Spikerka TV Dnevnika: “Poslanici su doneli rezoluciju…” Ana: “A hoće li i da je odnesu?”
Gornja epizoda nije se odigrala ovih dana, nego 1977, kad je Ana imala četiri godine, ali je pitanje više nego umesno. Treba slušati decu, jer vide ono što mi ne vidimo: da je car ustvari go, a da nas mađioničar vara dok mu gledamo u onu ruku kojom nas zamajava. Deo naslova ove kolumne dugujem Vojinu Dimitrijeviću (hvala Vojine!), to jest naslovu njegove sjajne knjige “Silaženje s uma”, koja to silaženje marljivo prati od početka devedesetih pa do kraja 2006. Istorija se, međutim, zgušnjava, pa bi se godina koja je za nama mogla s punim razlogom opisati u isto tako debeloj i zanimljivoj knjizi.
Na primer: Velji Iliću i “Njegovima” pre godinu dana nije nimalo smetalo što su parlamentarni izbori raspisani za 21. januar, drugi dan Sv. Jovana zimskog. Sad se u napadu hinjenog religioznog ludila raspomamio, grdi i psuje, a sve zato što je prvi krug predsedničkih izbora zakazan za 20. januar, njegovu krsnu slavu. Pa zar mu nije lakše da porani, ode na jutrenje, glasa, pa se vrati za slavsku trpezu? Mnogo lakše nego što mu je bilo kad je 21. januara, onako mamuran, promukao i sa gorušicom, morao još i da glasa.
Tada, počev od drugog dana Sv. Jovana zimskog, ova naša čudnovata kohabitaciona koalicija potrošila je tri meseca na slaboumno razmatranje očiglednog, blenući kao tele u šarena vrata u samorazvidnu (evidentnu) činjenicu, a to je da ima samo jedan način da naprave vladu. Taj način je konačno primenjen doslovce pet minuta pred istek svih rokova i pred neizbežnu odluku predsednika Republike da raspiše nove izbore. Pa to su mogli da urade i o Sv. Savi, jer se u međuvremenu nije promenilo svečano ništa. Šta može da se zaključi iz toga? Da kvocijent inteligencije u našoj političkoj klasi hoće da padne do vrednosti manje od broja cipela, a da ta ista politička klasa ne bi prošla psihološki pregled za vozačku dozvolu B kategorije.
Takve anomalije u ponašanju, percepciji i poimanju stvarnosti inače su predmet ozbiljne zabrinutosti među kliničkim psiholozima, psihijatrima i psihoterapeutima – sve dok se dijagnosticiraju kod običnih pojedinačnih civila. Dobar deo tih nesrećnih civila čak će sam potražiti pomoć struke i nauke, kako se to nekad govorilo. Ovi naši političari, međutim, uvereni su do kraja da su u pravu oni, a da smo svi mi ostali deo belosvetske zavere koja se nameračila da baš njih uništi, da baš Srbiju razsrbi, zatre i satera pod onu legendarnu šljivu, pa makar ta šljiva bila i onolika kolika se prisnila Matiji.
Ponašanje tipično za paranoju, kazaće vam svaki psihijatar: vaš neprijatelj je toliko lukav i prepreden da vas napada čak istinom (protivno Haškim i Ženevskim kovencijama), ali znate vi vrlo dobro ko stoji iza toga i zašto. Zašto? Zato što ste vi tako veliki, lepi, pametni, plemeniti, gostoljubivi, pravednici, pravoslavci i patriote da su se sve sile Zla nameračile baš na vas, ne bi li uklonile poslednju prepreku za uspostavljanje vlasti Sotone, zločinačkog rimskog pape, Nataše Kandić, mog ujka Džordža Šoroša, Svetske vlade sionskih mudraca, Džeralda Vesterbija, Trilaterale, Bilderberga, Kurve del Ponte i već svih tih Čifuta, Hazara, sekti i plutokratskog šljama.
Politička klasa, na žalost, ne odlazi psihijatrima; čak ni psiholozima i psihoterapeutima, inače bi njen dobar deo završio u gumenoj sobi posle bezuspešnih pokušaja terapije psihoaktivnim supstancama. To je dobro za psihoterapeute, jer bi ih ta analiza oterala u ludilo ili izbeglištvo negde u Himalajima kod tibetanskih kaluđera.
Umesto toga, naša politička klasa, u svom trajnom veselju i pod trijumfalističkom temperaturom uzima nama ostalima za otežavajuću okolnost to što smo sačuvali kakvo-takvo duševno zdravlje. Štaviše, Velja Ilić je već obećao da će nam svima napraviti dom za sumasišavše. Taj ostatak duševnog zdravlja njima se – s njihove tačke gledišta, za koju misle da je većinska i nadasve nacionalno odgovorna – javlja kao sumnjivo pokriće, legenda u žargonu Službe, za prikrivanje naših stvarnih namera (opisanih dva pasusa ranije).
Taj ostatak duševnog zdravlja, zdravog razuma i elementarne pristojnosti (dobro nam je i to ostalo!), po crti svoje prirode nužno postavlja pitanja: kakvo, bre, Kosovo, dal’ ste vi normalni? Ajde, uzmite ga; šta ćete s njim? Borise, dokle ćeš se dati ponižavati? Veljo, šta bi sa onom bolnicom za nas? A sa onim ovcama što pasu oko bolnice? Hoće li neko da hospitalizuje onog mahnitog hadžiju iz Kuršumlije? Zar zaista treba da dobijemo vladu sastavljenu od “narodnih vođa baš na svom mestu” po mišljenju vladike Amfilohija, dakle “nedovitljivih, nerazumnih, nerealnih, Crkvi i Bogu dragih”, kako je to briljantno analizirao Ivan Čolović u Peščaniku (a gde bi inače? Tom 9, str. 381, pogledajte svakako)? Da li baš treba da se ponašamo po narodnoj poslovici: naljutio se čoban na selo, pa odsekao sebi onu stvar? A dokle je stigla ona ruska crnomorska eskadra koja je u proleće 1999. isplovila nama u pomoć? I tako dalje.
Na ta pitanja odgovor je – ako ga dobijemo – ili blagoteleće zabezeknuto muuu ili “špijuni, izdajnici, ustaše, građanisti, mundijalisti, znamo mi ko stoji iza vas”. Duševnom zdravlju se, dakle, loše pisalo u protekloj godini, sa tendencijom pogoršanja za sledeću godinu. Dijalektika ludog i zbunjenog i dalje će biti na snazi – sve dok zbunjene ne prođe zabuna.
A Vrhovni sud nam je spremio novogodišnji poklon u tom stilu: po treći put ukinuta je prvostepena presuda za višestruko političko ubistvo i pokušaj ubistva na Ibarskoj magistrali, sve na osnovu istog utvrđenog činjeničnog stanja kao i u drugom ponovljenom suđenju. Ne, neće Vrhovni sud biti taj koji će preinačiti ili potvrditi presudu državnim ubicama Slobodana Miloševića, a vi vidite šta ćete.
A onu rezoluciju možete slobodno da odnesete kao što ste je i doneli.
Danas. 31.12.2007.
Peščanik.net, 30.12.2007.