Sneg je pao u ponedeljak, iznenadio putare i obradovao decu. Minus narednih dana se postarao da se zimski pejzaž održi taman dovoljno da se setimo gde smo parkirali sanke u godinama pre globalnog otopljavanja. Teško je radovati se ovde i sada, ali klizeći po asfaltu dajemo sve od sebe.
U petak, na minus pet, nakon praznika, oglasio se Muzej žrtava genocida: „ovih dana, na zaprepašćenje javnosti, masovne grobnice u Sremskoj Mitrovici koriste […] kao prostor za igru, razbibrigu, zabavu, sankanje i druge aktivnosti neprimerene masovnom gubilištu nedužnih civila“. Muzej je, nadalje, pozvao lokalnu vlast da reaguje i zaštiti lokalitet od „daljeg skrnavljenja“. Muzej je i podsetio da je na Spomen-groblju u Sremskoj Mitrovici sahranjeno oko 6.000 žrtava iz Drugog svetskog rata, među kojima i slikar Sava Šumanović.1
Muzej žrtava genocida nam je poručio da ono što je osmišljeno kao spomen-park u čast stradalima, kao mesto okupljanja i mesto sećanja, park sa stazama za šetnju i više od stotinu različitih vrsta drveća, nema nikakve veze sa živima i onima za čiju su se slobodu, pa i razbibrigu, pokopani u humkama Spomen-groblja borili. Sankanje je, naime, aktivnost neprimerena groblju. A znamo da su upravo na tom mestu „nad rakama pred bajonetima i mitraljezima pevajući ginuli ljudi“. Pevajući pred smrt. Krajnje neprimereno.
Memorijalni kompleks Spomen-groblje u Sremskoj Mitrovici uređen je prema projektu arhitekte Bogdana Bogdanovića. Onog Bogdanovića koji će, gotovo pedeset godina od stvaranja Spomen-groblja, za kameru austrijskih dokumentarista ispričati da je najveći kompliment dobio kada je saznao da je jedna devojka začeta na Partizanskom groblju u Mostaru. Na nekropoli. „Bio sam veoma počastvovan time zato što je to jedan veoma arhaičan čin. I u staroj Grčkoj bilo je dece koja su bila začeta u hramovima“, kazao je tad Bogdanović, na nemačkom. Igrom je oskrnavljeno gubilište, reći će Muzej, na srpskom.
Ima li ičeg starijeg i ljudskom biću svojstvenijeg od igre?
Svetilišta, groblja, memorijali i spomenici služe preživelima da izraze svoj odnos prema događajima i ličnostima, prema prošlosti i precima. Baš zato Muzej neće podsetiti da su na Spomen-groblju sahranjena i četiri narodna heroja Srema – Stanko Paunović Veljko, Slobodan Bajić Paja, Janko Čmelik i Boško Palkovljević Pinki nisu na ceni ovih dana. Muzej neće pomenuti ni da je tokom restauracije Spomen-groblja 2012. godine originalni tekst izmenjen tako što je u nizu „bili su patrioti komunisti borci“ reč „komunisti“ zamenjena rečju „rodoljubi“. Upodobljavanje antikomunističkoj stvarnosti više ne smatramo skrnavljenjem. Tako su prikladna aktivnost postale i koračnice Ljotićevog Zbora na obeležavanju Dana pobede. Direktor Muzeja žrtava genocida tada nas je podučavao poeziji Momčila Nastasijevića – prikladno. Sankanje i dečja radost – neprikladno.
Kada na obeležavanju Dana pobede govori, a kolonu uvezenog Besmrtnog puka predvodi, Vladimir Lazarević, general osuđen za zločine protiv čovečnosti, to nije skrnavljenje žrtava. General nije došao na sankama. Oni pokopani u Batajnici (na manje od 20 kilometara od Trga Nikole Pašića na kom se Muzej nalazi) a gde se i danas „svakodnevno odvijaju dnevne aktivnosti koje se odnose na obuku i trening pripadnika Specijalne antiterorističke jedinice“,2 nisu u mandatu Muzeja. Muzej nema razloga da kaže da je strelište na mestu gde je pokopano više stotina žrtava, među kojima su i deca, neprimereno. Nigde spomen-parka, nigde spomen-ploče, nigde imena 744 stradalih na Kosovu, pokopanih u Batajnici. Reklo bi se – nigde skrnavljenja ni neprikladnih aktivnosti.
Konačno, o važnosti memorijala i kolektivnog sećanja, osam meseci govore porodice stradale dece u Oglednoj osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“. Njih nema ko da čuje. Škola je škola, reći će im. Škola ne može da bude stratište, čak ni kada to jeste.3
Preživeli su tu da budu prikladni, da svojim postojanjem ne uznemiravaju ni žive ni mrtve, da se ne sankaju, da se ne smeju, da ne budu neprimereni i, svakako, da ne postavljaju suvišna pitanja o onome što smo zaboravili i onima kojih se ne sećamo.
Peščanik.net, 13.01.2024.
