Lakše se diše u Americi od prošlog utorka, od kada su počeli da pristižu rezultati međuizbora. Uz većinu u oba doma Kongresa, demokrate sad mogu da ograniče destruktivnu moć Trampove administracije. Ali to ne znači nužni kraj Trampove ere.
Na međuizborima glasači izražavaju svoje nezadovoljstvo trenutnom situacijom, dok na predsedničkim glasaju u skladu sa svojim nadama i strahovima vezanim za budućnost. Iskustva drugih zemalja pokazuju da je posebno teško ukloniti autokratske vođe, i to ne samo zbog njihovog izigravanja izbornog procesa. Što je veća nestabilnost života birača – što je viša cena gasa, teži pristup zdravstvenoj zaštiti, opipljivija pretnja ratom – to je veća privlačnost autokrata iako je baš njihova politika uzrok tih nevolja.
Nedavno sam se vratila iz Izraela, gde je stranka nepopularnog autokrate dobila najveći broj glasova iako se najteži bezbednosni propust u istoriji ove zemlje desio dok je on bio na vlasti, iako je uvukao zemlju u jedan beskrajan rat i započeo nekoliko drugih, iako je pod istragom za korupciju. Kako je to moguće?
I zašto se to događa svuda? Viktor Orban, koji je vladao Mađarskom ukupno 20 godina, omogućio je svojoj porodici i svojim ortacima da se obogate dok je njegova zemlja postajala sve siromašnija u poređenju s evropskim susedima i dok su mnogi građani ostajali bez pristojne zdravstvene zaštite i obrazovanja. Kad god bi se približili izbori činilo se da popularnost njegove partije opada, a ipak je pobedio 2014, 2018. i 2022.
I Vladimir Putin se uklapa u taj obrazac. Ovih dana nema kritika na njegov račun zbog drakonskih kazni, ali u vreme kada su ruski građani još uvek smeli da izraze svoje mišljenje on je dobijao loše ocene zbog opšteg siromašenja, produžetka rata u Čečeniji i korumpirane kremaljske elite. A ipak su mnogi glasali za njega iako se činilo da imaju mogućnost izbora.
U pitanju je obrazac, a ne slučajnost. Većina ljudi glasa za neefikasne, korumpirane, ratnohuškačke autokrate ne uprkos lošem životu i opasnostima koje im je takva vlast nametnula, već upravo zbog njih.
Autokrate dolaze na vlast u vremenima straha i neizvesnosti. Bivaju izabrani jer obećavaju stabilnost i bezbednost. Često obećavaju i povratak u imaginarnu slavnu prošlost sigurnosti i blagostanja. Ali oni nikada ne ispunjavaju svoja obećanja. Umesto stabilnosti donose haos, zbrku a često i rat.
Umesto da razotkrije njegove laži, nestabilnost potvrđuje upravo onaj pogled na svet koji je autokratu doveo na vlast. Čini se da je svet zaista strašan. Život je zaista težak i postaje sve teži. Stvarno smo na ivici katastrofe. Samo nekoliko nedelja pre izraelskih izbora, terorista je bezmalo srušio avion pun Izraelaca – još jedan katastrofalan bezbednosni propust Netanjahuovih službi. Dva dana pre glasanja, on je na mrežama podelio sliku nuklearnog udara na Tel Aviv (koju je proizvela veštačka inteligencija) i upozorio da je „država Izrael u stvarnoj, opipljivoj egzistencijalnoj opasnosti“. Pomislili biste da će incident s avionom i upozorenje na opasnost raditi protiv aktuelnog premijera koji je započeo dva rata s Iranom, ali Netanjahuova poruka glasi: Samo ja stojim između vas i potpunog uništenja. Očigledno je da u to veruje dovoljan broj ljudi.
Ne znam da li svi na svetu imaju tu izreku, ali ona postoji u engleskom, ruskom i mađarskom društvu: „Ne menjaj konja usred reke.“ Jevreji kažu: „Ne menjaj konja dok ideš uzbrdo.“ Što je život teži, to snažnije odzvanja ta poruka. I autokrata nastavlja da hrani ljude istim starim obećanjem: samo treba da pređemo reku ili da se popnemo uzbrdo i postići ćemo stabilnost. Dovoljno je da se još malo pritrpite i da ponovo glasate za mene.
Klasična greška koju prave protivnici takvih vođa je to što potvrđuju da je svet strašan, ali se zalažu za odmerenije, razumno rešenje. To je radio dobar deo Netanjahuove opozicije, a to je ranije činila i mađarska opozicija. To čine i lideri američkih demokrata kada se slažu sa Trampom da je imigracija ogroman bezbednosni problem i samo nude manje ekstremna rešenja. Ili kada se slažu sa republikancima da su baš progresivci glavni problem koji Amerika pod hitno treba da reši. Pa ako je autokrata u pravu, zašto bismo glasali za nekog drugog?
Sada znamo šta uspeva u borbi protiv njih. Videli smo to u Mađarskoj. Videli smo to u Njujorku kada je Zoran Mamdani došao niotkuda i obrisao pod sa aktuelnim gradonačelnikom i bivšim guvernerom. Videli smo to u kampanjama za međuizbore širom zemlje, možda najjasnije u Teksasu, u pobedničkoj kampanji Džejmsa Talarika za Senat i Đine Inohose za guvernerku. Ono što uspeva je suprotstavljanje samom autokratskom pogledu na svet. Tvrdnja da ne treba živeti u strahu i izolaciji iako život može biti težak i svet može biti strašan. Obećanje ostvarive budućnosti umesto okretanja izmišljenoj slavnoj prošlosti. Poziv ljudima da nađu ono što im je zajedničko umesto huškanja jednih protiv drugih. Predlog biračima da stvore bolji svet umesto zahteva da trpe i veruju vođi da će ih odvesti u sigurnu budućnost koja nikada neće doći.
The New York Times, 06.11.2026.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 11.11.2026.
TRAMPOZOIK
