Postoje (makar) dve kategorije ljudi koje se u srpskim medijima pojavljuju kao podljudi, Untermenschen, koje je dozvoljeno tretirati kao nižu vrstu, nepoželjnu rasu. To su pušači i takozvani “večiti studenti”. Kao “niža rasa” oni nemaju svoj glas, već obavezno samo neko drugi govori o njima, onako kako i dolikuje da se govori o nečemu što je nisko, nesvesno sebe i svojih postupaka. O njima se govori kao o štetočinama kojih društvo – bolje pre nego kasnije – treba da se otarasi.

U slučaju pušača, nebitno je što je ozonski omotač probijen ovim ili onim tehnologijama, konfekcijskim proizvodima, nuklearnim testovima itd – pušači su oni koji zagađuju životni prostor svih ostalih. Nikome ne pada na pamet da krivi vozače, iako pre svega izduvni gasovi automobila stvaraju smog u gradovima. Zašto niko ne krivi automobile i njihove vlasnike? Zato što je u pitanju nešto, smatra se, bez čega se ne može. A pušenje, cigarete, duvan – bez toga se može, to ne obavlja nikakvu funkciju u mreži svakodnevih odnosa. Ono što nije neposredno korisno, po automatizmu se odbacuje i klasifikuje kao štetno i zabranjeno.

Ista je stvar i sa znanjem – ako ne vidimo kako je znanje neposredno korisno, onda ono postaje višak koji treba saseći. Zaposleni u Nacionalnoj službi za zapošljavanje kaže: “Poslodavci sa rezervom, i to dubokom rezervom prihvataju takve radne biografije. Ako neko studira deset i više godina on na neki način ima zastarevanja znanja na nivou petogodišnjeg razvoja odgovarajuće studijske grane i tu je ključni problem.”

U pitanju je potpuno negiranje onoga o čemu je on našao za shodno da govori. On naprosto ne govori o onome o čemu tvrdi da govori, jer nikakvog zastarevanja znanja nema kada se radi o univerzitetskim ustanovama. Univerzitet obezbeđuje specifično znanje koje nije znanje o nečemu, već je znanje o znanju, o tome kako znanje funkcioniše. Univerzitetsko obrazovanje je obrazovanje sa ciljem da se znanje formalizuje tako da student raspolaže znanjem o tome kako se znanje uopšte stiče. Ako govorimo o fakultetskom obrazovanju, onda ne možemo da govorimo o zanatima ili srednjoškolskom usmerenom obrazovanju. A zaposleni u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, govoreći za RTS o fakultetima i fakultetski obrazovanima, ignoriše karakter znanja i lažira ga, kao da je u pitanju zanat.

Kada kaže “zastarevanja znanja na nivou petogodišnjeg razvoja odgovarajuće studijske grane”, da li on stvarno misli da se svakih pet godina u fizici dešava revolucija kakva je bila prelazak sa Njutnove na Ajnštajnovu fiziku? Ili, da li drži da “istoriju piše pobednik”, pa misli da neko pobeđuje svakih pet godina i iz korena menja samu istoriju i način na koji se istoričari bave istorijom? Da li u medicini svakih pet godina dolazi do otkrića nečega kao što je genom? Čak i da se stvarno svakodnevno dešavaju ovakva otkrića, način na koji se medicinari njima bave ostaje isti. Baš kao i u slučaju istorije, fizike, astronomije, psihologije, filozofije ili bilo čega drugog što spada u korpus univerzitetskog znanja. Sam način na koji se neko bavi bilo kakvim pojedinačnim slučajem iz bilo koje naučne oblasti po definiciji ne zastareva. U fizici, nije Njutnova fizika osporena – Ajnštajnova fizika je drugi način bavljenja fizikom, ali zakoni Njutnove fizike i dalje važe. Znanje na opštem nivou je večno, u smislu operativnih apstrakcija koje po definiciji ne zastarevaju.

Ali ovakva argumentacija ne znači ništa u susretu sa onim ko bira da ignoriše bilo kakav argument i naprosto etiketira kao nepoželjnu određenu kategoriju ljudi. Jer ako on o univerzitetskom znanju govori kao o zanatskom znanju koje “zastareva”, onda je to nešto mnogo više od zabune, zamene i greške u argumentaciji. Radi se o propisu koji priznaje samo onog neposredno vidljivog kao neposredno korisnog.

Kada mediji studente etiketiraju kao “večite “, onda je pred nama populistička slika “krivca” i “parazita”. I onda se RTS žali što ljudi ne plaćaju njihov javni servis. Ovakvim načinom izveštavanja jasno se pokazuje da to nije javni servis, već zastupnik ove ili one grupe, dogmatski nastrojene protiv neke druge. Tu umesto informacija dobijamo dezinformacije, kao što je ova o univerzitetskom znanju koje, prema RTS-u, može da zastari.

Autor je urednik internet časopisa za teoriju filma i filozofiju Filmovi koji nas gledaju.

Peščanik.net, 05.02.2013.