Bože, evo je dvadeset godina prošlo od epohalne kompromitacije JNA i njenog slavnog vojevanja i već sam se ponadao da sam to zaboravio. Ne ide to, međutim, tako lako. Prošli put je bilo reči o veteranima ovih naših nesrećnih i suvišnih izgubljenih ratova.
Odem, dakle, na idući nastavak iste debate o veteranima i njihovim problemima u Veljkovića paviljon. Taman mi počeli priču, kad reč dobije jedan general u penziji; neću vam reći ime, stariji je čovek, nema smisla. Posle par minuta meni počne da se manta u glavi: ja sam u vremeplovu, pomislim, a moj sused, psihoterapeut i sam veteran, šapuće mi „imam flashback!“.
Pogađate, razvoj događaja krajnje neprijatan, da ne kažem opasan. Sedimo mi tako zabezeknuti, a general smatra i ukazuje na temu dezertera, kao da polaže ispit iz moralno-političkog vaspitanja na Komandno-štabnoj akademiji negde 1961. To je, naime, kaže čovek, „pojava“, da rečemo „fenomen“ nadasve nepoželjan i za žaljenje; dezerteri su, naravno, „izdajnici“ i u tom pravcu, srećom u manjini u našem zdravom samoupravnom i socijalističkom nesvrstanom društvu; i već možete misliti. Drži on nama tako MPV sa cedulje, mi ga gledamo i ne verujemo svojim ušima. Tu mene spopadnu nehrišćanske misli i sablazni, pa se udaljim iz prostorije po osnovi javnog reda i mira, da bih izbegao zabranjene posledice, taman kad se Borka Pavićević narogušila i malo povišenim tonom zarežala na generala da bude ljubazan i poštedi nas. Dotle je general stigao da ispriča i kako se 1991. posvađao sa celim artiljerijskim pukom negde u Hercegovini: tobdžijama nije bilo jasno da šta će oni tamo, pa su otkazali poslušnost i krenuli kući. Hvali se general tako da je njih četrdesetak uspeo da uveri da ostanu, mada su ostali otišli; čak su i u vazduh pucali, kaže, no je on bio junak.
To me je odmah podsetilo na neka dva klinca-regruta koji su došli da nam ispričaju doživljaj koji su imali negde pod Vukovarom. Sede oni tako ispod nekog drveta i dišu, jer su upravo jedva žive glave izvukli od napada sopstvene artiljerije (JNA). Kad sleće helikopter iz koga izlazi tadašnji NGŠ Blagoje Adžić sa pratiocima i počinje da se dernja na njih: šta će oni tu; zašto su blatnjavi i neobrijani; zašto ne salutiraju i već uobičajeno generalsko sranje. Kad se izvikao, oni mu kažu nešto nepristojno, tipa da odjebe. On se uhvati za pištolj, a oni repetiraju puške; pratioci uvuku Adžića u helikopter, što je bilo pametno, pa odlete dalje. Gledamo mi te klince u tišini, ali smo se razumeli; onda oni kažu: Jesmo, mogli smo, ali nismo. Lepo vaspitana neka deca.
Ono što nisam nikada mogao da razumem, pa ni danas ne mogu, jeste sledeće: ti crni generali su završavali neke škole za koje se mislilo da su ozbiljne; Škola nacionalne odbrane (Ratna škola) smatrala se ravnom doktoratu; to što je Aco Tomić bežao iz škole, pa ga je ipak Koštunica napravio generalom izuzetak je. Svašta su oni tamo učili, a kao najvažnije to da vojska bez naroda kurcu ne vredi. Ispalo je da je to velika istina – ali su je oni zaboravili. Živeli su u kuli od slonovače SMB tipa kao bubrezi u loju; sve od naših para, ne zaboravite! E, pa to se ne prašta, gospodo generali. Ko ne veruje, neka čita one slaboumne sastave Veljka Kadijevića koji do dana današnjeg nije shvatio šta ga je snašlo; neka analizira strategiju Ratka Mladića; neka pročita u knjizi „Vojna tajna“ mog druga Vladana Vlajkovića, kako generali satima raspravljaju kako Slobi da dodele orden narodnog heroja zbog pobede nad NATO paktom. Neka slušaju generale koji na televizijama objašnjavaju šta je zapravo bio genijalni plan JNA pre dvadeset godina. Oni su kao onaj trener koji je posle izgubljene utakmice izjavio da „nama njihov stil igre ne odgovara“.
Ukratko – generali vojske koja je uspela da izgubi četiri rata ima da se pokriju ušima, zavuku u mišju rupu i budu tiši od trave kad raste. Nekada je postojao viteški običaj da general koji izgubi važnu bitku uzme službeni pištolj i ustreli se, a ne da (sa debelom penzijom) ide okolo i popuje boljima i pametnijima od sebe šta je ispravno, a šta nije. Još kraće: generalitet i oficirski kor JNA i kasnijih vojski-slednica korporativno se uplatkao i usrao motku, što je vidljivo golim okom. Nemaju, dakle, nikakvo pravo da sada nekome popuju s visine, jer su se školovali da im se upravo to ne desi (useravanje motke, to jest). Posebno me zabrinjava to što sam upoznao dva-tri pametna i ispravna generala i nešto nižih činova; svi su pre ili kasnije dopali zatvora ili bili najureni iz vojske. Tu se pamet, kako izgleda, loše kotira. Posetite hotel „Bristol“, pa ćete videti. Uostalom, jedina gluplja stvar od vojske u miru jeste vojska u ratu.
Tamo je, na toj tribini, advokat Nikola Barović podsetio prisutne da – pravno gledano – dezertera u JNA nije bilo, niti je moglo biti, od trenutka kada je sa Slovenijom, još uvek republikom u sastavu SFRJ bio postignut sporazum da slovenački vojni obveznici ne budu više mobilisani u JNA. Od tog trenutka da je prestala bilo čija obaveza da ide u rat, jer ako oni ne moraju – ne mora niko.
Dezerterima se, dakle, zamera što su bili pametni. Ko im to zamera? Ljudi koji su izgubili četiri rata, ne zbog dezertera, nego zato što su išli u ratove koji se dobiti nisu mogli. Je l’ to jasno? Razlaz!
Danas, 27.11.2011.
Peščanik.net, 28.11.2011.
