Isto to, samo mnogo drukčije

Topovske šupe

Topovske šupe, foto: Ivana Karić

Česta je ocena u civilnoj javnosti (koja ipak postoji paralelno sa oficijelnom), da su državne institucije u Vučićevoj Srbiji kompromitovane i gotovo u celosti zamenjene jednom jedinom – nametnutom, ali ipak prihvaćenom – političkom samovoljom. Slažem se sa ocenom, ali verujem da se ne sme zanemariti i jedan drugi proces koji se odvija u senci ovog osnovnog i zahvata sve veći društveni prostor. Nazvaću ga paralelizmom društvenih institucija koji organizuje ili potpomaže država, za razliku od poznatih fenomena političkog paralelizma koji u brojnim državama i raznim istorijskim periodima organizuju pobunjeni ili opoziciono nastrojeni građani, grupe ili organizacije.

Tako je, na primer, u Miloševićevo vreme grupa novinara, pored postojećeg Udruženja novinara Srbije, osnovala Nezavisno udruženje novinara Srbije, osnovan je značajan broj nevladinih organizacija za zaštitu ljudskih prava (iako su postojali državni sudovi, zapravo – upravo zato), na Kosovu su funkcionisale paralelne obrazovne i zdravstvene institucije, bilo je i tzv. vlada u senci.

Novina je savremene istorije autoritarnog režima u Srbiji obrnut i proaktivan proces. Obrnut, zato što paralelne institucije redovno inicira, neposredno osniva ili podržava državna vlast (i/ili lokalne vlasti), a ne opozicija ili građani. Proces je proaktivan jer se ne zaustavlja samo na zabranama, ograničenjima, cenzuri ili represiji, već u formiranju društvenih (a zapravo paradržavnih) institucija koje govore i delaju umesto vlasti, u korist vlasti. Režim je, dakle, marljiv, baš poput njegovog čelnika. Režim, takođe, ne spava. Režim ima više od devet ekrana, ali bar devet istovremeno, pa sve zna, sve prati. I reaguje na sebi svojstven način.

Pod društvenom institucijom podrazumevam široku Hantingtonovu definiciju, po kojoj je institucija stabilan model ponašanja koje se ponavlja i ima neku društvenu vrednost.

Primera državno inspirisanih paralelnih društvenih institucija ima mnogo, najviše na područjima koja režim smatra potencijalno subverzivnim. Tako, pored autentičnih udruženja – Društva sudija i Udruženja javnih tužilaca – nedavno dobismo provladino Udruženje sudija i javnih tužilaca. U Beogradu, imamo čak dva provladina čelnika – jednog efektivnog, a formalno zamenika gradonačelnika, a jednog formalnog, koji uglavnom nije tu. A imamo i karte za metro (vozna karta kao institucija!), iako metro nemamo. Imamo i dve Advokatske komore Beograda, autentičnu i provladinu. Imali smo (ne znam da li još uvek imamo) i vladinu nevladinu organizaciju koja se baš jednokratno istakla, sazivanjem građana na doček predsednika Rusije. Imamo i institut ostavke koja to nije – predsednik opštine Brus je ostavku podneo medijima, slaveći u njoj predsednika Republike, ali tu ostavku uprkos tome (ili upravo zato) nije podneo organu koji ga je izabrao, nego izgleda samo onako… Ima toga još, toliko da bi zauzelo previše prostora. Da ne govorimo o botovima i drugim državno organizovanim udarnicima društvenih mreža.

I nije samo civilni društveni život zahvaćen organizovanim paralelizmom, nego i verski. Imamo mi u Srbiji dve islamske zajednice – Islamsku zajednicu Srbije i Islamsku zajednicu u Srbiji, koje su proizvod ranijih vlasti, ali sa entuzijazmom nasleđene.

Danas, moguće je, prisustvujemo državnom iniciranju paralelne jevrejske verske zajednice. Upravo ovaj primer može da pokaže kako vlast radi na paralelizmu, formalno promovišući, a suštinski negirajući vladavinu prava. I to vlast oličena u ministarki pravde Neli Kuburović.

Jedan o retkih zakonskih tekstova kojima se čak i ovaj režim može podičiti jeste Zakon o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika od 19.2.2016 („Sl. glasnik RS“ br. 13/2016). Bitna pitanja koja ovaj Zakon uređuje jesu uslovi i postupak vraćanja imovine žrtava holokausta jevrejskim opštinama i namena sredstava ostvarenih vraćanjem imovine i finansijskom podrškom države.

Nesuglasice unutar jevrejske zajednice su izbile povodom tvrdnji da je finansijsko poslovanje netransparentno, a kao promoter netransparentnosti označen je Danilo Medić, raniji potpredsednik Saveza jevrejskih opština i predsednik Jevrejske opštine Beograd. Potom je imenovani, u svojstvu potpredsednika Saveza jevrejskih opština, smenio one koji su mu prebacivali netransparentnost, istovremeno ih optužujući za izazivanje finansijskih problema, da bi u decembru 2018. bila održana vanredna skupština Jevrejske opštine Beograd, koja je smenila Medića i izabrala novog predsednika. Tabloidni mediji, ali i oni ozbiljniji bavili su se ovim, akteri su davali suprotstavljene izjave, ali je malo čvrstih dokaza doprlo do javnosti. Umesto toga češće nego inače, nailazi se na antisemitske komentare čitalaca/gledalaca.

Ono što je, međutim, centralno pitanje ovoga teksta jeste postupak koji je vodila i još vodi ministarka pravde, povodom registracije promena, tj. novog rukovodstva Jevrejske opštine Beograd.

Po Zakonu o crkvama i verskim zajednicama („Sl. glasnik RS“ br. 36/2006), registar verskih organizacija vodi Ministarstvo pravde, koje takođe vodi registarski postupak i upisuje podatke o nazivu i sedištu verske zajednice, kao i podatke o licu ovlašćenom za njeno zastupanje i predstavljanje (čl. 17. i 18. Zakona). Odeljak Zakona koji se bavi pitanjima registracije, ovaj posao je, kako je rečeno, poverio Ministarstvu pravde, kao državnom organu. Iz svih relevantnih odredaba lako je zaključiti da je postupak jednostranački, tj. u njemu sudeluje samo verska zajednica koja podnosi prijavu/zahtev za registraciju. Ministarstvo može doneti nekoliko odluka: ako je zahtev za registraciju nepotpun, Ministarstvo prvo mora da pozove podnosioca da zahtev dopuni, a ako ovaj to ne učini blagovremeno, zahtev se odbacuje; ako su ciljevi verske organizacije, njeno učenje, obredi ili delovanje suprotni Ustavu ili javnom poretku Srbije, ili ako ugrožavaju život ili zdravlje ili slobode i prava drugih lica ili prava deteta, ako ugrožavaju prava na lični ili porodični integritet ili pravo na imovinu, Ministarstvo će odbiti zahtev; najzad Ministarstvo će, ako nema razloga za odbacivanje ili odbijanje, usvojiti zahtev i upisati versku organizaciju u registar, čime ona stiče svojstvo pravnog lica (čl. 20). U konkretnom slučaju, nema mesta odbijanju zahteva, s obzirom na to da se jevrejska verska zajednica, po čl. 10. Zakona o crkvama i verskim zajednicama smatra „tradicionalnom“. Takođe, nema mesta ni odbijanju zahteva koji se tiče jevrejskih opština, jer čl. 9. Zakona propisuje da organizacione jedinice verskih zajednica mogu steći svojstvo pravnog lica u skladu sa autonomnim (dakle, nedržavnim) propisima verske zajednice i to na osnovu odluke organa verske zajednice. Važno je podvući da je u čl. 6. Pravilnika o sadržini i načinu vođenja Registra crkava i verskih zajednica propisano da se pod imenom Jevrejska zajednica u Srbiju, u registar upisuje Savez jevrejskih opština Srbije sa organizacionim jedinicama koje Savez prijavi.

U datom slučaju, nije traženo ništa drugo, osim da se kao predsednik Jevrejske opštine Beograd upiše drugo, novoizabrano lice, umesto ranijeg, koje je smenjeno. Zahtev za promenu upisa podneo je Savez jevrejskih opština Srbije, preko svog zastupnika Roberta Sabadoša. Dakle, Ministarstvo je moglo ili odbaciti zahtev iz formalnih (procesnih) razloga, ako ne sadrži sve što je zakonom propisano, pod uslovom da je prethodno ostavljen rok da se zahtev dopuni, ili zahtev usvojiti i registrovati traženu promenu. Pravilnik o sadržini i načinu vođenja Registra crkava i verskih zajednica ne sadrži, izuzev tehničkih normi ništa novo u odnosu na Zakon, ali u čl. 14. se ipak bitno razlikuje od Zakona: promene u registru mogu se vršiti samo na osnovu pismene odluke ili rešenja koje donosi ministar – dakle odstupilo se u ovoj prilici od nadležnosti Ministarstva kao državnog organa, u korist inokosne ministarke pravde.

Šta je Nela Kuburović učinila u ovom postupku? Niti je donela rešenje o odbacivanju zahteva, niti rešenje o upisu promene, tj. nije primenila zakon onako kako glasi.

Najpre je dopisom (od 11.12. 2018) obavestila, ili da upotrebim njenu terminologiju – „ukazala“ na sledeće: „Stoga ukazujemo da zahtev za upis promene podataka u Registru crkava i verskih zajednica, koji se odnosi na lice ovlašćeno da predstavlja i zastupa Jevrejsku opštinu Beograd, kao organizacionu jedinicu u sastavu Saveza jevrejskih opština Srbije, nije potpisalo ovlašćeno lice“. Ako ministarka misli da zahtev nije potpisalo ovlašćeno lice, nema šta da ukazuje, već mora da donese rešenje o odbacivanju zahteva i da time podnosiocu pruži priliku za vođenje upravnog spora pred Upravnim sudom. Ali ne, ovde se „ukazuje“ umesto da se odlučuje, jer to je pravi put ka državno iniciranom paralelizmu.

Lice koje nije ovlašćeno na podnošenje registracionog zahteva, kako to ministarka „ukazuje“, neće protekom vremena postati ovlašćeno. Ali, ona i dalje troši vreme, ne samo svoje, već i tuđe. Pa je u novom dopisu (10.1.2019) obavestila Savez jevrejskih opština Srbije – podnosioca zahteva za upis novog zastupnika Jevrejske opštine Beograd – da je zahtev tog Saveza, tj. stranke u registracionom postupku, dostavljen ranijem (smenjenom) predsedniku ove Jevrejske opštine, na izjašnjenje, čime je ministarka jednostranački postupak registracije, učinila dvostranačkim. Onda je, najblaže rečeno ovlašno, poučila podnosioca o nekim odredbama Zakona o opštem upravnom postupku, da bi celomudreno zaključila da je iz registra saznala da se „nije uvek zahtevalo da pored predsednika Saveza, zahtev potpiše i predsednik određene jevrejske opštine“, ali da je jednom, prilikom promene ovlašćenog lica, zahtev potpisalo ranije ovlašćeno lice. Dakle, u prvom dopisu ministarka nalazi da zahtev nije potpisalo ovlašćeno lice, a mesec dana kasnije – da je bilo i nekih slučajeva u kojima je zahtev potpisalo samo jedno ovlašćeno lice, a da li treba i drugo, to nije baš jasno. U konkretnom slučaju, zahtev je potpisao predsednik Saveza jevrejskih opština, a ne predsednik Jevrejske opštine Beograd, koji je smenjen protiv njegove volje, pa po redovnom toku stvari (važan pravni standard) ne treba očekivati da lice koje se protivi sopstvenoj smeni, potpiše zahtev kojim se njegov sledbenik ima upisati u registar. Redovan tok stvari, međutim, nije bio u ministarkinom fokusu.

A onda, kao vrhunac, ministarka izdaje uverenje (14.2.2019) kojim utvrđuje da je Savez jevrejskih opština upisan u registar crkava i verskih zajednica, a da je ovlašćeno lice za zastupanje upravo ono lice koje je i podnelo zahtev za promenu u registru, tj. predsednik Robert Sabadoš. Potom se uverenjem utvrđuje da je Jevrejska opština Beograd upisana kao organizaciona jedinica u sastavu Saveza jevrejskih opština i da ima svojstvo pravnog lica, te da je zastupnik te opštine smenjeno lice, tj. Danilo Medić.

Aktuelni rezultat jeste: postoje dva rukovodstva Jevrejske opštine Beograd, oba tvrde da su legitimna, a jedno je svakako paralelno.

Ministarka nema diskreciona prava o navedenim pitanjima, čvrsto je vezana Zakonom o crkvama i verskim zajednicama, naročito članom 9, jer se ova odredba kao na merodavno poziva na autonomno pravo i odluke verskih zajednica, te je umesto nasumičnog nabrajanja odredaba Zakona o opštem upravnom postupku, ona morala imati u vidu autonomna pravila, a ne da „ukazuje“ ili „traži razjašnjenja“, te od lica suprotstavljenih u stvarnom životu čini parnične stranke suprotstavljene u jednostranačkom registracionom postupku. Crkve i verske zajednice su odvojene od države, kazuje Ustav u čl. 11. Ali i država bi morala biti odvojena od njih, umesto što pravi paralelne verske institucije.

Ovako, kad je u pitanju smenjeno lice, koje je po ministarki i dalje ovlašćeni zastupnik, ostaju dva tvrda dokaza: njegov potpis na dopisu Zavodu za zaštitu spomenika kulture grada Beograda da je, u svojstvu potpredsednika Saveza jevrejskih opština, saglasan sa izgradnjom šoping-mola „Delta planet“ i izmeštanjem logorskog objekta Topovske šupe sa izvorne pozicije na drugu, i njegov potpis na ugovoru zaključenom između Jevrejske opštine Beograd i Anduro d.o.o. radi „unapređenja rada socijalne službe Jevrejske opštine Beograd“, uz mesečnu naknadu od 1.000 evra (oba dokumenta su dostupna i ovde). Ali, to su i tako „samo“ istorijske, a ne pravne činjenice. Za ministarku, pravna je činjenica da je dotični i dalje ovlašćeno lice, što je istovremeno važna režimska politička činjenica: dupliraj, ne rešavaj.

Peščanik.net, 12.03.2019.

The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima.
Vesna Rakić Vodinelić

Vesna Rakić Vodinelić (Svi tekstovi)