Koga je pogodila Amorova strela, on obično više nije sklon racionalnim mislima. Kada je Luman pisao svoju studiju Ljubav kao strast, biće da nije bio na smrt zaljubljen, jer njegova analiza ne može biti hladnija i racionalnija. Autor je izuzetno ambiciozan i otuda nema poverenja u naše razumevanje svakodnevnog. Za svoje istraživanje je najpre izmislio novu temu: Šta je uopšte„ljubav“?Šta je ljubav iz sociološkog ugla?
Ono što je jedinstveno u njegovoj knjizi jeste da on ljubav ne shvata kao osećanje. Za njega je ona „komunikacioni kod prema čijim pravilima se osećanja mogu izražavati, graditi, simulirati, drugima podmetati, poricati“. Taj kod je, naravno, opredmetljiv, leži vekovima u tekstualnim formama: traktati, pisma, dnevnici, romani… Otuda on pomera fokus: umesto da se posveti nesigurnoj istoriji činjenica, posvećuje se evolucionarnim transformacijama davanja smisla. Fraze, floskule i značenja ljubavi se menjaju tokom vremena. Već dugo koristimo reč „ljubav“, ali smisao reči se menja. Iza ovog istupa apstrakcije skriva se sociološka ideja da ljudi ne mogu imati nikakve afekte, misli i osećanje koji su potpuno nezavisni od komunikacije. Društvo, bilo koje, već je tu kada se dete rodi. Naša ponašanja i misli izražavaju se uvek u ovim unapred datim kulturnim i jezičkim sistemima, koji se pored toga istorijski stalno menjaju. Jednostavnije rečeno: seks je prirodna datost, sve ostalo je diferencijacija formi u okviru društvene evolucije. Mozak se u poslednjim vekovima nije menjao, ali društvo izrazito jeste.
Budući da se ljubav teško može činjenično pojmiti, problem se pomera na nivo semantike. Sociologa nije zanimalo protivrečno pitanje šta je zapravo ljubav, nego uvek samo, kako je mi komuniciramo. Na taj način on izbegava sve sporove „oko realnosti“. Kako su se ljudi voleli u XVII veku mi ne znamo, ali koje su ljubavne romane gutali, to još uvek možemo da saznamo. Davanje smisla se izražava u tekstovima. Luman istražuje ljubavne romane, pisma, traktate i savetodavne spise XVII i XVIII veka. Ovde izlazi na videlo koji su ljubavni ideali bili zastupljeni, šta je bila nesrećna a šta srećna ljubav, gde su konvencije izazivale bol ili koje su seksualne fantazije bile slavljene. On, međutim, ne analizira poznate klasike – Kazanova se ne pominje! – nego drugorazredne i trećerazredne romane. Oni su bili štampani u većim tiražima i bili su daleko dostupniji.
Ljubav je, sumnje nema, prilično čudna društvena forma, i stoga se o njoj tako mnogo piše. Ona skriva mnoštvo paradoksa. Kada bi se neko ko nije zaljubljen ponašao kao zaljubljen, bio bi poslat kod psihijatra. Mada se partneri moraju obostrano voleti, ljubav međutim ne sme biti nikakav odnos razmene. Ljubav se potčinjava meta-pravilu, da ne sme da sledi nijedno pravilo: izuzev pravila same ljubavi. Ne može se, zapravo, sa svim ovim neocenjivostima jednostavno živeti. Pa kako uopšte naučiti da se prema tome ophodimo? Jedno rešenje, do danas u upotrebi, iznađeno je u XVIII veku. U to se vreme dolazi po prvi put na ideju da je ljubav nekomunikabilna, da se dakle ne može verbalizovati. U to do danas verujemo, pa u slučaju sumnje upućujemo na zbunjena osećanja. U romanima XVIII veka se iskušava bogati potencijal formi ophođenja prema ljubavi: bilo da je u pitanju igra, ironija, cinizam, suze ili smeh – s ljubavlju se ipak mora živeti. I tome se dodaje još jedna nova ideja: ljubav postaje pretpostavka za uspešan brak.
Istorijski gledano ljubav se, prema Lumanu, preobrazila u strast. Pod tim on podrazumeva pasivno trpljeničko držanje: kada smo zaljubljeni, mi za to nismo odgovorni. I u postmoderni će ljubav sve više postajati stvar ’rada na identitetu’, za sociologe ona ima funkciju „validacije samopredstavljanja“. Ali ona je ipak savremena, čak i u njenoj romantičnoj formi. Specifični kod ljubavne semantike razlikuje između intimnih, ličnih i eksternih, bezličnih ličnosti. Nezamenjiv je uvek samo ljubljenik ili ljubljenica. Drugi su samo muškarci ili žene, prijatelji ili poznanici, radnici na benzinskoj pumpi ili kasirke. Savremena ljubav je romantična, jer ona radikalno individualizuje društvenog partnera. Osim toga, ona je danas povezana sa jednom ekstremnom opsesijom iskrenošću, koja se za Lumana svodi na terapeutsku opštost. A svaki poznavalac Lumana zna da psihoterapija i posebno psihoanaliza spadaju u njegove najdraže neprijatelje. Terapeutizacija mnogih životnih oblasti ga je izuzetno iritirala, na šta bi psihoanalitičari verovatno imali šta da kažu.
Šta nam donosi čitanje jedne tako sterilne analize ljubavi? Zaljubljenici se najpre hlade – a onda nagone na razmišljanje. Tipična ironija autora čini knjigu intelektualnim užitkom. Postaje jasno da ono što držimo za „prirodna“ osećanja, u drugim vremenima je bilo nešto potpuno drugačije. Ako verujemo dokumentima, sasvim drugačije se i osećalo, volelo, mislilo. I čak tako intimno osećanje kao što je ljubav stoji u tesnom odnosu, makar najčešće i nesvesnom, sa društvenim okvirima. Ni danas ništa ne govori protiv toga da ljubav zaslepljuje. Da li, međutim, istorijski razvoj ljubavne semantike ima samo prednosti ili da li bi neki paradoksi savremene kulture ljubavi trebalo da se shvate opuštenije, o tome vredi naširoko raspravljati. Najbolje udvoje, uz sveće i crveno vino.
Prikaz poznate studije sociologa Niklasa Lumana (Luhmann) Ljubav kao strast (Liebe als Passion), koja se nedavno pojavila u srpskom prevodu u izdanju Knjižarnice Zorana Stojanovića, Novi Sad, 2010.
Frank Bercbah (Berzbach), Sciencegarden
Preveo sa nemačkog Dejan Aničić
Peščanik.net, 10.01.2011.
