Prošle nedelje (08.04.08.) Ustavni sud Srbije doneo je odluku o pokretanju postupka za ocenu ustavnosti nekoliko odredaba Zakona o izboru narodnih poslanika i istovremeno, privremenu meru kojom obustavlja preduzimanje svih radnji radi izvršenja  pravila iz Uputstva Republičke izborne komisije (RIK) o broju potpisa građana kojim mora biti podržana lista političkih stranaka nacionalnih manjina.

Ova mera je rezultirala time da nije dovoljno da manjinska lista bude podržana sa 3.000 potpisa (kako je određeno u Uputstvu RIK), već da se ima primeniti zakonska odredba po kojoj svaka izborna lista, pa i manjinska, mora biti podržana od strane najmanje 10.000 građana.

U svojoj odluci (broj I U-42/08) Ustavni sud, pošto je pretežan deo obrazloženja posvetio ekstenzivnom citiranju odredaba Ustava i Zakona o izboru narodnih poslanika, postavlja pitanje da li Zakon o izboru narodnih poslanika obezbeđuje ostvarivanje “izbornog prava pripadnika manjina u svim fazama izbornog postupka u skladu sa jemstvima utvrđenim Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima“, pa potom utvrđuje da ima mesta pokretanju postupka ustavnosti navedenog Zakona. A onda, gotovo kopernikanski, donosi privremenu naredbu o obustavljanju izvršenja svih akata i radnji na osnovu pravila iz Uputstva RIK po kojem je za podršku manjinskoj listi dovoljno 3.000 potpisa. Ovaj svoj stav Sud obrazlaže sa dva ključna argumenta: (1) da Ustav određuje da se izbor, prestanak mandata i položaj narodnog poslanika moraju urediti zakonom (a ne nekim drugim aktom nižim od zakona) i (2) da svi podzakonski akti (te time i Uputstvo RIK) po Ustavu, moraju biti u saglasnosti sa zakonom, te da Uputstvo koje predviđa 3.000 potpisa umesto 10.000 nije u skladu sa zakonom.

Naizgled sve je u redu – tu je predlog, tu su odabrani paragrafi, tu je njihovo hijerarhijsko upoređivanje, formalna pravna logika, jezičko tumačenje ustavnih, zakonskih i podzakonskih  normi. Kratko, pokazna vežba za studente prava.

Problem je, međutim, u tome što se suđenje (to jest sudsko odlučivanje) ne svodi na formalnologičko zaključivanje. Da bi doneo odluku u bilo kom sporu, sud mora najpre uzeti u razmatranje sve pravne norme koje su u toj spornoj stvari primenjive, a pored jezičkog, mora primeniti i druga pravila tumačenja (istorijsko, sistematsko, sociološko, ciljno) i mora obrazložiti sve, a ne samo poneke uslove za primenu norme. U ovom slučaju Ustavni sud to nije učinio.

Koje norme Ustavni sud nije uzeo u obzir, a morao je? (Morao je zato što čl. 54 st. 1 Zakona o ustavnom sudu i pravnom dejstvu njegovih odluka određuje da taj Sud nije vezan zahtevom predlagača, te time ni pravnim osnovom na kojem predlagač svoj zahtev zasniva.) Ni u jednoj rečenici svog obrazloženja Sud nije uzeo u obzir pravilo iz čl. 20 st. 2 Ustava, koje glasi: „Dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može se smanjivati“. U konkretnom slučaju, dostignuti nivo prava pripadnika nacionalnih manjina znači da je za punovažnost manjinske izborne liste dovoljna podrška 3.000 građana. Naime, sadržina Uputstva RIK u ovom pogledu je istovetna sadržini Uputstva koje je doneseno pre parlamentarnih izbora iz januara 2007. godine, kao i  pre izbora za predsednika Republike 2008. godine. Prilikom sprovođenja tih izbora, Ustavni sud nije doneo nikakvu meru, liste su proglašene, izbori su obavljeni i time su pripadnici nacionalnih manjina dostigli nivo uživanja manjinskih prava koji im garantuje punovažnost izborne liste i kada je ona podržana manjim brojem potpisa u odnosu na druge. Radi se o skorašnjoj pravnoj istoriji, dostupnoj svakome, na primer na sajtovima RIK, CeSID i drugima. Samo je bilo potrebno posegnuti za istorijskim tumačenjem, kao legitimnom i, u ovom slučaju, neophodnom metodom, jer je Zakon čija je ustavnost osporena donesen na osnovu Ustava Srbije iz 1990. godine i nije usaglašen sa Ustavom iz 2006. godine.

Izricanjem opisane privremene mere Ustavni sud je prekršio ustavnu normu iz čl. 20 st. 2 važećeg Ustava. A ta norma je, na osnovu čl. 18 st. 1 Ustava, norma koja se neposredno primenjuje („Ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno se primenjuju“). Svesna sam da se ovom zaključku može prigovoriti to da je Ustavni sud ostao bez predsednika i da, moguće je, nije bio u prilici da se o ovom pitanju izjasni prilikom parlamentarnih izbora 2007. godine. Ali  mogao je prilikom predsedničkih izbora (i to po službenoj dužnosti), a nije. Sve i da nije imao kapaciteta za izjašnjavanje u prošlosti, da li je odluka morala da bude takva da pogodi građane koji ne snose nikakvu odgovornost za činjenicu da je Sud imao teškoća u funkcionisanju? Najmanje što je pri ovakvom stanju stvari Ustavni sud morao da učini jeste da primeni normu o stečenim pravima i da odmeri dva suprostavljena interesa: interes da primena podzakonskog akta bude obustavljena zato što on nije u skladu sa Zakonom, za koji opet nije izvesno da li je u skladu sa Ustavom i interes da štiti stečena prava i pravnu sigurnost, te da ne menja pravila izborne utakmice usred te utakmice. Da je neposredno primenio čl. 20 st. 2 Ustava Srbije, Sud ne bi imao pravnog osnova za izricanje privremene mere.

Ustavni sud je propustio i sistematsko tumačenje, koje se u ovom slučaju, najkraće, svodi na to da u sukobu normi neposredne primene (norme o ljudskim i manjinskim pravima) i normi posredne primene (saglasnost pozakonskog akta sa Zakonom koji nije usaglašen sa Ustavom), prednost treba dati normama neposredne primene.

Ciljnog tumačenja – nema. Ustavni sud u obrazloženju napominje kako je tražio od Parlamenta da uskladi Zakon o izboru narodnih poslanika sa Ustavom iz 2006, što nije učinjeno. Ali onda, kada već Ustavni sud smatra da ima mesta ispitivanju ustavnosti ovoga Zakona upravo zato da bi se postigla potpuna ustavna zaštita pripadnika manjinskih zajednica, kako onda objasniti njegovu privremenu meru kojom se taj (moguće neustavni) Zakon ima „obiti o glavu“ upravo onima koje treba posebno zaštititi? Da je vodio računa o cilju zbog kojeg je RIK smanjio potreban broj potpisa (jer je i sam sporni Zakon smanjio procenat glasova koji je dovoljan za izbor poslanika sa manjinskih lista), Sud ne bi doneo privremenu meru kojom krši ustavne norme.

Sud nije utvrdio niti obrazložio jedan od bitnih uslova za izricanje privremene mere. Naime, po čl. 56 st. 1 Zakona o ustavnom sudu i pravnom dejstvu njegovih odluka: „Ustavni sud  može u toku postupka, do donošenja konačne odluke, obustaviti izvršenje pojedinačnog akta ili radnje koja je preduzeta na osnovu opšteg akta čija se ustavnost ili zakonitost ocenjuje, ako bi njihovim izvršavanjem mogle nastupiti neotklonjive štetne posledice.“ Konkretna mogućnost nastupanja neotklonjivih štetnih posledica ne samo da nije utvrđivana u postupku pred Ustavnim sudom, već o takvim posledicama nema ni jedne jedine reči u obrazloženju odluke, izuzev što je Sud samo uzgred napomenuo da su ispunjeni uslovi za primenu citirane odredbe. Nema dakle ničega o tome u čemu bi se mogle sastojati štetne posledice, niti ko bi tim posledicama mogao biti pogođen.

Doduše, raniji predsednik Ustavnog suda je u jednoj od izjava za medije izrazio stav da je privremena mera morala biti donesena, jer da nje nema, mogao bi se kasnije osporiti izbor svakog poslanika koji bi bio na listi podržanoj sa manje od 10.000 potpisa. (Ostavljam po strani pitanje da li je ovako iznesena mogućnost nastupanja štete konkretna ili apstraktna.) Ali, njegov stav nije sastavni deo obrazloženja ove sudske odluke, bez obzira na raniji položaj predsednika Suda. Efekti privremene mere su suprotni uslovu propisanom za njihovo izricanje – umesto da mogućnost neotklonjive šteta preti predlagaču (SRS), ona je, zbog odluke Ustavnog suda, već nastupila za građane koji bi trebalo da budu od štete zaštićeni, a to su pripadnici manjina.

Najzad, da je sociološko tumačenje u ovoj pravnoj stvari bilo posve zanemareno, govori nekoliko koincidirajućih činjenica. Ovom odlukom su najviše pogođeni pripadnici romske, kao i albanske nacionalne manjine u Preševskoj dolini. Odluka je donesena na dan koji se obeležava kao Svetski dan Roma. Koliko Roma u Srbiji ima lična dokumenta koja su neophodna za potpisivanje izborne liste? Da li u Preševskoj dolini ima 10.000 građana koji ispunjavaju zakonske uslove da svojim potpisom podrže manjinsku izbornu listu? Jedan od najviših sudova u zemlji postupa promptno u toku izbornog postupka po predlogu koji može uticati na tekući izborni postupak, istovremeno tvrdeći da ima preko hiljadu daleko starijih nerešenih predmeta, među njima i ustavne žalbe za zaštitu ljudskih prava. Da li će Ustavni sud po službenoj dužnosti hitno staviti van snage odluku RIK da sprovede izbore na Kosovu i to ne samo za republičku Skupštinu, već i za lokalne skupštine, budući da RIK nije nadležan za sprovođenje lokalnih izbora?

Jer, ako Fiat iustitia, pereat mundus važi u jednoj (manjinskoj) stvari, zašto ne bi važio i u drugoj (kosovskoj)? Takođe, Ustavni sud nije uzeo u obzir u medijima preneseni i time opštepoznati podatak da je SRS iz istih razloga zbog kojih je tražila ispitivanje ustavnosti i zakonitosti, ranije već bila  podnela prigovor RIK koji je ova odbila, a ovu odluku RIK je potvrdio Vrhovni sud Srbije. Jer, zloupotreba prava je zabranjena članom 17 Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda koja je, ratifikacijom, postala sastavni deo prava Srbije.

Povez preko očiju boginje Justicije znači da pravda mora biti nepristrasna, a ne da treba suditi bez obzira na vreme, mesto, društveno okruženje i na osnovu zagrabljenih, a ne svih relevantnih paragrafa, koji se uglavnom doslovno citiraju, a ne tumače.

Peščanik.net, 13.04.2008.

The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima.