Radio emisija 08.04.2005, govore: Biljana Kovačević-Vučo, Milan Vukomanović, Mileta Prodanović i Milutin Dragićević.

 
Svetlana Lukić: Juče je Havijer Solana zamađijao Koštunicu i Đukanovića. Oni su se očas posla kao dogovorili, seli, potpisali, mahnuli Solani i “čiča miča i gotova priča”. Dopada mi se što se na fotografijama vidi kako naš predsednik vlade napregnuto sluša Solanu. Nije gledao u plafon onim pogledom uperenim u doba kad su Srbi o životu znali više nego stari Grci, a o vlasti više nego Rimljani. Ili beše obrnuto? Svejedno, sada slušamo šta nam se speluje iz Brisela, a njih ne zanima da li tekst razumemo ili se samo pravimo. Za sada.

Na drugoj fotografiji koju sam videla ovih dana, potpresednik vlade Miroljub Labus stoji između Maje Gojković i ministarke poljoprivrede Ivane Dulić-Marković. Labus je svoju ministarku položio na radikalski oltar zbog stabilnosti vlade, odnosno parlamenta, jer su radikali i njima slični pretili da će ometati rad parlamenta ako im se Ivana Dulić-Marković ne izvini zbog pominjanja hladnjača u nepatriotskom kontekstu. Labus je s Majom Gojković promovisao kampanju „Evropa kuca na tvoja vrata“. Zanimljiva je pomisao da je profesoru lakše i lepše da kuca na evropska vrata s Majom Gojković nego s Gordanom Matković.

Ovih dana naša crkva je proslavila Blagovesti, dan kada je arhangel Gavrilo doneo vest Devi Mariji da će roditi sina božijeg. Crkva je obeležila i dan rođenja Justina Popovića, učenika Nikolaja Velimirovića, na čijoj se beatifikaciji uveliko radi. Jedino se opet nisu setili da održe parastos žrtvama bombardovanja Beograda 6. aprila 1941, a u kojem je poginulo 12.000 ljudi, iako patrijarh redovno služi parastos za poginule u savezničkom bombardovanju Beograda 1944. Da li naša crkva, a i naša država, misle da je 6. aprila poginulo 12.000 komunjara, Titovih skojevaca i srpskih izroda. Alo, gospodo i sveti oci, samo vas podsećam da, dok ti ljudi ginu 6. aprila, komunističke Jugoslavije, tamnice srpskog naroda, nema ni na vidiku.

Prekjuče je u ime države bilo položeno nekoliko venaca, položili su ih gradski menadžer i gradski arhitekta. Šef vlade možda misli da bi se odajući poštu poginulima zarazio virusom komunizma, a šef države očigledno zna do to ne bi bilo in. Možda uopšte nije stvar u žrtvama nego u agresorima. Možda su gnusni Evropljani gori od velikog vođe Hitlera. Da li smo stigli dotle?

Kako ko, ali episkop šabačko-valjevski Lavrentije izgleda jeste. Društvo za srpsko-nemačku saradnju, na čijem je čelu preosvećeni, izdalo je knjigu „Genocid nad nemačkom manjinom u Jugoslaviji od 1944. do 1948.“ Strašna sudbina mnogih domaćih Nemaca nije sporna, sporno je to što se u toj knjizi partizani nazivaju isključivo teroristima, a nemačkom fašizmu se tepa kao idealističkoj koncepciji nemačkog nacional-socijalizma.

Ovih dana, dakle, prisustvujemo nastavku brutalne revizije prošlosti i onda tek nije za čuđenje što niko nije 6. april obeležio i kao dan kada su 1992. u Sarajevu pale prve žrtve i počeo strašan rat u Bosni, čije žrtve još nisu ni sahranjene ni izbrojane, a ni zločinci nazvani njihovim imenima.

Insert:

“Evo, izgleda da ćemo da počnemo.”

B92: Šta ćete da gađate to?

“Gađamo balijske ciljeve.”

B92: Čije ciljeve?

“Njihove, njihove ciljeve odakle nas napadaju. Evo, već smo počeli. Još jedna, idemo!”

B92: A šta gađate? Jel’ znaš šta gađaš?

“Znam šta gađam, njihovo neprijateljsko uporište odakle svakodnevno nas tuku, snajperima i ostalim, mitraljezima i tako dalje. Njihove gore transportere i to.”

B92: A čula sam da ste juče i prekjuče gađali i imali uspeha?

“Imali i svakodnevno ostvarujemo uspeh na našem planu. Uvjek i svakodnevno pogađamo prave ciljeve.”

B92: Koliko imaš godina?

“Ja imam 20 godina.”

B92: Ovi tvoji ortaci?

“Ovi moji ortaci, ovaj ima 19, 18, 17, imali smo jednog momka od 14 godina, trenutno nije tu, otišao je ali tu je u stalnoj ekipi.”

B92: A u međuvremenu čime se bavite, kako se zabavljate?

“Zabavljamo se tako što idemo na liniju, malo pucamo, nonšalantno to radimo.”

Svetlana Lukić: Tačno pre 12 godina, otprilike u ovo doba Svetlana i ja smo u Pančevu srele Milutina Dragićevića, avijatičara kralja Aleksandra. On je pre II svetskog rata svirao u prvom džez orkestru Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Miloš Crnjanski mu je 1920. davao časove engleskog jezika, a 6. aprila je uzleteo svojim meseršmitom i tukao se sa 2.000 nemačkih aviona. Pošto 6. aprila nije uspeo da pobedi Nemce, Milutin Dragićević je već 14. aprila zarobljen i 4 godine proveo u nemačkim logorima. Kada se vratio u zemlju poslat je na Goli otok na još četiri godine. Kapetan Milutin Dragićević.

Milutin Dragićević: Pa, leteo sam zadnji puta na meseršmitima B109. Ja sam moju filijalu, banku predao 2. marta 41. i došao sam u pukovsku jedinicu lovačku da branim Beograd, bio sam u odbrani Beograda tu u okolini Pančeva. I kad su dolazili Nemci, njih 2.000 bombardera i lovaca, kad oni zagrmeše na nebu, na nekih 6-7 kilometara na severu, mi poletesmo, nas sedmorica. Od tih sedmorice jedan mi se podvukao iz eskadrile pod rep i pobegao i ostasmo na šestoro u sudaru sa Švabama. I tu izgiboše moji svi, samo sam ostao ja i još jedan kapetan, Ivan Mišković. To je bio 6. april. E, kako je to bilo jadno, znate, ne možete vi kad ih ima stotine i hiljade, a nas dvoje-troje. Ali imam čast da sam pucao u Švabe, da sam se tukao i da imam i danas, pokazujem ženi, pipni mi ruku – evo ga tu metak još od 41. Još mi stoji jedno zrno, sa leđa mi se preselilo u ruku.

I vama ću da pokažem da imate čast da vidite metak iz 6. aprila 1941. Pipnite rukom tu, uhvatite.

Toga dana popodne moji vojnici sa aerodroma tu kod Debeljače dovedoše dvojicu Nemaca, oficira, pilota koji su pogođeni u vazdušnim borbama. Ali 7. aprila opet pljušte bombe, Beograd gori, Beograd je bio crn i ja sa mojim malim kamionetom i tri vojnika, haj’mo da pronađemo gde je Vrhovna komanda u Beogradu. Beograd gori, plamen, mrtvih po ulicama koliko hoćete, roba iz radnji izletela, sve što je bilo u radnjama sve je proliveno ulicama. Koga da pitam, došao ja do Generalštaba, to je u Miloša Velikog ulici, pa se dole silazi, tu na uglu, i danas je tu Generalštab. Ja vidim tamo vojnika, a zgrada gori, sve gori. Izađem ja iz kamioneta, čekaj, rekoh, da pitam ja gde se nalazi Vrhovna komanda, u ovom dimu ne možeš da se snađeš. Kaže – nema ih, oni su čak pod Avalom u selu Jajincima, tamo ima bunkera i u bunkerima je Vrhovna komanda.

I dođemo mi tamo, kad smo mi upali u bunker, ja sa mojim Švabama, kad onaj potpukovnik, neki Franja Pivc, Slovenac, on je bio načelnik tamo za prijem ratnih zarobljenika, kad vidi, on kaže – au, vidi, boga im švapskog, daj da ih streljamo. Rekoh, izvinite, gospodine potpukovniče, to su ratni zarobljenici, vi znate dobro da član 4. Ženevskog ugovora kaže kako treba da se postupa sa ratnim zarobljenicima, to su ljudi. Molim vas, dajte vi meni potvrdu da sam ja njih predao Vrhovnoj komandi, a vi ispitujte odakle oni doleću, to je osnovno ovde da se radi.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Milutin Dragićević, avijatičar, ne druga Tita, nego avijatičar njegovog kraljevskog visočanstva Aleksandra Karađorđevića. Pre 12-13 godina kada smo razgovarali sa njim, imao je 90 godina.

U nastavku Peščanika slušate Biljanu Kovačević-Vučo iz Komiteta pravnika za ljudska prava. Počeli smo, naravno, sa čudnom isporukom generala Lukića u Hag.

Biljana Kovačević-Vučo: Sve je postalo sporno kao posledica jedne nehigijenske saradnje nove vlasti sa Hagom. Ljude sada bukvalno isporučuju u Hag jednom ne baš tako veštom mimikrijom. To nam se prezentira kao dobrovoljna herojska predaja iza koje svi mi kao građani ove države moramo da stanemo mirno, sa neizmernom zahvalnošću, pred tim generalima i herojima. Oni celu tu priču kidnapuju od nas, mi ne možemo više da se bavimo tranzicionom pravdom, ne možemo da se bavimo raskidom sa prošlošću, nego se cela priča izokreće, da mi to sve radimo da bi dobili Studiju o izvodljivosti i da bi dobili stabilnu vladu. Oni nam time izmiču tepih ispod nogu. Mi raspravljamo o načinu isporuke pošiljke Hagu, i u tom smislu vrhunac je pošiljka na koju je lupljen pečat dobrovoljne predaje – Sreten Lukić u papučama i pižami.

Sada svi mi koji želimo da ljudi budu izručeni Haškom tribunalu dolazimo u situaciju da imamo pred sobom sliku čoveka koji je operisan i radikala koji protestuju. I sada mi treba da budemo principijelni i da se zalažemo za saradnju sa Hagom, što i radimo, ali opet ne može da se ne komentariše loše pakovanje cele priče. Osećam mučninu zato što osećam da je sa tim čovekom tako postupljeno samo zbog toga što je imao jedan jako dobar period u svom životu, a to je bilo za vreme Sablje, u kojoj se kao jedan od glavnih aktera borio protiv organizovanog kriminala. Imam utisak da je ovakav način njegovog slanja u Hag kazna koja se demonstrira, poslednji udarac od strane ove vlade staroj vladi.

Znači, oni su iskoristili čak i saradnju sa Hagom i Studiju o izvodljivosti da bi pokazali – aha, hteli ste hapšenja, evo sad ćete imati hapšenje, i onda urade jednu stvar koja zaista ima gorak ukus: čoveka koji je prihvatio optužnicu, koji nijednog jedinog trenutka nije rekao – ja neću da idem u Hag, ali baš njega, čoveka sa operacionog stola, oni tu nađu da demonstriraju silu. A vi koji ste za saradnju sa Hagom, sad se bunite, šta hoćete, hteli ste hapšenja, evo sad smo uhapsili. Ali, čekaj, zašto hapsite čoveka koji se ne opire hapšenju i ne opire odlasku u Hag.

Oni svesno i namerno, i to se i pokazuje preko slučaja Lukića, neće da primenjuju zakon o saradnji sa Hagom. Ili će biti dobrovoljna predaja ili ćeš biti kažnjen, nećemo te pustiti da se braniš sa slobode, nećemo ti dati garancije. Znači, sada ti imaš dobrovoljnu predaju kao ucenu. I sad još kao – šta, vi ste protiv hapšenja, pa vi ste sve vreme urlali da treba ljudi da se hapse. Pa naravno da treba, ali u sudskoj proceduri. Zašto je ona prekršena samo kod Sretena Lukića i zašto se insistira toliko na tom dobrovoljnom hapšenju? To se radi da bi se jedna sumanuta konstrukcija koja se zove dvosmerna saradnja izvela do kraja i da bi se pokazala principijelnost i doslednost. E, pa ne može, to stvarno ne može, potpuno je besmisleno. Vlada treba da da odgovor zašto je čovek koji se nije krio uhapšen. Mada će on verovatno reći da se dobrovoljno predao, da bi imao mogućnost da se brani sa slobode, jel’.

Nimalo se nismo primakli utvrđivanju onoga što se dogodilo i pravljenju distance u odnosu na to što se dogodilo. Evo, imamo primer ministarke poljoprivrede. Jedna rečenica koja opisuje stanje, koja čak nije ni kvalifikacija, proizvela je takvu lavinu reakcija. Čini mi se da još nismo ni započeli proces tranzicione pravde čak ni u odnosu na aktivne nosioce Miloševićeve politike zločina. Mi njih čak ni ne nazivamo tako, mi smo sve preskočili i sad se to samo taloži, i ako neko kaže jednu rečenicu, kao što kaže ministarka Marković, to dovede do toga da nema kvoruma i sad je još pitaju da li se oseća odgovornom što nema kvoruma. Možeš misliti, sada ona treba da se oseća odgovornom što nema kvoruma.

I ta priča sa Majom Gojković je isto to: Maja Gojković je sada žrtva zlog Nenada Čanka. Gle, a baš taj zli Nenad Čanak se 10-15 godina borio protiv rata, a Maja Gojković je 15 godina bila u vrhu stranke koja je najveći zagovornik nasilja. I sada na B92, u Kažiprstu Maja Gojković, žrtva, potpuno neometano optužuje Nenada Čanka zbog toga što joj je sin člana njegove stranke poslao neku e-mail poruku, a da je niko ne pita da li oseća odgovornost za sva ona nedela koja su učinjena od strane SRS. Dogodila se ta jedna bahata, silejdžijska politika u odnosu na sve nas, u odnosu na Srbiju. Njihov ratni program, njihove bande, nama su svaki skup reformista razbijali, ali oni sada misle da bez ikakvog ograđivanja u odnosu na svoju politiku mogu da izigravaju žrtve monstruma koga su sami stvorili. E, pa ne može tako.

Smatram da svakog treba zaštititi, treba zaštititi i Maju Gojković, ali ona ne može biti predstavljana kao najznačajnija žrtva u Srbiji. Slušala sam je kako napada novinarku B92 – nije tačno da su postojali spiskovi, nije tačno da su postojali Hrtkovci, nije tačno da je Šešelj vadio pištolje, nije tačno da je Šešelj pretio i sve što smo mi videli mi nismo videli. I onda nam uvek izvuku prezumpciju nevinosti. Ma, nemoj mi prezumpciju nevinosti. Ne može se posledica pretvarati u uzrok.

Ljudi koje su poslali u Hag ne zanimaju njih ni kao heroji, oni su njima ulog. Prema njima se apsolutno nisu odnosili kao prema ljudima, nego kao prema reckama u političkoj igri. Optuživali su Đinđićevu vladu i Đinđića da su izručili Miloševića za šaku dolara, a sada samo što nemamo tezge sa tim dobrovoljcima koji odlaze tamo. Samo što nemamo tezge sa brojevima i sa cenom koštanja svakog od njih, a to nam se prodaje kao vrhunski humani čin, akt koji vodi računa o dostojanstvu tih ljudi.

Mi smo izlizali Srebrenicu, mi smo sve živo izlizali. Štrajk glađu, sve što postoji na ovom svetu do te je mere izlizano da više nije za upotrebu. Sad kad se kaže – zločin, oseti se neki falš, ne može da proizvede nikakav efekat. U tom trudu da dokažemo da smo demokratska zemlja, ono što je zaustavljeno 5. oktobra vratilo se nazad sa tom prljavom vodom i sada više ne možemo da izađemo iz toga. S kim da se borimo protiv vlade – sa radikalima. Zapravo ne možemo ništa, totalno smo matirani.

Zapali smo u tu šah-mat poziciju, jer nam se mnogo žurilo da uskočimo u demokratiju iz tog taloga u kome smo se našli. Svi smo želeli da bude bolje i nekako je svako bavljenje prošlošću ličilo na nekrofiliju. Svi smo hteli da dobijamo samo dobre vesti i govorili – samo malo da prodišemo, sve će se to srediti, ići će svojim putem. I sad kad smo se osvestili, vidili smo da to uopšte ne ide svojim putem, da zapravo mi nemamo definisano šta je dobro, a šta je zlo. Ovde zločin ili laički rečeno – zlo nije definisano kao društveno opasno delo. I ako borba protiv zločina nije definisana kao društveno poželjno delo ili – dobro, onda sve postaje relativno. Onda su predstavnici i dobra i zla potpuno u istoj ravni i oni imaju isto pravo da izlažu svoje političke stavove, koji se knjiže kao drukčiji politički stavovi, a ne kao borba zločina protiv pravde ili kao borba dobra i zla. Mi ovde imamo raspravu o krivičnim delima, imamo raspravu i o genocidu, imamo raspravu o zločinima protiv čovečnosti. Ljudi kod nas raspravljaju o činjenicama, ali u osnovi svega je to da podela na dobro i zlo ne može biti diskvalifikovana kroz takozvani demokratski dijalog i legitimnost zlikovca da brani zločin. To ne postoji.

Glavna stvar koja me se ovih dana dojmila je otvaranje tajnih dosijea. Prošle godine je Vuk Drašković od Jukoma tražio da da mu napravimo jedan model zakona koji bi odgovarao našoj trenutnoj situaciji. Osnovni cilj tog zakona je naravno demontaža kriminalizovanih službi bezbednosti. I mi smo taj model zakona napravili. Ovi iz SPO-a su bili veliki optimisti i očekivali punu podršku OEBS-a, jer tu zaista nema ničeg spornog. A OEBS je zapravo minirao taj zakon. Milan Simić i ja smo kao predstavnici Jukoma otišli kod Mauricija Masarija, šefa OEBS-a, da razgovaramo o tom zakonu, gde nam je on kazao, imamo i belešku sa tog razgovora, da bi trebalo da taj zakon damo BIA – da ga oni prekontrolišu. Na to sam ja rekla – pa mi takav zakon upravo donosimo protiv te BIA. Apsolutno ne dolazi u obzir da Rade Bulatović kontroliše taj zakon. BIA je predmet ispitivanja, a ne ravnopravni učesnik.

Da skratim dugačku priču, Vlada onda minira taj zakon koji se nalazi u Skupštini, iako ga predlaže koalicioni partner, daje predlog da se takav zakon ne usvoji i daje argumentaciju do u slovo istu koju nam je izneo Rade Bulatović na jednom iznuđenom okruglom stolu. Da rezimiram – znači, mi smo bili protiv toga da uopšte raspravljamo sa BIA, jer polazimo od toga da su oni jedna kriminalizovana služba, koja je nasleđena još iz onog najmračnijeg perioda i koja treba da se dekonstruiše, a ne da se polazi od zakonitosti te službe, koja je kao rekonstruisana, pa sada je mi malo osavremenjujemo. I još da nam pritom Rade Bulatović bude promoter nove moderne službe i da glavna argumentacija bude – ne smemo da dozvolimo razbijanje doušničke mreže, jer će to ugroziti bezbednost Srbije. Ja želim da se ugrozi bezbednost Srbije, ukoliko je uslov za to razbijanje doušničke mreže, mafije, kriminala i ostalih za koje je već dokazano da su učestvovali u najtežim političkim ubistvima i najtežim krivičnim delima.

Nije dobro da govorimo samo o pozitivnoj Studiji o izvodljivosti, bez ukazivanja na probleme u pogledu ljudskih prava i u pogledu efekta koji haška i naša suđenja proizvode na našu javnost. Treba govoriti o ovom rastrzanju Đinđića, od negiranja do svojatanja – svi smo mi Đinđić. Zapravo, kad su svi počeli da ga hvale, kada je i Koštunica stao iza njegovih reformi, to je zapravo bio i definitivni kraj Zorana Đinđića. E, u takvoj jednoj situaciji, ukoliko ne želimo samo jednu glazuru da bi, eto, dobili pozitivnu Studiju o izvodljivosti, mi moramo da se borimo da suštinski imamo pozitivnu Studiju o izvodljivosti.

Bitna razlika između nas i njih je u tome što se mi, koji smo kritični u odnosu na Vladu, borimo da ova zemlja bude zaista onakva kakvom je predstavlja ova Vlada, a Vlada se bavi prikrivanjem i onda smo mi tu svedoci koji smetamo. Mi treba da se borimo za pozitivnu Studiju o izvodljivosti, ali ona je mnogo više od jedne političke prevare. Možda to zvuči suviše teško, ali bojim se da svi mi, u toj želji da živimo normalno, želimo da pomalo učestvujemo u toj političkoj prevari koju diktira naša Vlada uz podršku socijalista. I to je to.

Zašto mi sada kao treba da dobijemo pozitivnu Studiju o izvodljivosti? Da li je to zbog takozvanih dobrovoljnih predaja? Što smo mi večiti taoci tih ljudi, koji su sada naši heroji. Mi sada moramo da se molimo za njih, ne zato što to crkva traži od nas, nego zato što će svaki manje obavešten čovek, ako je već neko otišao u Hag da se žrtvuje za njega i navijati za njega. Po prvi put se dešava da nas oni teraju u neku vrstu kolektivne krivice. Koliko mi sada imamo Ifigenija u ovom društvu, pa to više ne može da se prebroji.

Svetlana Lukić: Ali zar misliš da međunarodna zajednica ne bi primetila da je to laž?

Biljana Kovačević-Vučo: Pa nije primetila. Ili je to politika koju ja nikad neću razumeti. Meni ne treba dobra slika o Srbiji ako je nama loše. Oni će formalno da gledaju šta je ispunjeno, šta nije, a od građana ove države, od nevladinih organizacija, od demokratskih snaga će očekivati da se oni suštinski izbore za to, u smislu – nećemo mi da radimo umesto vas. Njihova logika je sasvim jasna. Ja bih prva bila najsrećnija kada bi konačno ministar Stojković izašao sa nekom izjavom koja bi bila izjava ministra pravde. Bila bih presrećna kada bi premijer Koštunica izašao i kazao, samo to neka kaže – mi se odričemo politike zločina iz vremena Miloševića, mi se odričemo politike nasilja, mi smatramo da treba ostaviti na miru specijalne sudove da rade svoj posao, da se dela svih koji su optuženi za ratne zločine, bez obzira da li su ih oni učinili ili neko drugi, kvalifikuju kao najmonstruozniji zločini. Neka se to izgovori bez izvinjenja, bez igde ičega, samo da kaže – mi se ograđujemo od toga, bez i jednog ali. Ali ako kaže – ali isto tako moramo da budemo svesni da su to radili i Albanci i bla-bla-bla, ja odmah znam da je to pravdanje onoga što je uradila prethodna vlast, sa kojom ja ne želim da se identifikujem. Hoću totalni raskid sa tim.

Postoji jedna stvar u odnosu na koju bi Boris Tadić morao da se odredi – to je njegov otac. Ne mislim da on treba da se odrekne svog oca, ali on je predsednik države, a njegov otac je počeo da se bavi određenim javnim funkcijama. Hteli ne hteli, ljudi identifikuju oca i sina, koji su naravno u dobrim odnosima i ne doživljavaju ih kao dve osobe, koje su na različitim političkim stanovištima. Znači, onog trenutka kad je napravljen taj skup srpskih Crnogoraca protiv zajedničke države, što je najbitnije političko pitanje u ovom trenutku u Srbiji, Boris Tadić kao predsednik države je morao da se ogradi. On je morao da kaže – to je individualna politika mog oca, a i njegov otac je morao da kaže – sa ovim moj sin nema nikakve veze. Ali to mora da bude jasno, to moraju da pevaju i vrapci na grani.

Druga stvar na koju mislim da treba skrenuti pažnju je da on kao predsednik države šalje poruku da je on jedan mekani političar, sklon kohabitacij, kompromisu, a s druge strane, kao predsednik stranke, šalje poruku da će on rukovoditi jednom strankom demokratskog centralizma, što simbolizuje to izbacivanje Čede Jovanovića iz stranke i to sa jednim obrazloženjem koje zaista ne može da izdrži proveru demokratičnosti, a to je da svaki član svoje stavove mora da govori u stranci, a ne sme van nje. Ne vredi trošiti reči na tu vrstu obrazloženja.

I postoji još jedna stvar koju zameram Tadiću. U situaciji kad se Čeda Jovanović, kao bivši potpredsednik stranke, nađe u ovakvoj životnoj i političkoj situaciji i kada mi svi znamo da se tu nešto jako opasno dešava – zapravo nema nikakve reakcije Borisa Tadića, predsednika stranke, a nema ni reakcije Borisa Tadića, predsednika države. Meni se čini da je i Čeda Jovanović žrtva toga što suviše uznemirava jedan politički život koji, iako postoje erupcije na sve strane, one su prikrivene, ali on ga uznemirava na taj način što pokazuje da ta jedna predstava o razvoju demokratije kod nas ne postoji.

I sada svi sede i razgovaraju o tome da su nama takvi ljudi kao što je Čeda Jovanović bili potrebni, ali sad nam više nisu potrebni, pošto su nam sad potrebni ljudi kompromisa. Kao da Čeda nije čovek kompromisa, kao da ti nisi čovek kompromisa, ako ukazuješ na neke pojave, kao da to nije bilo koja osoba koja može da razgovara sa ljudima i da nađe zajednički jezik po nekim zajedničkim tačkama – ne morate u svemu da se složite. Znači, oni nas veštački guraju u neki radikalizam u kome mi nismo. I to je najveći cinizam svega toga, jer kad kažu – druga strana Šešeljevog radikalizma su, pa onda obično, žene i borci za ljudska prava. Da nema njih, ne bi bilo ni radikalizma u Srbiji i, samim tim, u Srbiji će zavladati dobro stanje kad uklonimo i jedne i druge. Da nema naših provokacija, pa naravno da radikali ne bi postojali. Da nije bilo nas, ja mislim da ne bi bilo ni Srebrenice, jer mi ih zapravo provociramo da ubijaju. E pa sad, nećemo se baš tako igrati. Kaže – oboje su krivi, ma nije tačno, za ubistvo nisu uvek krivi oboje.

Meni se to nije dešavalo ranije. Došlo je proleće, kafići su opet napolju i sad ja u svakom kafiću gledam – čekaj, da ovde ne sedi šef BIA, da ovde ne sedi ovaj iz one mafije, da ovde ne sedi neko sa onog suđenja. Trenutno postoje dva-tri mesta u gradu na koja mogu da odem i to ne baš sasvim opušteno. Ne bojim se ja da će mene neko da ubije, možda je i to blesavo što se ne bojim, ali nadam se da neće, ali je stvar u tome što hoću da, kad sednem u kafić, popijem kafu i da popričam sa prijateljicom i onako da uživam, da gledam lepo vreme, da gledam ljude koji prolaze. Ja to više ne mogu, nije dobro, grozno je u Srbiji. U stvari je grozno. Pravni fakultet, nismo ni to dotakli. Kad ulazim tamo, zaledim se, tamo još ne znaju da se SFRJ raspala, ne znaju kako to da definišu, valjda zbog Krajine, otkud znam, užas, užas. Čoveče, jeste depresivno, nisam htela da budem depresivna, ali ispadnem depresivna. Šta ćemo da radimo? Nije mi jasno.

Svetlana Lukić: Kao što ste čuli, u toku je sahrana Jovana Pavla II, poglavara rimokatoličke crkve, koja okuplja milijardu i 200 miliona vernika. 2 miliona je došlo lično da ga isprati na put u carstvo nebesko. Sahrani prisustvuju stotine predsednika i kraljeva, a od predsednika su tu praktično svi, od Buša pa do Fidela Kastra i Katamija. Osim Buša, tu su još dva američka predsednika, ali ni mi nismo loši. Mi smo poslali dva predsednika, jednog ministra spoljnih poslova i, koliko čujem, jednog telohranitelja da se nađe pri ruci toj armiji od hiljada policajaca i vanzemaljaca, koji obezbeđuju ovaj skup.

Najtužniji danas mora da je Vojislav Šešelj, taman je od Haškog suda tražio da Vatikan otvori svoje dveri, da pokaže sva dokumenta i da se lično naredi papi da dođe u Hag i svedoči o tome kako je organizovao proterivanje Hrvata i slanje dobrovoljaca na hrvatsko ratište.

Sada ćete slušati Milana Vukomanovića. Milan predaje na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Milan Vukomanović: To je jedan od najdužih pontifikata u istoriji, reč je o izuzetnoj religijskoj ličnosti, ali i državniku svetskog formata. Ovaj papa je imao lice, imao je individualnost. Bio je čovek neverovatne energije, snage, hrabrosti, vere, a uz to je paralelno išao i njegov konzervativizam. Obavio je 250 apostolskih putovanja, od toga preko 100 van Italije. On je delovao u vreme kada u svetu dolazi do najvećeg broja etničkih sukoba. Posle blokovske podele sveta, nakon pada berlinskog zida, nastupaju izuzetno krvavi međuetnički, međureligijski sukobi. Nekih tri miliona ljudi je samo od 1989. godine poginulo kao rezultat tih sukoba. Samo 1989. tako je stradalo 300.000 ljudi. Pre 50 godina, kada biste na nekom univerzitetu postavili pitanje – ko se bavi pitanjima rata i mira, isključivi odgovor bi bio – države, one su te koje vode ratove i sklapaju primirja. Međutim, stvari su se promenile u drugoj polovini XX veka i tu mnogo više učestvuju religijske zajednice, a rimokatolička crkva definitivno jeste bila najviše angažovana, pre svega oko pitanja prekida sukoba, primirja. I ovaj papa jeste bio takav ambasador mira.

On je prvi papa koji je ušao u jednu sinagogu 86. u Rimu, prvi papa koji je ušao u jednu džamiju. Pazite, za 2000 godina hrišćanstva, on ulazi u onu veliku džamiju u Damasku. Imao je izuzetno dirljiv susret sa Jevrejima u Muzeju holokausta, on se molio ispred Zida plača. To su neke scene koje za našu generaciju ostaju u trajnom sećanju, te neke slike gde se on susreće sa Gorbačovim, recimo 1989. godine i izuzetno doprinosi liberalizaciji religijskog života u Sovjetskom Savezu. Da ne govorim o doprinosu koji je dao u samoj Poljskoj, on je tu na čelu pokreta koji vodi transformaciji poljskog društva. Istovremeno pamtim onaj atentat, koji se odigrao vrlo brzo pošto je stupio na dužnost, u jednom vrlo kritičnom trenutku kada je postojao politički interes da se on ukloni. Posle je Mihail Gorbačov svedočio da su sovjetske tajne službe imale itekako udela u svemu tome.

Onda da spomenem njegovu osudu terorizma prošle godine, vrlo brzo nakon madridskih događaja. On tada izdaje uskršnju poslanicu, Urbi et Orbi, Gradu i Svetu, gde osuđuje terorizam. On posreduje u Latinskoj Americi, iako antikomunista i iako nikad nije prihvatio revolucionarne metode borbe. To se videlo u Nikaragvi, kada on ne podržava sandinistički otpor jednom totalitarnom režimu. Istovremeno, on to čini u Poljskoj, podržava Poljake protiv komunista, ali ne želi to da učini u Nikaragvi. Zanimljiva je scena sa jednim od tih sveštenika, koji je dosledno zastupao ideje teologije oslobođenja i smatrao da hrišćanstvo i komunizam mogu ići zajedno. I papa izlazi iz aviona u Managvi i tu su se postrojili ministri novog, levičarskog režima. Svestenik Ernesto Kardenal, novi ministar kulture, jedini je klekao na kolena i hoće da mu poljubi prsten, a papa mu ne da ruku, nego mu gotovo preti sa dva prsta – ti moraš da se popraviš, moraš da se vratiš u crkvu, ja ne odobravam ove metode. Bila je to izuzetno protivrečna reakcija.

S jedne strane, znači, imamo taj dosledan antikomunizam i konzervativizam, a istovremeno on izuzetno dobrom diplomatijom uspeva da izazove povlačenje Pinočea sa vlasti u Čileu. U Africi je njegovo delovanje bilo izuzetno značajno. Tu imate sto miliona hrišćana i organizacija Sveti Eđidio, iza koje stoji Vatikan, i sam papa uspevaju da zaustave građanski rat u Mozambiku. U Nigeriji je jedna izuzetno dramatična situacija, građanski rat, zemlja podeljena fifti-fifti između hrišćana i muslimana. Takve podele kao u Nigeriji između dve religije kao što su hrišćanstvo i islam nigde u svetu nemate. I on tu takođe posreduje. Nije slučajno da je dva puta bio predložen za Nobelovu nagradu za mir i nije je dobio, iako lično mislim da ju je zaslužio. Ta energija i hrabrost i ta spremnost da oprosti i da traži oproštaj, to je nešto čemu se sam Vatikan protivio, to je izuzetno hrišćanski, to je nešto na šta se danas hrišćanski lideri u svetu ne odlučuju tako lako.

Biti spreman da oprostiš svom atentatoru, da se zajedno sa njim moliš u zatvoru, to je isto jedna od tih scena koje pamtimo. Da tražiš oproštaj od grčke crkve za sve loše što joj je rimokatolička crkva učinila u prošlosti. Sami Grci su bili iznenađeni prilikom te posete, to je bilo jedno veliko apostolsko putovanje 2001. godine, kada je on obišao Grčku, Siriju, bio je u Damasku, otišao na Golansku visoravan, ušao je u zonu velikih i dugih sukoba. Išao je u Ukrajinu, u ta granična područja religija, to ima epohalni značaj. On to čini 2001. godine, ide stazama apostola Pavla i to je njegova poruka za novi milenijum.

Možda bismo ga mogli porediti sa papom Jovanom XXIII, koji je, iako je imao vrlo kratak pontifikat, jedan od izuzetnih papa modernog vremena. On je sazvao II vatikanski sabor kada niko od njega to nije očekivao. On je bio takozvani prelazni papa, dok se ne izabere neko ko bi bio kao Pio XII, pravi onaj vatikanski papa, nikad nije izlazio iz Vatikana, strog, asketa. A Jovan XXIII, Anđelo Ronkali, inače iz italijanske seljačke porodice, već od prvog dana silazi i upoznaje se sa baštovanima, podiže im plate, izlazi na ulicu, svi su šokirani. On im kaže – pa čekajte, Hrist je to radio. U jednom trenutku inspiracije i božanskog nadahnuća saziva II vatikanski sabor, koji je potpuno promenio istoriju rimokatoličke crkve i jedan je od najznačajnijih događaja u XX veku. E sad, ja bih ovog poslednjeg papu poredio sa Jovanom XXIII, jer su i jedan i drugi imali veliki ekumenski žar i dobru volju da se odnosi između hrišćanskih crkava u svetu, naročito između pravoslavlja i rimokatoličke crkve, poboljšaju. Obojica su bili narodne pape, išli su među ljude, bez obzira na starost ili loše zdravlje. Razlika je to što Jovan Pavle II nije bio reformator, a Jovan XXIII jeste imao taj reformatorski žar. On je smatrao da crkva treba iznutra da se transformiše. Pazite, na drugom Vatikanu se skida ona monstruozna optužba protiv Jevreja da su ubice Boga. Jovan XXIII imenuje kardinale iz trećeg sveta, iz Afrike, iz Azije. Odjednom Vatikan i vrhovi te crkve nisu samo italijanska, domaća stvar, nego nešto što se tiče čitavog sveta. Dakle, ovaj papa takođe je imao taj kosmopolitski žar i duh, ali nije bio za produžetak unutrašnjih reformi.

Tema dana je hoće li doći neko iz ovih konzervativnijih krugova da nastavi unutrašnju politiku kakvu je vodio Jovan II ili će doći neko liberalniji, što nije mala stvar, jer tu jedan čovek donosi odluke. Ovaj papa je objavio nekih 15 enciklika za svog života. Neke od njih su izuzetno važne za odnose sa pravoslavnom crkvom, kao što su Ut un sint ili Da jedno budu iz 95-e, kao i jedno apostolsko pismo iz iste godine, Orientale lumen ili Svetlo istoka. Budući Sloven, ovaj papa se jako pozivao na zajedničku tradiciju crkve iz vremena Ćirila i Metodija, pre raskola. 1984. on proglašava Ćirila i Metodija za suzaštitnike Evrope. U vreme Ćirila i Metodija staroslovenski je bio treći međunarodni jezik Evrope, pored grčkog i latinskog, to je izuzetno značajan period za razvoj hrišćanstva među Slovenima i to su temelji na kojima je ovaj papa želeo da gradi ekumenske odnose sa pravoslavnom crkvom.

Ti odnosi su se dosta dobro razvili između Rima i Vaseljenske patrijaršije u Carigradu, sa Grcima je tu načinjen veliki pomak. Ali kada je reč o ruskoj i srpskoj crkvi, tu nažalost nije bilo nekog značajnijeg pomaka. Šteta, jer ovo je bila jedinstvena prilika i za rusku i za srpsku crkvu da sa jednim papom koji je Sloven, unaprede te odnose.

Vatikan kao država jeste priznao nove države koje su se odvojile od Jugoslavije, ali ipak začuđuje zdušna kritika Vatikana od strane Srpske pravoslavne crkve i Miloševića i Šešelja sada u Hagu. Kao da se ta država raspala zbog Vatikana, a ne zbog jedne potpuno pogrešne politike. Ta hiperrealna državaje morala je da se raspadne. Raspad je počeo već nakon ustava iz 1974. godine, kada se prihvata jedan etnopluralizam konsenzualnog tipa, što je utopija. To je bila bajka, koja je mogla da se održava dok je Broz bio živ. I sad ovi koji sede u Hagu optužuju Vatikan za ono čime su oni, neposredno ili direktno, doprineli da se ta zemlja raspadne u jednom krvavom ratu. Slali su vojsku, dobrovoljce i paramilitarne grupe da ubijaju Hrvate, muslimane, sve koji nisu Srbi da bi opstala nekakva imaginarna Srboslavija. Na kraju krajeva, Srpska pravoslavna crkva treba da se zapita – čekajte, čime smo mi doprineli da se ta država rasturi, a u kojoj meri smo eventualno doprineli da se nekakav mir sačuva među svim tim ljudima.

Jedna od stvari koja se tada zamerala papi jeste što se on protivio opsadi Sarajeva. Ko bi se danas usudio da sa ove distance kaže – jeste, trebalo je nastaviti opsadu Sarajeva još jedno četiri godine, trebalo je daviti te ljude u onoj kotlini. Ja lično mogu ovo da ti kažem – da su 96, 97. godine opštine Vračar i Stari Grad u Beogradu, u jeku onih građanskih protesta, mogle da se otcepe od Miloševićevog režima na nekom referendumu, budi sigurna da bi se Vračar i Stari Grad otcepili od Miloševića još 96, 97. Moramo da shvatimo zašto te republike bivše Jugoslavije nisu želele da ostanu u jednoj političkoj tvorevini, u kojoj je milom ili silom nametana supremacija iz Beograda. Ne vidim da je u bilo kom smislu papa Jovan Pavle II pozivao na nasilno rasturanje Jugoslavije.

Naši političari koji su imali lične kontakte sa njim kažu da je on bio spreman, kada dođe ovde u Srbiju, da se pojavi na Vračarskom platou i da poljubi mesto gde su spaljene mošti svetoga Save. Koji bi to značaj imalo za ovu državu, naročito u vreme sankcija, ratova, on bi uputio poruku mira iz Srbije. Međutim, naša crkva je bila potpuno politički nezrela i nesvesna značaja svega toga. Istovremeno je bila nespremna da prašta. Ali mislim da je osnovno to potpuno odsustvo diplomatskog sluha. Dan-danas vidimo da Srpska pravoslavna crkva tetura na tom diplomatskom planu. Evo sad je njihova delegacija u dužoj poseti SAD-u i vidim prve reakcije episkopa. Oni su iznenađeni kako ih je lepo primio Kofi Anan, pa svi ravnopravno razgovaraju sa njima. I jedan od vladika kaže da je bila greška što srpska crkva nije bila spremna na dijalog i ranije. Ali papa je umro u međuvremenu! To je Srbija.

Svi ovi koji su sada na vlasti se vežbaju. Imate ove partijske pionire, te razne ministre u ovoj novoj Vladi, oni se sada vežbaju u tom poslu. Odlična prilika – imenuje vas neko na visoku funkciju i sad malo trenirate, pa onda, dobro, možda je ipak trebalo ovo da uradimo drukčije. Mi nemamo vremena u Srbiji za takve stvari, nemamo vremena za to. Neko se usput još i egzistencijalno obezbedi, neko stekne magistarsku diplomu ili doktorsku diplomu, onako usput, dok je ministar. Ja se sećam, dok sam radio svoj magistarski rad u Beogradu i posle disertaciju u Americi, ništa drugo nisam stizao godinu dana, u fazi tog najintenzivnijeg istraživanja, pisanja. Stizao sam 4 sata dnevno da radim neki part time posao u Americi, to je najviše što sam mogao. Po 12-16 sati dnevno radio sam na tezi, nemate vremena ni za šta, a kamoli ministar da budete usred celog tog posla. To je prosto nemoguće, ali u Srbiji je sve moguće.

Strašno je lako postati političar u ovoj zemlji, ovde se ljudi uopšte ne spremaju da budu političari, nego kad su već neuspeli u nekim drugim poslovima u životu, onda ajde. Sad da ne preterujem, ima tu izuzetaka, ali Srbija najviše zaostaje za drugima zbog ljudi, na kraju se sve svede na ljudski faktor. Svede se na onu priču o tome zašto i Avganistan i Švajcarska imaju planine, a u Švajcarskoj je med i mleko, a u Avganistanu talibani zabranjuju bioskop.

Svetlana Lukić: Slušali ste Milana Vukomanovića, sociologa religije, a do kraja Peščanika govoriće slikar i pisac, Mileta Prodanović.

Mileta Prodanović: Često se pitam da li je ova emisija jedino što sprečava ovu sredinu da bude srećna i vesela i uz brdo brza. Nisam bio tu jedno vreme, bio sam na pustom ostrvu i od kako sam se vratio, ima tome jedno mesec dana, svako malo ide pljuvanje ove emisije ovde-onde. Imamo dragog čitaoca, dragi čitaoci su čuveni izum, setimo se Odjeka i reagovanja. Dakle, u jednim novinama sam pročitao pismo čitaoca gde kaže otprilike – da, sve je super, samo neka grupa ljudi petkom ujutru baca pesak u oči građanstvu. Malo kasnije vidim da je i donedavno ambasador, inače profesor koga beskrajno uvažavam i o kome vrlo često razmišljam – prosto nekako taj čovek ne ide u tu stranku i nekako stalno odbijam da poverujem da je to to, ali ne znam, izgleda da čovek, kad se učlani u stranke, neki deo mozga ostavi na polici – u intervjuu Politici on takođe manje-više apostrofira ekstremiste koji govore u ovoj emisiji. Ne pratim programe državnih i drugih televizija toliko revnosno, ali sam čuo da je i prijatelj Borke Vučić, čovek za koga je ona svojevremeno rekla, da se setim tačnog citata – taj divni čovek, Drakulić, na koga smo uvek mogli da se oslonimo. Dakle, čovek na koga se oslanjala Borka Vučić, on je takođe imao svoje misli o ovoj emisiji i čujem da je rekao da se tu sakuplja neka samoproglašena elita.

E pa sad, naravno da srpsko društvo, kao i svako drugo, ima problem sa elitom. Ja sebe ne mogu da ubrojim u elitu bilo kakvu. Mislim, u ovoj državi u kojoj je elita, recimo, Karić, ja se vrlo dobro osećam na margini i želim tu da ostanem. Ko je još elita u ovoj zemlji? Setimo se tokom 90-ih, to je bio jedan čudesni spisak i meni je vrlo žao što se posle promena taj spisak nije promenio. Prosto, nemam ni želju ni ambiciju da bilo koga ubeđujem šta ova emisija znači za ljude. Jedna moja prijateljica je pre par nedelja napravila frojdističku omašku, rekla je – jesi slušao toga i toga u Očajniku. E sad, ja ne znam da li su ljudi koji govore u ovoj emisiji očajnici i da li su ljudi koji ovo slušaju očajnici, ali tužan sam i uznemiren zbog toga što vrlo često imam ona loša osećanja koja sam imao krajem 80-ih ili 93-e recimo.

Šta ja znam, opet ljudi koji dođu sa strane primećuju neki napredak, tako da se vrlo često pitam da li su ljudi vezani za ovu emisiju neki ziloti, kako bi se to reklo, neki ljudi koji primećuju nešto što drugi ne primećuju, da, na primer, jedna ista izdavačka kuća izda knjigu čoveka koji je ozbiljno optužen za ubistvo premijera, a kasnije izda knjigu i to u saradnji sa kućom koja emituje ovu emisiju, knjigu koja analizira taj atentat. Ja zaista ne mogu da verujem da je i autoru te knjige, koja se zove “Atentat na Zorana”, baš bila potrebna saradnja sa jednom firmom koju, barem ja, teško mogu da nazovem izdavačkom kućom.

Sve ovo čoveka tera da se povuče što dalje, u što manju mišju rupu i pokuša da negde sačuva koncentraciju i uradi nešto za šta unapred zna da neće biti ni viđeno, ni čitano, ni vrednovano kako treba, ali da će ta energija koja se u to ulože imati možda neko odloženo dejstvo. I to je neka satisfakcija. Vidim da se nekim ljudima spočitava ili zamera što ne žele da uđu u tu kaljugu, nekim mojim prijateljima i kolegama, koji se prosto prozivaju da uđu u to kolo. S druge strane, divim se onim ljudima koji ipak pristaju da uđu u to tabloidno kolo i kako znaju i umeju odbrane nekoliko uporišnih tačaka. Ali ja mislim da je dobro negde stati i zamisliti se.

Na primer, polemika o knjizi Nebojše Vasovića, koja pokušava da analizira Kišovo delo, najbolji epilog ima u tabloidu Kurir, gde je Dragoš Kalajić pozdravio i jako pohvalio tu knjigu Nebojše Vasovića. Posle toga više ništa ne treba reći, ne treba dalje diskutovati. Slično je bilo negde 95-96-e, kada smo Dragan Velikić, Zoran Milutinović i ja imali polemiku sa slovenačkim piscem Alešem Debeljakom. On je za intervju beogradskim novinama tvrdio da je jugonostalgičar, a svi znamo koliko i kako je učestvovao u razgradnji te bivše Jugoslavije. Učinilo mi se da je to jedna licemerna pozicija i o tome smo govorili. Tu se okrenulo nekoliko krugova polemike, da bi tačku na sve to stavio bračni par Pajkić. Oni su lepo njega pohvalili kao jednog finog Slovenca koji brine o svojoj državi, a mi smo u tom dopisu bili procenjeni kao neko ko nema nacionalnu svest. Ja je, po meri tih ljudi, zaista i nemam, mada sebe doživljavam kao srpskog nacionalistu, ali na jedan način o kome nije bilo reči u ovih zadnjih 15 godina. Tako da su oni dali najbolji mogući epilog toj celoj polemici, posle toga više nema šta da se priča. Isto je i sa ovom polemikom o Kišu. Znači, kada jedan Dragoš Kalajić pohvali tu celu stvar, posle toga ne vredi ništa argumentovati, barem ne za one koji imaju sećanje duže od pet minuta.

Ja ovoj zemlji i onima koji će u njoj živeti kada nas više ne bude, želim zaista sve najbolje. Ako će sutra na vlast doći radikali i uvesti nas u Evropsku zajednicu, o čemu se tu i tamo priča, ja prosto odbijam da budem zloguki prorok. Čak nemam ni protiv ove Vlade kao takve. To što imamo za ministra policije obijača trafika ili za ministra pravde nekoga ko je osuđivao i spaljivao knjige, to je prosto duh vremena, to je na savesti onih koji su te ljude predložili. Ako će on biti dobar ministar, mada se bojim da to ne biva, ali neka on sutra počne odlično da obavlja svoj posao, ja ću biti prvi koji će reći – u redu je.

Svetlana Lukić: Postoje stvari koje se ispunjavaju ne bismo li dobili tu pozitivnu Studiju o izvodljivosti. Neki ljudi su otišli u Hag i zadovoljili smo nekakve uslove, ali sa čime mi ostajemo ovde? Postoji neka vrsta licemerja o dvosmernoj saradnji, o dobrovoljnoj predaji po svaku cenu, o tome da nije ni važno kako je Lukić otišao. Možda to nije važno za Oli Rena, ali nama je važno, to nije cepidlačenje.

Mileta Prodanović: Šta god čovek da kaže, biće optužen da je cepidlaka. Ja kažem – dobro, hajde, neka kokoška nosi ta jaja, neću da gledam da li je bela ili crna. Za mene je jedno 30 do 50 puta veće licemerje onaj intervju našeg premijera prekrasnom glasilu, koje se zove Evropa, gde on izražava svoje divljenje prema Zoranu Đinđiću i kao sad on shvata koliko je to sve bilo teško. Ja u novijoj srpskoj istoriji nisam video veći primer licemerja, možda od dana kada je pred bombardovanje Mira Marković u onom intervjuu govorila o tome kako ptičice cvrkuću. Ovo što je Koštunica sad rekao, to mi je na nivou malog Marka koji nosi gajbice, mislim, to je taj nivo licemerja. Možda profesor Janković i prijatelj Borke Vučić to nekako drugačije kodiraju, možda oni stvarno misle da ja preterujem, ali i ja imam pravo da subjektivno procenjujem nivo nečijeg licemerja. Mislim da te delove Koštuničinog intervjua treba uramiti i držati ih na zidu.

Dan ili dva pre toga sam slučajno ponovo pogledao film o Zoranu Đinđiću, ovo Kapiraj – kopiraj. Čoveku ne ostaje ništa drugo nego da sedi i da plače kada vidi tu energiju, koja je tako efikasno sklonjena sa scene. To su veliki rezovi u istoriji naše nacije i to je tragedija čije razmere tek sada možemo da vidimo. I onda imate ove pomenute ljude, koji se ostrvljuju na ovu emisiju, u jednoj atmosferi potpuno tabloizirane štampe, jedne katastrofe, gde vi, voleli Čedomira Jovanovića ili ne, ali imate da on daje izjavu na sred ulice držeći u ruci novine na kojima piše – otišao iz zemlje. Mislim, na šta sve to liči? UDBA ili ta loža koja vrlo uspešno radi od 45. do danas – ni u jednoj zemlji na svetu ta služba ne izdaje toliki broj dnevnih i nedeljnih novina kao ovde.

Ovde je napravljena klackalica da nešto što je građansko, automatski nije nacionalno. Naprotiv, ja mislim da je u bujanju vulgarnog nacionalizma svaki iskorak ka građanskom bio zapravo iskorak ka nacionalnom, ali ovo je jedna bočna tema.

Dok ova emisija ide sa radio talasa u toku je sahrana suverena države Vatikan i poglavara svih katolika sveta. Kad mislim o smrti pape, u stvari mislim o srpskoj književnosti. Teško mi je, naravno, da se opredelim koje delo Miloša Crnjanskog mi je najviše priraslo za srce, možda Hiperborejci. Evo, u knjizi Kod Hiperborejaca Crnjanski vrlo detaljno opisuje smrt i sahranu Pija XI, pape koji je prethodio takozvanom ratnom papi. Kod nas je takođe izdata i prevedena knjiga U ime Boga, koja govori o kratkotrajnom pontifikatu prethodnika ovog pape koji se danas sahranjuje. Kada čovek doživi da mu tako ubiju premijera i kada se seti svega što se događalo u Vatikanu za tih 33 dana, ne može da ne napravi određenu paralelu. Sećam se da je tada bilo rečeno da je papa Lučani umro čitajući delo Tome Kempijskog o imitaciji Hrista ili, u hrvatskom prevodu, nasledovanju Hrista. Podaci do kojih je došao čovek koji je pisao tu knjigu govore da je on u stvari umro držeći u ruci dekrete o smenjivanju svih tih mafijaša koji su se nagomilali tokom dugog pontifikata Pavla VI, naročito oko Ambrozijanske banke i svega onoga što se kasnije rasplelo u tim bankarskim skandalima.

Ne želim da procenjujem geopolitički značaj pontifeksa koji je umro – namerno sam upotrebio reč pontifex, zato što je to latinska reč, a pošto sam ja srpski nacionalista koji dosta vodi računa o jeziku, potpuno sam užasnut načinima na koji naš jezik posrće pred neznanjem. Ovih dana smo vrlo često mogli da čujemo da je umro pontif, baš kao što smo u dnevnom listu Danas, koji je inače dosta čuven po svojoj jako dobroj lektorskoj i korektorskoj službi, mogli da saznamo da će grad Džeriko biti predat Palestincima. Bio sam oduševljen, čak sam im poslao jedno kratko pismo, koje nisu objavili doduše, ali tako, obradujem se kad grad Džeriko bude predat Palestincima.

Isto tako se negde rastužim kad umre pontif, ali šalu na stranu, suviše je mnogo detalja koji ukazuju da bi, da je ostao živ, papa Albino Lučani, povukao tu crkvu u sasvim drugom pravcu. Ljudi iz mafijaških struktura su to vrlo dobro procenili i zbog toga on više nije bio papa posle 33 dana. Ne znam da li slušaoci znaju podatak da je recimo 15. dana njegovog pontifikata, u audijenciji u kojoj je primio jednog pravoslavnog episkopa iz Rusije, taj njegov sagovornik je iznenada umro za stolom. Ispostavilo se da su kafe zamenjene. Takođe je interesantan podatak da su ljudi koji pripadaju porodici koja tradicionalno od XV veka vrši balsamovanje papa, bili pozvani pre nego što je zvanično bilo objavljeno da je papa umro.

Ovim ne podgrevam tipične sprske fantazije o raznim teorijama zavere, ali prosto ne mogu da ne mislim o tom papi, koji je dugo godina bio kardinal i patrijarh u Veneciji, gde nijedna od tih mafijaških banki Italije nije mogla da uđe na teritoriju Veneta. Tako da verujem da bi on celu katoličku crkvu povukao više u pravcu te neke socijalne misije. On je u Veneciji, dok je bio patrijarh, prodavao višak crkvenih dobara da bi zidao sirotišta. Kada je taj papa otišao sa istorijske scene, dobili smo ovog drugog papu, koji je vrlo jasno bio u politici, ali ja spadam u ljude čija se vera i posmatranje sveta možda više bazira na nekim malim stvarima, na toj nekoj etičkoj dimenziji. Prosto, to su neka dva lica stvari, ali kažem, ovaj događaj me je isprovocirao da ponovo mislim o tom, valjda prvom, papi sa osmehom, koji je završio u sličnom trenutku i u slučnoj konstelaciji u kojoj je završio naš premijer Zoran Đinđić.

Jasno je, to više niko i ne krije, da je u DS došlo do određenog raskola, čak nezvanično čujem da postoji tu još nekoliko linija po kojima ta stranka može dalje da se atomizira. To naravno nije dobro, oni mogu da budu u iluziji da se to sa strane ne vidi – nažalost, vidi se. Ne znam kada će biti izbori, može da se desi da i ne budu veoma skoro, ali odrasli smo ljudi i nemojte nas više plašiti radikalima. Neka se na kraju desi i to. Ja prosto više ne želim da glasam protiv nečega, to sam čvrsto rešio. Ako oblast kulture, u kojoj ja radim, vodi i buduću strategiju te stranke treba da odredi neko ko je urednik u kući koja je štampala Legijin roman, nemojte me onda… Je li to? To je. Odlično, nemojte me više zvati. Dok to ne rešite, ja ne stojim tu. Bojim se da se u jednom lošem smislu DS na jedan ružan način provincijalizovala.

Jedino čega ne želim da se lišim, to je neka mogućnost da sam procenjujem i prosuđujem taj svet oko mene. Neka ova Vlada sutra nađe Ratka Mladića, neka ga isporuče, ja ću reći – u redu je, to je ono što je moralo da se desi, citiraću ako treba i Zorana Đinđića. Sve što dobro urade, evo neka sutra donesu zakon o denacionalizaciji, koji vidim da neće doneti, ja ću reći – svaka vam čast. Neka sutra otvore dosijee službi, neka sutra prestanu manipulacije sa suđenjem ubicama Zorana Đinđića i drugih, ja ću svaki takav korak iskreno pozdraviti. Nemam problem sa tim.

Nama je tokom 90-ih cilj izmicao većom brzinom nego što smo se mi kretali. Voleo bih da neko ko se, za razliku od mene, time egzaktno bavi, popiše šta je nama trebalo 89. godine da bismo postali normalna zemlja, koji su sve to bili koraci, pa onda neka napravi presek 93. pa posle Dejtona, pa 2000, pa danas. Svi će videti da taj cilj, kako godine prolaze, umesto da biva sve bliži, on je sve dalji. Znači, 89. mi nismo imali Ratka Mladića. Sećam se vrlo dobro, u gambitu našeg ludila, onog slobodnog kruženja plemenskih vođa po Titovim vilama. I svi vide da će to rezultirati jednom tragedijom i Evropska zajednica prvo kaže – doći ćete 95. u Evropu, šta god bilo. Onda dan pre totalne tragedije, oni kažu – doći ćete sad odmah. Žao mi je što ćemo naše moralne zakrpe morati da saniramo sledećih 10-15 godina.

Evo, vidite šta se dogodilo u Parlamentu pre neki dan, to je možda jedno od prvih suočenja. Ministarska poljoprivrede je rekla nešto što je morala da kaže, sad što to neko ne voli da čuje, to je druga stvar. Toga će biti sve više i više, mi moramo do kraja izaći na čist teren sa svojom savešću. Nije problem to da li će ovaj ili onaj biti isporučen u Hag, pa ćemo posle toga mi ući u ovo i ono, mi moramo biti načisto sa svojom dušom, jer nas ovakve neće primiti nigde.

Svetlana Lukić: U današnjem Peščaniku govorili su kapetan Milutin Dragićević, koji je 6. aprila uzleteo svojim meseršmitom i branio Beograd i Jugoslaviju od 2.000 nemačkih aviona. Slušali ste takođe Biljanu Kovačević-Vučo, Milana Vukomanovića i Miletu Prodanovića. Realizacija ove emisije Marko Perunović, montaža Ratko Ristić, a vama se dve Svetlane zahvaljuju što ste izdržali još jedan Peščanik.

 
Emisija Peščanik, 08.04.2005.

Peščanik.net, 08.04.2005.