Glumatanje

Radio emisija 06.04.2007, govore: Željko Bodrožić, Biljana Kovačević-Vučo, Srbijanka Turajlić, Svetlana Slapšak i Mirko Đorđević.

Svetlana Lukić: Dobar dan, građanke i građani. Prekosutra je Uskrs, patrijarh Pavle je već pročitao poslanicu i u njoj je mnogo puta mesto Hrista zauzeo srpski narod. Patrijarh i ostali pastiri pominju pomračenu svest onih koji gaze pravni poredak u svetu i dodaju – čujemo kovače kako užurbano kuju nove klinove i nova koplja s namerom da se ponovi i produži golgota srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. U poslanici su nam naši crkveni oci protumačili i nedavnu presudu Međunarodnog suda pravde kao presudu o nevinosti. Kažu – mi ipak verujemo u savest i objektivnost čovečanstva, koja se potvrdila na Međunarodnom sudu pravde. Ali patrijarh je izrazio žaljenje što, bez obzira na tu potvrdu, još uvek odzvanjaju povici – raspnite, raspnite srpski narod.

Patrijarh nas je pozvao da zbog te nepravde ne klonemo, nego da sav svoj život Hristu Bogu predamo. Ne znam da li ću, meni se čini da je vrhunac religiozne samilosti prema bližnjima, makar u ovoj zemlji, pokušati da otkriješ prevaru, nesposobnost i glupost.

Nema potrebe za klonulošću, predsednik vlade nam je saopštio da je ostvaren naš najvažniji nacionalni i državni cilj. U Savetu bezbednosti su on, Samardžić, Kojen i međunarodno pravo srušili Ahtisarijev plan za Kosovo. Zahtevali smo od Saveta bezbednosti nove pregovore i novoga pregovarača. Naravno, sasvim je logično očekivati da će u Savetu bezbednosti reći – kako da ne, odričemo se svega što smo do sada radili, jer vidimo da je Ahtisari jedno đubre prevarantsko. Svih ovih godina nas je obmanjivao i sada ćemo naći poštenog pregovarača.

Mi i dalje očekujemo ruski veto. Kada bi još mogao da ga izrekne Hruščov lično, kao povodom kubanske krize, pa da kao onda skine cipelu i štiklom lupa po stolu preteći upotrebom nuklearnog oružja.

Radio televizija Srbije nas je redovno upoznavala sa detaljima pobede u Savetu bezbednosti i prikazivala nam slike praznih ulica u severnoj Mitrovici one noći kada je Koštunica besedio u Ujedinjenim nacijama. Kod Srba na Kosovu je još jednom probuđena nada da će, ako izdrže još samo malo, opet ugledati srpske vojnike i policajce kako se šetaju po Suvoj Reci, Prizrenu i Prištini. Ovi već obespravljeni ljudi su taoci srpske politike. A kako se treba ponašati kada su ti sunarodnici taoci, pokazao je ovih dana britanski premijer, Toni Bler, povodom oslobađanja britanskih marinaca. Ahmadinedžad je oslobađajući taoce održao Britancima ciničnu lekciju o velikodušnosti; eto, on oslobađa te ljude kao poklon britanskom narodu, u čast Prorokovog rođendana. Uz to Ahmadinedžad moli Blera da ne kazni marince, koji su priznali da su upali u teritorijalne vode Irana. Bler na to nije pretio, vređao i potezao principe, međunarodno i pomorsko pravo, već je ponizno pohvalio veliki iranski narod i njegovu dugu tradiciju.

Dve virtuelne teme su nam zamaglile stvarni život: očuvanje 15 odsto teritorije i pregovori o sastavu vlade. Naši državnici su politiku sveli na veštinu proizvođenja, raspodele i potrošnje budžeta. Od jutros, kada je sve ovako pusto i tiho, još se jasnije vidi da živimo kao obamrli, utonuli u dremež. 5. oktobar je bio samo mali epileptični napad, posle kojega smo promenili položaj tela i ostali da ležimo na zemlji, dezorijentisani u vremenu kao i pre.

Naravno da se skupština neće sastati. Za jedan dan rada naši novi poslanici su zaradili, a mi platili, tri miliona evra. Nešto manju sumu je trebalo da plati novinar Željko Bodrožić da ne bi otišao u zatvor na 80 dana. Željkovi prijatelji, humanitarne organizacije i list Dnevnik su uplatili taj novac državi i Željko Bodrožić je još uvek slobodan čovek.

Željko Bodrožić: Kada je stigla odluka Ujedinjenih nacija da se poništi presuda protiv mene, posle tri meseca sam dobio kratak dopis iz ministarstva pravde da im dostavim koliku sumu ja mislim da treba da dobijem kao obeštećenje i da im kažem i koje sam sve troškove imao u tom postupku iz 2002. Komitet pravnika koji me je zastupao, odgovorio je da odluka Ujedinjenih nacija podrazumeva i ukidanje presude i javno izvinjenje države, a tek onda dolaze na red obeštećenje i nadoknada štete. Posle toga mi se ministarstvo pravde više nije javljalo, sve dok nisu reagovali predsednik Tadić, NUNS i Rodoljub Šabić. Nakon toga ministarstvo šalje obiman materijal, u kojem kaže da oni nemaju veze sa sudstvom, koje je nezavisna grana vlasti, i da oni ne znaju kako da sprovedu odluku komiteta UN, kao što to ne znaju ni u Šri Lanci i Gvatemali. I na kraju me upućuju na službu za ljudska prava, koju vodi Petar Lađević. Igrali su ping-pong sa nama. Nemaju oni hiljadu takvih slučajeva, pa da ovaj moj ne mogu da nađu u brdu papira. Moj slučaj je prvi, mada će sada, kada je međunarodni sud u Strazburu postao nadležan i za Srbiju, takvih slučajeva biti mnogo.

Ono što je posebno šokantno je odluka Vrhovnog suda, po zahtevu za zaštitu zakonitosti, koji je podneo tužilac Jovan Krstić. Namerno čoveku pominjem ime, jer je napisao sjajan zahtev za zaštitu zakonitosti. I Vrhovni sud je odbio taj zahtev i potvrdio presude iz 2002. Opštinskog suda u Kikindi i Okružnog suda u Zrenjaninu. Po tim presudama ja sam kriv zato što u kritici Dmitra Šegrta nisam koristio književni govor, nego sam se služio žargonom i zato što sam rekao da mu je drug Sloba tepao. Time sam ga navodno stavio u položaj malog deteta, a on je odrastao čovek, ugledan u svojoj sredini i time sam mu povredio čast i ugled. Znači, država je preko Vrhovnog szda propustila poslednju šansu da ispravi nepravdu. U pravnom smislu tu više nema rešenja, sem da me predsednik Tadić abolira. Ali zašto bi me abolirao, nisam ja osuđeni ubica, koji čeka da mu se smanji kazna, zašto bih pristajao na to. Država je preuzela međunarodne obaveze i bila je dužna da postupi po odluci Komiteta Ujedinjenih nacija.

Nekoliko puta sam bio osuđivan po onom Šešeljevom zakonu o informisanju kod prekršajnih sudija. U maju 2002. sudinica Smilja Sarić-Radin je vodila moj prvi krivični postupak po tužbi Dmitra Šegrta. Od tog trenutka svi su krenuli na nas iz novina Kikindskih. Videli su da mogu da nas dobiju na sudu. Ista sudinica je sve vreme bila zadužena za nas. Ti procesi su bili brzopotezni, naši dokazni materijali su uglavnom odbacivani, ona je gledala da što pre završi suđenje, da me kazni. Nakon toga svi su u parničnom postupku potraživali nadoknadu za povrede duše i boli, koje sam im navodno naneo svojim tekstovima. Mislim da imam 9 pravosnažnih odluka. Tu su se našli i takvi paradoksalni slučajevi kao onaj kada smo osuđeni zbog anagrama. Posle prvog slučaja sa Šegrtom, advokat koji ga je zastupao je postao naš glavni tužilac. Javno je rekao sudinici da će me naučiti pameti, tome kako treba da pišem i da će me finansijski uništiti. Poslednjih godinu dana, svakog meseca mi se zbog kazni obustavljaju dve trećine plate. Platio sam kaznu jednom članu kriminalne grupe, jer sam citirao Belu knjigu MUP-a Srbije. I njemu je bila povređena čast i opao mu je promet u parfimeriji, pa sam dobio kaznu od 120.000. Jovana Pejina, istoričara koji je tvrdio da su Mađari u Vojvodini Srbi, jer imaju tako lepa, slovenska lica, nazvali smo fašistom, ali on je pobedio na sudu. Na kraju dolaze te dve presude koje nisam platio na vreme i određena mi je kazna zatvora od 80 dana. Tek kada se pomenuo zatvor, stvar je počela da se pomera sa mesta.

Nikada nisam tužio nikog, jer računam – i ja sam neka javna ličnost, imaju pravo da se bave mojim javnim radom. S druge strane, ne verujem u sudstvo. U malim sredinama ne postoje ostaci režima, nego je to onaj isti režim koji je bio devedesetih. Znači, nisu oni neka manjina koja je preostala, pa ima neke smanjene poluge moći, nego su svi oni tu. A znamo kako su sudije u malim sredinama dolazile do sudijskih funkcija – preko partije. Najgore prolaIazimo mi u malim sredinama, Vukašin Obradović prolazi u Vranju, moj drugar Filipče u Bečeju, kolege iz Nezavisne svetlosti u Kragujevcu. Pomeriš malo tu žabokrečinu, svi krenu na tebe i gotov si. Kod nas u Kikindi su još i radikali došli na vlast, pa su opštinske medije pretvorili u svoje glasilo. U Kikindi sada imamo mini Veliku Srbiju, koja se iz broja u broj bavi nama. Najogavnije stvari iznose o meni, mojim kolegama, samo zato što se usuđujemo da im oponiramo.

Čovek koji nas je najčešće tužio je Dmitar Šegrt, koji je godinama bio direktor ogromne fabriku crepa, Toza Marković, u Kikindi. Ta fabrika je procvetala posle završetka ratova na Balkanu. On je za keš prodavao robu u Bosni i na Kosovu. Bio je visoki funkcioner SPS-a, na kraju je dogurao do potpresednika stranke i šefa poslaničke grupe SPS-a u saveznoj skupštini. Posle odlaska Miloševića u Hag, napustio je stranku i prvo je ušao u Demokratski centar kod Dragoljuba Mićunovića, bio je dobar sa Dušanom Mihajlovićem i Novom demokratijom, da bi se na kraju skrasio u SDP-u Nebojše Čovića. Na poslednjim izborima je bio kandidat PUPS-a i SDP-a. Na kraju je oteran iz fabrike Toza Marković. Radnici koji su ga silno podržavali osećaju se prevarenima. Ti isti radnici su organizovano dolazili na moja suđenja autobusima. Sada neki od tih ljudi spuštaju pogled kada me sretnu, neki mi kažu da sam bio u pravu, ali niti njima ima pomoći, niti meni. U malim sredinama se zna ko je išao na ratište, šta je doneo. Kada neko to napiše, ako sme da napiše, nalazi se u stvarno nezavidnoj situaciji. To su ljudi koji su i dalje moćni i stvarno mogu da ti naude, baš, baš. To te onako izjeda, misliš se – da li ja svoju decu osuđujem da i dalje žive ovde, da i oni prolaze kroz sve ovo da bi dočekala demokratiju i neko spasenje. Bolje da budu mali Amerikanci ili mali Šveđani, pa barem da prožive taj jedan život. To je ono što mnoge ljude u Srbiji razjeda i nervira. Nekad ti iskoči osigurač. Mislim, šta raditi kada neki fašistički Stroj otvoreno preti Dinku, predsedniku Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine. Pa daj da i mi obujemo cokule i da i mi nekog šutiramo u glavu.

Svetlana Lukić: Slušate Biljanu Kovačević-Vučo, koja zastupa Željka Bodrožića.

Biljana Kovačević-Vučo: Odluka Komiteta Ujedinjenih nacija za Željka Bodrožića je više nego jasna. Ona ne znači samo to da država mora da mu nadoknadi troškove, nego da mora i da objavi tu odluku. Tog čoveka ne treba da amnestiraju, nego treba da kažu da je on potpuno nevin i da je država prekršila njegova ljudska prava. On je osuđen od strane sudije Smilje Radin-Sarić zbog toga što u svojoj kritici, u kojoj su sve činjenice tačne, nije koristio književni govor nego žargon. Bukvalno to piše u presudi. Kaže – koristeći žargon Bodrožić je, u stvari, hteo da uvredi Dmitra Šegrta. Sve što je o njemu rekao jeste tačno, ali žargon je to što je rekao da je Dmitar Šegrt pokazao treći prst. Mi imamo fotografiju na kojoj Dmitar Šegrt pokazuje treći prst. Možeš li da zamisliš one mučenike u Komitetu za ljudska prava Ujedinjenih nacija dok čitaju te budalaštine, užas jedan. Dakle, nije kriv onaj koji je nekoga prebio nego si kriv ti što kažeš da je on siledžija. Znači, tačno je da je on nekoga prebio, ali ti ne smeš to da kažeš. Tu presudu potvrđuje drugostepeni sud, a onda i Vrhovni sud, iako postoji odluka Komiteta Ujedinjenih nacija za ljudska prava. U drugostepenom postupku mi smo tražili da se utvrdi šta je to književni jezik, da se izvrši veštačenje, da pozovu stručnjaka za to, ali drugostepeni sud je kazao – mi smo jedini koji procenjujemo šta je to književni jezik. To kaže Okružni sud u Zrenjaninu, da ne poveruješ. Onda se oglašava veličanstveni Vrhovni sud Srbije, u čijem veću sedi između ostalih i Goran Čavlina, i odbija zahtev za zaštitu zakonitosti Jovana Krstića, zamenika republičkog javnog tužioca, i kaže – i prvostepena presuda iz Kikinde i zrenjaninska drugostepena presuda su u redu i potvrđujem ih, zapečaćujem celu stvar. Ta presuda je pokrenula čitav niz postupaka protiv Željka Bodrožića. Kako on pomeri mali prst, neko pokrene postupak protiv njega i on bude osuđen. Celo pravosuđe se strovalilo na njega i ništa. Ne znam više kako to da kvalifikujem. Izdali smo brošuru Slučaj Željka Bodrožića i bilo nas je sramota dok smo je pisali. Bilo nas je sramota što pripadamo istoj struci, istom narodu. Sve bi to moglo da bude smešno, ali nije prijatno kada ti neko pokuca na vrata i kaže – dobio si 80 dana zatvora.

Boris Tadić mu je ponudio aboliciju, milost vladara, što je tačan prevod te reči. To bi značilo da Željko Bodrožić ne mora da ide u zatvor. A Željko Bodrožić se bori da dokaže da nije kriv i da ima pravo na kritički stav. Predsednik Tadić mu je ponudio aboliciju što je on odbio, hvala bogu, jer on nije kriminalac. Mi se borimo za to da oborimo te presude, da se utvrdi da su one apsurdne. I mi se nećemo zaustaviti na ovom plaćanjem odštete od strane države, nego ćemo tražiti odgovornost svih sudija koji su učestvovali u tome. Mora da bude razrešena sudija, koja ga osuđuje zbog toga što on koristi žargon, aman, bre.

Svetlana Lukić: Bila je ovo mala priča o Željku Bodrožiću, najosuđivanijem novinaru u Srbiji. Tu je manje važan sam Dmitar Šegrt, važnije je to koje su ga sve stranke posle 5. oktobra primile kod sebe, zbog tog crepa valjda, i zbog para. Ovo je priča i o našem pravosuđu, ministru pravde i čoveku koji je zadužen da se u ime ove vlade bavi ljudskim pravima, Petru Lađeviću, koji je tek pre neki dan saznao za ovaj slučaj. Na kraju, tu je i predsedniku, koji na sve to nudi aboliciju. Biljana Kovačević-Vučo govori dalje o dva različita saopštenja nevladinih organizacija, koja su ovih dana ponovo pokrenula raspravu o tome šta treba raditi sa nevladinim organizacijama. Naravno, odmah je potegnut primer kako dobro i strogo u tom smislu postupa Putinova Rusija.

Biljana Kovačević Vučo: Jedno saopštenje četiri NVO, pa drugo saopštenje druge četiri NVO, u novinarskim izveštajima spojeni su u jedno saopštenje osam nevladinih organizacija. Kod javnog mnjenja je već formirana loša asocijacija na tu grupu od osam NVO. Čim se to pomene, podrazumeva se da se sprema neka diverzija, neko zlo, neko antisrpstvo. A tih osam NVO niti imaju isti stav po svakom pitanju, niti treba da ga imaju. Kada imamo isti stav nastupamo zajedno, ali ponekad nas bude i samo šest, kao u slučaju generala Obradovića, kada su Fond za humanitarno pravo i Inicijativa mladih smatrali da je naše saopštenje suviše političko i nisu ga potpisali. Ovog puta je Nataša Kandić je inicirala saopštenje polazeći od stava da saradnja sa Haškim tribunalom treba da bude uslov nastavka pregovora Evrope sa Srbijom. Budući da postoje znaci da će se pregovori o priključenju nastaviti bez obzira na našu saradnju sa Hagom, Fond, Inicijativa mladih, Žene u crnom i Građanske inicijative uputili su zahtev Evropskoj uniji da u tom smislu obnovi pritisak na Srbiju. Taj takozvani tehnički problem nesaradnje sa Hagom, o kojem je govorio Koštunica, definitivno više nije tehnički, već je postao ideološki problem. Društvene okolnosti ne dozvoljavaju, kaže Rade Bulatović iz svog kapaciteta inteligencije, a Koštunica i Stojković govore o tehničkom problemu. Te saradnje nema, nema Mladića kao čoveka koji je optužen za najteže zločine, nema ga ni u priči, ni u medijima, nema ga više nigde, on se negde zagubio.

Mi smo analizirali tu situaciju i imajući u vidu najnovije zaokretanje ka Rusiji shvatili smo da politika uslovljavanja više nema onaj smisao koji je možda nekad imala i da je u Srbiji potrebno ojačati proevropske snage, kojih u Srbiji ima. U svom pismu mi smo predložili novi oblik saradnje, u kojem Evropa razgovara i sa civilnim društvom, opozicijom, profesionalnim udruženjima i mladima u Srbiji. Kroz saopštenja medija, nažalost i B92, napravljena je klasična diverzija i ispalo je da mi tražimo sankcije za Srbiju. Javila se dežurna Sonja Liht, koja se zgrozila nad onim što mi nismo ni rekli. Njima ne odgovara da bilo koja NVO iskoči iz ustaljenog šablona izdajnika i pređe u zabran koji su kidnapovali Sonja Liht, njen muž i ostala ekipa, zajedno sa Vojislavom Koštunicom i ekipom oko Borisa Tadića. U našem pismu mi upravo to i govorimo, da vlada nije proevropski orijentisana, ali da postoje čitavi segmenti društva koji to jesu. I sada neko ko se u Standardu Željka Cvijanovića i u Pressu predstavlja kao majka nevladinog sektora postaje vrhovni arbitar. Bez obzira na različita saopštenja, svi mi mislimo da saradnja sa EU treba da se nastavi, ali i da će zatvaranjem kapija prema Evropi sa naše strane, stvari postajati sve gore.

To je kao kada nekome ko mrzi školu kažeš – izbaciću te iz škole. Pa on jedva čeka da ga izbaciš iz škole. Ti treba da ga nateraš da ide u školu, a ne da ga izbacuješ. Tako i ovoj vladi ucenjivanje prekidom pregovora sa Evropskom unijom ništa ne znači – oni i neće u Evropsku uniju. Pogledaj izjave Vojislava Koštunice i njegovih satelita – oni ne žele u Evropsku uniju. I Sonja Liht, samozvani reprezent civilnog društva, majka nevladinih organizacija, koja je kidnapovala evropsko pitanje za sebe i još neke, poziva javnost da se i ona zgrozi na reakciju osam nevladinih organizacija, koja, pri tome, nije tačna. Nastavak te laži koja se protura odvija se u Uvećanju Miše Stoiljkovića na B92. On poziva slušaoce da se uključe u linč koji je započela zgrožena Sonja Liht. Tu se dva puta uključuje Sonja Biserko, koja kaže – ej ljudi, tražimo nastavak pregovora, tražimo da to ne bude monopol vlade, nije tačno da mi tražimo sankcije. Međutim, slušaoci se javljaju i govore kako smo mi izdajnici. I naravno, sledi priča o poželjnoj putinizaciji pitanja NVO sektora.

U ovoj državi zaista postoje antievropski punktovi. To su akademija nauka, crkva, vlada, deo nevladinog sektora kojem su puna usta Evropske unije, ali to su ljudi koji očigledno ne žele tamo. Koštunica je taj koji neće u Evropsku uniju, evo, njegove izjave su otvorene i jasne, neće, ne zanima ga, hoće čovek da završi kao car Lazar žrtvujući se za Srbiju. Oni samo skupljaju dokaze protiv Evropske unije, da pokažu koliko su oni gadni, od Ahtisarija pa na dalje. A Sonja Liht je njihov skutonoša.

Srbija je zemlja čuda. Imaš izbore koji ništa nisu doneli, sve je po starom, nemaš konstituisanu skupštinu, imaš Borku Vučić koja zakazuje, pa ne zakazuje sednicu. Imaš neke pregovore, više ne znaš ko o čemu pregovara i zašto, imaš vladu, nemaš vladu, ali sve nekako funkcioniše, taman do nivoa da čovek teško može da ostvari svoja prava. Ti nemaš ni improvizorijum, nemaš više čak ni iluziju poretka. Bilo je – formiraće se vlada, pa onda to nije moglo, pa je bila tehnička vlada, koja ne može da uhapsi Mladića, ali za neke druge stvari funkcioniše u punom kapacitetu. I oni za sve to ne snose nikakvu kaznu. Pogledaj Parivodića, da li možeš da zamisliš da u bilo kojoj zemlji na svetu dežurni ministar finansija izađe i kaže – iako je odluka o budžetu protivzakonita, mi nismo imali drugi izlaz. Šta treba da se desi da se kaže – novi izbori, koji je to momenat? Šta treba da se desi da kažu – e, sada formiramo novu vladu, jer ovako više ne ide. To nikome više ni ne smeta. Nema ničega, a stvari opet nekako funkcionišu u stanju niskog lebdenja, koje može da traje do u beskraj. Kao da izbori nisu ni održani. Je l’ se sećaš 21. januara, ej, sada je april, kao da izbori nisu ni održani. I onda se pojavljuje Boris Tadić i kaže – ja kao predsednik ću u zakonskom roku imenovati mandatara. To tako smešno zvuči, više ni ne znaš koji je zakonski rok. A imaš i predsednika države koji, kad god se oglasi, ima potrebu da kaže – ja kao predsednik. Koga on to ubeđuje, sebe ili nas da je predsednik države? Pa on je trenutno jedini legalno izabrani predstavnik vlasti u Srbiji. Zašto još uvek i sebe i celokupnu javnost mora da ubeđuje u to.

I pravosudni sistem i sudstvo funkcionišu sami po sebi, kao perpetuum mobile, bez ikakve logike i van svake kontrole. Oni stvarno mogu da donesu odluku da zgrade lete i da na televiziju to bude obična vest, kao što je bila ona Parivodićeva izjava – mi smo uradili protivzakonitu stvar sa budžetom, ali nismo imali izbora. Isto tako na televiziji može da se kaže – Vrhovni sud je potvrdio presudu da zgrade lete i da to opet ne izazove nikakve posledice. Stalno se gradi iluzija normalnosti, a da zapravo ništa nije normalno.

Svetlana Lukić: Komitet pravnika za ljudska prava je zatražio od ministarstva unutrašnjih poslova Srbije evidenciju o ulascima u zgradu MUP-a one noći kada se predao Milorad Ulemek, prvooptuženi za atentat na premijera Đinđića. I kakav je bio odgovor.

Biljana Kovačević Vučo: U emisiji Insajder na B92, onoj prvoj uživo, gostovali su general Milošević i Božović. Tada je prvi put spomenuto da su te noći kada je uhapšen Legija, 2. maja 2004, osim Jočića, Bulatovića, Miloševića i Gurija – ponegde je spominjan i Stojković – u zgradi MUP-a bili i Tijanić, ekipa RTS-a i Aleksandar Nikitović. Sećate se, prvo je procurelo da su Legiju odveli tamo, pa je Jočić to negirao, pa nije bilo beleške, pa je bilo beleške – zavrteli su nas i više se nije znalo šta se tamo dešavalo. Odmah posle ovog Insajdera, mi smo po zakonu o dostupnosti informacija podneli zahtev da nam daju na uvid fotokopiju knjige ulazaka i izlazaka iz MUP-a, jer tamo nije mogla da dođe ekipa RTS-a, Tijanić i Koštuničin šef kabineta, a da se to ne uvede u knjigu ulazaka i izlazaka, kao i koliko su se oni tamo zadržali, pogotovo u noći kada se predaje čovek koji je optužen za ubistvo premijera. I pre nekoliko dana nam je došao policajac sa fasciklom na kojoj piše – hitna dostava. Preko hitne dostave poslali su nam odgovor da te knjige nema, jer postoji interno uputstvo po kojem se na kraju svake godine te knjige zaključavaju, a posle šest meseci komisijski uništavaju. I dobro, mi smo odmah napisali zahtev da nam pošalju izveštaj te komisije i to interno uputstvo. Naravno, oni mogu da skarabudže i izveštaj komisije i to interno uputstvo. To što je nekome bilo jako stalo da nas obavesti o tome da je knjiga ulazaka i izlazaka uništena pokazuje pre svega da su svi zahtevi Srđe Popovića za saslušanje, od Vojislava Koštunice do Aleksandra Tijanića, za ubistvo premijera više nego opravdani i da bez tog saslušanja ostaje velika rupa u utvrđivanju činjenica vezanih za Đinđićevo ubistvo. Ovim se takođe još jednom potvrđuje da postoji čitav niz brisanja dokaza u postupku za ubistvo Đinđića. Permanentno se uništavaju dokazi koji bi mogli da dovedu do otvaranja nekih pitanja koja su jasno uobličena u svesti svakoga ko prati to suđenje. A to što se evidentno uništavaju dokazi o tome šta se desilo u noći kada je Legija uhapšen je predmet krivičnog postupka.

Šta je Tijanić radio u zgradi MUP-a, a šta Aleksandar Nikitović? Njihova upletenost u dogovore sa Legijom bila je senzacija za jedan dan i suđenje za ubistvo premijera će se završiti kao da to nismo saznali. Zahtev da se saslušaju Koštunica i ekipa oko njega takođe je bila vest za jedan dan. Nikitović nikada nije dao izjavu, a Stojković se izdrao na novinara i pitao ga – a jeste li vi te noći spavali kod kuće. To je bio odgovor ministra pravde na pitanje da li je bio u zgradi MUP-a kada se predao Legija. Kao i u slučaju Željka Bodrožića, važno je ostaviti pismene tragove za onaj dan kada će se ponovo otvoriti sva ta pitanja. Treba sačuvati svaki podatak koji pokazuje u kakvoj državi živimo i koji govori o umešanosti ove vlade u ubistvo premijera i u njihovu upletenost u samo suđenje. Oni su odmah rekli da je važno to da se Legija predao – ej, nećemo se valjda sada baviti time gde se on krio, važno je da imamo prvooptuženog. Ne, to nije jedino važno, važno je i gde se krio i ko ga je krio. Gde se krije i ko krije Ratka Mladića podjednako je važno kao i to da se on pojavi pred Haškim tribunalom. Nema tu – nećemo sad cepidlačiti, imamo prvooptuženog. E, pa ne želimo samo prvooptuženog, nego želimo da znamo o čemu ste se dogovarali sa njim.

Svetlana Lukić: Bila je ovo Biljana Kovačević-Vučo, a sada slušate pismo koje nam je stiglo od Svetlane Slapšak iz Ljubljane, dugo je nije bilo. Pismo nosi naziv Glumatanje.

Svetlana Slapšak: Srbija je, kako mi je nedavno rekao sjajni hrvatski režiser, zemlja izuzetnih glumaca. Oči su mu se sjajile, po svaku cenu je hteo da nešto radi u Beogradu. Verovatno i hoće, jer sada se već duže vremena može, a kvalitet se iz Srbije uvek znao prelivati. I dok pravi glumci budu pronosili slavu svoje škole i svoga talenta, javni prostor Srbije će sve više i više ostajati amatersko glumište, na kojem je najteže isterati glumce iz godinama uvežbavane šmire i lažinjanja. Međunarodni sud u Hagu je donedavno bio stecište svega zla protiv Srbalja, bez obzira na očite stručne kvalifikacije i dobar rad u mnogim slučajevima. Kada je napravio nekoliko profesionalnih grešaka i proglašio državu Srbiju nevinom u organizovanju genocida u Bosni i Hercegovini, postao je u srpskoj javnosti objektivan i ugledan. Mali detalj da je Srbija kriva što ništa nije učinila da spreči genocid niko nije uzeo ozbiljno.

Kao svi loši glumci, i srpski javni predstavnici većinom poveruju u svoje uloge i rutinski pokazuju uozbiljeno lice publici takozvane međunarodne zajednice i šipak domaćoj solidarnoj namigujućoj publici – opet smo ih prešli. U takvoj konstelaciji javnoga razumevanja, Crna Gora i Kosovo su izgubljeni umesto da se kaže da je srpska država bila nesposobna da ih primami na ostajanje. U svim pomenutim slučajevima nema nikada pominjanja bilo kakve odgovornosti, sem naravno odgovornosti unutarnjega neprijatelja. Trenutna nepregledna farsa oko formiranja vlade toliko odgovara svima, da se predstava još može igrati nekoliko godina -ako se promeni neka sića od zakona. I u takvoj provali glumatanja kao mentaliteta nije nimalo čudno što su se i na sudu malo ohrabrili, te odbili sve ponuđene postupke advokata porodice Zorana Đinđića, Srđe Popovića, koji bi otvorili uvid u mnogo šire i više krugove umešane u ubistvo premijera pre četiri godine. Kako je mogućno da se iz najviših slojeva odlučivanja niko nije usudio da tu postavi neko pitanje, da utiče na sud – što se inače stalno radi – ili da bar izrazi javno čuđenje nad postupkom suda. Kako da niko od prijatelja ubijenoga premijera, danas na vlasti, nije pozvao Srđu Popovića na savetovanje, nije mu dao podršku, nije indirektno pokazao da nešto nije u redu sa sudskim postupcima, ako je već tako skrupulozan u nemešanju u drugu granu vlasti? Kako je mogućno da nagoveštaj ključnoga preokreta u procesu ostane na marginama, na fronclama neprivilegovanih ostataka javnog mnjenja, umesto da bude na prvim stranama onoga što se u Srbiji zove novinama i televizijom? Možda ne iz zlobe, možda se sve to zaista dešava usled slabe glume, usled navike da su na matinejama svi mamurni, a na večernjim predstavama svi pijani.

Kako god da tumačimo stvari, sve više postaje jasno da je srpski način, odnosno ubeđivanje u očit paradoks putem drske laži i rutinskoga glumatanja preovlađujući model ponašanja, govora i pisanja u javnosti. Ide se na pumpanje najžalosnije otkačenih delova javnosti oko kosovske nezavisnosti. Zgodno bi bilo i za to optužiti onu mitsku međunarodnu zajednicu, no, zrno istine jeste u tome da su se medijski sponzori povukli prepuštajući javnost tržištu umesto da plaćaju i teraju državu da plaća medije da laju i ujedaju istu državu. To je nezavisnost medija, a mediji su, da ponovim dok mi se stomak okreće posle 20 godina ponavljanja, najveći dodatni obrazovni sistem vaspitavanja građanina. To vaspitavanje između ostalog pripremilo bi građane da ne budu samo poslušna i poluslepa publika koja svoje frustracije leči pomoću loših glumaca, u atmosferi naškega samorazumevanja, podupiranja i ačenja.

Svetlana Lukić: U nastavku emisije slušate profesorku Elektrotehničkog fakulteta, Srbijanku Turajlić. Srbijanka Turajlić je u vladi Zorana Đinđića bila zadužena za visoko školstvo.

Srbijanka Turajlić: Na neki način je razumljivo da čitav niz ljudi 1988, 1989, 1990. nije shvatio šta se dešava. Kada prvi put nešto ne razumete, to se može nekako objasniti, ali drugi put više ne može. Prosto ne znam šta je sa ljudima koji mirno srljaju u sledeću katastrofu. Kao da vas neko dva puta vodi u gasnu komoru, prvu ste nekako izbegli, ali vi sada ponovo idete tamo i nadate se da neće biti pušten gas nego voda, da će to biti obično tuširanje. Prošle nedelje sam bila odsutna tri dana i prvi naslov koji sam po povratku videla u novinama bio je – prvenstveni nacionalni interes Srbije je da uništi Ahtisarijev plan. Dakle, stvarno se pitam gde se nalazi jedna nacija, ako za svoj nacionalni interes proglasi uništenje bilo čega. Uništenje nas je dovelo tamo gde nas je dovelo, ali i generalno ne mogu da razumem da je to neko mogao da izgovori. I ako jedan to izgovori, ne mogu da razumem da na to niko ne reaguje, da se svima čini da je to manje-više okej. Ne znam šta se juče desilo u Savetu bezbednosti, da li je naš premijer i tamo objasnio da je uništenje naš nacionalni plan. Na stranu što me niko nije pitao šta je moj nacionalni plan, ali nadam se da čovek tamo nije govorio o uništenju. Postanak nečega je u svakom slučaju bolja varijanta od uništavanja i nestanka. U našem okruženju su uništeni gradovi, spaljena sela. Gledali smo uživo kako deluje reč uništenje.

Političari govore o Kosovu kao o jednoj praznoj ledini, koja predstavlja 15 odsto teritorije nekakve zemlje koja se zove Srbija – o kojoj se takođe ne govori kao da u njoj živi neki narod. Tako imamo veliku praznu zemlju, čijih 15 odsto je druga prazna zemlja. Pitanje teritorije je pitanje svih pitanja. Šta će biti sa ovom zemljom sutra, kroz mesec ili godinu dana zavisi samo od toga kako će se završiti to nesretno kosovsko pitanje. Očekujete da u jednoj ozbiljnoj zemlji ljudi o tome imaju stav. Neko je napisao da mi govorimo o 15 odsto teritorije, ali ne i o 20 odsto živih ljudi, koji žive unutar te teritorije. Niko ne spominje ni hiljade onih nesretnih Srba koji žive tamo, ni oni nikoga ne zanimaju. Ušli smo u potpuno besmislenu retoriku, u kojoj je odgovornost na onima koji ćute. Kada bih bila neka vlast, zabranila bih svakome da uzme u usta reč Kosovo, ako mi ne kaže, od početka do kraja, šta on misli da s time treba da se desi – tamo živi dva miliona i nešto ljudi, imaju takve i takve institucije, s njima se dešava to i to, predlažem da se uradi šta god. To objašnjenje mora da ima početak i kraj i dok god mi budemo dozvoljavali da se neko igra sa našom sudbinom u praznim frazama, potpunoj retorici – tu mislim na obe demokratske stranke – mi nemamo čemu da se nadamo. Trebalo je 15 godina da ova zemlja skupi 5,13 odsto građana, ali to nije dovoljno. I oni su nešto zatajili po pitanju planova.

Svi se bavimo prošlošću i ne želim da pobegnem od toga, ali ne možemo se ni samo time baviti. Moramo se negde kretati, pa se u hodu baviti i time. Očekujem od LDP-a da izađe sa nekim konkretnim predlozima, možda oni ne budu usvojeni, ali hajde makar da vidimo da postoje neki konkretni planovi koji neće biti – ne dam, neću, ne valja, nego će biti – hajde, zasucimo rukave, pa uradimo to i to. Besmisleno je ovo sedenje i čekanje hoće li Rusi staviti veto. Samo još da zapevamo – spasiba Rusija. Ne verujem da će se tu bog zna šta desiti. Sa moje inženjerske tačke gledišta, to sa Rusijom je samo dizanje uloga, čiju cenu će na kraju neko morati da plati. Nedopustivo je da jedna zemlja sedi skrštenih ruku i čeka hoće li neka druga zemlja da joj učini milost ili da joj udari šamar. I onda to mora da počne da liči na 1988. Potpuno je strašna ova promena naziva ulica u Novom Sadu, a još je strašnije što građani Novog Sada nisu blokirali grad i rekli – ne može. I opet ćemo doći u situaciju da, kada kritična masa shvati da treba da reaguje, više neće imati gde da reaguje. Kao u nesretnoj priči o onom pastoru, kada su počeli da odvode Jevreje, pa on nije reagovao, pa su odvodili sudije, pa on nije reagovao, pa kada su došli do njega, on se okrenuo i više nije bilo nikoga. Postoje stvari na koje morate reagovati odmah i odlučno. Kada je 1988. neko menjao nazive ulica, vama nije bilo jasno čemu to vodi, ali kada se to ponovo uradi kroz 15 godina i ulici se da naziv Heroji sa Vučja – vi morate biti užasnuti. To se dešava u trenutku kada se sudi Škorpionima i kada je zemlja u Hagu osuđena za nesprečavanje genocida. Ako to nije problem tehničke vlade i predsednika države, onda mora postati problem građana. Sutradan po donošenju presude u Hagu, sve novine su izašle sa naslovima – Srbija oslobođena optužnice, Srbija nevina. Ako nema nikoga ko bi progovorio – ljudi, ovo je falsifikat, onda smo mi društvo sa ozbiljnim problemom. Gde su dekani pravnih fakulteta, mislim na one koji još nisu u zatvoru, da kažu – čekajte, gospodo, naše novine nisu dobro pročitale ovu presudu, ona zapravo glasi drugačije. Ne znam, moram priznati da mi je vrlo teško da pričam sa tobom. Posle našeg poslednjeg razgovora jedan prijatelj mi je rekao – znaš, slušao smo te i posle toga što si rekla, mogao sam samo da otvorim prozor i skočim. Stvarno ne želim da zvučim beznadežno, ali mi smo, kako bi to moja deca nazvala, u bedaku iz kojega očigledno niko ne zna da izađe.

Svetlana Lukić: A 5,13 odsto koje nikada pre nismo imali? Hoću da kažem da se to ipak nekako materijalizovalo.

Srbijanka Turajlić: Slažem se, ali računala sam, ako nam je potrebno 15 godina za 5,13 odsto, mi nećemo stići do 100 odsto ni za sto godina, a dotle će nam ovih 5,13 verovatno odumreti. Taj rast mora nekako da se ubrza, a nisam sigurna da možemo da ubrzamo rast ako ne uspostavimo dijalog, a plašim se da jedan broj ljudi više ne može da uspostavi dijalog.

Svetlana Lukić: To je zato što su teme takve da čine dijalog nemogućim: da li se Srebrenica desila, da li je Kosovo naše. Dijalog je moguć na teme kao što su: kako da izgleda univerzitet, poljoprivreda i tako dalje.

Srbijanka Turajlić: Tu si u pravu, ali možda bismo mogli da pokušamo da otvorimo te moguće teme. Srebrenica se, naravno, dogodila, sada imamo crno na belo, presuđeno je da se dogodila. Ali ako trenutno nisam u stanju da uspostavim dijalog sa Srbijom o Srebrenici, da li je možda izlaz da kažem – okej, hajde da u narednih šest meseci pokušamo da otvorimo dijalog na neku drugu temu. Godinu dana ne uspevamo da nateramo naš pregovarački tim da nam precizno definiše šta oni podrazumevaju pod time – više od autonomije, manje od nezavisnosti, da to prevedu na razumljiv jezik. Taj status je samo okvir u kojem će se dešavati realni život, a mi nikada nismo seli da razmislimo kako taj realni život treba da izgleda. Da smo skicirali taj realni život, bio bi nam jasan i status. Mislim da tu negde ova strana okupljena oko Peščanika ima ozbiljan problem. Umesto što upadamo u sopstvene frustracije i postajemo netolerantno ratoborni, možda bismo mogli da pokažemo više tolerancije i preduzimljivosti. Suviše se bavimo kritikom onih koji vladaju, a premalo planiranjem onoga što bi moglo biti. Meni se, na kraju krajeva, uvek dešava da se cela stvar završi sa – rekoh i dušu svoju spasih, a to nije dovoljno. I što je najlepše, imam utisak da nedovoljan broj ljudi na nevladinoj sceni ima tu muku zbog sopstvene neučinkovitosti. Imam utisak da je nevladina scena u velikoj meri zadovoljna sama sobom i time što radi.

Neko je ovih dana rekao kako će Evropska unija slomiti kičmu na Srbiji. Da li mi želimo da bilo ko na nama slomije kičmu, pa koja je to morbidna želja. Drugo, da li nama može biti dobro ako je neko na nama slomio kičmu? Opet je zavladala filozofija – da komšiji crkne krava. Da li se taj komšija zove Ahtisari ili Evropska unija potpuno je svejedno, ali Srbija ne može da prosperira tako što će nekom da crkne krava. Možda je sada trenutak da kažemo – hajde da zaboravimo sve što je bilo i da vidimo kako Srbija od ovog trenutka pa na dalje može da prosperira. Ratko Mladić može biti deo šire agende, ali hajde da počnemo da radimo i neke druge stvari, pa ćemo se povremeno vraćati i na Mladića. To vam je kao kada radite nekakav složeni projekat. U tom poslu postoje jednostavni delovi, ali uvek postoji i neka koska. Onda rešavate ove jednostavnije delove, pa se to malo zavrti, pa nešto počne da se rešava, pa se polako sklapa slika i odjednom, kada sve oko tog nejasnog i teškog dela počne da radi i svi točkići se vrte i zadovoljno pevuše – on se reši sam od sebe.

Svetlana Lukić: Hteli smo da pokrenemo pitanje da li je dobar postupak vlade to što je dala koncesiju Špancima za izgradnju autoputa. Bojan Kostreš i Bojan Pajtić su najavili protest Vojvođana i tako dalje. To je jedan poslovni poduhvat u koji je naša zemlja ušla i mi želimo da vidimo da li je to u redu ili nije. Ali dođavola, već danas imate ministra za kapitalne investicije, koji kaže – to je dobar potez, jer je Španija sada počela da se buni zbog nametnutog rešenja kosovskog pitanja. Dakle, on nama sugeriše da je davanje koncesije Špancima politički gest. Onda to prestaje da bude dobar ili loš poslovni potez i postaje davanje mita španskoj vladi zbog Kosova.

Srbijanka Turajlić: Ne, vi na to objasnite gospodinu Iliću, odnosno novinama koje možda ne znaju da Španija ima problema sa Katalonijom, a ne sa koncesijom za autoput. A Kostreš i Pajtić su propustili da mi odgovore sa čijim novcem je izgrađen taj autoput, da li sa vojvođanskim ili sa novcem ove države ili sa nekim trećim novcem, možda od šverca cigareta. Razumete, niko od njih nije otvorio tu priču do kraja, a mi nemamo javnu scenu koja bi ih naterala na to. Taj autoput se gradio deset godina, otvaran je sedam puta, nema nijedne vlasti koja ga nije otvorala, moraju da postoje neki papiri, hajde da ustanovimo koliko je zaista koštao taj put i odakle je došao novac. Ako je novac došao iz Vojvodine, ona jedina ima pravo da ubira putarinu i u tom slučaju ja dajem punu podršku gospodi Kostrešu i Pajtiću. Ako je novac došao iz cele Srbije i ako će ubiranje putarine od strane Španaca doprineti da se putevi grade i u ostatku Srbije, spremna sam da stanem na ovu drugu stranu, bez ikakve politike. Dakle, to je zaista pre svega ekonomsko pitanje – ko je i sa čijim parama izgradio put. Kostreš i Pajtić ovo pitanje pretvaraju u političko. Ali da ne počnemo i mi da otvaramo afere.

Mlađan Dinkić jedan od najpogubnijih ljudi koji su se ikada pojavili na političkom nebu Srbije, sa tom svojom gomilom besmislenih afera koje možda jesu, možda nisu, sa otkrivanjem jedne, druge, treće mafije, kako mu je kada izborno ili postizborno zgodno. Njega niko nikada nije pozvao na odgovornost, a to što on radi je zaista ravno kriminalnom činu prema celoj zemlji. Opšti nivo kulture i svesti u društvu je srozan dovoljno nisko da je ono počelo da se hrani aferama. Volela bih da imamo jednu nevladinu organizaciju koja se time bavi, a ne jednu Vericu Barać koja pokušava, pokušava, pokušava i nema nikoga da je podrži.

Svima je laknulo što postoji Kragujevac, jer onda se priča o Kragujevcu i ni o čemu drugom. Akademska scena se ponaša kao da joj se na koži pojavio čir, pa ćemo mi da ga očistimo, ostatak kože nije zahvaćen, sve je lepo i krasno. Statistički je nemoguće da imate 80 državnih fakulteta u Srbiji, ne govorim o tome koliko ima privatnih, i da su svi oni savršeni, sem jednog pika u kojem je dve trećine zaraženo. Bila sam u Lisabonu na konvenciji Evropske asocijacije univerziteta, koja je priprema za ministarski sastanak u Londonu i svi su mi postavili pitanje – šta se dešava sa korupcijom na univerzitetu u Srbiji. To je nešto što je odjeknulo, ali ta jedna afera se može prevazići. Plašim se da ako izbije još jedna, više se nećemo oporaviti, drugu aferu vam niko neće oprostiti. Važno je da se povede razgovor o tome šta se dešava na univerzitetu. Novine pišu da u Nišu postoji neki ispit na završnoj godini koji niko ne može da položi, pa svi prelaze u Kragujevac. I svi osuđuju prelazak u Kragujevac i iz toga izvlače pitanje o korupciji, a niko ne postavlja pitanje kako je moguće da postoji ispit koji niko ne može da položi. Niko ne postavlja pitanje šta na univerzitetu u Nišu traži čovek kod kojeg nijedan student ne može da polože ispit. Problem je u tom čoveku, a ne u odlasku u Kragujevac.

Problem neprolaznosti ispita rađa korupciju. Kada 92 odsto naših studenata izjavi da bi prihvatilo korupciju, oni time kažu – da, kupio bih ispit kod profesora kod kojega je prolaznost tri odsto, jer ne želim da izgubim tri godine svog života, a da ništa pametno ne naučim i njemu dozvolim da se nada mnom iživljava. To oni zapravo hoće da kažu. Etičkim kodeksom se zapuštena situacija neće rešiti. To je kao kada zidate novu građevinu, koja u projektu ima predviđen lep i moderan sanitarni čvor, ali vi nemate tekuću vodu nego nekakav zapušeni sengrup. Odluka o tome da treba da imate čiste toalete neće rešiti vaš problem. Tu se prvo moraju zasukati rukavi, a onda se može donositi odluka kako će se to održavati ubuduće. Ostaje nejasno i zašto je ta prosvetna mafija razotkrivena baš sada. Ne razumem ni kako je moglo da se desi da rektor univerziteta u Kragujevcu iz novina sazna da su mu pohapsili profesore. Gde je Konus, Konferencija unizverziteta Srbije, da zauzme neki stav, da kaže – čekajte ljudi, rektor univerziteta ne može da saznaje takve stvari iz štampe ili od portira koji će mu javiti da je došla marica i odvela još dvojicu. Prosto, to ne može tako da se radi.

Najozbiljniji vid korupcije na univerzitetima u Srbiji je: ja tebi – ti meni. Nisam sigurna da su svi ovi ljudi primili novac, neki verovatno jesu, ali kod većine je to bilo – daj, učini za onog mog. Većina ljudi misli da je to u redu. Na mom fakultetu, koji važi za najbolji fakultet u zemlji, 1996. je ustanovljeno da je 17 profesora popravilo ocenu jednoj studentkinji zato što je bila u vezi sa osamnaestim od njih. Kada se otvorila ta afera, jedan broj profesora je priznao da je nije video između prve i popravljene ocene, a neki su tvrdili da su je dodatno ispitivali u kabinetu. Njoj su vraćene stare ocene, podstrekač je suspendovan, ne zna se zašto joj on nije popravio ocenu, a ostali su ispali potpuno nevini. Onda se promenilo rukovodstvo, pa je ovaj suspendovani vraćen i sada je direktor Zavoda za fiziku. Pojela maca, i niko ne misli da je to bila jedna od najvećih bruka koja se na ovom fakultetu ikada desila. Ne sumnjam da se ista stvar dešava i dalje, jer prolazi nekažnjeno. E, od momenta kada vi poklanjate ocenu mom sestriću, rođaku, komšiji, bratancu do momenta kada primite novac za to je vrlo mali korak. Nema tu velike razlike, sem što onoga poznajete, a ovoga ne poznajete. Njega 500 evra košta činjenica da ga vi ne poznajete i da ne poznajete nikoga ko njega poznaje. Pokušala sam da o ovome razgovaram sa kolegama, rekli su mi, po običaju, da sam ja luda, jer kao valjda je jasno da tu postoji razlika. Popričajte sa kolegama na Medicinskom fakultetu o tome kako polažu deca njihovih kolega, koja će nas jednoga dana lečiti. Ako ostanemo samo na Kragujevcu, sa gledišta ozdravljenja univerzitetske scene u Srbiji, kao da se ni Kragujevac nije desio, ništa se neće promeniti.

2002. Evropska asocijacija univerziteta je obišla sve univerzitete u Srbiji i rekla – imate visok stepen netransparentnosti. Netransparentnost i transparentnost su reči koja se u Evropskoj uniji koriste za korupciju. Način da se to spreči je da ukinete usmeni ispit, koji se svuda u svetu postao relikt prošlosti. Ali ne, mi govorimo o uvođenju kamera na ispite. Stvarno bih volela da znam ko će to da snima, ko će da pregleda te trake, da li mi očekujemo da kada student dođe da diplomira, nesretni šef studentskog odseka koji mu sređuje prijave sedi u nekoj videoteci i pronalazi sve trake na kojima je dotični student i gleda da li je on stvarno položio te ispite. Zaista ne razumem taj pristup. Ne vidim ni da se bilo ko pozabavio nabavljanjem kamera. Mi nemamo želju da napravimo sistemska rešenja. Kada bi ova vlast imala želju da napravi sistemska rešenja, oni ne bi sedeli na pijaci poslednjih mesec dana i trgovali ministarstvima. Kada na televiziji vidim likove poput Milorada Vučelića imam problem, jer to nije Dan posle, to je Dan pre. Kada ovi promene naziv ulica u Novom Sadu, i to je Dan pre i mi nikako da dođemo do toga Dana posle. Ova vlada nas je temeljito vratila u Dan pre. Nemam nameru da pravdam prethodnu vladu, ali ona nas je bar držala na ivici noža 5. oktobra, pa nikako da nas prebaci u šesti. Ova vlada nas je vratila u četvrti. Očekujem nove, neopterećene ljude, koji nisu u šancu. Mi smo svi u šancu već 15 godina, gledamo se iz rovova, neću reći preko nišana, i teško da mi možemo prokopati prolaz od jednog do drugog rova. Očekujem da se pojave novi ljudi i sve nas počiste sa scene.

Svetlana Lukić: Dok čekamo one koji će da nas počiste, slušaćete i dalje Peščanik koji eto, uvek pada, da li božijom voljom da ili uprkos njoj, na Veliki petak. Ove godine je Uskrs ekumenski, istoga dana ga slave svi hrišćani. I Jevreji danas slave Pashu, iz koje je Uskrs i nastao. Na Veliki petak često razgovaramo sa Mirkom Đorđevićem. Pre toga jedna mala vest, koja kaže da je ovaj Uskrs veoma srećan dan za vladiku braničevskog Ignjatija, jer je šumsko gazdinstvo iz Despotovca odlučilo da manastirima iz ovog okruga vrati šume, mnogo šume, 7.000 hektara. Vladika Ignjatije je tim povodom rekao da su te šume uvek bile crkvena imovina, samo je privremeno njima gazdovala država. Slušate Mirka Đorđevića.

Mirko Đorđević: Najpre bi trebalo reći da smo uoči velikog praznika, koji bi trebalo da bude, po svom simboličkom značenju, dan mira i buđenja ljudske nade u obnavljanje života. Uoči ovog dana, prvi put imamo demonstracije u Kragujevcu na kojima stotine ljudi protestuju protiv vladike šumadijskog i traže da ih primi i patrijarh Pavle. Patrijarh neće da ih primi i situacija je, blago rečeno, napeta. A o čemu se radi? Neko se u crkvi usudio da izvrši neke male liturgijske reforme. U službi u uskršnjoj liturgiji ima veoma neugodnih mesta. Ima jedno mesto – sačuvaj me Bože od poganih i prevrtljivih, tvrdovratih Jevreja. To je jedan antisemitski ton i druge hrišćanske crkve su davno povukle takve stvari iz liturgije.

Pokušalo se da se u liturgiji izmeni i deo sa carskim dverima. To je ona zavesa na ikonostasu koju sveštenik u toku službe više puta zatvori, pa je opet otvori, pa izađe, uđe, koja simbolički znači da se crkva, vladalac i prvosveštenik odvajaju kao sveti od ostalog naroda. Sada je reformatorima, hvala Bogu, palo na um da bi tu drevnu praksu trebalo promeniti. Pokušalo se i da se neka mesta u liturgiji skrate, jer nemaju nikakve veze ni sa pravoslavljem ni sa hrišćanstvom, nego su ostaci nekadašnjeg vizantijskog, carsko-dvorskog političkog rituala. Taj ritual narod apsolutno ne razume. Zanimljivo je da ovaj mali pokušaj promene izazvao pravu buru. Nadajmo se da će se ona smiriti, mada se najavljaju protesti još većih razmera odmah posle Uskrsa.

Crkva je u ovim žalosnim zbivanjima minulih 15 godina bila ne samo svedok nego i saučesnik u svemu što se zbivalo, pa i u onome što je najgore, a to su ratna razaranja, blagosiljanje oružja. Setite se preosvećenog Filareta, vladike na tenku. Izgleda da crkvu počinje da stiže njena prošlost. Kada se u našoj crkvi kaže – nemoguće su reforme i revolucija u crkvi, to je besmislica. Nijedna se ustanova u Evropi nije toliko često i toliko mnogo reformisala i menjala kao crkva. Imala je kanonske reforme, dogmatske, ekleziološke, liturgijske. A kod nas, kada se neko usudi da makar nešto malo promeni u značenju, obredu i kultu, to izaziva revolt. U tom smislu sam čitao i ovogodišnju poslanicu patrijarha Pavla. U njoj nema neke velike novine, naglašava se vrednost Uskrsa kao velikog simbola obnavljanja života. Međutim, ima nekoliko tonova koji će zbuniti. Na početku poslanice se naglašava da se ove godine Uskrs datumom poklapa i sa rimokatoličkim, pa i sa jevrejskom pashom iz koje je on zapravo izveden, ali već u sledećem pasusu taj je momenat narušen vrlo ozbiljno, jer se ističe da kao što je nekad sinedrion, to su vrhovne jevrejske starešine, Hrista gonio i dao ga Rimljanima, tako izgleda da i danas postoji neki novi sinedrion, koji je deo zavere protiv nas Srba. Amerikanci, Evropa i Jevreji su ponovo za sve krivi i taj mi se momenat nimalo ne sviđa. Drugi momenat koji je u poslanici nepotrebno prenaglašen jeste onaj u kojem se osipa verbalna paljba protiv globalizacije. Globalizacija je svetski proces koji traje godinama, prevedeno na drugi jezik ona znači modernizacijski proces u koji se valja uključiti. Postoji treći elemenat koji će mnoge naljutiti: ističe se pravedna presuda Međunarodnog suda pravde u Hagu. Mislim da ovakvi tonovi u uskršnjoj poslanici nikako nisu dobri. Crkva je trebalo da ukaže da je globalizacija svetski proces i da je vreme da se uključimo u evropske tokove zajedno sa drugima i drugačijima ili, kako se ovde kaže, inoslavnima.

Evo, ovi koji protestuju pred Patrijaršijom nose parole na kojima piše – nećemo vladike koji nas vode u rimokatolicizam. Ponuđen je već jedan odgovor koji mi se ne sviđa, obrazovana je u crkvi neka liturgijska komisija koja, iz prvog saopštenja se vidi, nema hrabrosti da se suoči sa činjenicama nego tvrdi – ipak ćemo mi u liturgijskoj praksi, u bogosluženju, zadržati tradiciju naših predaka. Ta tradicija je puna uzvišenih momenata odanosti veri Hristovoj, ali je puna i stranica koje je davno trebalo precrtati i zaboraviti.

U poslanici se pošlo od teze da mi kao narod i kao država ni za šta nikom nismo krivi, mi smo večita žrtva i mi smo oni za kojima, kao nekada za Hristom viču – raspni ga, raspni ga. Međutim, ja mislim da je to izbegavanje odgovornosti. Nismo mi nevini ni kao država, to je trebalo da bude istaknuto u poslanici, ni kao narod, pa ni kao crkva. Pazite, taj kult žrtve kod nas nije nešto novo, on prvo sledi iz kosovskog mita koji je oblikovan prema sakralnom scenariju svete večere, gde je Hristos žrtva. Međutim, u našoj crkvi akcenat je pomeren sa Hrista i njegovog stradanja za sve ljude na našu naciju kao žrtvu. Kult žrtve je izabran zato što se pomoću te zamene izbegava svako suočenje sa odgovornošću. Setite se, i premijer Koštunica se u sinagogi služio istim floskulama: postoje u svetu samo dva naroda stradalnika i mučenika, to su Jevreji i Srbi. To je politička manipulacija i ona me veoma brine. Trenutno imamo, znate, jednu vrlo čudnu situaciju u Beogradu. Sve nade se polažu u Rusiju, služe se molebstvija Putinu, jednom autokrati, njegove se slike nose na zborovima, zaziva se Božiji blagoslov za njega. Mi danas živimo jednu vrstu rusofilstva, slovenofilstva koje je anahrono, a pomalo i smešno.

Godine 1860, upravo je knez Miloš umro, ruski slovenofili su na čelu sa glasovitim Homjakovim, njih 11, sročili jednu poslanicu Srbima. Ona je u Lajpcigu odštampana te godine i doneta u Beograd. U toj poslanici postoje note koje se baš danas vrte i ponavljaju – Srbin i pravoslavlje su isto, ne može drugačije biti. Drugo, čuvajte se, vi Srbi, ne samo katolika i protestanata, nego lažnih ideja zapada, čuvajte se demokratije, parlamentarizma evropskog i ostanite samo uz svoju domaćinsku ideologiju i mitologiju, a sve što je sa zapada trulog zlo je i naopako i nosi vam propast. To je vrlo zanimljiv dokumenat, štampan na francuskom i na srpskom jeziku u Lajpcigu daleke 1860. Visoka delegacija donela je to u Srbiju očekujući da će svi Srbi prigrliti te ideje. U kneževini Srbiji, te daleke 1860, samo su Jovan Ilić i nešto liberala bili jedno vreme oduševljeni tom poslanicom Srbima, a znamenita imena srpske inteligencije onoga doba prepoznale su u toj deklaraciji veliko zlo koje se Srbima nudi, da ih neko stavlja pod skut jedne imperijalne, ruske politike i odvaja ih od zapada. Mlada je kneževina već te godine bila izabrala put prema zapadu sa knezom Mihailom i kasnije knezom Milanom. Protiv ove deklaracije ustali su Đura Daničić, verni, mladi, obrazovani učenik Vuka Karadžića, koji je žestoko napao ovu ujdurmu, i tvorac srpske moderne istoriografije, veliki Stojan Novaković.

Ja se sada pitam, zašto danas u Beogradu, u Akademiji nauka živog čoveka nema, osim nekih izuzetaka, da kaže punu istinu o tome o kojem se slovenofilstvu tu radi, da li se radi o bratstvu slavenskih naroda, o pravoslavlju kao veri ili se radi o jednoj politici koja Srbima nudi odvajanje od evropskih tokova, a Srbija je taj evropski tok i put izabrala još u doba prvih Obrenovića. Dakle, to je ono što mene brine, što trenutno u Beogradu imamo slovenofilstvo Homjakova i publiciste Dostojevskog, ne velikog pisca Dostojevskog, nego onog Dostojevskog koji je tvrdio 25 puta u svojim spisima – ranije ili kasnije Carigrad će biti naš, zapad je truo, nema nikakvu vrednost, globalizacija je zlo. A mi smo danas baš tu.

Svetlana Lukić: Da, prošle nedelje je ruski ambasador bio gost na tribini Nomokanona, čija je prva tribina najavljena kao – 10 godina od oslobođenja Srebrenice. Ambasador je morao znati gde ide kada je otišao na Pravni fakultet.

Mirko Đorđević: Poštovani elitni diplomata, gospodin Aleksejev, me je iznenadio. On je do sada bio poznat po velikoj opreznosti, ja sam ga više puta slušao, tako da me je to iznenadilo. Mnogi ne znaju da osim te Rusije, čiji se predstavnici iz Dume pojavljuju sa harmonikama na Trgu Republike i igraju kazačok i pevaju, postoji jedna druga Rusija, mlada i demokratska, koja je okrenuta Evropi. Te Rusije nema u Beogradu i svi su zaboravili veliku rusku literaturu i filozofiju, velike tekovine ruske. Nama Rusija treba da bude bliska, ali sa svojim univerzalnim, evropskim duhom. Večita je to i njihova muka da li će to ostati neka autokratska imperija, komunistička ili predsednička, svejedno, ili će to biti jedna zemlja koja ima šta da ponudi u riznicu svetske kulture i Evrope. Kada vi u Beogradu dajete publicitet Žirinovskom, vi ne znate da je to danas minorna politička partija. Kada se ovde neki Edička Limonov predstavljao, primio ga je i Milošević na kanabeu, kao veliki pisac ruske zemlje, nije se znalo da je to minorna politička figura koji ima nacionalboljševičku, profašističku stranku sa malo pristalica. U Beogradu se Dugin i Prohanov čitaju kao neki mislioci, a niko ne čita velike ruske umove koji zaista imaju šta da nam kažu. Dakle, te Rusije nema i to ozbiljne Ruse ljuti u Beogradu.

Pogledajte držanje Rusije u ovim razgovorima o Kosovu i sve ovo o čemu govorimo lepo će se videti. Nije stvar u tome što je Rusija predložila da se i dalje razgovara, to je u principu u redu, uvek treba razgovarati još jednom, pa još jednom. Stav ruske državne politike će na kraju biti pragmatičniji i konstruktivniji, na dobro i Srba i Albanaca na Kosovu, jer će Rusija, kao i svaka država, braniti svoje interese. Koštunici su usta puna prizivanja Rusije. To je neoslovenofilski ton za unutrašnju upotrebu. Proces rešenja kosovskog pitanja je odmakao tako daleko da je zaista naspelo vreme da se potraži neko održivo rešenje, a ne da bude po nečijoj želji samo albanskoj, samo srpskoj. U ponuđenom Ahtisarijevom predlogu ni Albanci nisu dobili mnogo. Dobiće neku vrstu nezavisnosti pod strogom kontrolom u svim segmentima. Ko je pažljivo pročitao Ahtisarijev papir i pogledao šta je tu ponuđeno našoj crkvi, mora biti zadovoljan. Jemčeno joj je, kao u svim modernim državama u svetu, neotuđivo i ničim ometano pravo da ostane i kao arhiepiskopija pećka u Peći i kao raško-prizrenska eparhija i jemčena joj je zaštita. Ali ovde se igra jedna dosta naivna politička igra između dela episkopata i vrhuške oko Koštunice, a to je – nama je Kosovo dobro došlo da makar odlažemo stvar, a posle lako možemo da kažemo – pa nismo mi krivi, učinili smo što smo mogli, privukli smo čak i Rusiju da se za nas bori, ali su krivi, zna se ko, izdajnici od Vidovdana i Vuka Brankovića do dana današnjeg. To je priprema terena za ono što će uslediti. Ono što mene zanima u vezi sa Kosovom, to je održivi oblik te zajednice.

Naši ljudi na Kosovu, Srbi, su u velikim nevoljama, izloženi su šovinističkim napadima i zaista nemaju slobodu kretanja. Da nema tih međunarodnih snaga, doista ne bi mogli da opstanu. U očajanju, umesto da traže neki izlaz, da se uključuju u kosovske institucije, kao što su se vekovima naši preci uključivali u institucije otomanske države, oni pribegavaju nečem što je i antihrišćansko i tuđe: kopaju grobove svojih, hoće da nose njihove kosti sa sobom. Evo, televizija je prikazivala. Znači da neko sa njima manipuliše. Vidljivo je tu još nešto, da vrhuške političke iz Beograda ne brinu o živim ljudima nego brinu samo o teritorijama. Jedini izlaz je da prihvate realno stanje stvari. Srbi će biti drugi narod, naš jezik će biti drugi zvanični jezik, crkva će biti potpuno slobodna. A ćosićevsko-miloševićevska politika traktorskih prikolica je već pomogla da se broj Srba u Hrvatskoj svede na tri odsto. Mi smo danas na Kosovu fizička manjina i ne možemo tražiti da Kosovo bude naše, jer je Kosovo i albansko. Kada mi kažemo – to je sveta naša zemlja, to je naša kolevka, tačno je, dole je kolevka naše države i naše crkve, sve je to tačno. Svaki Albanac razuman će vam odgovoriti – slažem se ja s tim, ali ni mi nemamo drugu zemlju i nama je ta zemlja sveta, ni mi nismo došli iz Indonezije, nego tu živimo vekovima, kakvi smo, takvi smo. Ali malo se ovde vodi računa da se neki duh zajedništva probudi. Politika je isuviše ozbiljna delatnost da bismo je smeli prepustiti samo trećerazrednim političarima. U Srbiji je ovo nažalost čest slučaj. Neprekidno gospodin Koštunica i njegove mudre sove od savetnika ponavljaju kako nama Albanci uz pomoć Ahtisarija otimaju 15 odsto državne teritorije, a oni delom i faktom nude iz dana u dan Rusima ostalih 85 odsto državne teritorije. Evo, Nikolić kaže – mi ovde treba da pustimo Ruse, ekonomski, politički, vojno, na svaki način.

Reći ćete da sam opterećen istorijom, priznajem, jesam. Godina 1907, aneksiona kriza, velike sile su se odlučile da Bosnu uzmu Turskoj i da je daju Austriji, to znamo, je li tako. U Beogradu sve vri, narod je na nogama, traži oružje da ide u Bosnu. Veliki pisac Branislav Nušić na belom konju obilazi grad i na belom konju ulazi u zgradu Narodnog pozorišta. Traže oružje da idu u rat da spasavaju Bosnu, jer je Bosna srpska. Kralj Petar donosi odluku da ministra predsednika, to je Nikola Pašić, pošalje u Rusiju da vidi može li se od Rusije dobiti neka nada. Da bi delegacija bila još autoritativnija, u nju ulazi i naslednik zvanični prestola, princ Đorđe Karađorđević, kasnije je lišen tog prava. Princ Đorđe u svojim memoarima priča ovakvu scenu, ljupku i briljantnu. Otputovali su ministar predsednik srpske vlade i on u Rusiju. Primio ih je sam car lično i rekao im sledeće – mladiću, recite ocu, Rusija će izdati saopštenje, Rusija će učiniti sve što može da zaštiti srpski narod u Bosni, Rusija je dušom i srcem na vašoj strani, ali imajte na umu da Rusija nema nameru da presuđuje o tome, nego će Bosna biti austrijska. Međutim, završetak je još ljupkiji. Kraljević prestolonaslednik i predsednik Pašić vratili su se u Beograd, koji i dalje vri. Šta ste uradili u Rusiji, hoće li kozaci doći da jurišamo preko Drine? Na to mudri Pašić kaže kraljeviću – visočanstvo, vi ste čuli šta nam je car rekao, ali nemojte to govoriti narodu. I naravno, mi znamo kako se stvar završila, Bosna je potpala pod vlast Austrije. Ono što mene danas plaši sa nama na Balkanu i u odnosima sa Rusijom i zapadom je to večno ponavljanje istih matrica, tu je problem.

Uskrs je zaista veliki praznik, jer sadrži jedan simbol koji u čoveku budi nadu u trajanje i nije čudo da se on poklapa sa prolećem koje obnavlja život, jer suština Isusove poruke je ta – pustite mrtvima da sahranjuju mrtve, ja sam došao da život pobedi i da traje. Hrišćanstvo nije religija smrti, stradanja, asketizma, hrišćanstvo je religija ljubavi. Stoga Uskrs uvek doživljavam kao veliki dan, koji čoveka poziva da se opomene jednog paradoksa, koji svaku ljudsku zdravu prirodu uznemirava – ko smo, šta smo, odakle dolazimo, kuda idemo i postoji li tako veličanstvena misao, koja čoveku nudi izlaz u besmrtnosti. Vaskrsenje, molim vas, to hoću da naglasim, ne treba bukvalno razumeti kao čovek je umro, pa posle tri dana hoda, vratio se kući. Sveti oci i učitelji crkve kažu – niko se nije otuda vratio da nam priča, niko. Vaskrsenje ima jedan drugi smisao, pogubljen je Isus, razapet, apostoli se razbežali, posumnjali su. Odjednom se u njima počela događati neka telesna promena, to je jedini argument koji nudim. Mi osećamo kako nam srca lupaju, gore nam srca, nadamo se da to još nije tako tragično i da ima života i dalje, i to su oni putnici koji idu u Emaus. Setite se Rembranta kako je to prikazao. E, ta nada velika, to je vrednost vaskrsenja. Kod nas nažalost ima političke zloupotrebe i biblijskog predanja i jevanđeljskih poruka, a crkva nam je tako zagazila u politiku da se ja pitam koji je to čovek potreban i kakav, a biće sigurno takvog, koji će izvršiti neki obrt i vratiti je tome da bude crkva, a ne nacionalna institucija koja služi ovom ili onom režimu.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik, govorili su Željko Bodrožić, Mirko Đorđević, Biljana Kovačević-Vučo i Srbijanka Turajlić. Njih dve su nekoliko puta svoje rečenice završile sa ne znam, ne znam, ne znam, rečima kojima sve više naših sagovornika završava svoje misli. Dakle, vidimo šta je, ali ne znamo šta da radimo. Ko od nas čeka rešenje, taj se moli u pogrešnoj crkvi. Naša uloga je da stanemo, malo razmislimo, analiziramo i eventualno nagovestimo. Ko hoće drugu robu, moraće da je potraži u drugoj radnji.

Emisija Peščanik, 06.04.2007.

Peščanik.net, 06.04.2007.