Razgovor sa piscima Michalom Hvoreckim i Vladimirom Arsenijevićem vodila i prevodila Vladimira Dorčova Valtner
vdv@ Identitet kao sigurno najvažniji a ujedno kontradiktoran misaoni pojam mnogi pripadnici manjinskih grupa u Vojvodini shvataju kao narodnu, odnosno nacionalnu kategoriju. To je prva asocijacija kada se spomene identitet. Šta on znači vama?
mh@ Pre svega nešto što nije stalno, već promenljivo. Mislim da identitet nije nešto što je jako, večno. Verujem u razvoj ljudske ličnosti. Siguran sam da nas promene u nama, u ljudima, teraju da idemo napred, pomažu nam da postanemo neko drugi. Kao čoveka me definiše mnoštvo stvari i okolnosti. Moje poreklo: deda sa mamine strane je bio Nemac iz Levoče iz slovačkog regiona Spiš. Prezime Hvorecki sa druge strane ima poreklo u Poljskoj. Deo porodice je dobro govorio nemački. Moj grad: sebe smatram piscem iz Bratislave. Moj jezik: slovački jezik, njegove prednosti i limiti. Detinjstvo u komunističkoj ČSSR (Čehoslovačkoj), Plišana revolucija kada sam imao 12 godina. Sazrevanje (mladost) u mafijaškom kapitalizmu. Moj rod (porodica): brak, rođenje sina, nedavno ćerke. Identitet je i tema mog pisanja. Identitet moj, moga grada, moje zemlje.
Zanima me, Vladimire, da li i ti proživljavaš nešto slično. U Slovačkoj se ponovo borimo za određenje osnovnih pojmova. Sve se dovodi u pitanje i relativizuje: sloboda, demokratija, građansko društvo. Demokratija je izašla iz mode. Propaganda se širi rafinisanije i masovnije nego za vreme komunizma. Pisci, novinari i intelektualci uopšte se nazivaju neprijateljima naroda. Da li je u Srbiji slično?
va@ Da, u Srbiji je sve to slično, a verovatno i gore nego u Slovačkoj. Čitavoj mračnoj slici doprinosi činjenica da je Srbija iz ratova devedesetih izašla krajnje frustrirana bombardovanjem NATO-a u kome je učestvovalo osamnaest uglavnom evropskih zemalja i kao da je to dalo dovoljno razloga da se spremno zaboravi većina zločina koji su u njeno ime činjeni tokom prethodne decenije prema pripadnicima drugih naroda, sa kojima je Srbija formirala i delila zajedničku domovinu po imenu Jugoslavija.
Dakle, pored svega navedenog u čemu savremena Slovačka i savremena Srbija kao da se ne razlikuju previše, u slučaju Srbije čitavoj slici se može dodati i jak antievropski naboj koji samo naizgled nema ničeg zajedničkog sa energično proevropskom politikom svih vlada koje Srbiju vode tokom poslednjih deceniju i po. Reč je u tome da se zarad mogućih, i to uglavnom ekonomskih dobiti, uporno radi na ulasku zemlje u EU dok se s druge strane na domaćem terenu podstiče sasvim drugačiji duh i putem školstva i medija plasira neodgovorni, parohijalno-provincijalni, kiču skloni, samo naš fašizam kome naginju uglavnom mladi ljudi i novi birači. S druge strane, svojevrsno rasulo vlada u onom delu društva koji je svojevremeno predstavljao otpor ratnohuškačkoj i destruktivnoj politici Slobodana Miloševića. Manjinske grupe takođe nisu dobro prihvaćene u srpskom društvu koje već godinama hrabro gazi unazad.
Pitanje za tebe, Michal: kakva je uloga pisaca u slovačkom društvu danas? Pamtim da su pisci u Srbiji još devedesetih uživali izdvojenu i značajnu, mada često izuzetno opterećujuću ulogu nosilaca svojevrsnih mudrosti, od kojih se očekivalo da daju objašnjenje za one nivoe stvarnosti koje su političari odbijali da objasne. Danas je pisac obdaren određenom lakoćom – on gotovo da i ne postoji u društvu i ništa se posebno od njega ne očekuje. Da li je pozicija pisca, dakle, po bilo čemu drugačija u Slovačkoj?
mh@ Mislim da je pisanje jako dobar način traganja za identitetom, svojim sopstvenim, ostalih ljudi, a napokon i šire celine, na primer naroda. Teško da ćete negde više saznati o ruskom identitetu nego iz Ane Karenjine i Ostrva Gulag. U Slovačkoj se kao i u Srbiji šire i jačaju mitologizacija i veličanje sopstvene istorije. Premijer koristi termin “stari Slovaci” kojim označava Slovene iz doba Velike Morave. Pri čemu oni sami sebe sigurno ne bi nazivali Slovacima. Čak postoji grupa korumpiranih istoričara koji mu na ovu temu pišu pseudonaučne tekstove i organizuju kvazinaučne konferencije. Ovi napori da se sopstveni narod učini starijim nego što u stvari jeste su na neki način simpatični, mame osmeh, ali su i opasni. Pred nama je nejestiva smesa falsifikovanih podataka i apsurdnog samoobmanjivanja.
Ne razumem komplekse malih naroda koji stalno dokazuju da su nešto više od onoga što jesu, umesto da se raduju zbog toga što stvarno jesu. Ne vidim razlog za brigu zbog toga što Slovačka nije imala visoko plemstvo, već slobodne seljake. Po tom pristupu, ono dobro i provereno uvek pripada nama, ono loše uvek drugima ili nikome. I mađarski pesnik Šandor Petefi je imao mamu Slovakinju, koja se zvala Marija Hruzova i mađarski nije govorila, ali to ne znači da njen sin nije mogao da postane jedan od najvećih srednjeevropskih pesnika svoje epohe i da piše na mađarskom. Austrijanci tvrde da je Hitler bio Nemac, a Betoven Austrijanac. Čak sam u nekoj enciklopediji pronašao da je Franc Kafka bio austrijski pisac.
va@ Mene zanimaju raznorazni identiteti. U svojoj knjizi Predator, na primer, čitavu tu identitetsku priču sam koncetrisao na lik Nihila Muse Baksija, iračkog Kurda iz Kirkuka, jezida po veri. Reč je, dakle, o trostruko manjinskom identitetu i čoveku koji je tom igrom ukrštenih identitetskih ogledala kroz čitav život toliko frustriran da je konačno doveden do kanibalizma. Naravno, u Srbiji su stvari na jezovito sličan način paradoksalne kao u Slovačkoj. Sličnu grandomaniju malih naroda vidimo i drugde po regionu, a trenutno se ona najizrazitijom čini u Makedoniji u kojoj poluzvanična, državno podržana istoriografija tvrdi da su svi evropski narodi nastali od jednog pranaroda, takozvanih Makedonoida. Toliko o starim Slovacima. I nad njima očigledno ima neko stariji, a to su amebe, pa odmah nakon njih Makedonci.
Siguran sam da i Srbi i dalje vide sebe tu negde na samom obzorju evolucije – “Srbi narod najstariji” je bio naslov “istoriografske” knjige, izrazito popularne tokom devedesetih godina dvadesetog veka – iako su se mnogi mitovi kojima su Srbi robovali tužno razbili u krvavim i neuspelim ratovima koje su vodili, izmanipulisani sociopatski nastrojenim političarima. Međutim, samoviktimizacija je neobična stvar i koliko god vas stvarnost uveravala u bezuspešnost sopstvenih glupavih koncepata, utoliko ih se čvršće držite. To je razlog uspeha svih nacionalizama, naročito onih paćeničkih kakav je srpski, a i slovački svakako. Interesantna stvar vezana za Šandora Petefija i njegov slovački identitet jeste to što je taj najveći mađarski pesnik pored majke Slovakinje imao i oca Srbina te kršteno ime Aleksandar Petrović. Toliko o stabilnosti centralnoevropskih identiteta.
To pitanje identiteta je nešto o čemu dugo nisam uspevao da pišem zbog identitetske nelagode i kišovske “uznemirujuće različitosti” koje sam oduvek osećao. Utoliko je za mene gubitak jugoslovenskog identiteta bio poražavajući. Jugoslavija je, naravno, bila daleko od idealne zajednice, inače se ne bi tako bedno i tragično raspala, ali barem je taj identitet bio moderan na način na koji su to američki, švajcarski, meksički ili čak nekadašnji čehoslovački, ako baš hoćete. Reč je, naime, o identitetima višim i plemenitijim i manje obavezujućim od etničkih i nacionalnih.
Vi ste mogli da postanete Jugosloven na osnovu vaše odluke. Taj se identitet ticao dokumenata koje ste mogli da dobijete a ne pitanja krvi, teritorije i drugih atavističkih kriterijuma, kojima se ove nacionalne državice u kojima danas živimo tako diče. U tom smislu Evropa, u kojoj se suverene nacije udružuju u šire celine, znatno je konzervativnija od nekih ranijih rešenja. Sedeći ovde na Balkanu, ja sam danas beskrajno umoran od svih tih srpstava, hrvatstava, albanstava, makedonstava. Da se samo kroz jugoslovenstvo, naš odgovor na opresivnost manjkavih nacionalnih i mitomanskih identiteta, moglo odgovoriti i na ideologije koje su se kroz njega neprestano reflektovale i konačno ga dokusurile, verujem da bi ono i dalje predstavljalo branu od provincijalizma i parohijalizma palanačkih duhova, odvajkada većinskih u ovom delu kontinenta.
Da se vratimo na priču o piscima – da li se, Mihal, slovački pisci osećaju zarobljenicima slovačkog iskustva, barem što se tiče komunikativnosti s drugim kulturama pa i tržištima? Za pisce odavde, iz bivše Jugoslavije ili sa Balkana, to je vrsta užasa. Ako ne tematizujete ratove ili reduktivne identitetske crte koje se lako prepoznaju drugde, vi automatski niste prepoznati i vaša literatura gubi na komunikativnosti. Dakle, pozvani smo da budemo ambasadori prostora iz kog dolazimo i da neprestano tematizujemo jedan uski broj tema koje se automatski vezuju za Balkan. Da li slovački pisci osećaju kako ih njihov nacionalni i državni identitet na sličan način davi ili su slobodni da budu pisci bez nacionalnosti?
mh@ Slovačka književnost još uvek nije doprla u širu međunarodnu svest. U tom smislu jako zaostaje za češkom, poljskom, mađarskom i jugoslovenskom književnošću. Nama nedostaju Krleža, Kiš ili Andrić. Ali pre svega nam nedostaju prevodioci. Dugo se pod čehoslovačkom književnošću podrazumevala samo češka, u svetu nisu ni znali da postoji i slovačka književnost ili neki tamo slovački jezik. To se menja jako sporo. Većina slovačkih autora računa sa izdavanjem “kod kuće” na minijaturnom tržištu. Tiraž slovačkih knjiga je prosečno 500 primeraka. Već sa 5.000 primeraka imate pristojan bestseler.
Stiže novi talas slovačkih autora i autorki koji već imaju novi nadnacionalni identitet. Zaživeo je Erazmus program, studira se van zemlje, radi u USA ili u zapadnoj Evropi. Ne pati se od kompleksa male države, prirodno se prekoračuju granice. Meni su ovaj svet otvorili putovanja i internet. Svoje tekstove objavljujem na internetu već više od jedne decenije. Ne isključujem mogućnost da ću jednom pisati samo za web i socijalne mreže. Nije važno kakvu formu ima tekst, odlučujući je njegov kvalitet. Način na koji čitamo se u toku jedne decenije radikalno promenio. Pišem neki vid online dnevnika.
Još pre dvanaest godina ljudi su se bunili kada bih na internet stavio tekst duži od dve strane. Danas tamo okačim priču od petnaest strana i ljudi je pročitaju bez ikakavih problema. Poboljšali su se monitori, tableti. Po meni će se i književno pisanje prilagoditi novom ritmu čitanja. I ja čitam brže nego pre par godina. A to ne znači “površno”. Tome su me naučili kompjuteri. Izlazak van granica, testiranje novih medija može da bude upravo ono od čega će možda nastati autentični novi izraz. Radujem se novoj, radikalnoj umetnosti i pisanju. Ali ostajem pisac iz Bratislave, povezan sa svojim gradom. Ovaj prostor je kontaminiran istorijom, ne može se tome odupreti.
va@ Slažem se sa Mihalovom tezom vezanom za internet. Često pisci promovišu konzervativno stanovište po kome internet kao kvari čitaoce, favorizuje plitko čitanje i fragmentarizovanu pažnju te ne menja samo način na koji čitamo i doživljavamo tekst, već ujedno i način na koji mislimo i opažamo svet oko sebe. Sve je to istina, ali lično mislim da se danas čita više nego ikada i da se u tom smislu menja forma a ne sadržaj. Svaki istorijski period je bio izazov za književnost i ona je te izazove uvek uspevala da prevaziđe. Ako problem postoji, on je pre u književnosti i onima koji je pišu nego u novim tehnologijama.
Pisci su nagrađeni kompjuterima i internetom kao direktnom evolucijom njihovog osnovnog sredstva za rad (pero, olovka, penkalo, pisaća mašina…), a zahvaljujući internetu došlo je i do neočekivanog bujanja formi knjige stvaranjem potpuno novih formi (poput e-knjiga), kao i revitalizacijom i redefinicijom nekih starih i gotovo zaboravljenih formi (poput audio-knjiga). Sve to utiče na “male” književnosti na različite načine i postavlja čitav niz novih i neočekivanih iskušenja, ali nam takođe daje mogućnost da funkcionišemo u globalnoj areni i samim tim, barem teorijski ili matematički, daje nam više šansi za vidljivost. Književnost svojstvenu novom dobu najbolje će pisati oni koje osnovni elementi tog doba nisu zatekli u punoj zrelosti, već su se među njima rodili.
mh@ Meni upravo mlada slovačka kreativna scena uliva najviše nade za budućnost. Bez nje bi se ovde živelo mnogo teže. U celoj državi nastaju nezavisne kulturne inicijative, često za samo jako uski krug publike, ali to je jako važno. Za vreme socijalizma su ih nazivali “ostrva pozitivne devijacije”, a danas opet oživljavaju. Cela Slovačka je posejana klubovima, galerijama i pozorištima, gde ljudi u malim razmerama rade velike stvari. Sami uređuju napuštene zgrade i uglavnom bez plate i nagrade rade ono za šta država ne mari. Čak je za činovnike postalo moderno da govore: ovo i ono ćemo prepustiti aktivistima. Građani tako zamenjuju lenje plaćene činovnike. Čak dotle smo dospeli. Najradije nastupam samo u ovakvim prostorima a preporučujem to i drugim autorima i autorkama, zato što su mnoge zvanične biblioteke dospele u “zamku” propagande i pozivaju jako sumnjive goste, uglavnom nacionaliste. Pozivam Vladimira u Bratislavu da mi konačno potpiše svoj roman Cloaca Maxima. Imam češko izdanje, kupio sam ga u antikvarijatu u Prešovu i bitan je deo moje biblioteke.
Nový život, mesečnik za književnost i kulturu vojvođanskih Slovaka, maj 2015.
Peščanik.net, 19.08.2015.
VLADIMIR ARSENIJEVIĆ NA PEŠČANIKU