Histerija

 
Radio emisija 30.03.2007, govore: Jelena Milić, Nada Korać, Zoran Ostojić i Slobodan G. Marković.

 
Svetlana Lukić: Sve češće, u nedostatku i izbegavanju pravih razgovora, kada sretnemo nekoga pričamo o vremenskim prilikama. Ove nedelje moram da vam se požalim na vetar. Od kako je počela da duva košava, Beograd je uveče pust, a kada na ulicama nema ljudi, zauzmu ih najlon kese i psi lutalice, koji tako zlokobno podsećaju na Miloševićevo vreme. Naravno da i košava ima veze sa Koštunicom. Taj čovek je uspeo u svom naumu da nas vrati, kako on to voli da kaže – u negdašnja vremena, kada se živelo u ritmu godišnjih doba. Kada bi počela nepogoda, ljudi su bežali u svoje nastambe i čekali lepo vreme. Taj čovek je uspeo da od grada napravi selo, kao da nikada nismo živeli upravljajući se po BITEF-u i FEST-u, BEMUS-u i BELEF-u. Beograd je pretvorio u selo Ba, u kojem je 1995. svojoj ravnogorskoj braći poručio – stvorićemo stamenu, domaćinsku i moralnu ravnogorsku Srbiju ili je nećemo stvarati.

Pre neki dan predsedniku vlade je pao mrak na oči i u tom stanju svesti je rekao da je – prvi nacionalni i državni interes Srbije propast Ahtisarijevog plana. Njegove poruke Evropskoj uniji, Sjedinjenim američkim državama i NATO-u prerasle su ove nedelje u čisto bezumlje. Taj čovek je praktično bacio fatvu na Ahtisarija i ostalo je samo da doda Homeinijevu rečenicu – svako ko bude ubijen na tom putu odbrane svetinje, biće proglašen mučenikom.

Za razliku od normalnih ljudi, predsednika vlade nikada ne obuzima sumnja, iz prostog razloga što mu se fućka šta će se desiti sa ljudima, samo da Srbiji ostane tih 15 odsto teritorije.

A šta nam radi predsednik ovih dana? Ide za Koštunicom i pokriva njegove ispade besnila, moljaka ga da naprave vladu i misli da će ala biti sita ako je nahrani još nekim ministarstvom ili upravnim odborom. Predsednik Tadić izgleda ne zna, jer da zna stavio bi vaterpolo kapicu i skočio u prvi bazen, da ovih dana treba da donese važne odluke, koje će imati teške posledice. Na primer, onog dana kada Koštunicu inauguriše u predsednika vlade, Tadić je za sledećeg predsednika Srbije izabrao Tomislava Nikolića. Baš da vidim kojim argumentima će ubediti svoje nekadašnje glasače da ne apstiniraju. Ako Koštunica bude predvodio vladu, Tadić može samo da se moli bogu da posle rezolucije Saveta bezbednosti Koštunica sa svojim generalima i DB-ovcima, svojim savetnicima i ministrima ne uvede Srbiju u potpunu izolaciju. On može da se moli bogu, ali mu ovaj neće pomoći, jer će baš tih dana postati militantni ateista.

Koštunici trenutno bog nije potreban, jer ima ruskog ambasadora Aleksejeva, koji se u Srbiji ovih dana oseća kao zvezda: svi mu se klanjaju, ljube ruke i pokušavaju da iznude obećanje da će Rusija u Savetu bezbednosti staviti veto. Ruski ambasador je čak bio, i nije ga sramota, gost na tribini klerofašističke grupe sa Pravnog fakulteta, koja sebe naziva Nomokanon.

A šta je novo u međuvremenu – ništa. Vlada je donela još jednu uredbu, o privremenom finansiranju, i to do leta. Velja Ilić je prešao u humanitarne medicinske radnike i na svom imanju gradi bolnicu. U Novom Sadu je napadnuta adventistička crkva, prebijeni su Jehovini svedoci, prećeno je vojvođanskim Hrvatima – ali ko će o obijanju kioska kada gori Hilandar. Sve se raspada, a naša politička elita mesecima pregovara o sastavu vlade. Oni u stvari od nas očekuju da u tom, za njih teškom, trenutku preuzmemo na sebe neke poslove: da popravimo pančevački most, počistimo ulice, properemo im nešto veša, decu pričuvamo i žene isfriziramo. I damo im po hiljadu i po evra džeparca.

Govori Jelena Milić iz Foruma za međunarodne odnose.

Jelena Milić: Što se ove izjave tiče, mislim da je to histerično priznavanje nemoći da se za teritorijalni suverenitet nad Kosovom bori legitimnim, diplomatskim sredstvima. Srpski pregovarački tim je priteran uza zid, bez obzira na fanfare koje prate objavljivanje ruske pomoći, i on sada hoće da svu krivicu prebaci na međunarodnu zajednicu. To je dizanje ruku od daljeg pregovaranja. Niko u međunarodnoj zajednici ne bi bio protiv konstruktivnih pregovora između Srbije i kosovskih Albanaca, ali ne sa ovakvih pozicija – ja jedno, a ti drugo. On ovom izjavom pokazuje da niti ima resurse niti volje za prave pregovore. Živo me zanima kako će predstavnici međunarodne zajednice protumačiti ovu izjavu. Stavljen im je prst u oko i sami su donekle krivi što je dotle došlo, jer su mu predugo popuštali. Politika uslovljavanja je bila najbolje što se Srbiji desilo. Mislim na vreme dok je pokojni premijer bio živ i ispunjavao sve zahteve u granicama mogućeg, po cenu najvećih troškova na unutrašnje-političkom planu.

Najveći profiter odugovlačenja formiranja vlade je Mladić. Potpuno je nestao, lost in the translation, o njemu više niko ne priča, ni domaći zvaničnici, a ne pričaju ni ovi što su slavili 50 godina Evropske unije u Beogradu. Ne, oni kažu – samo napravite novu vladu, ne mora da bude demokratska, samo je napravite, pa da nastavimo proklete pregovore o priključenju. Pre vremena su ispucali sve adute, neću da kažem pritiska, ali uticaja na Srbiju. Taj izraz mi se najviše sviđa – usmeravanje Srbije. Ako posle ovoga međunarodna zajednica i dalje Koštunicu bude smatrala delom demokratskog bloka i nastavila da mu čini ustupke i spušta standarde, smatraću ih direktno odgovornima za uništavanje ono malo mogućnosti da se Srbija konstituiše kao država-kandidat za članstvo u Evropskoj uniji i u NATO-u.

Svojom poslednjom izjavom Koštunica je poslao dve lopte, jednu je u dvorište Borisa Tadića, a drugu u dvorištu međunarodne zajednice. On pokušava da ih istera na čistinu svojim eksplicitnim stavom. Odavno nemam nikakvih iluzija i ne pravim razliku između Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije na unutrašnje- političkom planu. Ali sada se stiglo do poslednje linije razgraničenja i tu sam još uvek spremna da očajnički dam kredit, iako bez osnova, Demokratskoj stranci. Oni imaju priču – ja sam Sidni Kraford već 42 godine, samo ne znam šta mi je danas, ja sam reformska stranka i brana radikalizmu. Ali radikalizam nadire, Koštunica je sve jači i evropske integracije su potpuno zaustavljene. Pa čekaj, gde je tu doza samokritičnosti Demokratske stranke, u smislu da ona malo uskladi svoje proklamovane vrednosti sa onim što čini. To bi podrazumevalo prekid kohabitacije, preuzimanje rizika u nastupu na političkoj sceni, spuštanje nivoa sujete i priznavanje da možda LDP nije glavni neprijatelji Srbije nego neko drugi. Možda bi odbrana od glavnog neprijatelja, radikala, bila uspešnija da se u nju krene sa zaista reformskim blokom, a ne sa DSS-om. To da nas Koštunica svesno skreće ka Rusiji 2007. godine nije krivično delo, to je legitimna politička pozicija, nažalost. Način na koji on artikuliše to skretanje je diskutabilan. Skrenite Srbiju u tom pravu, ali ne tako da presečete sve moguće veze sa zapadom. Kod nas se tu mešaju rusofilstvo, impresioniranost ruskom književnošću, kulturom, pravoslavljem, što je potpuno u redu, ali ja ne pričam o tome kada kažem – Rusi dolaze. Govorim o odnosu Srbije 2007. sa Putinovom Rusijom 2007. i o negativnim ili pozitivnim posledicama takvog pristupa. Ne vidim zašto je politički i društveno prihvatljivo klečati na kolenima i vapiti za pomoć od Rusije, a ne dao ti bog da kažeš – molim Amerikance i Evropsku uniju da nam pomognu. Odmah si Tačijeva ili Soroševa kurva. Pitanje je kako smo došli dotle.

Sanda Rašković-Ivić i Koštunica, a donekle i Tadić, imaju monopol na određivanje državnih i nacionalnih interesa. Pa čekaj malo, stani, zašto i ja nemam pravo da kažem kako vidim nacionalne i državne interese. Prvo, u kojim državama su ljudi najsrećniji. U svih 25 prvih zemalja na svetu postoji kombinacija protestantske države, NATO članice i monarhije. Onda, zemlje u kojima vlada demokratija sve ređe ratuju i imaju dobar kvalitet života. Ne želim da Koštunica i ekipa u akademiji imaju tapiju na to šta je srpski nacionalni i državni interes. Već je krajnje vreme da Boris Tadić prestane da lavira i balansira i izađe na čistinu i kaže kako on vidi cenu ruske podrške. A šta se dešava – čak i Boža Đelić potpuno podržava naš pregovarački tim. Ali Koštuničina izjava prevazilazi okvire podrške pregovaračkom timu. To je direktno odlučivanje o vanjsko-političkoj strategiji ove zemlje u sledećih par godina, ako ne i decenija. Svidelo se to nama ili ne, u Evropi i u svetu u toku je debata o postavljanju raketnog štita kroz istočnu Evropu, koji je usmeren prema Avganistanu i potencijalnim terorističkim pretnjama iz centralne Azije i sa Bliskog Istoka. Rusi opet tvrde da je to direktna pretnja njima. Poljskoj, Češkoj i Slovačkoj nije bilo lako da se opredele po ovom pitanju. Srbija je tu zaobiđena, jer je mala i nebitna, kao i koridor 4 i koridor 10, ali Rusima bi bilo drago da na svojoj strani imaju jednu zemlju koja je jedva primljena u Partnerstvo za mir, a koja nije članica NATO i koja može da sa pola vijagre malo podjebava.

Odavno je poznato da su naše vojne strukture, mimo političkih odnosa, sve vreme imale dobre odnose sa Rusijom i da verovatno među njima još uvek ima onih koji pokazuju veliki antagonizam prema atlantizaciji vojnih struktura u Srbiji. Znači, produženi konflikt za koji se Rusija de facto zalaže kada je Kosovo u pitanju je produženo nerešeno pitanje jednog ogromnog žarišta. Ona za to ima finansijske i energetske resurse, njoj se može. Pitanje je da li se može Srbiji. Ja slušam onog Aleksandra Simića koji kaže – osim Kosova, nijedan drugi problem ne može paralelno da se hendluje, ne, ništa, dok se ne reši Kosovo, a Kosovo ćemo da rešavamo do sudnjeg dana. Evo, kaže Simić, pogledajte koliko dugo svoj problem rešavaju Izraelci i Palestinci na Bliskom Istoku. Slušam ga i ne mogu da verujem – nikada nikoga nisam čula da sebi i svojoj državi želi bliskoistočni scenario.

Do pre par dana uopšte nisam pratila interne priče o tome ko će da formira vladu, jer mi je to potpuno retardirano, ako smem tako da kažem, izvinite. Ako na tom spisku više nema ni Mićunovića, ni Ružice Đinđić, ni Đelića, a sa tim spiskom ste izašli pred birače, onda je to zavitlavanje vlastitog biračkog tela. Ono vas opet neće kazniti, jer Demokratska stranka je posle tri godine čudnog ponašanja opet imala najbolji rezultat. Ali sada smo stigli do pitanja pozicioniranja Srbije na duži vremenski period. Sada se mora reći dža ili bu. U opsednutosti javnosti odnosom između Demokratske stranke Srbije i Demokratske stranke i našim unutrašnjim pilićarenjem, veoma malo se priča o regionu. Srpsko-albanski dijalog ne može biti rešen samo na nivou srpsko-albanskih odnosa na Kosovu. Postoji jedan širi, stabilan okvir u kojem gubici i jednih i drugih mogu biti zamenjeni dobicima zasnovanim na osećanju da su i jedni i drugi deo istog regiona. Ali u trenutku kada ceo region eksplicitno stremi ka evroatlantskim integracijama, a Albanija i Hrvatska će postati kandidati za ulazak u NATO i Evropsku uniju, mi se okrećemo drugoj opciji. Ta druga opcija nam predlaže da teramo kera beskonačno, da se inatimo. Koliko dugo vi možete da budete drugačiji od okruženja? U tom smislu, mislim da je stvarno nebitno da li Đilas kontroliše Velju ili je obrnuto, ali me živo zanima da li ćemo u pregovore o Kosovu uvesti R princip, regionalni princip, i N princip, to jest šta će biti sa našim NATO integracijama. Koštunica se nikada nije ni busao u grudi s namerom da nas uključi u NATO, Tadić jeste. Mislim da će sada biti prinuđen da se na tu temu još jasnije odredi.

Pozicija Demokratske stranke je dugo bila – umiljato jagnje dve majke sisa, a trećoj priča da je siroče, znaš, Koštunici pričam da sam patriota. Kako kaže Sonja Liht – legitimno je biti patriota i demokrata, a i znam mnogo finih ljudi iz DSS-a. Okej, neka se druži s njima kod kuće, da su fini ne bi bili u DSS-u. Mene ne zanima njihovo poznavanje bontona nego rezultati njihovog političkog delovanja po mene kao građanina Srbije u Evropskoj uniji ili ne u Evropskoj uniji. Samo me u tom kontekstu zanimaju, a privatno prijatelje biram drugačije i nije mi jedini kriterijum da li imaju fine manire. Znači, DS jako dugo, a i moglo mu se da bude takav, izigrava umiljato jagnje koje dve majke sisa, a trećoj priča da je siroče, a plus – mi smo jedina brana od radikala. Ali sada ih je Koštunica čačnuo iznutra. Verujem da Tadić i njegovo savetničko okruženje jako dobro prate i međunarodne okolnosti i postavlja se pitanje njihove procene da li je bezbedno da i dalje kohabitiraju sa Koštunicom praveći vladu s njim, jer je to kao manje zlo od novih izbora. Birači bi ih kao kaznili, jer su novi izbori skupi. Okej, to bi bili troškovi na male staze, ali na duže staze oni možda uopšte nisu toliko veliki. Sada je, da citiram velikog filozofa i stratega srpske demokratske političke misli, Mlađana Dinkića – dža ili bu. Ako Tadić odluči da istrči, Građanski savez, Liberalno demokratska partija, civilni sektor i nezavisno novinarstvo mogu da mu priteknu u pomoć i smanje mu tu nelagodu.

Svetlana Lukić: Imala sam utisak da je Vladeta Janković pokušao da ublaži Koštuničine reči.

Jelena Milić: U Koštuničinom nastupu je postojala doza opravdane gorčine. Mislim, opravdanu gorčinu nosi kući, ali čoveče, nemoj se igrati sa mojom sudbinom i sudbinom moje dece i pozicioniranjem ove države u narednih 50 godina. A Vladeta Janković već suviše dugo u srpskoj javnosti izigrava nekoga ko ide i čisti ujutru za Koštunicom. Znaš ono – Mujo, napao ti lav ženu, e, pa sam je napao, sam neka se i brani. To je ono – ja jesam i za Evropsku uniju i za NATO, nego ne smem to pred mojim biračima, znaš kakav mi je opštinski odbor u Despotovcu, a kakav mi je u Aleksincu, pa znaš kakva je javnost, ne mogu to baš tako da kažem, ali majke mi, u stvari jesam za Evropu. Stalno činjenice idu drumom, a srpska zvanična politika šumom. Juče čitam u onom spektakularnom projektu od novina zvanom Pravda, ide pitanje da li ste za to da se prekinu pregovori i šta Srbija treba da uradi u slučaju da se unilateralno prizna Kosovo, i odgovaraju Voja Brajović, Vulin, Goca Božinovska, Verica Rakočević. Pazi sad odgovor Verice Rakočević – potrebniji je svet nama nego mi svetu. Goca Božinovska, kontraverzna estradna umetnica sa kontraverznim vezama u svetu kontraverznih biznismena, kaže – ja sam prevashodno za mir, ako će da bude mir, ma neka im Kosovo. Slušaj dalje – i onako smo najbolje živeli onda kada je Kosovo imalo najveći stepen autonomije. I pevaljke su shvatile!

Pretpostavljam da Tadić i okruženje oko njega jesu evroatlantski nastrojeni, samo kažem da je vreme da se autuju malo više i da se javnosti predstave ne samo kao sportista, džentlmen, izađi mi Nikoliću na crtu i slično, nego da malo jasnije pokažu da jesu za evropske integracije. Instrumenti pomoći Evropske unije zemljama zapadnog Balkana su promenjeni. Čuveni card programi predpristupne pomoći pojedinim zemljama zamenjeni su tenderima koji stimulišu regionalni pristup. Znači, vi kao region aplicirate za određena sredstva za konsolidaciju školskih, zdravstvenih, irigacionih sistema. I hajde sad da vidimo: Kosovo bude priznato, sa ili bez Saveta bezbednosti, i šta se dešava? Mi prekidamo diplomatske odnose sa svima koji ga priznaju. Da li je u takvim okolnostima, koje su nažalost vrlo izvesne, moguća saradnja nekog srpskog ministarstva sa ministarstvima Crne Gore, Bosne, Hrvatske, Albanije, Makedonije u zajedničkom apliciranju za te projektne linije – nije.

Percepcija Srbije prema spolja će biti Koštunica, on će biti glasnogovornik naših opcija, što je po meni skandalozno. Dalje kaže savetnik Simić – kakva reintegracija kosovskih Albanaca u srpsko društvo i institucije, o tome niko i ne priča. Znači, ti imaš savetnika premijera koji eksplicitno kaže – ne, nama ne pada na pamet da kosovske Albance pokušamo da reintegrišemo u srpsko društvo. A onda imaš Tomu Nikolića, koji kaže onom nesretnom Rizi Halimiju – pa ti sve vreme učestvuješ u srpskom političkom životu. On to kaže prezrivo – sve sam ti dao, ja sam ti to omogućio. Pa onda ta priča o Jočiću kao ministru odbrane. Ministarstvo odbrane u celom svetu definiše međunarodne odnose jedne zemlje. Fakat je da je Ponoš načelnik generalštaba koji je ipak nešto uradio. Svakako je bolji od onog Ljubosava, kojeg na njegovo mesto želi da postavi DSS. On je zabranio Jočiću da uđe u Karaš, ako se sećaš, kada je Jočić bio u inspekciji za nesreću u Topčideru. To je skot koji zataškava tragove prisustva Ratka Mladića u kasarnama. To znači da će sa Koštunicom kao premijerom bilo koji ministar vanjskih poslova biti samo protokolarna figura.

Ne znam da li si primetila, ali faktor G17 uopšte ne spominjem. Odlučila sam da ih ne tretiram kao politički subjekat posle jučerašnje izjave Mlađana Dinkića da će postupiti mimo ustavnog zakona – zato što za njega nije glasao. Šesti princip je malo dete prema principu – neću da poštujem taj zakon, zato što nisam glasao za njega. To mi se mnogo sviđa. E da, videla sam juče jedan slogan – ruski veto za srpski geto. Uz podršku Rusije čak možda i postignemo cilj zvani Kosovo, ali šta je sa našim ostalim ciljevima i interesima. Usporavanje je u XXI veku jednako izolaciji. Gledala sam film sinoć, zove se Bljesak iz prošlosti, o naučniku koji, u paranoji od hladnog rata 60-tih u Americi, napravi podzemno sklonište u slučaju nuklearnog napada i onda greškom rokne avion u njegovu zgradu i on pomisli da je to ruski nuklearni napad. On i njegova trudna žena pobegnu u sklonište i nameste kapiju na 35 godina, toliki im je bio štek hrane, a kao i toliko traje frka od radijacije. I posle 35 godina izlaze i shvate da nije bilo nuklearnog rata. Posle ove Koštuničine izjave, tajnih poseta glavešina Ruske pravoslavne crkve, koje je primio i Tadić, pitam se da li se i mi to spremamo za zatvaranje u vremensku kapsulu odbrane od globalizacije, od svake vrste integracija, od novog liberalnog svetskog poretka. Pomozi bože, hvala Rusijo – pod tim sloganom se ovih dana organizuje miting u Novom Sadu. Opet se pitam – šta bi bilo kad bismo ti i ja i još 50 ljudi izašle da napravimo miting pod nazivom – Pomagaj Ameriko. Gde bismo završili, čoveče, pa linčovali bi nas na Terazijama.

Svetlana Lukić: Bila je ovo Jelena Milić. Dok se takozvana politička elita, a i mi u medijima mesecima bavimo Kosovom ili vladom ili nerešenim rezultatom sa Portugalom u fudbalu ili izgleda porazom od Hrvata na Svetskom prvenstvu u vaterpolu, dakle, u međuvremenu, gle čuda, život neće da stane. Malo-malo, pa se desi uglavnom nešto strašno, kao što je na primer zlostavljanje dece. Ovih dana mogli ste da pratite priču o 13-ogodišnjoj devojčici, koju je seksualno zlostavljao sopstveni otac. U sledećih nekoliko minuta govori vam psihološkinja i profesorka Nada Korać. Ona je još pre šest godina sa svojom koleginicom napisala knjigu koja se bavi slikom deteta u medijima, ali izgleda da je to bilo džabe.

Nada Korać: Takve stvari se dešavaju i drugde, ali ono što me pogađa kao nekog ko se bavi decom jeste način na koji se to tretira u medijima. Imali smo taj slučaj devojčice od 13 godina, koja je seksualno zlostavljana od strane sopstvenog oca, što je samo po sebi užasno. Ne znam koliko su ljudi svesni da je taj oblik zlostavljanja u porodici mnogo teži od, recimo, onoga kada te neko premlati ili siluje. Onoga koji vas je premlatio ili silovao možete mirno da mrzite celog života, ali ako je zlostavljač vaš roditelj, onda je to jedna, kako bih rekla narodski, rana neprebolna. To je strašno, jer vi u tu osobu imate poverenja i vi tu osobu volite, znači, to je strašna zloupotreba poverenja. Slušaoci takođe ne znaju, a psiholozi znaju, da zlostavljano ili zanemareno dete preuzima osećanje odgovornosti na sebe i time se pretrpljeni bol i užas intenziviraju. Ali ono što mene brine jeste kako se to tretira u medijima i šta mediji preduzimaju da dete zaštite od dodatne traume. Na svoj užas sam pre nekoliko dana slušala vesti baš na B92 o toj zlostavljanoj devojčici, gde je snimljena kuća u kojoj ona živi i gde se pod imenom i prezimenom pojavio njen razredni starešina. Apsolutno je nedopustivo da se dete tako obeležava. Nije potrebno da za njen slučaj saznaju svi.

Još u toku vesti sam nazvala telefonom jednu novinarku, s kojom inače lepo sarađujem, i pitala je – zaboga, šta se ovo dešava. Ona je rekla – mi smo to preuzeli od lokalnih dopisnika. Rekla sam – to ne sme da se pojavljuje na vašim vestima. Njena reakcija me je zapanjila, jer mi je rekla – hajde da razgovaramo o tome, mi nismo dovoljno edukovani. Pitam se da li je potrebno da vam to objasni stručnjak, zar nije dovoljno elementarno ljudsko saosećanje. Imate dete koje je izloženo užasnoj traumi i vi sad to dete izlažete pogledu javnosti bez trunčice obzira. Naše škole se vrlo sporo reformišu i vrlo su tradicionalne, ali ipak već decenijama se o detetu sa problematičnim ponašanjem ne govori javno na roditeljskom sastanku, već se o tome razgovara sa njegovim roditeljima nasamo. Čak se ni pojedinačne ocene više ne čitaju javno, jer postoji svest o tome da javno izlaganje problema dodatno traumatizuje dete. A ovde se jednom detetu dešava nešto mnogo gore, a vi to saopštitite javno ne misleći o tome da to dete mora da izađe na ulicu, da ode u prodavnicu, da dođe u tu svoju školu. I ako se premesti u drugu školu, svi će znati ko je to. Naša sredina obeležava žrtve, dakle žrtva je i ovako obeležena, pa nemojmo je onda dodatno obeležavati. I najstrašnije od svega, sutradan sam saznala da je moja koleginica, s kojom već godinama radim na oblasti prava deteta, Nevena Šahović, takođe telefonirala nekom drugom novinaru na B92, u isto vreme kada i ja. Znači, imali su bar dve osobe koje su rekle isto i to osobe za koje se zna čime se bave, ali to nije bilo dovoljno – ta vest se ponovila u vestima u 11 sati. Taj izostanak elementarnog ljudskog saosećanja me je potpuno oborio s nogu. Ako je takvo ponašanje normalno, onda ja pristajem da budem umno poremećena, jer ako to smeta samo meni i nekakvoj šačici ljudi, onda neka bude tako.

Razlog zbog kojeg dižem ovoliku galamu na račun medija, kojeg inače poštujem iz mnogo razloga, je taj što mislim da mi gledaoci imamo ne samo pravo, nego nekako i dužnost da od tog medija tražimo najbolje. Valjda s razlogom očekujemo da on bude neka vrsta trendsetera u tretiranju svih problema. Tu se odlično tretira korupcija, iznošenje novca u druge zemlje, trgovina ljudima i tako dalje, svaka im čast. Onda utoliko pre ne vidim zbog čega ne može da se učini jedan mali napor da se na pravi način tretiraju i stvari koje se tiču običnih, malih ljudi uključujući i decu. Potrebno je samo da se staviti u cipele tog deteta i vi ćete shvatiti da ne smete da ga dodatno traumatizujete i to će onda biti primer svim ostalim medijima. Mediji treba da nude modele. Često razgovaram sa novinarima i oni mi kažu – ali naša dužnost je da informišemo, a ne da poučavamo. To prosto nije istina, jer kada bi to bilo tačno, u emisijama o modi bismo gledali samo kako se naši ljudi neadekvatno i loše oblače, a u emisijama o ishrani kako naši ljudi vole da jedu sarme i kobasice. Naprotiv, vi imate jako mnogo emisija o tome kako se treba hraniti i kako treba živeti, što je odlično. Ne vidim zbog čega onda u izveštavanju o stvarima koje nas pogađaju ne treba da vodimo računa o merilima za koja smatramo da ih treba poštovati.

Obavešteni smo da je otac devojčice uhapšen, da je dete sklonjeno u hraniteljsku porodicu, što je jako dobra vest. Odlična vest je i to da je drugo dvoje dece iz iste porodice takođe sklonjeno u hraniteljske porodice. Važno je da to saznaju stvarne i potencijalne žrtve, jer onda znaju da će dete koje je izloženo nečem sličnom biti takođe sklonjeno, kao i njegova braća i sestre. Međutim, saznali smo još nešto na televiziji Pink. Gošća je bila gospođa iz trauma centra, koja je rekla jedan neverovatan podatak za koji nisam znala, a to je da su, za razliku od drugih oblika seksualnog zlostavljanja gde su zaprećene kazne 10 i 15 godina, za seksualno zlostavljanje u porodici maksimalne kazne samo 3 godine zatvora, bez određenog minimuma. Šta to praktično znači? To znači da neko može da potpuno po zakonu osudi jednog takvog zlostavljača na nedelju dana zatvora i da se na tome sve završi. Ja mislim da je to skandalozno i da je to nešto što zakonodavac, a to je Skupština Republike Srbije, mora pod hitno da promeni. Moguće je da oni to nisu znali, ali evo, mi ih sada obaveštavamo da postoji takav zakonski apsurd. To je nešto što može da se promeni brzo i jednostavno i verujem da je to nešto oko čega bi se složili apsolutno svi poslanici u skupštini. Znači evo, ako vole da se sabiraju, neka se saberu oko toga. Sigurna sam da bi svi, od Čede Jovanovića do Tome Nikolića, glasali za jedan takav zakon.

Svetlana Lukić: Tom čoveku, za kojeg se osnovano sumnja da je seksualno zlostavljao svoju ćerku, određen je pritvor mesec dana, ali je posle dva dana pušten na slobodu.

Nada Korać: Tako je, a čula sam i obrazloženje. Rečeno je da su svi svedoci saslušani i da sud više nema šta da radi. A zašto se čovek sklanja u zatvor – zato da bi se zaštitile potencijalne žrtve. Vrlo često mi pravnici kažu da postoje zakoni, kao što je onaj o lustraciji, ali da ne mogu da se primenjuju. A zašto ne mogu da se primenjuju, kažu mi – ne postoji politička volja. E, kada čujem politička volja, ja se hvatam za pištolj. U našim uslovima se taj termin koristi onda kada nekog treba sakriti i zabašuriti. Kada Pera, Žika ili Mika nešto neće, onda se kaže – ne postoji politička volja. A kada nema subjekta, nema ni odgovornosti. Zakon o porodici sada jeste mnogo bolji, ali mi opet vidimo te ljude iz centra za socijalni rad kako se hvataju za glavu – kako je moguće da takvog čoveka puste na slobodu posle nekoliko dana. Ljudi koji se bave zakonima treba da pretresu te zakone i da vide kako se oni slažu jedni s drugima, a ne da svako svoj zakon spremi u svoju fioku i da između tih fioka onda propadaju ljudi, u ovom slučaju deca. Dajte da se decentriramo, da zauzmemo tačku gledišta deteta, zar je to toliko teško. I ne samo tog jednog deteta, nego sve dece koja su u istoj takvoj situaciji. Ko će da odluči da prijavi svog oca ili bliskog rođaka, ako zna da će taj biti pušten na slobodu posle 48 sati?

Svetlana Lukić: Pre nekoliko dana smo imali saopštenje Fonda za humanitarno pravo o ženi koja je svedočila o seksualnom zlostavljanju malog Roma u Gradiški. Ta žena već mesecima živi u paklu zbog toga.

Nada Korać: Da bi se ljudi stimulisali da prijavljuju nasilje, morate im obezbediti neku zaštitu, što se ovde očigledno nije dogodilo. Živimo u zemlji u kojoj se smatra neprimerenim da ja odem i prijavim svog komšiju koji zlostavlja svoje dete – to se smatra mešanjem u privatne stvari. Ljudi prvo moraju da shvate da to nije mešanje u privatne stvari, ali i čoveku koji prijavi zlostavljanje treba omogućiti da to učini bezbedno po sebe. Države mora da predvidi sve aspekte tog postupka, da obeshrabri zločince, a ohrabri žrtve. Pazite, postoji podatak – ne znam da li se odnosi na svu decu ili samo na devojčice – da svako treće dete ili svaka treća devojčica prođe kroz neki oblik seksualnog zlostavljanja tokom odrastanja. To je strahovito veliki broj. Ima li nekoga tamo ko je za naše pare zadužen da o tome misli, ne znam, ali mislim da bi on morao da postoji.

Svetlana Lukić: Zoran Ostojić iz Građanskog saveza Srbije nije bio fasciniran Koštuničinom izjavom da je naš prvi nacionalni zadatak da propadne Ahtisarijev plan i Ahtisari zajedno sa njim. Zoran Ostojić govori o jednoj drugoj i ne manje užasnoj izjavi bivšeg, sadašnjeg, budućeg i svagdašnjeg predsednika vlade, Vojislava Koštunice.

Zoran Ostojić: Gora mi je izjava da je ruski veto istorijski događaj za Srbiju, to mi je baš onako šokantna izjava. Ona otkriva suštinu politike Vojislava Koštunice, koja je antievropska. Koštunica ne želi evropske integracije, a još manje one atlantske. Kada kaže istorijski značaj ruskog veta, to znači – završeno je sa Evropom, jer niko normalan ne misli da sa ruskim vetom mi hoćemo u NATO i Evropsku uniju. To bi bilo kao da je 1999, kada je Milošević od Rusa tražio one rakete S300, rekao Rusima – dajte nam te rakete da se odbranimo od NATO agresora, ali nemojte da se ljutite, kada se odbranimo, mi ćemo da se učlanimo u NATO. Milošević je hteo te rakete da bi Rusiju uvukao u taj rat. Ubeđen sam da se ruski veto neće desiti, ali kada bi se, na državnu i nacionalnu nesreću, desio, imao bi tako katastrofalne posledice po budućnost Srbije kao što bi imale i te rakete – da smo ih dobili. Zato mislim da je ruski veto kraj evropske orijentacije Srbije, a on ga priželjkuje. Zato mi je ta izjava gora nego ova – naš je interes da propadne Ahtisarijev plan.

U najdubljem državnom i nacionalnom interesu je da Ahtisarijev plan prođe, zato što je on šansa za Srbiju. Bojim se da je priželjkivanje da on propadne ravno Miloševićevom priželjkivanju da propadne plan Z4. Propast plana Z4 je prepolovio broj Srba u Hrvatskoj, što je izgleda bio plan memorandumske, konzervativne, antievropske Srbije. Na sreću, Ahtisarijev plan neće propasti, ali na nesreću nije iskorišćeno ovo vreme konsultacija da se naša državna politika fokusira na ono što je suština, a to je položaj Srba na Kosovu. Naša koncepcija je bila zasnovana na teritorijama, na suverenitetu, kojeg se Srbija odrekla 1999. skupštinskom rezolucijom kojom je prihvaćen Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244. U toj Rezoluciji 1244 jasno piše da će konačni status Kosova biti određen na osnovu sporazuma iz Rambujea. Sporazum iz Rambujea predviđao je referendum 3 do 5 godina posle prestanka sukoba. To vreme je prošlo i to što je Ahtisarijev plan lošiji nego sporazum iz Rambujea je samo dokaz koliko je ova politika koja drma Srbijom od 1989, od Gazimestana sa kratkom pauzom dvogodišnje Đinđićeve vlade, pogubna i loša. Uključio se i Toma sa optuživanjem Tadića da je on kriv što vlada još uvek nije formirana. To je direktna pomoć Koštunici u trgovini među njima. Bojim se da ta vlada neće napraviti pomak u odnosu na ovu prethodnu. Posle ovakvih izjava Koštunice, perspektiva je sumorna, ali ostaje nada u diplomatsko umeće i sposobnost zapada i nekakav razum Rusije.

Rusija mora da shvati da je interes Srbije isti kao i interes Rusije, zato što je Rusija pridruženi član NATO-a. Licemerno je s jedne strane želeti dobre odnose sa zapadom, trgovati, prodavati naftu, a s druge strane jednu malu zemlju gurati sve dublje u antizapadno raspoloženje, samo zato da bi imao monetu za potkusurivanje u velikim geostrateškim igrama. Ubeđen sam da će i u Rusiji shvatiti da njihov interes mora biti stabilnost Balkana, a sa Srbijom koja vodi politiku kakvu nagoveštava Koštunica, nema stabilnog Balkana.

Svetlana Lukić: Sudeći po izjavama koje sam mogla da čujem od demokrata, Pajtića recimo, to sa Koštunicom kao mandatarom više nije sporno.

Zoran Ostojić: To nije bilo sporno ni pre izbora, nije bilo sporno u trenutku kada je ustav napisan preko noći i onako usvojen u skupštini. Mislim da su ovi izbori raspisani da se ništa ne bi promenilo, da kohabitacija preraste u koaliciju i da bi se odložilo rešenje konačnog statusa Kosova. Kada je Đelić u kampanji proglašen budućim mandatarom, odmah smo rekli da je to žrtvovanje tog čoveka. Ali to što smo u pravu ne znači ništa, ukoliko drugi iz toga ne izvuku pouke. Nema evropske Srbije bez Demokratske stranke i sada, kada Koštunica pokazuje svoje pravo, antizapadno lice, novi izbori ne bi bili ponovljeni izbori nego zaista novi. Tu bi Srbija glasala za jednu od dve politike, jer u Srbiji postoje samo dve politike, sve ostalo su nijanse između njih, demagogija i populizam. Na Tadiču je da odluči hoćemo li u Evropu ili nećemo. Kada bismo toga dana imali i predsedničke izbore, antievropske snage doživele bi takav poraz da bi bile onemogućene da dalje trguju i ucenjuju. One bi zaista otišle u istoriju. To bi bio 6. oktobar na demokratski način, ono što smo svi priželjkivali. Sudbina Zorana Đinđića i ta zavera pokazuju da 6. oktobar 2000. nije bio realan. Toga dana su samo oni mogli nas da pobiju, a ne da mi njih pohapsimo.

Potrebni su nam referendumski izbori, slični onima 24. septembra 2000, kada se glasalo protiv Miloševića. Sada bi se glasalo za i protiv Evrope i antievropskim snagama bi bio nanet konačni poraz. Ali ta evropska lista na ponovljenim ili nekim drugim izborima mora da ima drugu politiku. Više se ne može ići na izbore sa pričom – Kosovo je duša, bubreg i srce Srbije. Ne može se više reći kako ćemo rešiti problem Mladića, nego se mora reći – uhapsićemo i izručiti Mladića i Tolimira i Župljanina i Hadžića i koga još traže. Srbija ima demokratski potencijal i to je dokazano time što je građanska i liberalna opcija samostalno ušla u parlament. Ranije je to uspevala samo uz pomoć većih stranaka. Politika ni levo ni desno, i levo i desno, objektivno je nemoguća u zemlji koja je u tranzicionom periodu. U protekle tri godine imali smo vladu, koja je bila marioneta u rukama krupnog kapitala, vladu nastalu kao posledica zavere u kojoj je ubijen Đinđić. Do ovog trenutka Srbija još uvek nije uspela da mirno, na izborima promeni vlast. Vladavina uredbama i dekretima se primenjuje u diktaturi i Srbija je u krajnje delikatnoj situaciji, u kojoj se tema Kosova koristi da se ne bi dala vlast. Setimo se C marketa, gde ga je Radulović prodao ovoj dvojici koji su ga kupili – u kabinetu Koštunice. Ali o tome ne može da se priča, jer nas zalepe sa ruskim vetom i Kosovom.

Šta bi to bilo usvajanje evropskih vrednosti delima, a ne rečima. To bi bilo hapšenje Mladića. Da li neko posle ovih izjava misli da je Mladić bliže Hagu ili je nesumnjivo dalje? Koštunica je najavio da ćemo mi, ako Kosovo bude nezavisno, preispitati odnose sa zemljama članicama NATO pakta, jer će tada biti jasno da su nas bombardovali zato da bi nam uzeli Kosovo. On je bio šokiran kada smo primljeni u Partnerstvo za mir. Zaista ništa nije ukazivalo da mi tu imamo šanse. Tadić nam je rekao da su to uradili on i njegovi savetnici. Verujem da su radili na tome, ali radili smo i mi, godinu dana objašnjavajući strancima da prijem Srbije u Partnerstvo za mir olakšava stavljanje vojske pod kontrolu, što znači da je Mladić bliže Hagu. Jedini uslov koji nam je postavljen bio je imenovanje Zdravka Ponoša za načelnika generalštaba. Tadić je to uradio i mi smo primljeni – na užas Koštunice. Ako ministar odbrane bude bio iz DSS-a, Koštunica će da smeni Ponoša. Ja ne znam koga on ima kao kandidata za načelnika generalštaba, ali zakleo bih se da Koštuničin kandidat govori ruski.

Priča o podeli Kosova je u suštini priča o velikoj Albaniji, a da ne pričam šta bi se onda desilo sa sedamdesetak hiljada Srba koji žive južno od Ibra. Šta, njih ćemo da iselimo u Preševsku dolinu, a Albance iz Preševske doline na Kosovo? To je sumanuto i to niko neće dopustiti. Ne daj bože da nam ovo budu teme sledećih dve-tri godine, jer ne mogu ni da zamislim koliko bi se u međuvremenu obavilo privatizacija i koliko para bi se još uzelo od naroda. To je Slobina, čisto džeparoška politika, kada dvojica uđu u autobus, pa jedan zagovara neku babu, a drugi joj vadi novčanik iz torbe. E, to se dešava ovde. Kosovo je Koštunici samo instrument da zaustavi Srbiju u usvajanju evropskih vrednosti. I on to otvoreno kaže – ne treba nama članstvo u Evropskoj uniji, ako ćete vi da nam uzmete 15 odsto teritorije. Kao da nam ne uzimaju 18 odsto stanovništva, kao da je to prazna teritorija, livade i pašnjaci, a ne ljudi, kuće, škole. Što se Albanaca tiče, ti ljudi neće da plaćaju porez ovoj državi, neće da idu u njenu vojsku, neće da plaćaju ni telefonski račun, jednom su se selili, pa su se vratili i ta priča je završena 1999.

U Srbiji postoje samo dve politike i više ne postoji nikakav demokratski blok. Postoje političke snage koje su za hvatanje koraka sa susedima na putu ka Evropskoj uniji i one koje i dalje hoće da održavaju staru politiku. Tadić treba da gurne Koštunicu ka radikalima i da im kaže – idite, možete zajedno, možete odvojeno, nas se to ne tiče, ovi koji su za Evropu imaju samo jednu listu. Mislim da bi na njoj bile samo Demokratska stranka, LDP i GSS. Ako neće Đelića, ajmo ponovo na izbore sa novom politikom, koja bi bila bliža našoj politici nego dosadašnjoj politici Demokratske stranke, jer ta politika ne daje neke naročite rezultate. Vidim strip u Blicu pre neki dan, razgovaraju Tadić i Koštunica, pa kaže Tadić Koštunici – nije realno da moja stranka, koja je osvojila najviše glasova nema većinu u vladi, a Koštunica mu odgovara – to nije realno, ali nije realno ni da stranka koja je osvojila najviše glasova nema premijera, pa ga nema. Dokle će to ići, zaista ne znam. Ovaj hoće da prekine odnose sa Evropom, da istupi iz Partnerstva za mir, ko zna kakve ludosti mogu da padnu na pamet njemu i njegovim savetnicima – da krenu u neku podzemnu akciju na Kosovo sa tim vojnicima i policajcima u civilu, bog sveti zna. Da li će Tadić da sledi tu politiku ili će izaći iz nje, zašto gubimo vreme i to ne raščistimo sada, jer očigledno je došlo vreme za raščišćavanje.

Potrebni su nam novi izbori sa jasnom politikom, koja je drugačija od dosadašnje politike Demokratske stranke, i kada je u pitanju Kosovo i odnos prema Hagu i ekonomija. Zaustavljene su reforme i modernizacija zemlje i broj tranzicionih gubitnika raste. Njima niko ne kaže koliko košta održavanje severnog Kosova pod našom paradržavnom kontrolom. Kada bi to znali glasači radikala, kada bi shvatili da se od njihove bede uzima za nešto što je odavno završeno i služi samo kao sredstvo za održanje na vlasti tog Tome i tog Voje, drugačije bi glasali. Taj Toma Nikolić je poslanik u skupštini Srbije neprekidno od 1992. On je jedan od 250 ljudi koji 15 godina upravljaju ovom zemljom. Šta se desilo u tih 15 godina sa ovom zemljom, sa ovim ljudima, s njihovim novcem, životima, a on je odgovoran, i to je mera njegovog rada. Ljudi to ne znaju, jer se njihovim osećanjima i njihovom bedom manipuliše i zato pitanje Kosova mora da ostane otvoreno, jer više ne može da se manipuliše osećanjima ljudi koji su poreklom iz Crne Gore, a mnogo ih je u Srbiji, kao što se to radilo do maja prošle godine. Zato mi kažemo – brzo rešenje Kosova je u državnom interesu Srbije i svih njenih građana, jer tada možemo da se zapitamo ko nam krade pare i da li ćemo uhapsiti Mladića i da li ćemo osuditi genocid u Srebrenici i da li želimo tamo gde moramo ići.

Srbija je zaustavljena na svom evropskom putu tim atentatom. I evo, ko se seti, setiće se da je Koštunica hteo da sruši vladu Zorana Živkovića pošto-poto pre nego što počne suđenje. Batić i vlada su munjevito gradili sudnicu, da suđenje počne pre nego što padne vlada. A ona je padala negde od septembra, od kada se Koštunica povukao iz ustavne komisije i rekao – ne interesuje me ustav, hoću prvo izbore. Suđenje je počelo u novembru, pre nego što je Koštunica formirao vladu i zato mu je bilo teže da ruši to suđenje. Sve je učinio, setimo se izjave Stojkovića da treba ukinuti specijalni sud. Da suđenje nije počelo za vreme Živkovićeve vlade, nikada ne bi ni počelo. I kao što vidimo, Koštunica odlazi, izbori su se završili pre dva meseca, on je u samoproglašenom tehničkom statusu, a još nemamo nijednu pravosnažnu presudu. Čak ni u trećem stepenu za Ibarsku i Stambolića Vrhovni sud još nije odlučio. I sudije su ljudi. Nisam pričao sa Srđom Popovićem, koji je čekao kraj suđenja i doba izbora, pa da pokuša da proširi optužnicu na pobunu Crvenih beretki, koja otvara političku dimenziju atentata. Setimo se šta se desilo sa tužilaštvom, Prijić je degradiran, jedan je umro, dvojica su otišli, smenjeni i tako dalje. Od ishoda tog procesa zavisi pravosuđe, koje je temelj pravne države. I vidi se kako svi kalkulišu, čekaju da vide da li će Koštunica zadržati neprikosnovenu vlast.

Ovo što Koštunica radi je razgradnja institucija svakodnevnim kršenjem zakona. On šalje signal pravosuđu da ne treba da se drži zakona kao pijan plota. Duboko verujem da će ishod ovog suđenja odrediti budućnost Srbije i uveren sam da niko neće imati hrabrosti da amnestira one koji su organizovali i izvršili ubistvo Đinđića. Ako u ovom trenutku Srbija nije spremna za otvaranje političke pozadine atentata, to će brzo doći na red i nećemo morati da čekamo 20-30 godina na otvaranja arhiva. To nije politički realno u ovom trenutku zbog odnosa snaga, odnosno politike Demokratske stranke koja je sa novim rukovodstvom posle ubistva Đinđića krenula putem kohabitacije. Ali sada smo tu mi, koji im davati mira nećemo. Tih 200.000 ljudi i na sledećim izborima ko zna još koliko su zalog i garancija da to ne može tek tako da se završi.

Srbija još nije spremna i to je realnost. To se vidi i po sudbini Mladića. To što on nije u Hagu takođe je pokazatelj odnosa snaga, ali to ne ne znači da sutra neće biti drugačije. U Poljskoj je crkva iznela rušenje komunizma, pa su onda krenuli u lustraciju i niko nije ni pomislio da lustrira i crkvu. Ali sada je i to došlo na dnevni red, pa će i kod nas suočavanje sa prošlošću kad-tad doći na dnevni red. Od odnosa snaga zavisi da li će to biti pre ili kasnije. I Srebrenica je ta prošlost i brojna kršenja ljudskih prava i ratna politika i nacionalizam, a suđenje za atentat je kamen temeljac svega toga, jer Đinđića je ubila država i to ona sa kojom treba da raščistimo. Zamislite da je napravljena koncentraciona vlada odmah posle ubistva Đinđića i da su u tu vladu ušli socijalisti i radikali. Gde bi sada Srbija bila da nije bilo Sablje i vanrednog stanja. Znači, mi možemo samo da budemo nezadovoljni brzinom i svesni toga šta su kočnice. Politika je suština, sve ostalo dolazi samo po sebi. Zašto je Tadić samo jednom bio na suđenju, i to, gle čuda, kad je svedočio Veruović sa svojim trećim mecima, da bi posle toga i on i njegov brat otišli u diplomatsku službu. Trebalo je da tamo bude svakog dana kao građanin, a baš toga dana je mogao da izbegne dolazak u sudnicu.

Svetlana Lukić: U polufinalu svetskog prvenstva Hrvati su nas pobedili sa 10 : 7, dobro smo prošli, vodili su sa 8 : 2, kao na jučerašnjim izborima za predsednika Srpske akademije nauka, na kojima je sa 80 : 20 poražena struja Vasilija Krestića, Mihaila Markovića, Koste Čavoškog i Dragoslava Mihajlovića. Možda će ubuduće SANU postati pristojnije mesto. Kao i svi narodi, i mi u istoriji imamo svakojake ljude, pitanje je samo koga ćemo izabrati za uzor, koga će istoričari izvući na videlo dana. Naš stalni sagovornik, istoričar Slobodan G. Marković, poslednjih 9 godina bavio se životom i delom jednog od mnogih zaboravljenih ljudi, Čedomiljom Mijatovićem. On je pripadao Naprednoj stranci zajedno sa Milutinom Garašaninom, Milanom Piroćancem i Stojanom Novakovićem.

Slobodan G. Marković: Mene je Mijatović privukao pre svega zato što sam primetio da je on napisao nekoliko knjiga o Srbiji na engleskom jeziku, a da nikada nijedna od njih nije prevedena na srpski. Zanimalo me je kako je to moguće. On je živeo od 1842. do 1932, u periodu kada je vrlo malo Srba moglo bilo šta da objavi u angloameričkom svetu. A njegove knjige su doživele više izdanja, recimo Srbija i Srbi je imala tri izdanja u Americi i tri u Velikoj Britaniji. Istražujući devet godina njegovu ličnost, utvrdio sam koliko je on bio neraskidivo povezan sa modernizacijom Srbije. Od zemlje koja je turski sandžak početkom XIX veka, periferna oblast carstva, iz jednog stanja koje se nije mnogo razlikovalo od neolita u pogledu kulturnih obrazaca i ekonomije, koja je bila ekonomija čistog preživljavanja, Srbija je do kraja XIX veka, dakle za svega sto godina, doživela veliku transformaciju. Čedomilj Mijatović je ostao upamćen kao čovek koji se najdoslednije od svih srpskih intelektualaca zalagao za uvođenje železnice u Srbiji i za osnivanje Narodne banke Srbije. On je kum naše valute, dao je ime dinaru, kada se biralo između patriotskog imena – srbijak i imena koje je imalo dužu tradiciju, još od latinskih vremena – dinar. On se u Srbiji suočio sa nizom stvari sa kojima se suočavamo i mi danas: odnosom između nacionalizma i demokratije, liberalizma i demokratije. Što se tiče nacionalizma, cela Evropa XIX veka bila je nacionalistička i čak je čovek kao što je Sigmund Frojd izjavio neverovatnu stvar, da ceo njegov libido pripada Austro-Ugarskoj. To se održavalo i na naše prilike, međutim, kada je u pitanju liberalizam, tu je Mijatovićeva generacija naišla na suštinsku suprotnost. Narodne mase su bile za seosku demokratiju, zasnovanu na egalitarnosti, jednostavnosti društva. Sa druge strane našli su se intelektualci poput Mijatovića, koji su pokušali da u Srbiju uvedu evropske tekovine liberalizma.

Čedomilj Mijatović je bio jedan od vođa Napredne stranke, koja je bila nesumnjivo najliberalnija stranka u istoriji političkog života Srbije XIX veka i stranka sa najvećim modernizacijskim kapacitetom. Videći da to nekako ne ide, da je sa takvim programom nemoguće u Srbiji pobediti na izborima, oni su čak predlagali da različite kategorije stanovništva prema obrazovanju imaju i različiti broj glasova: da najobrazovaniji imaju po nekoliko glasova, a da najmanje obrazovani uopšte nemaju pravo glasa. Nešto slično, ako se sećate, predložila je Liberalna stranka u Crnoj Gori. Dakle, ni danas takve ideje, koliko god bile neprihvatljive, nisu nestale. Nekako u Srbiji liberalizam i demokratija nisu mogli da idu zajedno. Ili ste mogli da imate demokratiju, ali onda nema liberalizma, ili ste mogli da imate nametanje liberalizma, a to je protivdemokratski. U pogledu nacionalizma, iako je to bio dominantan diskurs u to vreme, Mijatović se u mnogo čemu izdvajao i dozvolićete mi da citiram dva odeljka koji o tome govore. On primećuje da nam je potrebna skeptičnost prema dotadašnjem samoviđenju srpske istorije. Ovakav bi nam pravac dobro došao, kaže Mijatović, jer lepa misao da narodni ponos valja pobuđivati izrodi se u krajnost, pa kao krajnost može samo da nam naudi. Svuda se i na sva usta propoveda da smo mi Srbi najbolji narod na svetu, da smo mi Sloveni, ali naročito mi Srbi, od postanka najžešći slobodnjaci, dok su svi ostali narodi zadahnuti ropskom uslužnošću. To nije probuđivanje ponosa, to je samo navoditi narod da sebe smatra za aristokrata u krugu ostalih naroda. Taj pravac ne može da ne bude od štete i po nas i po napredak celog društva ljudskog, primetio je, dakle, Mijatović još 1868. U jednom pismu iz 1902. on kaže: Ja sam po godinama istina star čovek, ali čini mi se da u mome srcu nikada nije bilo življih i širih simpatija, ne samo za interese i napredak naše Srbije, nego uopšte za interes i napredak celoga sveta. U Londonu nije mogućno da se čovek ne oseća kao građanin celoga sveta, da ne vidi više, prostranije i šire horizonte.

Reč je o čoveku koji je posvetio život Srbiji, koji je u svoje vreme bio slavni književnik, veoma cenjeni istoričar, šestostruki ministar finansija, ministar inostranih dela. Imao je tešku sudbinu i umro je gotovo u krajnjoj bedi i to zahvaljujući svojoj doslednoj odluci da ne prihvati čin kraljeubistva iz 1903. Najviše je ostao upamćen po tajnoj konvenciji iz 1871, koju je sklopio on lično sa austrougarskim poslanikom, ali koju je dogovorio knez Milan. Tom konvencijom Srbija se odrekla pretenzija na Bosnu i Hercegovinu, dobila u izgled maglovite pretenzije ka Makedoniji i odrekla se pretenzija na Kosovo. Kada je došlo do ujedinjenja Jugoslavije, u tom trenutku trijumfalizma činilo se da je on počinio veliku izdaju potpisivanjem ove konvencije. Danas istoričari smatraju da je to bio nužan potez u času kada Rusija napušta Srbiju, koja prelazi u austrougarsku interesnu sferu.

Pitanje koje nam se ovde nameće je pitanje odnosa Srbije i zapadne Evrope. U XX veku Srbija i zapadna Evropa su se u tri navrata našle na različitim stranama. Prvi je bio majski prevrat 1903. i diplomatska izolacija Srbije nakon toga, pre svega od Velike Britanije. Drugi period se retko pominje, od od 1946. i obaranja američkih bombardera iznad Istre. Treći period je naravno period devedesetih. To nije mnogo u odnosu na sto godina, sve zajedno ni 20. Na našu nesreću, mi smo proživeli najduži period od ta tri. Prvi je trajao tri, drugi pet, treći skoro deset godina i kulminirao je 1999.

Čedomilj Mijatović je, zgrožen majskim prevratom 1903, napustio Srbiju i poslednjih 30 godina života proveo u Engleskoj. Pomenuo bih zanimljivu epizodu, koja se dogodila 1916. On je te godine otišao u Sjedinjene američke države i Kanadu sa Emelin Pankherst. Kada danas čitamo top liste najvažnijih žena svih vremena, uvek će se među prvih deset naći ime Emelin Pankherst, zato što je dobijanje prava glasa na izborima za žene nerazdvojivo vezano za njeno ime, kao osobe koja je bila vođa sifražetskog pokreta u Velikoj Britaniji. Dakle, ta velika žena feminističkog pokreta odlučila je da 1916. krene u propagandnu akciju podrške Belgiji i Srbiji, kao zemljama koje su tada najviše stradale u ratu. Odlučila je da zajedno sa Čedomiljom Mijatovićem ode u Ameriku i da nekoliko meseci propagira Srbiju i njene ciljeve po najvećim mestima Sjedinjenih američkih država i Kanade. Da bismo shvatili koliko je Emelin Pankherst značajna, kada odemo u London i dođemo do zgrade parlamenta videćemo spomenike najvećim britanskim vladarima. A pored parlamenta nalazi se spomenik Emelin Pankherst, čime je ona stavljena u kontekst najvećih imena britanske istorije. S jednom takvom osobom Mijatović je propagirao srpsku stvar po SAD i Kanadi i on iskreno priznaje da su svuda imali mnogo publike, ali ne zahvaljujući njemu nego popularnosti Emelin Pankherst.

Čedomilj Mijatović je bio prvi Srbin koji je pisao za Enciklopediju Britaniku. Njegovi članci su se u Enciklopediji Britanici nalazili 71 godinu. Ne samo da je on bio prvi Srbin koji je pisao u Eciklopediji Britanici, nego je bio jedan od retkih saradnika enciklopedije kome je povereno da piše odrednicu o zemlji iz koje potiče, jer to se uvek izbegava radi objektivnosti. On je u najčuvenijem, jedanaestom izdanju Enciklopedije Britanike napisao odrednicu o Srbiji, koja je kasnije štampana i u posebnoj knjizi, a onda su njegove odrednice neprekidno preštampavane u kasnijim izdanjima Enciklopedije od 1902. do 1973. U domaćem izdanju Enciklopedije Britanike dodati su, po mišljenju naše redakcije, svi zaslužni Srbi i naučnici, stručnjaci, javne ličnosti. Naravno, o Čedomilju Mijatoviću nigde nema ni pomena. Još veća nepravda učinjena je prema njegovoj supruzi, Engleskinji, Elodiloten Mijatović. To je prva istoričarka u modernoj Srbiji i teško da postoji ijedna žena u istoriji Srbije XIX veka koja je toliko doprinela da zapad upozna Srbiju. Ona je objavila zbirke srpskih narodnih pesama i pokušala da od kosovskog ciklusa napravi jednu celinu i napisala istoriju moderne Srbije na engleskom. Njeno ime danas u Srbiji gotovo je potpuno nepoznato, tako da se ne radi samo o Mijatoviću, nego o bračnom paru Mijatović, koji je veoma zaboravljen u Srbiji. A onoliko koliko su žene mnogo manje izučene u našoj istoriografiji, u smislu da im se namerno uskraćuje zasluženo mesto, stradala je naravno i supruga Čedomilja Mijatovića.

Velike sile su imale ambasadore, male su imale poslanike i Mijatović je u doba majskog prevrata po treći put bio poslanik u Londonu i jedini naš poslanik koji je posle majskog prevrata podneo ostavku. Da podsetim, ubijeni su kralj i kraljica, iskasapljeni i bačeni goli kroz prozor, a nova vlada je sastavljena od ljudi koji su direktno učestvovali u njihovom ubistvu. Polovina članova nove vlade bili su zaverenici. Mijatović se našao u nekoj vrsti dobrovoljnog izgnanstva. Ovde je preda mnom jedan proglas iz tog vremena, koji glasi ovako: Danas, pak, posle ovako jezovitog, strašnog, varvarskog, a još zakonima zemaljskim nepodvrgnutog zločina, posle onako jasno ispoljenih diplomatskih opomena, pa čak i pretnji, danas cela Evropa, ceo prosvećeni svet, a naročito visokokulturna i svesilna Engleska sa gnušanjem odvraća lice svoje od Srbije, smatra je kao zemlju varvarsku i zločinačku, kao elemenat nereda i nemorala, kao čudovište i sablazan među ostalim državama, te se ograđuje i izbegava svaki bliži dodir sa njom smatrajući je kao propalu i obrečenu na strašnu pogibao. Danas je srpsko ime omrznuto i po zlu čuveno, danas je Srbija izgubila sve negdašnje prijatelje i poštovaoce, ona je danas sama ubila sav svoj prestiž na Balkanu, pa čak i u srpstvu stoji usamljena, nemoćna, izdvojena kao žrtva određena da i život izgubi. Ako bi se zavereničko pitanje, koje u svoj svojoj nagoti stoji i pred našim državnicima i pred forumom celog civilizovanog sveta, rešilo polumerama, ovo strašno i sudbonosno pitanje ne samo da ne bi bilo rešeno, nego samo još pozleđeno, pogoršano i dovedeno u novu najopasniju fazu. Dalje se u proglasu kaže: Mi hoćemo i da se jednom prestane i sa besprimernom kapitulacijom državnog autoriteta pred ovim ljudima, mi hoćemoda državni faktori jednom budu svesni svog odgovornog položaja i sve težine državnog autoriteta koji predstavljaju. Mi hoćemo da jednom svaki državni službenik svesno i do samog pregorevanja vrši dužnost koja mu je određena i da svaki svojom energijom štiti državne i zakonske interese. Ko se, pak, ne oseća sposoban za ovo, pošteno je i patriotski da uzme kapu i ode kući.

Ovde se radi o jednom slučaju koji ima paralele sa današnjim vremenom. Sudbina diplomatske izolacije Srbije zavisila je od nekoliko ljudi, glavnih kraljeubica, glavnih zaverenika, čije je uklanjanje tražila Engleska, ali koji su u Beogradu ustanovili neku vrstu svoje kamarile, držali u određenoj zavisnosti i samog kralja Petra Karađorđevića i u takvom kontekstu ih je bilo vrlo teško ukloniti. Polumere o kojima se ovde govori je ideja koja je na kraju i izvršena, da se kraljeubice ne uklone, kako je to traženo, već da se penzionišu sa penzijama koje će biti ravne platama i još uz određenu odštetu. Ovo je u stvari proglas građana Srbije koji su osnovali časopis Za otadžbinu, organ Društva za zakonsko rešenje zavereničkog pitanja. Ovo je proglas od utorka, 19. decembra 1905. pod naslovom – Šta mi hoćemo. Mijatović je bio jedan od ljudi koji je pripadao ovom društvu. On je istovremeno nagovarao Engleze da obnove diplomatske odnose sa Srbijom i srpsku vladu da kazni zaverenike. Čovek koji se najviše istakao u naporima da se tadašnji zaverenici kazne, generalštabni kapetan Milan Novaković, pokušao je da izvrši protivzaveru. Međutim, njegovu protivzaveru otkrio je čuveni i ozloglašeni Dragutin Dimitrijević-Apis i svi protivzaverenici su uhapšeni u septembru 1903. Tada je Novaković osuđen na dve godine zatvora iz koga je izašao 1905. i odmah osnovao Društvo za zakonsko rešenje zavereničkog pitanja. On je okupio 700 uglednih članova i pokrenuo list Za otadžbinu, iz kojeg smo upravo čuli ovaj proglas. Međutim, list je posle pritisaka prestao da izlazi, štamparije su se plašile da ga objavljuju.

Marta 1907. Novaković je obnovio list tako što je sam morao da kupi štampariju, ali mu je onda štamparija zatvorena od strane vlasti. On je na osnovu lažnih navoda uhapšen 29. avgusta, a zatim je 16. septembra 1907. ubijen u zatvoru uprave varoši Beograda, zajedno sa žandarmerijskim oficirom, Maksimom Novakovićem. Tako je u vreme takozvane zlatne demokratije ubijen jedan čovek zato što je različito mislio, i to nakon što je cela afera završena, jer je još 1906. skupština većinom glasova odbila da se ta afera dalje ispituje. Ta poslednja žrtva majskog prevrata ubijena je četiri godine nakon prevrata i ovaj proglas koji smo čuli i sve što je pokušano da se učini završilo se tragično po glavne protagoniste.

Što se tiče samog Mijatovića, on je 1914. poslednji put posetio Srbiju. Došao je kao poslovni agent jedne britanske firme, a neočekivano je dobio ponudu da postane arhiepiskop srpski. On je bio udovac i duboki vernik i Aleksandru i Nikoli Pašiću palo je na pamet da ga postave za mitropolita skopskog, jer je Makedonija neposredno pre toga priključena Srbiji. U tom trenutku je Nikolaj Velimirović bio jedan od najliberalnijih srpskih sveštenih lica i podržao je Mijatovića, kao i najveći buntovnik među srpskim sveštenicima, prota Aleksa Ilić. Od svega toga nije bilo ništa, jer je episkopat video da država u stvari hoće da promeni celokupnu crkvenu hijerarhiju i najavio je da će preduzeti odlučne mere, pa je država ustuknula. Sam Mijatović se kolebao i na kraju je odbio tu ponudu. U svom obrazloženju on navodi da je hteo da spoji pravoslavna učenja sa shvatanjima i tradicijama u rimokatoličkom i protestantskom svetu i da je procenio da to u Srbiji ne bi mogao da uradi. Otišao je u London i živeo tamo narednih 18 godina.

U srpsko-bugarski rat Srbija je ušla bez nekih naročitih razloga, isključivo iz želje njenog vladara da Srbija bude najveća hrišćanska zemlja na Balkanu. Mijatović je kao čovek koji je potpisao tajnu konvenciju i kao jedan od nekoliko ljudi koji su uopšte znali da ta konvencija i postoji, hitno pozvan od kralja Milana da dođe iz Londona u Bukurešt, gde su vođeni pregovori, i zaključi mir sa Bugarskom. Bugarska je u tome ratu pobedila, njena vojska je ušla u Pirot i bila na putu ka Nišu. Nezadovoljan tim porazom, kralj Milan je počeo da predvodi ratnu stranku, zajedno sa predsednikom vlade, Garašaninom, i oni su dali uputstvo Mijatoviću da, ukoliko Bugarska zatraži ratnu odštetu, on istog trenutka objavi novi rat Bugarskoj i vrati se u Beograd. Naravno da je bugarski delegat u jednom trenutku postavio to pitanje. Mijatović u svojim memoarima kaže da se našao u procepu – koga da posluša, svoju vladu ili svoju savest i savete britanske diplomatije. I on je poslušao svoju savest i rekao bugarskom delegatu da hitno povuče svoj zahtev, jer će inače morati da objavi rat. Bugarski delegat je povukao zahtev i Mijatović je sklopio najbrži mir u svetskoj istoriji. Nekrolog u Tajmsu, objavljen posle njegove smrti, imao je samo tu jednu rečenicu – čovek koji je sklopio najbrži mir na svetu. Zahvaljujući njemu kao diplomati sprečen je novi rat, koji bi odneo ko zna koliko žrtava i uvukao Srbiju u novu spiralu nasilja. To je, po mom mišljenju, njegov najveći spomenik.

Čedomilj Mijatović je skoro tri stotine puta pomenut u člancima Tajmsa. Ako čitamo izdanja Who is who, Ko je ko, koja se štampaju svakih 10 godina, onda možemo da vidimo da je u periodu od 1897. do 2000. bilo oko 105.000 važnih ličnosti. Izučio sam taj indeks imena i našao šestoricu Srba, koji su po britanskim merilima zaslužili da budu navedeni u popisu svetski znamenitih ličnosti XX veka: Čedomilj Mijatović, Mihailo Pupin, Nikola Tesla, Jovo Plamenac, Vladimir Dedijer i Ivo Andrić.

Imate ogromne delove evropske istorije koji se i dalje kriju. Toliko je strahota počinjeno u Africi. Pada mi na pamet samo jedan primer: u Namibiji je 1904. izvršen genocid nad narodom Herero. Nemački kolonijalisti su ubili 75 odsto tog naroda. Tek sto godina kasnije, 1904. jedan nemački zvaničnik im se izvinio za to. Znači, tri četvrtine tog naroda je ubijeno za tri godine, a čekalo se sto godina na izvinjenje. Vidim da je Japan tek sada postao sklon da pošalje izvinjenje Kinezima, a kada su u pitanju evropski kolonijalni narodi, Španci, Portugalci, Francuzi, Holanđani, Belgijanci, Englezi, Nemci – oni su posejali ogromne masovne grobnice i činili genocide širom sveta, po obema Amerikama, po Africi, po Aziji. Tamo gde nema više nijednog pripadnika tog naroda, tamo gde nema ko da podigne glavu, preko toga se prelazi, kao da se nikada nije ni dogodilo. I to vam pokazuje koliko mi učimo jednu selektivnu istoriju. Svaka kultura u osnovi je narcistička, pre svega ceni sebe i uvek odbacuje drugoga. Jedan od takvih je, eto, do nedavno bio i Čedomilj Mijatović. Videćemo da li će sada postepeno on i njemu slični Evropejci među Srbima biti revalorizovani.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Slobodan G. Marković, koji je govorio o svojoj knjizi koja je upravo izašla ovih dana u Beogradu, Grof Čedomilj Mijatović, viktorijanac među Srbima. Bio je ovo Peščanik.

 
Emisija Peščanik, 30.03.2007.

Peščanik.net, 30.03.2007.