Gornji naslov smislio sam dva-tri dana pre nego što je patrijarh Irinej Tomu Nikolića zaista ponudio gibanicom. Prosto mi je to tako nekako prirodno palo napamet, s obzirom na gibaničarsku tradiciju stranke.
Nego da mi vidimo šta smo imali.
Šta je Toma Nikolić svršio svojim štrajkom glađu i žeđu? Šta je i njemu i nama sve to trebalo? Razumem Aleksandra Vučića: njemu uvek treba tako nešto potresno, pa da se drhtavim glasom prenemaže. Razumem i Aleksandra Vulina, nedavno ošišanog (šteta; onako je bio ubedljiviji): mora dečko da se istakne u službi. Ali nama?
Ama, ljudi, to je bilo još gore nego kad je u proleće 1980. umirao Josip Broz Tito. Onda se ljubljanski konzilijum oglašavao saopštenjima samo jednom dnevno, u četiri popodne. Tomin konzilijum slušali smo po ceo dan. Zatim, Tito je, mučenik, umirao od starosti i sve je tu bilo jasno: čekao se samo taj čas. Tomi je palo na pamet da – u nedostatku bolje ideje – uceni državu i narod: ili će biti po mome, ili ću se izvrnuti da mrem.
Nema tu neke velike, duboke i naučne analize: to je bila iznuda na malo, iznuđena i sama, uostalom. Toma je okupio tih nekih četrdesetak hiljada stiroporaca, sve obećavajući im „ponudu koju vlast neće moći da odbije“. Pošto nije uspeo da smisli ništa, a ni miting nije ispao onoliki koliko su se nadali (štogod Aca Vučić lagao), Toma je krenuo putem isposništva. Prvo je tražio izbore 18. decembra, pa su mu rekli da ne može; onda je tražio prevremene, pa su mu rekli da bi to možda i moglo, ali ne sada. Onda je izjavio da se on žrtvuje za Srbiju, eto tako, uopšte.
Čekaj Tomo: koga ti zajebavaš? Stalno smo ga pitali – zašto? Zašto Tomo, zašto mori, u fildžan da močaš, što bi rekla jedna stara nišlijska pesma (persiflaža lepe stare pesme „Zašto, Sike“). Nijedan suvisao odgovor dobili nismo. S jedne strane kaže Toma da mora baš 18. decembra – ili on mrijeti hoće; s druge strane (uz sasluživanje Ace Vučića) kaže da im je uostalom svejedno, jer će da ih pobede svakako, pa bilo kada. Pa zašto onda praviš ovaj blesavi cirkus? Žrtvujem se za Srbiju. Nemoj, Tomo, matere ti, da se žrtvuješ; samo nam još to treba.
Naravno da se Toma namestio bivšim partijskim drugovima da ga kecaju samo tako. Čuveni pasjaluk Srpske radikalne stranke došao je do dugo čekane prilike: Vjerica Radeta je žmićkajući od sreće i pakosti ponovila više puta da je to „farsa“; da je Toma „lenčuga“ koju mrzi da se lati kašike; da se uostalom hrani na cevku i da se „goji“ u toj nekoj bolnici. Zanimljivo je da su i Toma i Aca Vučić sve vreme desetodnevnog isposništva i trapljenja za veru i otadžbinu osećali stalnu potrebu da se brecaju na novinare i da ih vređaju na način uobičajeno bezobrazan i bestidan; pogotovo na B92 koji je jedini sistematski pratio ceo proces. Nijednom se nisu osvrnuli na bivšu braću radikale i njihove uvrede i gadosti, niti su s njima polemisali, mada je povoda bilo, itekakvih.
Boris Tadić posetio je Tomu još dok je bio u Skupštini. Jabuku mu, doduše, nije doneo, što nije lepo (Toma je molio za jabuku), ali su se nešto domunđavali nasamo. Ispalo je da je Tomi na kraju bila draža gibanica u tibi, nego jabuka na noćnom stočiću. Boris Tomi nije mogao da obeća ništa, jer se zna kako se vanredni izbori prave: kad se ispuni jedan od tri uslova; itd. Aca Vučić je posle pričao da kako će oni da „dovedu celu Srbiju u Beograd“, ako se Tomi nešto desi. Za to vreme Toma je primao goste (njih oko 200, kaže). Bio mu je i ambasador Konuzin, nasamo, ama nije ništa svršio, mada se onoliko vole i poštuju. Ruski ministar Sergej Lavrov – svim očekivanjima uprkos – nije ga posetio; štaviše, bio je upadljivo hladan i nezainteresovan za Tomu. Patrijarh ga je lepo i na vreme zamolio da prestane sa nehrišćanskim ponašanjem, ali Toma se oglušio. Onda je rekao da će se u četvrtak pričestiti.
Da li se Toma hranio na cevku, kako tvrdi gđa. Radeta, ili nije – u to ne možemo da ulazimo, jer ne znamo. Doktori su sve objasnili o štrajkovima glađu i žeđu; analitičari su sve izanalizirali; novine su podsetile na prethodne slučajeve; niko nije bio ni malo pametniji posle toga kad je o osnovnom pitanju reč – zašto?
Onda je u četvrtak došao Tomin paroh, ispovedio ga i pričestio ga. Koje grehe je Toma ispovedio – ne znamo, niti smemo da znamo (ispovest je sveta tajna!); ja ne preporučujem ni da slutimo, ni da nagađamo; to bi bio greh. Ali, čin pričešća olakšao nam je svima tu nepodnošljivu napetost: Toma je popio krv Hristovu i glocnuo telo Hristovo, pa više nismo plakali u jastuk svake noći od puste brige. Popa mu je čak ostavio tri-četiri komadića nafore, taman dovoljno za porodicu miševa da gricka, ali i to je bilo nešto posle tolikog gladovanja.
Dok smo se tresli od brige i straha za raba Božjeg Tomu koji se s dušom rastaje, a crna ga zemlja vuče, stiglo je još jedno pismo od patrijarha kojim je Toma mahao sa odra samrtnoga. Ispalo je da je Toma revidirao: odlučio je da nas ipak ne liši svog ovozemaljskog mirskog prisustva, jer su ga lepo zamolili s Najvišeg Mesta. U nedelju se pojavio u Sabornoj crkvi pred kraj uskršnje liturgije, taman na vreme da se pričesti još jednom, uz sasluživanje Ivice Dačića, onog dijasporičnog Sređana Srećkovića i generalnog Božović Vladimira. Onda su prešli preko ulice u Patrijaršiju na ručak: izvešteni smo, gladni svake vesti o njemu, da je pojeo jaje, komad gibanice i jedan ćevapćić (više ne bi valjalo, posle svega). Izgledao je skrušeno, jedva malo manje nabusito nego inače; crno odelo je malkice visilo na njemu, ali daleko od toga da se „na pola napravio“, što bi rekli Šumadinci.
Aca Vučić je posle slavodobitno izjavio da je Toma pokazao svojim svetlim primerom da se niko za Srbiju ne može više žrtvovati od njega i da je to, uostalom, bio dovoljan razlog za ceo ovaj cirkus. Nije, dakle, reč bila o tome hoće li da se zakažu vanredni izbori i kada; reč je bila o tome da ko bi se više žrtvovao za Srbiju, eto tako, bez konkretnog cilja i razloga, žrtve radi, pa da vidimo ko će više. Što bi rekao Duško Radović: narod je spreman i za najveće žrtve, ali se žrtve prave blesave, kao Toma koji se pričesti, pa prestane da se žrtvuje – čim dođe do gustog. Iz puke okolnosti da je neko – eto tako, došlo mu je – držao drastičnu dijetu nekoliko dana teško se može izvesti neki politički zaključak, niti procena. Cilj postigao nije; nije ga čak ni definisao, pa da ima čega da se drži, jer ga je menjao svako malo. Pa šta si hteo, crni Tomislave? Jedini logični odgovor glasi: hteo si da nas zajebavaš u zdrav mozak.
Samo se plašim da „žrtvovanje za Srbiju“ ne postane moda: užasava me i sama pomisao da se Velja Ilić baci u trezvenost, da Vuk Jeremić i Vjerica Radeta polože zavet ćutanja, da se Voja Koštunica zatvori u keliju, da Mišković počne da udeljuje sirotinji, da Boris počne da propoveda pticama… Samo nam još fali takmičenje u isposništvu i žrtvovanju, pa da onda ko se više žrtvuje, taj sastavlja vladu.
Ivica Dačić u ponedeljak je procenio da je Toma „homogenizovao“ i svoju i Borisovu stranku, ama nekako na svoju štetu. Stranke na stranu, svakako je homogenizovao ostatak stanovništva, kome se od grdnog posta povraća. Idući put kada se bude žrtvovao, savetujem da se popne na neki visoki stub, kao oni ranohrišćanski isposnici, pa da tamo posti. Dobićemo Sv. Tomislava Stolpnika kao zapovednog sveca – ako izdrži do kraja. Kad imamo Nikolaja i Justina, možemo i njega.
A kada se blaženi velikomučenik, prepodobni Tomislav, sasvim oporavi, biće red i na gibanicu, onu pravu četničku iz koje, kad je zagrizeš, mast na lakat kaplje, a ne kao ovu Irinejevu, kaluđersku.
Peščanik.net, 25.04.2011.