se čini da ponovo imamo veliki talas ljudi koji odlaze iz zemlje, da se sad to ponovo ubrzalo, a ovi koji ostaju, kad pričam sa tim ljudima, kao ‘pa dobro, ostali smo, i šta ćemo sad?’, i svi oni kažu, kao ‘znaš šta: da se ne razboliš ozbiljno i da se ne desi neka velika nesreća baš tebi, i može se. Al’ ako ti se desi jedno od ovo dvoje, onda je to to – usud. Desilo ti se, i gotovo je’.

Bile su ozbiljne rasprave o ovim silnim humanitarnim akcijama da se leče deca. I ja sam, baš, čini mi se da smo razgovarali o tome i da sam ja rekao da je meni to strašno. Da je meni to jasan pokazatelj da država ne postoji. U ovih nedelju dana pokazalo se da mi, kao što imamo odnos prema toj deci koja su ozbiljno bolesna, da smo mi sad zapravo molili za pomoć za državu. Humanitarne akcije, dobrovoljci – to je prosto nepostojanje države. A ako ona ne postoji za takve stvari, ona onda uopšte ne treba da postoji. Ako neko misli da država treba da postoji zbog nekog identiteta, neke kulture i neke tradicije, onda je on u ozbiljnoj zabludi. Identitet, kultura, tradicija – to je tvoja lična stvar. Identifikuj se s čim hoćeš, budi šta god hoćeš i budi privržen tradiciji koju izabereš. A država služi da mi uradimo zajedno neke stvari koje ne možemo da uradimo sami.

Ako su nam deca bolesna i nemamo novca da ih lečimo, mora država da brine o njima. Ako se desi velika nesreća – nije to ko hoće da ode da puni džakove, nije to ko hoće da da čamac, nego država mora da organizuje to tako da ti ljudi budu zbrinuti, u onoj meri u kojoj je to racionalno i u kojoj je to moguće. Bez toga nema ni jednog razloga da postoji. I te priče koje oni stalno podmeću, to je stalna klackalica. Čim je velika kriza, čim se pokažu nesposobnima, oni ti dižu pitanje Kosova, identiteta, kolektiva i ne znam čega. Čim su stvari mirne, oni izigravaju ljude koji se bave nekom ekonomijom, kao, oni se sada brinu, i sve. Čim se podigne kriza, pokazuje se nesposobnost – odmah prelazimo na ovaj drugi.

Država legitimitet stiče u ovakvim situacijama i u ovakvim situacijama ga gubi. Država legitimitet stiče kada brine o bolesnoj deci, ili ga gubi ako nije u stanju da brine o bolesnoj deci. Dakle, u narednih 20 ili 30 godina, sve što mogu da poželim građanima Srbije je da se požari ne događaju, da se poplave ne događaju, da im deca ne budu bolesna.

Svetlana Lukić: Sofija, da se vratimo samo jedan čas na ono što si rekla, samo na tu jednu prostu činjenicu, koja mislim da je jako važna, a to je da vanredna situacija nije bila proglašena na vreme.

Sofija Mandić: Postoji to tumačenje da se čekalo da se Vučić vrati iz Sarajeva, da do te mere u ovoj zemlji ništa ne može da se uradi bez njega i kad on nije u zemlji nije mogla da se proglasi ni ta vanredna situacija. Lično verujem u to da oni zaista nisu znali šta je bila njihova obaveza. Da su oni dobili, recimo, obaveštenje od Hidrometeorološkog zavoda, jer tamo sede ljudi koji znaju da im je to obaveza, koji znaju šta je poplava, koji znaju šta je voda. A oni jednostavno to nisu uzeli za ozbiljno, nisu znali šta im je obaveza, i da su onda, kada je voda već počela da ulazi u 5 gradova u Srbiji rekli ‘ok, šta sad da radimo?’, pozvali nekog telefonom, onda je taj neko je rekao ‘to je elementarna nepogoda, u slučaju elementarne nepogode se proglašava vanredna situacija’ – ali već je bilo kasno.

Hidrometeorološki zavod je pogodio bukvalno u sat kada će se i koje reke dići iznad tog nivoa redovne odbrane od poplava, i ući u fazu vanredne odbrane od poplava. Prosto, tog trenutka kada im je ta informacija stigla na sto, vanredna situacija je morala da bude proglašena, ljudi su morali da budu evakuisani. Mene zaista to strahovito boli. Kad čitam te vesti o konjima koji su se udavili, kravama koje su ostale da muču u svojim štalama, koje su ne samo nečiji proizvod ili nešto što proizvodi mleko – to su živa bića. I ponavljam, po zakonu o vanrednim situacijama, oni su morali da spašavaju svaki život.

Te sednice štaba za vanredne situacije su zaista bile zastrašujuće. On uzdiše, on preti; ima jedan snimak na kom ministar unutrašnjih poslova pokušava tri puta da mu pruži ruku, a on ga ignoriše. Kao, valjda na taj način pokazuje kakav je on u stvari kalibar i autoritet.

Onda imamo ovo u Krupnju koji je potpuno sravnjen sa zemljom – na balkonu opštine se pojavljuje Vučić u prirodnoj veličini od kartona koji maše. Mislim, to su tako bizarne scene, prosto ne možete da verujete da nam se događaju. Ali da, ja mislim da se on samo poneo onako kako je u njegovoj prirodi. On nije umeo drugačije u toj očigledno potpuno neočekivanoj situaciji za njih. I sve to što su bile paravojne formacije devedesetih, sad su bile neke para formacije civilne zaštite, ‘ajde da tako kažemo, jer on u stvari u tom svetu i u tom načinu funkcionisanja najbolje pliva. Jer njemu sistem očigledno ne paše.

Dejan Ilić: Ja bih to preveo ovako: s obzirom na to ko nam je premijer, dobro smo prošli.

Svetlana Lukić: Slušali ste Vesnu Rakić Vodinelić, Dejana Ilića i Sofiju Mandić. Bio je ovo još jedan Peščanik. Urednice Svetlana Lukić i Svetlana Vuković, i dok postoji tako će i biti.

Peščanik.net, 04 06.2014.