U Bijafri je 1968. godine čitava generacija dece umirala od gladi. Godinu dana pre toga se naftom bogata Bijafra otcepila od Nigerije, zbog čega ju je Nigerija napala i držala u opsadi. Strani dopisnici u blokiranoj enklavi primetili su prve znake gladi na proleće, i do početka leta pojavili su se prvi izveštaji o hiljadama dece koja svakodnevno umiru. Praktično niko u ostatku sveta nije na to obraćao pažnju, sve dok jedan izveštač londonskog tabloida Sun nije otišao u Bijafru sa fotografom i snimio iznurenu decu: jezive, ispijene aveti. Ovaj list je danima objavljivao fotografije i mučne reportaže o tome. Ubrzo su priču preuzele novine širom sveta. Fotografi i televizijske ekipe su se zaputili u Bijafru. Građanski rat u Nigeriji postao je prvi afrički rat prikazan na televiziji. Glad u Bijafri je preko noći postala jedna od najvažnijih odrednica našeg vremena – ogoljena patnja nevinih koja pritiska savest – i rođen je humanitarni biznis kakvog danas poznajemo.
„Bilo je sastanaka, komisija, protesta, demonstracija, nereda, lobija, štrajkova glađu, bdenja, dobrovoljnih priloga, transparenata, javnih skupova, protestnih šetnji, pisama upućenih svakoj uticajnoj javnoj ličnosti, propovedi, predavanja, filmova i donacija“, pisao je Frederik Forsajt, koji je izveštavao iz Bijafre tokom najvećeg dela opsade i o tome objavio knjigu, pre nego što se okrenuo romanu sa Operacijom Šakal. „Mladi su dobrovoljno odlazili da pomognu, lekari i medicinske sestre nudili su svoje usluge pokušavajući da ublaže patnju ljudi u Bijafri. Drugi su se nudili da uzmu bebe iz Bijafre dok traje rat; neki su se prijavljivali u dobrovoljce, da pilotiraju ili da se bore za Bijafru. Donatora je bilo iz svih društvenih struktura, od penzionera do dečaka iz Itona.“ Forsajt je opisivao britanski odgovor na krizu, ali slično je bilo širom Evrope i u Americi.
Forsajt piše da je Stejt department bio zatrpan poštom, stizalo je i do 25.000 pisama dnevno. Došlo je dotle da je predsednik Lindon Džonson rekao svom državnom podsekretaru: „Samo mi skloni one male crnce sa televizije.“
Bio je to njegov način da odobri pomoć za Bijafru, a naredba je sprovedena onako kako je i data: oskudno. Prema Forsajtu, do kraja rata 1970. godine, ukupne donacije Vašingtona za hranu u Bijafri bile su jednake „trodnevnom trošku ubijanja u Vijetnamu“ ili „dvadesetominutnom letu Apola 11“. Ali Forsajt, koji je neumorno branio interese Bijafre, svoj najdublji prezir sačuvao je za britansku vladu, koja je podržavala nigerijsku blokadu. Čak i u vreme kad je nigerijski predstavnik na propalim mirovnim pregovorima izjavljivao da je „izgladnjivanje legitimna ratna taktika, koju svakako nameravamo da koristimo“, laburistička vlada u Londonu je opisivala izveštaje o gladi u Bijafri kao neprijateljsku propagandu.
Godine 1967, godišnji budžet Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, najstarije i najveće nevladine organizacije na svetu, iznosio je nešto manje od pola miliona dolara. Godinu dana kasnije, Crveni krst je trošio oko milion i po dolara mesečno samo u Bijafri, a druge nevladine organizacije, sekularne i crkvene (uključujući Oxfam, Caritas i Concern), takođe su eksponencijalno rasle u reakciji na Bijafru. Crveni krst se kasnije povukao iz nigerijskog građanskog rata kako bi očuvao neutralnost, ali je obim čitave operacije ostao ogroman. Bijafri se moglo prići samo iz vazduha, i u jesen 1968. počela je humanitarna vazdušna pomoć. Bijafranski vazdušni most, kako su ga zvali, nije imao zvaničnu podršku nijedne države. Čitavu operaciju sprovodile su nevladine organizacije, a letovi su obavljani noću, jer su nigerijske snage gađale avione. Na svom vrhuncu, 1969. godine, misija je dostavljala u proseku dvesta pedeset tona hrane za jednu noć. Samo je berlinska vazdušna pomoć bila efikasnija, ali to je bila vojna operacija.
Humanitarizam koji je stvoren u Bijafri – i njegov pravni blizanac, lobi za ljudska prava – predstavljaju verovatno najtrajniju zaostavštinu šezdesetosmaških previranja u svetskoj politici. Dobili smo neideološku ideologiju angažmana, prema kojoj je bilo moguće, četvrt veka posle Aušvica, biti učesnik a ne biti u vlasti: postalo je moguće uvek biti na strani žrtava, solidarno, čistih ruku. Osnovne ideje i principi nisu bili novi, ali spojeni su u Bijafri i odatle prošireni sa silinom u kojoj se ogledala rastuća potreba Zapada (samo pojačana padom Berlinskog zida) da se na bojnom polju pronađe časni cilj za koji ne mora da se ubija.
Rodonačelnik savremenog humanitarizma bio je švajcarski preduzetnik po imenu Anri Dinan, koji se zadesio u bici kod Solferina, gde se francusko-sardinijski savez sukobio sa austrijskom vojskom u borbi za kontrolu nad Italijom. U bici je učestvovalo oko tri hiljade vojnika i Dinan je bio uzdrman njenim strašnim prizorima. Ali još više ga je potreslo ono što se desilo posle bitke: video je napušteno bojno polje po kojem su puzali ranjeni vojnici, ostavljeni od svojih vojski da umru u krvi i agoniji. Dinan je pomogao lokalnim civilima da spasu, nahrane, okupaju i previju preživele. Ali dobra volja svih koji su hteli da pomognu nije mogla da nadomesti njihovu neumešnost i nesposobnost. Dinan se vratio u Švajcarsku razmišljajući o stvaranju stalne, profesionalne službe za pružanje humanitarne pomoći. Nedugo zatim, osnovao je Crveni krst, utemeljen na tri osnovna principa: nepristrasnost, neutralnost i nezavisnost. U pismima kojima je tražio novac predstavljao je svoj plan kao hrišćanski, ali ujedno i kao dobar potez za zemlje koje idu u rat. „Smanjujući broj bogalja“, pisao je on, „uštedelo bi se na troškovima za državu koja mora da obezbedi penzije ratnim invalidima.“
Humanitarizam je imao i rodonačelnicu. To je bila Florens Najtingejl, koja je od početka odbacivala glavnu zamisao Crvenog krsta: „Njihovi stavovi su apsurdni i nije čudo što dolaze iz državice kao što je Ženeva, koja nikada neće videti rata“, rekla je ona. Najtingejl je bila medicinska sestra u britanskim vojnim bolnicama tokom Krimskog rata, gde su košmarni uslovi – septični, prljavi i brutalni – najčešće značili smrtnu presudu za ranjene britanske vojnike. Zato je bila zgrožena Dinanovim predlogom. Kako neko ko navodno želi da olakša ljudsku patnju misli da to uradi tako što će smanjiti cenu ratovanja? Olakšavajući posao ratnim ministrima, govorila je Najtingejl, dobrovoljci će samo učiniti rat primamljivijim i verovatnijim.
Može se reći da je Dinan pobedio. Njegovi principi bezuslovnog humanitarizma, ovekovečeni Ženevskom konvencijom, doneli su mu prvu Nobelovu nagradu za mir i postali industrijski standard. Ali ne može se reći da je Dinanova zaostavština pomogla da ratovi postanu manje okrutni. Kako je humanitarna akcija jačala tokom jednog stoleća od njegove smrti, tako je rasla i agonija koju je ona trebalo da ublaži. Kada je Dinan razmišljao o užasima Solferina, skoro sve žrtve bili su vojnici; danas, prema podacima Ujedinjenih nacija, devedeset odsto ratnih žrtava čine civili.
Scene patnji koje obično nazivamo humanitarnim krizama skoro su uvek posledice političkih okolnosti, i na njih se ne može odgovoriti apolitično – ne može se delovati, a da to ne proizvede politički efekat. U najmanju ruku, uloga zvanično neutralnog, apolitičnog humanitarnog radnika u većini današnjih sukoba, kao što je Najtingejl upozoravala, svodi se na ulogu snabdevača: humanitarizam oslobađa zaraćene strane mnogih problema u ratu (administrativnih i finansijskih), umanjujući zahteve za upravom dok traju borbe, smanjujući troškove finansiranja povređenih i obezbeđujući hranu, lekove i logističku podršku, tako da vojske mogu da nastave sukob. U najgorem slučaju – kao što se pokazalo na primeru Crvenog krsta u Drugom svetskom ratu, kada je ova organizacija nudila svoje usluge u nacističkim logorima smrti, garantujući apsolutnu diskreciju o zločinima koje je videla – nepristrasnost u zverstvima može postati saučesništvo.
Novinari se previše oslanjaju na humanitarne radnike – za prevoz, smeštaj, hranu, druženje, pa i informacije – a Linda Polman, autorka knjige Krizni karavan: ograničenja humanitarne pomoći, izražava bojazan da je utisak humanitarnih radnika o lokalnom stanovništvu često izvitoperen, da u njima vide samo ljude koji pate ili prouzrokuju patnju, pri čemu žrtve bele humanitarce doživljavaju kao svoju jedinu nadu. Najgore je što, kaže ona: „suočeni sa humanitarnim katastrofama, novinari, koji se predstavljaju kao objektivni posmatrači, odjednom postaju sledbenici humanitarnih radnika. Nekritički prihvataju tvrdnje humanitarnih organizacija o neutralnosti, postavljajući verodostojnost i stručnost humanitarnih radnika iznad novinarskog skepticizma“.
Od Bijafre, humanitarizam je postao ideja, i praksa, koja dominira zapadnjačkim odgovorom na tuđe ratove i prirodne katastrofe: u poslednje vreme, pretvorio se čak i u dominantno opravdanje za ratove koje vodi Zapad. U Bijafri su mnogi lideri takozvane „humanitarne internacionale“ prvi put stupili na scenu, a industrija je dobila i svoj slogan, „neprevaziđeni podvig logističke podrške i čiste hrabrosti“, piše Aleks De Val, autor knjige Zločini gladi. Bijafra se pamti onakvom kakva je i bila, kao cause célèbre – Džon Lenon i Žan Pol Sartr podizali su pesnice za Bijafru – a hrana poslata sa Zapada svakako je spasavala živote. Pa ipak, moralna procena operacije u Bijafri nije sasvim jednostavna.
Pošto je 1970. secesionistička vlada bila primorana da se preda i ponovo pripoji Nigeriji, nije došlo do predviđenih genocidnih pokolja. Da nije bilo zapadnih dobrotvora, građanski rat u Nigeriji završio bi se mnogo ranije. Sa životima koje je spasla vazdušna pomoć moraju se uporediti svi oni životi – desetine, a možda i stotine hiljada – izgubljeni za dodatnih godinu i po dana destrukcije. Ali novorođena humanitarna internacionala nije se mnogo bavila ovom činjenicom. Nove krize su zvale u pomoć – najhitnija je bila u Bangladešu – a ko može unapred da zna da li će spasavanje života odneti još više života? Krizni karavan je gurao dalje. Raspoloženje je bilo trijumfalističko, a u velikoj meri je takvo i danas.
Majkl Maren je došao u dodir sa humanitarnom industrijom sedamdesetih preko Mirovnog korpusa (Peace Corps). „U post-vijetnamskom svetu, Mirovni korpus nam je pružio priliku da uspostavimo drugačiju vezu sa Trećim svetom, zasnovanu na poštovanju“, piše on. Ali ubrzo se zapitao kakvo je to poštovanje, kada se deca sa Zapada šalju da uče odrasle ljude iz starih agrarnih kultura kako da se bolje hrane. Gledajući profesionalne humanitarce kako ganjaju ugovore o uvođenju mera za koje im je jasno da su štetne, počeo je da svoje kolege doživljava kao novu vrstu plaćenika: kao vojnike nesreće. Pa ipak, kako primećuje Dejvid Rif, „do kraja osamdesetih, humanitarizam je bio poslednji dosledni ideal“.
Kako to da su humanitarci tako spretno izbegli odgovornost za negativne posledice svog delovanja? „Humanitarizam cveta kao etička reakcija na nesreće, ne samo zato što se u svetu dešavaju strašne stvari, nego i zato što su mnogi izgubili poverenje u ekonomski razvoj i političku borbu kao vidove poboljšanja ljudske situacije“, piše sociolog Kreg Kalhun. „Humanitarizam privlači mnoge koji traže moralno čist i dobar način da odgovore na svetske patnje.“ Ili, kako piše harvardski profesor Dejvid Kenedi u knjizi Mračna strana čestitosti, „Humanitarizam podstiče aroganciju, idolatriju prema našim namerama i običajima, ubeđenje da znamo više nego što zaista znamo o pravdi.“
Maren, za koga je humanitarizam jednako štetan kao i kolonijalizam, samo mnogo pokvareniji, još je veći skeptik: nas zapravo nije briga za one kojima šaljemo pomoć, bitna nam je samo naša širokogrudost.
U maju 1996, u utvrđenom gradu Kičangi u istočnom Kongu (koji se tada još uvek zvao Zair), proveo sam noć u vlažnoj učionici koja je u to vreme služila kao operaciona sala za hirurge iz holanskog tima Lekara bez granica. Nekoliko dana ranije, jedna banda iz UN-ovog izbegličkog kampa za ruandske Hutue – kampa koji su kontrolisale ubice, fizički, politički i ekonomski – masakrirala je u obližnjem manastiru grupu kongoanskih Tutsija. Članovi lekarskog tima zašivali su neke od preživelih. Čovek sa zjapećom ranom od metka koprcao se pod kleštima jednog doktora iz Belorusije, tiho stenjući, a onda povikao na svahiliju: „Prevelika tuga.“
Svi su znali da hutuski génocidaires maltretiraju i reketiraju humanitarne radnike, i pune svoje ratne fondove porezima na humanitarnu pomoć. Svi su isto tako znali da se ove ubice sada približavaju okolnoj teritoriji Konga u nameri da pobiju i proteraju lokalno stanovništvo Tutsija. (Dok sam ja bio tamo, počeli su čak i da napadaju vozila nevladinih organizacija.) U literaturi o humanitarnom radu, pogranični kampovi UN-a, otvoreni nakon genocida u Ruandi, a naročito kampovi u Gomi, služe kao školski primer korumpiranog humanitarizma – humanitarizma u službi krajnje nehumanosti. To se moglo završiti jedino loše, krvavo. Činjenica da će izbiti još jedan rat zbog kampova, bila je očigledna mnogo pre nego što je taj rat izbio.
Humanitarni radnici bili su uplašeni i demoralisani, i nisu verovali u ono što rade. Tokom prvih meseci krize 1994, nekoliko vodećih humanitarnih agencija povuklo se iz kampova, protestujući jer su od njih napravljeni saučesnici génocidaires-a. Ali druge organizacije su pohrlile da prigrabe njihove ugovore, a oni koji su ostali govorili su o svojoj misiji kao da je uklesana u kamenu na Sinajskoj gori. Nisu mogli, kako su tvrdili, da napuste ljude u kampovima. Naravno, upravo su to učinili kada je izbio rat: pobegli su kad je ruandska vojska uletela i proterala ogromnu masu ljudi iz kampova nazad u Ruandu. Zatim se vojska okomila na one koji su ostali, borce i civile, koji su bežali na zapad preko Konga. Ubijene su desetine hiljada ljudi, pisalo se o masakrima – i ovaj pokolj je bio konačna cena izbegličkih kampova, cena koju i danas plaća narod Konga, koji je pretrpeo niz ruandskih okupacije svoje zemlje, a sada ga i dalje proganjaju ostaci Hutu snaga.
Humanitarne organizacije i njihovi radnici odgovaraju jedino pred samima sobom, što znači da, kada dođe do političkih posledica njihovog rada, odgovornosti i nema. I kada se neka misija završi katastrofom, oni nastavljaju da pišu svoje evaluacije. A ako se povedu istrage o zločinima nakon njihovog rada, humanitarci prosto nestaju iz priče. Kako tvrdi Linda Polman, to se ne sme dozvoliti, pogotovo ne sada, kada je novi izveštaj UN-a o zločinima u Kongu između 1993. i 2003. ponovo pokrenuo pitanje odgovornosti za krvavi ishod izbegličkih kampova. Ova istorija ne može biti propisno zabeležena ukoliko humanitarne organizacije nastave da uživaju potpuni imunitet.
One noći u improvizovanoj školskoj operacionoj sali u Kičangi, doktori su mi ispričali kako je jedan tinejdžer pronađen potpuno nag, samo su mu vrat i ramena bili obavijeni listom banane. Kad je ispustio list, doktori su videli da mu je vrat presečen do kosti. Glava mu je padala na jednu stranu. Video sam tog dečaka narednog jutra. Kretao se lagano po dvorištu. Doktori su ga zašili. I nije bio jedini koga su spasli. To je bio humanitarni ideal u praksi – čist i nedvosmislen. Takva ogromna „mala čuda“ mogu se videti svuda gde idu humanitarci, čak i tamo gde su njihove intervencije katastrofalne. Ima li ičega boljeg od spasavanja života?
Kasnije istog dana, doktori sa kojima sam putovao rekli su mi da moraju, radi svoje bezbednosti i da bi dokazali neutralnost, da pruže negu i génocidaires-ima i njihovim žrtvama. A ja sam se zapitao: da humanitarci nisu ovde, da li bi onom dečaku bila potrebna njihova pomoć?
Philip Gourevitch, The New Yorker, 10.11.2011.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 19.01.2012.
