Izbor otrovnog mleka

Revolucija jede svoju decu – a kontrarevolucija ih doji otrovnim mlekom

 
Opšte je mesto da revolucije jedu svoju decu. Ovih dana dobili smo odgovarajuću antitezu: desnica ne jede svoju decu, već ih odgaja, ali ih pri tome hrani otrovom. I to ne ideološkim, već pravim.

Prošlo je nesrazmerno mnogo vremena od kada je utvrđeno prekomerno prisustvo aflatoksina, prvo u stočnoj hrani a onda u mleku, dok se još uvek čeka na podatke u vezi sa mesom i ostalim namirnicama.

Da se podsetimo: u jesen 2012. po srpskim medijima pojavljuju se vesti o štetnim sastojcima u stočnoj hrani, a početkom decembra 2012. demantuje se da je veći procenat stočne hrane zatrovan. Nešto kasnije izlazi lista mleka sa povećanim aflatoksinima.

Dolazi do poricanja u etapama, koje je Frojd objasnio pomoću priče o slomljenom čajniku: 1. nikad nisam pozajmio čajnik od tebe; 2. jesam, pozajmio sam ga, ali sam ti ga vratio neoštećenog; 3. jeste, čajnik je slomljen, ali bio je takav kada sam ga uzeo od tebe.

Isto to imamo i u slučaju otrovnog mleka: 1. kukuruz nije otrovan (jesen 2012); 2. otrovan je samo delimično, ali je u pitanju uvozni kukuruz a ne domaći (kraj 2012)^[1] ; 3. jeste, domaći kukuruz je otrovan, ali za to je kriva ova ili ona politička stranka (februar 2013).^[2]

Poricanje je nastavljeno i preko tačke nemogućnosti poricanja da je u pitanju realna opasnost. Ministarka zdravlja izjavljuje: „Svako će morati da donese odluku za sebe.“ Ako se ova izjava shvati ozbiljno, šta se pomalja ispod njenog očiglednog cinizma? Pa, pre svega, da smo neke tekovine socijalizma porušili na sopstvenu nesreću. Jer kome je potreban ovakav izbor? Kome može da koristi izbor hoćemo li ili nećemo da pijemo zatrovano mleko? Takvo individualno bogatstvo izbora trebalo bi da bude dovoljno da ogadi slobodu izbora mnogim njegovim pobornicima.

Većina nas je čula postmodernističku žvaku „nema stvarnosti, sve su interpretacije“. Ali, jedno je kada ona dođe od studenata filozofije i teorije umetnosti, a nešto sasvim drugo kada se nudi kao realna slika aktuelnih zbivanja: „Predstavnici SNS optužili su Demokratsku stranku da preko afere sa mlekom želi da obori Vladu Srbije.” Ili: „Ovo meni više liči na obračun sa mlekarskom industrijom, zaključio je Stoparić.“ Obračun sa mlekarskom industrijom – od strane koga? Popularno je prozivati DS, ali da li je DS ikada bio toliko moćan da utiče ne samo na privredu u Srbiji, već i u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj – jer je povećani aflatoksin u mleku otkriven u čitavom regionu.

Politički obračuni koji se vode preko ovog slučaja prosto su neumesni, jer ne radi se tek o jednoj naraciji naspram druge naracije: nešto realno za tim naracijama preostaje, a to je baš ovaj višak aflatoksina u mleku koje se prodaje.

Najstravičnija poruka ipak dolazi iz vesti o povlačenju mleka samo iz nekih vrtića u Novom Sadu, ali ne i u Beogradu.^[3] Da se opet podsetimo: imunitet na prekomernu dozu aflatoksina u nekoj meri poseduju odrasle osobe, ali deca su prilično podložna ovom kancerogenom toksinu. Posle silnih „bitaka za bebe“ koje su zjapile sa reklamnih panoa i TV-ekrana, posle silnih priča o „beloj kugi“ – dobijamo ovo. Šta može da bude implicitna poruka vesti da se mleko ne povlači iz beogradskih vrtića? Šta drugo, do ona kvazi-darvinovska o tome da samo najjači preživljavaju.

Dakle, imamo tri teze o aflatoksinu:

1. individualni izbor između trovanja i netrovanja mlekom je neprikosnoven;

2. objektivna stvarnost ne postoji, pa zato nema ni aflatoksina niti bilo čega drugog, pa je samo pitanje čija će naracija prevagnuti i postati dominanta;

3. samo najjači treba da opstanu.

Takvi kakvi su, ovi odgovori su i jedini koje smo za sada dobili.

Međutim, ako su odgovori sa vrha izostali, zašto su izostali i od dole, to jest od strane desnice i pretendenata na mesto levice? Populistička desnica, glasna kada je u pitanju Parada ponosa, kada ponavlja svoje mantre o ovoj ili onoj društvenoj, kulturnoj itd. infekciji, nije imala ništa da kaže povodom ovoga.

Ali ipak je najviše od svih podbacila levica. Ukoliko je ima, naravno. Slaba, neorganizovana, zarobljena u dvestaiviše godina starim mantrama, opterećena neskladom tih mantri sa savremenim zbivanjima te izveštačenim pokušajima osavremenjivanja pomoću ideologije ljudskih prava – ona, prvo, faktički ni ne postoji, osim u vidu nekoliko malih studentskih kružooka, fanzina i polu-javnih publikacija.

Tu je kada treba da protestuje protiv fašizma i to nije mala stvar. Tu je i kada se obračunava sa ostacima 90-ih. Ali problem je u tome što se ona uvek sukobljava tek sa simptomima, a ne i sa osnovnim neskladom koji ove simptome uzrokuje. Ona se oduševljava protestima i bunama po svetu, ali ne može ništa da uradi na svom terenu. A ne može, jer joj nedostaje konceptualni aparat kojim bi bila u stanju da obradi ovakve fenomene kao što je oklevanje da se prizna postojanja alfatoksina u mleku. Zadatak levice je da na vreme predupredi teze kao što je ona ministarke zdravlja. Potreba za organizovanom, kompetentnom levicom zaista postaje nužda.

Autor je filozof i filmski kritičar, urednik ciklusa Filmovi koji nas gledaju.

Peščanik.net, 22.02.2013.