Jurisdikcija Suda je utvrđena – Trebalo je ponovo razmotriti ozbiljne sumnje u vezi sa već rešenim pitanjem jurisdikcije – Članstvo SFRJ u Ujedinjenim nacijama moglo je biti suspendovano ili okončano isključivo na osnovu članova 5. ili 6. Povelje; rezolucije Saveta bezbednosti Generalne skupštine nisu imale efekat okončanja članstva SFRJ u Ujedinjenim nacijama – Prijemom SRJ u Ujedinjene nacije 2000. godine retroaktivno nije izmenjen njen položaj u odnosu na Ujedinjene nacije u periodu od 1992. do 2000. godine – Od 1992. do 2000. godine, SRJ je bila nastavljač SFRJ, a nakon njenog prijema u Ujedinjene nacije, SRJ je postala sukcesor SFRJ – Presuda Suda u sporovima o Legalnosti upotrebe sile u vezi sa pitanjem pristupa i “važećim ugovorima” nije ubedljiva i, na žalost, dovela je do konfuzije i kontradikcija u okviru sudske prakse samog Suda – Sud nije trebalo da se bavi krajnje neregularnom “Inicijativom” tužene strane iz 2001. godine o pristupu Sudu, niti je trebalo da pozove tuženu stranu da ponovi svoju argumentaciju o jurisdikciji u fazi utvrđivanja merituma.

Obimni i ubedljivi dokazi potkrepljuju umešanost Srbije, kao glavnog aktera ili saučesnika u genocidu koji se dogodio u Srebrenici – Nesaglasan sa metodologijom Suda za procenjivanje činjenica i izvlačenje zaključaka iz njih – Sud je trebalo da zahteva od tužene strane da dostavi neredigovane kopije dokumenata Visokog saveta odbrane, u protivnom, Sud je trebalo da dozvoli liberalnije korišćenje izvedenih zaključaka – Test efektivne kontrole za pripisivanje u sporu u vezi sa Nikaragvom nije pogodan za pitanja državne odgovornosti za međunarodne zločine počinjene sa zajedničkim ciljem – Adekvatniji je test “Ukupne kontrole” za pripisivanje u slučaju Tadić kada je reč o izvršenju međunarodnih zločina sa zajedničkim ciljem države koja kontroliše i nedržavnih aktera – Odbijanje Suda da izvede genocidnu nameru iz doslednog obrasca ponašanja u Bosni i Hercegovini nije u skladu sa ustanovljenom sudskom praksom MKTBJ-a – Jasno je utvrđeno saznanje SRJ o pripremanju genocida u Srebrenici – Sud je trebalo da tretira “Škorpione” kao de jure organ SRJ – Saopštenje Saveta ministara Srbije, kao odgovor na masakr muslimanskih muškaraca od strane Škorpiona, predstavlja priznanje odgovornosti – Sud nije dovoljno uvažio svu kompleksnost definicije zločina genocida i u skladu s tim, ocenio činjenice koje su pred njega iznete.

1. Osećam se pozvanim da objasnim prirodu mog nesaglasnog mišljenja pre nego što uđem u razloge za to. Nisam u potpunosti nesaglasan sa većinom: kada se radi o jurisdikciji, došao sam do istog zaključka kao i u tački 1. dispozitiva, a to je da je utvrđena jurisdikcija Suda, premda imam određene sumnje, bez obzira da li je reč o adekvatnom odmeravanju pravde, a već rešeno pitanje jurisdikcije je trebalo ponovo razmotriti u Presudi.

2. Prema tome, slažem se sa nalazima (tačke 5-7. dispozitiva) kada se govori o tome da je Srbija prekršila svoje obaveze u skladu sa Konvencijom o genocidu u vezi sa sprečavanjem genocida u Srebrenici i potpunom saradnjom sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju; kao i u vezi sa njenim neizvršavanjem dva Naloga o privremenim merama koje je Sud izdao 1993. godine.

3. Međutim, moje učene kolege i ja se ne slažemo po centralnom pitanju međunarodne odgovornosti Srbije kao posledice njenog učešća, kao glavnog aktera ili saučesnika, u genocidu koji se odigrao u Bosni i Hercegovini. Takvo učešće je, po mom mišljenju, potkrepljeno obimnim i ubedljivim dokazima. Moje neslaganje sa većinom, međutim, tiče se ne samo zaključaka već i pretpostavki na kojima se zasniva njihovo rezonovanje, kao i metodologije koja je korišćena za ocenjivanje činjenica i izvlačenje odgovarajućih zaključaka, te je ono otuda duboko. Dakle, bez obzira na moje neslaganje sa pojedinim delovima Presude, a na moju veliku žalost, dužnost i savest mi nalažu da izdvojim svoje mišljenje. Kao objašnjenje za takav stav, prilažem ovo mišljenje.

I. JURISDIKCIJA SUDA

4. Jurisdikciona pitanja u ovom sporu su skoncentrisana oko međunarodnog statusa tužene strane i njenog članstva u Ujedinjenim nacijama. Ta pitanja, koja su preovlađivala u svim fazama ovog spora i drugih s njim povezanih sporova, proizilaze iz državne sukcesije nastale procesom raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) do kojeg je došlo početkom 1990-tih godina. Ukratko rečeno, taj proces – treba naglasiti da ne postoji saglasnost u pogledu vremenskog trenutka za koji se može reći da se u njemu ugasila SFRJ1 – otpočeo je onda kada su se Slovenija i Hrvatska istovremeno otcepile od SFRJ 25. juna 1991. godine. Makedonija je isto to učinila 17. septembra 1991. godine, a Bosna i Hercegovina, kao poslednja u tom procesu, otcepila se 6. marta 1992. godine. Samo su dve konstitutivne republike, Srbija i Crna Gora, ostale u staroj Jugoslaviji i one su 27. aprila 1992. godine zajedno formirale Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ), koja je tvrdila da je nastavljač SFRJ i koja je izjavila nameru “da striktno poštuje sve međunarodne obaveze” SFRJ, kao i da i dalje bude, vezana svim obavezama prema međunarodnim organizacijama i institucijama čiji je član”.2

5. Dok su četiri republike koje su nastale iz SFRJ primljene u članstvo Ujedinjenih nacija 1992. i 1993. godine, Savet bezbednosti je konstatovao polaganje prava SFRJ na kontinuitet 30. maja 1992. godine, kao pravo koje “nije opšte prihvaćeno”.3 Savet bezbednosti je ponovo, 19. septembra 1992. godine, zauzeo stav da je SFRJ prestala da postoji, podsetio na svoju prethodnu rezoluciju i istakao da SRJ “ne može automatski da nastavi članstvo bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije u Ujedinjenim nacijama i, stoga, preporučio Generalnoj skupštini da donese odluku da Savezna Republika Jugoslavija (Srbija i Crna Gora)treba da podnese zahtev za članstvo u Ujedinjenim nacijama i da ona ne može da učestvuje u radu Generalne skupštine”.4 Dva dana kasnije, Generalna skupština usvojila je rezoluciju u kojoj je, između ostalog, odlučila da SRJ “treba da podnese zahtev za članstvo u Ujedinjenim nacijama i da ona ne može da učestvuje u radu Generalne skupštine”.5

6. I formulacije iz ovih rezolucija i istorija njihovog usaglašavanja sugerišu da su one predstavljale kompromisne rezolucije kojima se nije ni okončalo ni suspendovalo članstvo SFRJ u Ujedinjenim nacijama.6 Naime, na osnovu Povelje Ujedinjenih nacija, nije postojao nikakav način da se okonča članstvo SFRJ, imajući u vidu veto stalnih članica, od kojih su se neke protivile takvom okončanju, a druge su to priželjkivale. U svakom slučaju, Savet bezbednosti se nikada nije pozvao niti pokrenuo mehanizme za suspenziju (Povelja, član 5) ili isključenje (Povelja, član 6). SRJ se uporno držala svog prava na članstvo, što je imalo za rezultat da je “jedina praktična posledica koju je [rezolucija Generalne skupštine br. 47/1] izvukla ta da Savezna Republika Jugoslavija (Srbija i Crna Gora) ne može da učestvuje u radu Generalne skupštine” (pismo podsekretara Ujedinjenih nacija i pravnog savetnika UN; koji je inače jedini pravni autoritet zadužen da oceni to pitanje u procesu koji je inače bio izuzetno ispolitizovan). To pismo pravnog savetnika Ujedinjenih nacija ne ostavlja nikakvu sumnju. U njemu se kaže “s druge strane, rezolucijom se niti okončava niti suspenduje članstvo Jugoslavije”.

7. Bez obzira na značaj ovog pisma, ne bi trebalo da se zadovoljimo samo time, kao ni formulacijom ni istorijom usaglašavanja rezolucija Saveta bezbednosti br. 757 i br. 777, kao i rezolucije Generalne skupštine br. 47/1, niti da se zadovoljimo neospornom činjenicom da nisu usvojene nikakve mere kojima bi se uticalo na okončanje ili suspenziju članstva SFRJ – sve to nepogrešivo ukazuje na nastavljanje članstva SFRJ u Ujedinjenim nacijama. Trebalo bi da postavimo jedno dodatno osnovno pitanje: da li je SFRJ uopšte bila članica Ujedinjenih nacija? Odgovor na to pitanje je takođe jasno pozitivan, jer treba podsetiti da je SFRJ bila jedna od članica osnivača Ujedinjenih nacija, a Šesti komitet Generalne skupštine je već 1947. godine formulisao princip da: “Kao opšte pravilo, u skladu je sa principom pretpostavke da država koja je članica Ujedinjenih nacija ne prestaje da bude članica na osnovu puke činjenice da je njen ustav ili da su njene granice izmenjene, kao i da se smatra da su prava i obaveze koje je ta država imala kao članica Ujedinjenih nacija, prestali da postoje isključivo sa njenim gašenjem kao pravnog subjekta, koji je međunarodno priznat kao takav.”7

8. Ni u jednom trenutku, SFRJ se nije ugasila kao pravni subjekt koji je međunarodno priznat kao takav. Uvek je bilo država koje su nastavile da priznaju SRJ kao nastavljača SFRJ, a bilo je i onih drugih koje su imale suprotan stav. Ovakvo stanje stvari je tipično za relativnost koja je povezana sa konstitutivnom teorijom priznanja i koja, po sebi, onemogućava izvođenje bilo kakvih čvrstih zaključaka. Jedini način da se utvrdi da li je postojao kontinuitet ili je došlo do gašenja SFRJ jeste upućivanje na stvarne ili pravne elemente koji su povezani sa sukcesijom država, a koji se mogu meriti objektivnim merilima. Neosporno je, na primer, da je prestonica SFRJ i dalje ostala u okviru granica SRJ i da su Srbija (drevna Kraljevina) i Crna Gora predstavljale istorijsko jezgro Jugoslavije, kao i da su nastavile čak i posle gubitka četiri republike – što se dogodilo u različito vreme – da zauzimaju 40 posto kopnene teritorije bivše Jugoslavije i da na njih otpada 40 posto njenog stanovništva.8 Štaviše, takođe je činjenično neosporno da se na 46. zasedanju Generalne skupštine SFRJ, čak i posle otcepljenja Slovenije, Hrvatske i Makedonije, još uvek smatrala članicom Ujedinjenih nacija i da akreditivi njenih predstavnika nisu dovođeni u pitanje. Od jednakog značaja je i to da čak ni na 47. zasedanju Generalne skupštine niko nije osporio akreditive njenih predstavnika.9 Drugim rečima, okrnjena Jugoslavija, kasnije SRJ, tretirana je kao nastavljač SFRJ. To nije ništa neobično. Tome u prilog su išli klasični modeli sukcesije Indije i Pakistana koji su nastali iz Komonvelta Indije; zatim sukcesija Pakistana i Bangladeša; i raspad SSSR-a; a to je bilo u skladu sa pomenutim principom koji je usvojio Šesti komitet. Pored toga, karakter rezolucija Saveta bezbednosti br. 757 i br. 777, kao i rezolucije Generalne skupštine br. 47/1, posmatrano kontekstualno, daje za pravo tvrdnji da su njihov glavni cilj bile sankcije. Ne bi trebalo, s tim u vezi, prevideti da su vesti o zločinima u Hrvatskoj i Bosni prenošene šokiranoj međunarodnoj javnosti širom sveta i da je krivica za njih uglavnom svaljivana na vladu gospodina Miloševića, te da su tako sankcije otpočele još dok je postojala SFRJ.10

9. Bez obzira na to da li se radilo o nameravanim ili nenameravanim efektima tih rezolucija, presudna činjenica je da, pošto je utvrđeno članstvo SFRJ u Ujedinjenim nacijama, kao i da je to članstvo nadživelo otcepljenje Hrvatske, Slovenije i Makedonije, što je, isto tako, neosporno bilo slučaj na 46. zasedanju Generalne skupštine, i zatim Bosne, što se takođe dogodilo na 47. zasedanju Generalne skupštine, usvojene rezolucije Saveta bezbednosti Generalne skupštine nisu, i što je još značajnije, nisu ni mogle okončati odnosno suspendovati to postojeće članstvo. Isključivo SFRJ, svojom voljom, mogla se odreći svog prvobitnog članstva, a ona naravno to nije bila spremna da učini, imajući ne samo u vidu snagu njene argumentacije, već i zato što bi se, da se odrekla svog članstva, dodatno stavila na milost i nemilost “miroljubive formule” (Povelja Ujedinjenih nacija, član 4, stav 1) za koju je, imajući u vidu kontekst, imala dovoljno razloga da veruje da će je neki, uključujući pojedine zemlje u Savetu bezbednosti, nerado primeniti na nju. Kao što je već navedeno, SFRJ se čvrsto držala svog članstva i trpela je jedino sankciju neučešća u radu Generalne skupštine i Ekonomskosocijalnog saveta (EKOSOK) u kojem je usvojena rezolucija slične sadržine.11

10. Naime, postoje postdejtonski dokazi koji navode na to da je SRJ istrajala u svom polaganju prava na to da je nastavljač, ona bi uspela u tome. Na primer, možemo nazreti prihvatanje takvog prava u ugovorima u koje je ona stupila sa Hrvatskom, Bosnom i Makedonijom.12 Prihvatanje ovakvog prava od strane država sukcesora je posebno značajno imajući u vidu njihovu bliskost procesu sukcesije. Međutim, ova teza se ne može u potpunosti proveriti jer je normalizacija u povoju uništena Miloševićevim napadom na Kosovo 1999. godine, koji je rezultirao katastrofalnim posledicama za SRJ, a ništa manje i za njega lično, o čemu svedoči njegov pad sa vlasti. Nova vlast ga je smenila i odlučila da krene novim putem. Ona je podnela zahtev Ujedinjenim nacijama za prijem u svojstvu nove članice i bila prihvaćena kao takva 2000. godine, čime je, svojom voljom, odustala od prava na kontinuitet. Od tog trenutka i samo od tog trenutka nadalje, ona je postala jedan od sukcesora SFRJ, a ne njen nastavljač.

11. Čudnovato, činjenica o prijemu SRJ u Ujedinjene nacije 2000. godine retroaktivno je pojasnila do tada amorfni status tužene strane u odnosu na Ujedinjene nacije u prilog zaključku da, u periodu od 1992. do 2000. godine, nije bila članica Ujedinjenih nacija. Takođe je iznošena argumentacija da je prijem SRJ “otkrio” nepostojanje članstva u Ujedinjenim nacijama i oborio pretpostavku koja se zasnivala na postojanju amorfne situacije, čime se sada nije moglo ignorisati pitanje pristupa SRJ Sudu. Nijedno drugo pitanje nije više bilo predmet rasprave. Logika argumentacije se, na prvi pogled, čini jasnom: prijem u svojstvu nove članice znači da SRJ nije bila članica pre datuma prijema. Međutim, ovde se ne radi o državi koja nikada pre toga nije bila članica Ujedinjenih nacija. Radi se pre o državi koja je uporno tvrdila da je nastavljač prvobitne članice Ujedinjenih nacija i koja je morala da odustane od polaganja čvrstog prava na kontinuitet i da se prijavi kao nova članica u svojstvu jedne od država sukcesora. Prema tome, nije reč o razlici između “nove članice” i “nečlanice”, već između “nove članice” i “stare članice”. Posmatrano iz tog ugla, čin prijema ne navodi na zaključak da SRJ nije bila članica Ujedinjenih nacija. Naprotiv, čin prijema potvrđuje da je ona bila stara članica na osnovu kontinuiteta sve dok nije odustala od toga i preuzela status sukcesora. Dakle, SRJ je bila nastavljač u periodu 1992. do 2000. godine i sukcesor posle njenog prijema 2000. godine. Šta više, tvrdnjom da se SFRJ ugasila 1992. godine i da je SRJ postala sukcesor SFRJ 2000. godine, a da pre toga nije bila njen nastavljač u periodu između toga, stvara pravnu prazninu u međuperiodu od osam godina, što je apsurdno.

12. U periodu posle 2000. godine, tvrdnja da SRJ nije bila članica Ujedinjenih nacija i da tako nije imala pristup Sudu, postala je ključna u jurisdikcionim manevrima i zapletima koji su imali za cilj da se opovrgne jasno ustanovljena jurisdikcija Suda sadržana u Presudi iz 1996. godine o Preliminarnim prigovorima (u tački 34. te Presude Sud navodi da ima jurisdikciju ratione personae, ratione materiae i ratione temporis). Osporavanje toga da je tužena strana bila članica Ujedinjenih nacija u periodu od 1992. do 2000. godine predstavljalo je nužni prvi korak u argumentaciji da ona nije imala “pristup” Sudu na osnovu tog članstva, u skladu sa članom 35, stav 1, Statuta. Štaviše, rečeno je da takav pristup nije povezan sa jurisdikcijom, čak jurisdikcijom ratione personae, i da, za razliku od toga, pristup je objektivan i ne može se utvrditi jednostavno zato što postoji saglasnost za jurisdikciju, ali da se ona uvek mora utvrditi, po potrebi, od strane Suda koji postupa proprio motu. Dakle, skromna ideja o pristupu (koja se, pre svega, odnosila na davanje pristupa državama i njegovog uskraćivanja državama nečlanicama, kao i obezbeđivanje ravnopravnosti članica i nečlanica) uzdignuta je do visina koje njeni sastavljači nisu mogli ni da zamisle. U najnovijoj verziji, koncept pristupa bi mogao zaobići princip res judicata bilo njegovim obaranjem bilo izlaženjem iz okvira res judicatajurisdikcije Suda u Presudi iz 1996. godine o Preliminarnim prigovorima (CR 2006/45, 9. maj 2006, str. 10-18). Vratiću se na pitanja jurisdikcije i pristupa da bih izneo stanovište da su razlike među njima prenaglašene. Međutim, osvrnuću se, najpre, u celini na presudne događaje – Presude od 11. jula 1996. godine i njenoj Inicijativi – obe su podnete Sudu 2001. godine, kao i u Presudama Suda o Legalnosti upotrebe sile iz 2004. godine, pitanje pristupa SRJ Sudu (uključujući pristup u skladu sa članom 35, stav 2, Statuta) imalo je centralnu ulogu u jurisdikcionoj argumentaciji. Još 2004. godine, vršilac dužnosti zastupnika Belgije opisao je kako sporove Legalnosti upotrebe sile Srbija koristi kao “u stvari….petu rundu u jurisdikcionom osporavanju spora Konvencija o genocidu koji se proteže unazad sve do 1993. godine” (Legalnost upotrebe sile (Srbija i Crna Gora protiv Belgije), CR 2004/15, tačka 10). Kada se tome dodaju dva pokušaja srpskih članova bosanskog Predsedništva da se obustavi spor o Genocidu, kao i najnoviju rundu jurisdikcionih argumenata u 2006. godini, to jurisdikciono nadmetanje dostiglo je osam rundi – što je bez presedana u istoriji ovog Suda ili njegovog prethodnika.

(1) Presude (2003) o Predlogu za reviziju i Presude (2004) povodom Legalnosti upotrebe sile

13. U svom Predlogu za reviziju, tužena strana nije zasnovala svoj zahtev striktno na novim činjenicama kako se to zahteva članom 61. Statuta, a ne na pravnim posledicama u vezi sa članstvom u Ujedinjenim nacijama koji proističe iz činjenica već poznatih stranama u vreme donošenja Presude iz 1996. godine. Pošto je to bio slučaj, Sud je odbacio zahtev, jer navodne nove činjenice nisu bile nove. Dakle, nije postojala potreba da Sud odlučuje o pitanju članstva tužene strane u Ujedinjenim nacijama. Sud je naveo da rezolucija Generalne skupštine o prijemu: “Nije mogla retroaktivno da promeni sui generis položaj u kojem se našla SRJ u odnosu na Ujedinjene nacije tokom perioda od 1992 – 2000. godine, niti njen položaj u odnosu na Statut Suda i Konvenciju o genocidu” (Predlog za reviziju Presude od 11. jula 1996. godine u sporu o Primeni Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida (Bosna i Hercegovina protiv Jugoslavije), Preliminarni prigovori (Jugoslavija protiv Bosne i Hercegovine), Presuda, MSP izveštaji 2003, str. 31, tačka 71).

14. Nasuprot tome, u sporovima Legalnost upotrebe sile, oprez koji je, bilo to dobro ili loše, uvek karakterisao pristup Suda pitanju članstva Jugoslavije, pušten je niz reku. Oslobođena stega res judicata, većina je u tim tesno povezanim sporovima pronašla odstupnicu koja je upotrebljena bez obzira na posledice koje bi to moglo imati za ovaj spor. Kao što je navedeno u individualnom mišljenju sudije Higins: “njegova relevantnost može da leži, i to isključivo da leži u nekom drugom tekućem sporu.” (Legalnost upotrebe sile, (Srbija i Crna Gora protiv Belgije), Preliminarni prigovori, Presuda, MSP izveštaji 2004, str. 487, tačka 18, individualno mišljenje sudije Higins).

15. Bez obzira na to, ono što nas više zanima u ovom trenutku jeste rezonovanje u Presudama o Legalnosti upotrebe sile. Sud je najpre konstatovao – ispravno – da pomenuti deo u Presudi u vezi sa Predlogom za reviziju nije podrazumevao bilo kakvu odluku o statusu SRJ u okviru Ujedinjenih nacija pre 2000. godine. Sud je zatim naveo da je činjenica prijema označila kraj sui generis položaja članstva SRJ – što je takođe ispravno za buduće sporove. Međutim, Sud je nadalje nastojao da izvuče nove pravne posledice – za prošlost – odnosno nepostojanje članstva u Ujedinjenim nacijama od 1992. do 2000. godine iz činjenice prijema SRJ, dok je u Presudi iz 2003. godine u vezi sa Predlogom za reviziju, Sud smatrao nemogućim da iz iste činjenice izvlači bilo kakve posledice za prošlost.13 Isključiv osnov za to predstavljala je opservacija da je termin sui generis deskriptivan, a ne preskriptivan termin. Međutim, to teško da predstavlja dokaz ili argument za bilo šta, nastavlja se u toj konstataciji. Kao što se napominje u zajedničkoj izjavi u sporovima Legalnost upotrebe sile, teza o tome da je članstvo SRJ u Ujedinjenim nacijama retroaktivno razjašnjeno je “daleko od toga da je očigledna i mi ne možemo da pratimo tok takvog rezonovanja” (Legalnost upotrebe sile (Srbija i Crna Gora protiv Belgije), Presuda, MSP izveštaji 2004, str. 479, tačka 12, zajednička izjava potpredsednika Ranjeve, sudije Gijoma, Higins, Kojimansa, Al-Kasavneha, Burgentala i Elarabija). To, uz sve uvažavanje, je jedan od razloga zašto logika Suda u Presudama u vezi sa Legalnosti upotrebe sile, ne predstavlja, možda, zenit pravnog rezonovanja. To je tako, i pored negativnih i žalosnih posledica po širu doslednost sudske prakse Suda.

16. U ovoj našoj Presudi, razmotrena je Presuda iz 2003. godine oPredlogu za reviziju, kao i Presude iz 2004. godine oLegalnosti upotrebe sile u tačkama 105-113 pod naslovom “Relevantne prethodne odluke Suda”, ali se nismo bavili suprotnošću između nemogućnosti izvlačenja zaključaka u pogledu članstva SRJ u Ujedinjenim nacijama u Presudi iz 2003. godine, kao i izvođenja zaključaka iz tih istih činjenica sadržanih u Presudi iz 2004. godine.

17. Pored pristupa preko članstva u Ujedinjenim nacijama (Statut, član 35, stav 1), nečlanice, kao što je dobro poznato, mogu imati pristup Sudu na osnovu člana 35, tačka 2. Ključno pitanje na drugom nivou jeste da li termin “važeći ugovori” treba tumačiti tako kao da označava ugovore koji su na snazi u vreme pokretanja postupka (slobodno tumačenje) ili oni koji su već bili na snazi kada je Statut MSP stupio na snagu (uže tumačenje).

18. Podsetićemo da se, u okviru svog Naloga od 8. aprila 1993. godine, Sud opredelio za ovo slobodnije tumačenje. Učinio je to izričito u tački 19. tog Naloga. Naime, s obzirom na to da nije smatrao potrebnim da se definitivno izjasni o članstvu SRJ u Ujedinjenim nacijama, slobodno tumačenje člana 35, stava 2, Statuta predstavljalo je isključiv ili glavni osnov za njegovu privremenu jurisdikciju. Iako nedefinitivan, ovaj nalaz nosi značajnu težinu i ne bi ga trebalo olako negirati. Šta više, ovakva pretpostavka nalazila se, po prirodi nužne logike, u centru nalaza Suda da ima jurisdikciju u okviru Presude iz 1996. godine o Preliminarnim prigovorima. Ipak, Presude iz 2004. godine o Legalnosti upotrebe sile nisu se ustručavale da ga opovrgnu bez ikakve potrebe. Istih sedam sudija koji su priložili zajedničku izjavu toj Presudi smatrali su “iznenađujućim da je Sud našao za shodno da presuđuje o obimu člana 35, stav 2, iako se podnosilac nije pozvao na ovaj tekst” (Legalnost upotrebe sile (Srbija i Crna Gora protiv Belgije), Preliminarni prigovori, Presuda, MSP izveštaji 2004, str. 479, tačka 11, zajednička izjava potpredsednika Ranjeve, sudija Gijoma, Higins, Koijmansa, Al-Kasavneha, Bergentala i Elarabija).

19. Bez obzira na to, logika kojom se Sud rukovodio u Presudama iz 2004. godine o Legalnosti upotrebe sile vodi krahu jedinstva cilja članova 35, 36. i 37. Statuta, jer u članovima 35. i 36. termin “važeći ugovori” neosporno označava one koji su na snazi u vreme pokretanja postupka. Nije ponuđeno nikakvo opravdanje za takav rezultat.

20. Zaključak Suda u Presudi o Legalnosti upotrebe silepretežno se zasniva na pripremnom radu na izradi člana 35, stav 2, Statuta Stalnog suda, zato što pripremni rad na njegovom vlastitom Statutu nije dao nikakve čvrste zaključke. Sve što treba reći s tim u vezi je da je zaključak Suda, u najboljem slučaju, moguć ali ne i ubedljiv.

21. Pored toga, zabrinjava da, iako je Sud bio više nego spreman da zadre u pripremni rad davno prošlog vremena i da izvlači zaključke analogijom (premda je takva analogija podložna sumnji s obzirom na to da posle Drugog svetskog rata nisu postojali opšti mirovni ugovori), uopšte se ne pominje mnogo relevantnija činjenica da je SRJ, bez obzira da li jeste ili nije članica Ujedinjenih nacija, bila članica Konvencije o genocidu. Deklaracija SRJ od 27. aprila 1992. godine, kojom se prihvataju ugovorne obaveze SFRJ, predstavlja njeno prihvatanje obaveza iz Konvencije o genocidu. U tom podledu, treba pomenuti činjenicu da Kancelarija UN za pravna pitanja smatra da rezolucija Generalne skupštine br. 43/138 (1988) predstavlja opšti poziv nečlanicama da postanu članice Konvencije o genocidu.14 Instrument o pristupanju Demokratske Narodne Republike Koreje Konvenciji o genocidu prihvaćen je 31. januara 1989. godine (više od dve godine pre nego što je ona postala članica Ujedinjenih nacija) na toj osnovi. Demokratskoj Narodnoj Republici Koreji, Generalna skupština nije uputila nikakav poseban poziv da postane članica Konvencije o genocidu. Drugim rečima, imajući u vidu izričito prihvatanje SRJ obaveza predviđenih Konvencijom o genocidu 1992. godine, niti navodni status nečlanice, niti izričito pozivanje od strane Generalne skupštine SRJ da postane članica, predstavlja smetnju zaključivanju da je SRJ bila članica Konvencije o genocidu u vreme kada je podnela svoj Predlog.

(2) Inicijativa

22. Statutom Suda, prihvataju se samo dva načina postupanja država koje su nezadovoljne njegovim presudama: revizija u skladu sa članom 61. uz sva prateća ograničenja i uslove koji su mudro osmišljeni da očuvaju stabilnost i integritet presuda i/ili zahtev za tumačenjem u skladu sa članom 60. kojim se može samo objasniti, ali ne i izmeniti ono što je Sud već rešio sa obavezujućom snagom.

23. Tužena strana tražila je neuspešno reviziju tokom 2003. godine, a mogla je da zahteva tumačenje – naime, karakter njenih tvrdnji u vezi sa značenjem jurisdikcije i pristupa omogućio bi rešavanje putem takvog zahteva. Umesto toga, istovremeno sa njenim Predlogom za reviziju iz 2001. godine, tužena strana podnela je “Inicijativu” Sudu da preispita svoju jurisdikciju po službenoj dužnosti. Interesantno je da su logika i sadržaj te Inicijative bili praktično identični sa Predlogom za reviziju. Iako je Sud odbacio Predlog za reviziju 3. februara 2003. godine, isti Sud je, četiri meseca kasnije, pozvao tuženu stranu da podnese novu jurisdikcionu argumentaciju u fazi izjašnjavanja o meritumu. (Pismo registrara upućeno tuženoj strani od 12. juna 2003). Ovo uprkos činjenici da se sam Sud oko sedam godina pre toga uverio da: “pošto je utvrdio svoju jurisdikciju na osnovu člana IX Konvencije o genocidu… može sada da pristupi razmatranju merituma spora na toj osnovi” (MSP izveštaji 1991(II), str. 622, tačka 46).

24. Jasno je da je “Inicijativa” bila neregularna i da nije bilo mesta za nju na osnovu Statuta Suda, ne zato što Sud nije mogao da pravi greške ili da odbije da ih ispravi, već zato što je u njegovom Statutu postignut pravi kompromis između prava na grešku ljudi i sudova, s jedne strane, i potrebe da se očuvaju razumna i legitimna očekivanja u pogledu integriteta i stabilnosti njegovih presuda, s druge strane. Taj kompromis je postignut, kako je već pomenuto, dozvoljavanjem mogućnosti traženja tumačenja i/ili revizije. Naravno, tačno je da “Sud mora, međutim, uvek da bude uveren da ima jurisdikciju….” (Žalba u vezi sa jurisdikcijom Saveta ICAO (Indija protiv Pakistana), Presuda, MSP izveštaji 1972, str. 52, tačka 13). Međutim, takvo uverenje, koje je nesumnjivo motivisano potrebom pedantnosti u deljenju pravde, mora se postići na propisan način i pravovremeno. Kada se Sud uveri da ima jurisdikciju, treba da pređe na razmatranje merituma – a to je upravo ono što je Sud istakao 1996. godine.

25. Ozbiljne sumnje koje, u principu, imam u vezi sa ovom neregularnom inicijativom su još više pojačane činjenicom da, u sudskoj praksi Suda, ne postoji ništa što bi podržalo tezu da se jurisdikciona pitanja o kojima je prethodno presuđeno sa snagom res judicata mogu ponovo otvoriti. Dakle, u sporu u vezi sa Savetom ICAO, nije postojala posebna faza preliminarnih prigovora, niti se postavljalo pitanje “preispitivanja” onoga što je već bilo presuđeno. U tom sporu, Pakistan je stavio prigovor vrlo kasno tokom usmene rasprave, pošto je iscrpeo mogućnost stavljanja preliminarnih prigovora. Odluka o jurisdikciji, koja je doneta u skladu sa opštim ovlašćenjima Suda, nije predstavljala preispitivanje jurisdikcije zato što ona nikada pre toga nije bila ispitivana.

26. Takođe, u još jednom sporu kojeg citiraju zagovornici teorije objektivnog pristupa: Jugozapadna Afrika (Etiopija protiv Južne Afrike), Druga faza, Sud je zaključio da status podnosioca tužbe pred samim Sudom odnosno locus standi ratione personae, što je bilo predmet odluke Suda u 1962. godini ne može biti ponovo otvoren, ali da status podnosioca u pogledu predmeta spora, a time i merituma može da bude ponovo otvoren. Drugim rečima, Sud je izbegao ponovno otvaranje onoga što je već bio odlučio.15

27. Ovakav zaključak nije oslabljen tvrdnjom koju je, u stvari, iznela tužena strana da podnosi novu jurisdikcionu argumentaciju. Očekivalo bi se od tužene strane koja se nalazi u sličnom položaju da tvrdi da ne ponavlja stare argumente. Zatim, ako se ti novi argumenti tiču ključnih nepoznatih činjenica, Statut Suda određuje proceduru kako se s njima postupa; ako je Presuda nejasna, tumačenjem, u skladu sa članom 60. Statuta Suda, se to može otkloniti.

28. Pošto je to bio slučaj, čudno je i, uz dužno uvažavanje mojih kolega, za žaljenje je da je Sud na način koji je bez presedana, na neregularan zahtev tužene strane, odgovorio zahtevom za dostavljanje dodatnih jurisdikcionih argumenata. Postupivši na taj način, Sud je doprineo daljem odlaganju pravde u vezi sa nečim što je tako šokantno za pristojan svet kao što su optužbe za genocid. Štaviše, pogrešno shvaćena ideja da se tuženoj strani dozvoli da podnese novu jurisdikcionu argumentaciju u fazi merituma, pošto je već odlučeno o jurisdikciji sa snagom res judicata, zajedno sa presudama iz 2004. godine, doprinelo je konfuziji i kontradikciji između njegovih različitih sporova i različitih faza u ovom sporu, sa rezultatom da se širenjem ove zaraze i citiranjem takvih kontradikcija u Sudu, jedino što je ova Presuda mogla da učini jeste da potraži utočište u formalizmu res judicata, o čemu svedoče tačke 129-138.

29. Pre nego što završim ovaj deo posvećen jurisdikciji, rekao bih nekoliko reči o konceptu “pristupa”. Smatram da je najznačajnija primena ovog koncepta u vezi sa nepostojanjem kapaciteta nedržavnih aktera i nepriznatih entiteta da se pojave pred Sudom. Naravno, to se očekuje u međunarodnoj zajednici sastavljenoj od država. Rasprave u Savetu bezbednosti i Generalnoj skupštini o državama nečlanicama koje postaju članice Statuta Suda skoncentrisane su na uslov da relevantan entitet predstavlja državu16 a ne na uslove za učešće u Statutu. Pored potrebe obezbeđivanja ravnopravnosti strana pred Sudom, ne vidim da pravljenje razlike između pristupa i jurisdikcije podrazumeva neke značajnije posledice. Dakle, od Suda se traži da utvrdi svoju jurisdikciju nezavisno od saglasnosti strana, na primer, kada se jedna od strana ne pojavi. Štaviše, nije beznačajno da, premda je tužena strana iznosila argumentaciju u smislu nepostojanja pristupa, njen podnesak se odnosio na nepostojanje jurisdikcije. Kontekstualan pristup, zasnovan na zdravom razumu a ne na dijalektičkoj logici, trebalo bi da bude rukovodeći kriterijum u takvim pitanjima.

II. MERITUM

30. Smatram da učešće ili umešanost SRJ u genocid koji se dogodio u Bosni i Hercegovini 1990-tih godina imaju znatno ozbiljniji karakter i znatno širi teritorijalni obim nego što se to sugeriše pukim nesprečavanjem genocida u Srebrenici.

31. To podrazumeva da je optužba da je izvršen genocid i u drugim delovima Bosne i Hercegovine i da je SRJ odgovorna ne samo za nesprečavanje genocida, već i za aktivno učešće u njemu, bilo kao glavni učesnik ili, alternativno, kao saučesnik ili u vidu udruživanja ili podsticanja bi najverovatnije bilo dokazano da Sud nije primenio metodologiju o kojoj se raspravlja dalje u tekstu.

32. Time se takođe podrazumeva da su činjenice o odgovornosti SRJ za genocid u Srebrenici dokazane prema zadovoljavajućim standardima.

33. Kada to kažem, ne zaboravljam na činjenicu da MKTBJ do sada nije utvrdio da je izvršen zločin genocida, niti neki drugi prateći zločini taksativno navedeni u Konvenciji o genocidu u Bosni i Hercegovini (pored Srebrenice), a time i da je genocid teško, mada ne i nemoguće, dokazati. Nisam nesvestan ni činjenice da dodatne teškoće u tom pogledu potiču od neuhvatljivosti elemenata genocidne namere dolus specialis i potrebe da se primene visoki standardi dokazivanja, uzimajući u obzir težinu optužbe za genocid.

34. Međutim, smatram da je Sud trebalo da konstatuje genocid a time i odgovornost SRJ da je primenio drugačiju metodologiju a da time, naravno, nije odstupio od visokih standarda dokazivanja ili strogosti svog rezonovanja.

35. Na prvom mestu, podnosilac tužbe je Sudu skernuo pažnju na postojanje “redigovanih” delova dokumenata Visokog saveta odbrane tužene strane. Na žalost, Sud nije reagovao na to, premda ima ovlašćenje da to učini u skladu sa članom 49. svog Statuta. Razumno je očekivati da bi takvi dokumenti trebalo da bace svetlost na centralna pitanja namere i pripisivanja. Logika koju je Sud ponudio u tački 206. Presude “u vezi sa ovim pitanjem, Sud konstatuje da podnosilac ima obimnu dokumentaciju i druge dokaze koji mu stoje na raspolaganju, posebno iz arhive MKTBJ-a kojoj ima slobodan pristup….”, što je gore nego nepostupanje. Povrh toga, na kraju tačke 206. Sud kaže: “iako se Sud nije složio ni sa jednim od zahteva podnosioca da mu se dostave neredigovane kopije dokumenata, nije propustio da konstatuje sugestiju podnosioca da Sud može slobodno da izvodi svoje vlastite zaključke”(kurziv naknadno dodat). Treba konstatovati da se članom 49. Statuta predviđa da se “konstatuje formalno bilo kakvo odbijanje”, a ne sugestija podnosioca. Pored potpuno neizbalansirane konstatacije kojom se ne zadovoljava uslov iz člana 49, nisu izvučeni nikakvi zaključci iz odbijanja tužene strane da otkrije sadržinu neredigovanih dokumenata. Normalno bi se moglo očekivati da posledice konstatacije Suda pomere onus probandi ili da dozvole slobodnije izvlačenje zaključaka, kao što to dosadašnja praksa Suda i razlozi zdravog razuma i pravičnosti nalažu. To je veoma jasno Sud izrazio u Presudi povodom spora Krfski kanal: “S druge strane, činjenica o isključivoj teritorijalnoj kontroli koju neka država vrši u okviru svojih granica ima uticaja na način dokazivanja koji stoji na raspolaganju radi utvrđivanja saznanja te države o takvim događajima. Iz razloga takve isključive kontrole, druga država, žrtva kršenja međunarodnog prava, često nije u stanju da pruži direktan dokaz o činjenicama koje potvrđuju odgovornost. Toj državi treba omogućiti slobodnije izvođenje zaključaka o činjenicama i sporednim dokazima. Takvi indirektni dokazi su dozvoljeni u svim pravnim sistemima i njihovo korišćenje je priznato međunarodnim odlukama. Oni se moraju smatrati dokazima od posebne težine kada se zasnivaju na nizu činjenica međusobno povezanih, koje logično dovode do jedinstvenog zaključka.” (Krfski kanal (Velika Britanija protiv Albanije), Meritum, Presuda, MSP izveštaji 1949, str. 18).

36. Drugo, Sud je primenio test efektivne kontrole na situaciju koja se razlikuje od one predočene u sporu Nikaragva. U ovom sporu, postojalo je jedinstvo ciljeva, jedinstvo etniciteta i zajednička ideologija tako da efektivna kontrola nad nedržavnim akterima ne bi bila potrebna. Primenjujući test efektivne kontrole, Sud se rukovodio članom 8. Članova o državnoj odgovornosti Komisije za međunarodno pravo (Presuda, tačke 402-407).

37. Međutim, s velikim uvažavanjem većine, postoji čvrst osnov za to da je teza o testu kontrole nepouzdana. Treba podsetiti da su neki članovi KMP-a skrenuli pažnju na činjenicu o različitom stepenu zadovoljavajuće kontrole koja je potrebna u konkretnim pravnim kontekstima.17 U odluci Žalbenog veća MKTBJ-a povodom slučaja Tadić, kako je potvrđeno u slučaju Čelebići, koristi se ovakav pristup. U slučaju Čelebići, Žalbeno veće je smatralo da: “test “ukupne kontrole” bi tako bio zadovoljen čak i da oružane snage koje postupaju u ime “kontrolišuće države” imaju autonomni izbor sredstava i taktike, iako učestvuju u zajednčkoj strategiji zajedno sa kontrolišućom državom” (Tužilac protiv Delalića, Žalbeno veće MKTBJ-a, 20. februar 2001, tačka 47).

38. Odbacujući kontekstualno osetljiv pristup MKTBJ-a, u komentaru KMP-a na član 8. ne konstatuje se ništa više do razlika između pravila pripisivanja za svrhe državne odgovornosti, s jedne strane, i pravila međunarodnog humanitarnog prava za svrhe individualne krivične odgovornosti, s druge strane.18 Međutim, treba napomenuti da je Žalbeno veće u slučaju Tadić zapravo formulisalo to pitanje kao pitanje državne odgovornosti, posebno da li je SRJ odgovorna za postupke VRS i tako smatralo da primenjuje pravila o pripisivanju u skladu sa međunarodnim pravom (Tužilac protiv Tadića, Presuda MKTBJ-a, MT-94-1-A, 15. jul 1999, tačka 98).

39. Na žalost, odbacujući takav standard u slučaju Tadić, Sud j propustio da se bavi ključnim pitanjem koje se postavilo u tom procesu odnosno da različite vrste aktivnosti, posebno u vezi sa neprestano evoluirajućim karakterom oružanih sukoba, iziskuju istančane varijacije pravila o pripisivanju. U slučaju Nikaragva, Sud je konstatovao da su Sjedinjene Američke Države i kontraši imali iste ciljeve odnosno obaranje vlade Nikaragve. Ti ciljevi, međutim, su bili ostvarljivi bez vršenja ratnih zločina ili zločina protiv čovečnosti. Kontraši su se, zapravo, mogli ograničiti na vojne mete u ostvarivanju svojih ciljeva. S obzirom na to, a u cilju pripisivanja zločina protiv čovečnosti u ostvarivanju zajedničkog cilja, Sud je smatrao da su sami zločini predstavljali predmet kontrole. Međutim, kada je zajednički cilj vršenje međunarodnih zločina, zahtev da postoji i kontrola nad nedržavnim akterima i nad konkretnim operacijama u čijem kontekstu su izvršeni međunarodni zločini predstavlja isuviše visok prag. Imanentna opasnost u takvom pristupu je da se time državama daje mogućnost da sprovode kriminalnu politiku posredstvom nedržavnih aktera ili surogata bez podrazumevanja neposredne odgovornosti za to. Tvrdnja iz tačke 406. Presude da je “test “ukupne kontrole” neprikladan zato što je preširok i dostiže skoro tačku pucanja, veza koja mora da postoji između ponašanja državnih organa i njene međunarodne odgovornosti” je veoma neubedljiva, uz dužno poštovanje, zato što ne uzima u obzir da takva veza objašnjava situacije kada postoji zajednički kriminalni cilj. Takođe nije potpuno jasno da test ukupne kontrole nije u svim slučajevima dovoljno blizu da bi proizveo državnu odgovornost.

40. Treće, Sud je takođe odbio da zaključi postojanje genocidne namere na osnovu doslednog obrasca ponašanja u Bosni i Hercegovini. U svom rezonovanju, Sud se veoma mnogo oslanja na više argumenata, od kojih je svaki pojedinačno neadekvatan za te svrhe i kontradiktoran u odnosu na doslednu sudsku praksu međunarodnih krivičnih tribunala.

41. Sud najpre razmatra da li Strateški ciljevi srpskog naroda u Bosni i Hercegovini19 dokazuju genocidnu nameru, ali zaključuje da su ti ciljevi “bili ostvarljivi premeštanjem stanovništva i zauzimanjem teritorije” (Presuda, tačka 372). Sud zatim konstatuje da motiv stvaranja Velike Srbije “nužno nije zahtevao uništenje bosanskih Muslimana i drugih zajednica, već samo njihovo proterivanje” (ibid). Sud u osnovi prenebregava činjenice i zamenjuje svoju vlastitu ocenu o tome kako su bosanski Srbi hipotetički mogli najbolje da ostvare svoje mračne Strateške ciljeve. Podnosilac nije tražio od Suda da proceni da li su bosanski Srbi bili efikasni u ostvarivanju tih ciljeva. Podnosilac je tražio da Sud ispita obrazac ponašanja i izvuče logički nužne zaključke. Sudska praksa međunarodnih krivičnih tribunala u tom pogledu je manje naklonjena veštačkim razlikama između namere relevantne za genocid i namere relevantne za etničko čišćenje, nego što je to ovaj Sud. Žalbeno veće u slučaju Krstić je jasno zauzelo stav da obrazac ponašanja, poznat kao etničko čišćenje, može da posluži kao dokaz mens rea genocida.20 Zajedno sa premeštanjem stanovništva, koji drugi zaključak treba izvući iz obilja dokaza o masovnom ubijanju čije su sistematske žrtve bili bosanski Muslimani, osim o genocidnoj nameri? Ako je isključivi cilj bio premeštanje Muslimanskog stanovništva, a Sud je spreman da pretpostavi da su bosanski Srbi činili samo ono što je striktno bilo nužno za ostvarivanje tog cilja, šta onda predstavljaju masovna ubistva? Ako Sud ne može da zanemari to da je premeštanje stanovništva bio jedan od načina ostvarivanja Strateških ciljeva, onda zašto bi trebalo da ignoriše, u stvari, činjenicu da su bosanski Srbi koristili taj metod kao jedan od brojnih metoda- uključujući masovno ubijanje pripadnika zaštićene grupe.

42. Drugi argument na koji se Sud oslanja tiče se ponašanja tužioca MKTBJ-a i sudske prakse Tribunala u vezi sa genocidom. Sud odbacuje argumentaciju podnosioca da model zločina izvršenih nad brojnim zajednicama pokazuje nužnu nameru zato što to “nije u skladu sa nalazima MKTBJ-a koji se odnose na genocid ili sa postupcima tužioca Tribunala, uključujući odluke da se ne uključe krivična dela genocida u eventualne relevantne optužnice i da se uđe u zaključivanje sporazuma o izjašnjavanju o krivici. (Presuda, tačka 374). To što MKTBJ nije utvrdio postojanje genocida zasnovanog na modelu ponašanja na celokupnoj teritoriji Bosne nije, naravno, ni najmanje čudno. Tribunal samo ima jurisdikciju da presuđuje o individualnoj krivičnoj odgovornosti konkretnih lica koja su optužena pred njim, a relevantni dokazi se, prema tome, ograničavaju na sferu delovanja optuženih. Pored toga, ponašanje Tužilaštva se često zasniva na oportunosti, te time nije moguće izvesti nikakve zaključke iz prihvatanja od strane Tužilaštva sporazuma o izjašnjavanju o krivici ili neoptuživanja konkretnog lica za genocid. Iako je Sud spreman da prihvati teret dokazivanja potreba za krivične sudske procese, nije spreman da prizna da postoji suštinska razlika između krivičnog procesa vođenog protiv jednog lica i procesa koji podrazumeva državnu odgovornost za genocid. Sud može da ispita model ponašanja na celokupnoj teritoriji Bosne zato što ga ne ograničava sfera delovanja bilo kog optuženog lica – i trebalo je da to i učini.

43. Dosledna sudska praksa međunarodnih krivičnih tribunala je jasna kada je reč o dopustivosti (čak i neophodnosti) oslanjanja na činjenice i okolnosti iz kojih se izvodi zaključak o genocidnoj nameri. Žalbeno veće MKTBJ-a smatra da dokaz o konkretnoj genocidnoj nameri “može, u odsustvu neposrednih eksplicitnih dokaza, da bude zaključen na osnovu brojnih činjenica i okolnosti, kao što su opšti kontekst, vršenje drugih krivičnih dela sistematski uperenih protiv iste grupe, razmere počinjenih zločina, sistematsko ciljanje žrtava zbog njihove pripadnosti konkretnoj grupi ili ponavljanje destruktivnih i diskriminatornih akata”.21

44. Oslanjajući se na odluku u slučaju Jelisić, Žalbeno veće za taj proces takođe je smatralo da “kada ne postoje direktni dokazi o genocidnoj nameri, takva namera se ipak može zaključiti iz činjeničnih okolnosti tog zločina”.22

45. Međunarodni krivični tribunal za Ruandu (MKTR) takođe se dosledno oslanjao na zaključivanje kao sredstvo utvrđivanja neophodnog genocidnog mens rea. U slučaju Rutaganda, Žalbeno veće MKTR-a potvrdilo je pristup Pretresnog veća u vezi sa zaključivanjem genocidne namere: “Veće smatra da je moguće zaključiti postojanje genocidne namere u konkretnom aktu koji se stavlja na teret na osnovu opšteg konteksta izvršenja drugih krivičnih dela sistematski uperenih protiv te iste grupe, bez obzira na to da li je ta dela izvršio isti počinilac ili neko drugi. Drugi faktori, kao što su razmere počinjenih zverstava, njihov opšti karakter u regionu ili zemlji ili, štaviše, činjenica o namernom i sistematskom ciljanju žrtava zbog njihove pripadnosti konkretnoj grupi uz isključivanje pripadnika drugih grupa, može da omogući Veću da zaključi genocidnu nameru konkretnog akta.”23

46. Žalbeno veće MKTR-a je takođe smatralo da izgovaranje poruka protiv Tutsija ili pripadnost nekoj ekstremističkoj grupi uperenoj protiv Tutsija ne predstavlja sine qua non za utvrđivanje dolus specialis genocida, ipak utvrđivanje takve činjenice olakšava dokazivanje konkretne namere.24 U slučaju Musema, Žalbeno veće MKTR-a smatralo je da “u praksi, namera se može, od slučaja do slučaja, zaključiti iz materijalnih dokaza podnetih Veću, uključujući dokaze kojima se pokazuje dosledan obrazac ponašanja optuženog”.25 Konačno, u slučaju Kajišema (čije rezonovanje je potvrdilo Žalbeno veće),26 Sud je smatrao da “akcije počinioca, uključujući posredne dokaze, međutim, mogu da pruže dovoljno dokaza o nameri….Veće smatra da se namera može zaključiti bilo iz reči ili postupaka i da se može pokazati modelom namernog postupanja. Naročito, Veće smatra dokaze, kao što je fizičko ciljanje grupe ili njene imovine, korišćenje pogrdnog jezika prema pripadnicima ciljane grupe, oružje koje je korišćeno i stepen telesnih povreda, metodičan način planiranja, kao i sistematski način ubijanja. Pored toga, značajan je i broj žrtava iz te grupe.”27

47. Za žaljenje je što pristup Suda dokazivanju genocidne namere nije više reflektovao ovakvu relevantnu sudsku praksu.

48. Četvrto, Genocid je, po definiciji, složen zločin u smislu da, za razliku od ubijanja ljudi, traži vreme za izvršenje, zahteva ponavljanje i vrši ga mnogo lica i organa koji deluju zajedno. Kao takav, ne može se ocenjivati na nepovezan način. Na žalost, postoje primeri, u okviru Presude, gde se to događa, uključujući ključna pitanja kao što je odgovornost SRJ za genocid u Srebrenici.

49. Saznanja Beograda o širim operacijama u Srebrenici – onima koje su bile usmerene na “zauzimanje grada” – su dovoljno utvrđena.28 Pored toga, Karl Bilt (evropski posrednik) sastao se dva puta sa predsednikom Miloševićem i generalom Mladićem, zajedno, u jeku zauzimanja Srebrenice i masakra koji je potom usledio.29 Takođe je prihvaćeno da je unapređenje generala Mladića u čin general pukovnika izvršeno u Beogradu, a tvrdnja tužene strane da je ovo drugo predstavljalo samo administrativnu potvrdu odluke donete na Palama je neubedljiva. Izveštaj generalnog sekretara o padu Srebrenice govori o tome da se Karlu Biltu, na sastanku sa predsednikom Miloševićem 14. jula, pridružio general Mladić – što predstavlja period u kojem je Sud utvrdio da je doneta odluka o fizičkoj likvidaciji cele populcije muslimanskih odraslih muškaraca u Srebrenici (Presuda, tačka 423). U Izveštaju se takođe naglašava da predsednik Karadžić (predsednik Republike Srpske) nije bio upoznat sa sastancima između gospodina Bilta, predsednika Miloševića i generala Mladića.30

50. Na kraju, konkretno u vezi sa masakrima u Srebrenici, general Klark je svedočio na suđenju Miloševiću o sledećem razgovoru koji je obavio sa predsednikom SRJ: “pa, sve što mogu da potvrdim, časni Sude, jeste razgovor koji sam imao. Otišao sam kod Miloševića i upitao ga. Rekao sam, “ako imate toliki uticaj nad tim Srbima, kako ste mogli da dozvoliti generalu Mladiću da pobije sve te ljude u Srebrenici?” A on me je pogledao: njegov izraz je bio veoma ozbiljan. Napravio je pauzu pre nego što je odgovorio i rekao, “pa, generale Klark, upozorio sam ga da to ne čini, ali on me nije poslušao.” Sve je to bilo u kontekstu publiciteta koji je u to vreme dat masakru u Srebrenici. Tada nisam upotrebio reč “masakr” i nisam konkretno pomenuo reč “civil”, ali kontekst tog razgovora je izuzetno bio jasan i pravovremen u tom trenutku.”31

51. Presudna uloga generala Mladića u genocidu u Srebrenici, blizak odnos između generala Mladića i predsednika Miloševića, uticaj koji je predsednik Milošević imao na pregovore u vezi sa Srebrenicom (i pre i posle izvršenog genocida), kao i njegove sopstvene izjave, kako se navodi gore u tekstu, sve to zajedno možda ne pruža dokaz o saznanjima predsednika Miloševića o tome da se priprema genocid u Srebrenici. Sve skupa, ove činjenice jasno pokazuju da je Beograd, ako ne potpuno uključen, onda bar u potpunosti bio upoznat sa procesom odlučivanja u vezi sa Srebrenicom, dok je sama Republika Srpska bila isključena. Čak i posle te činjenice, vođeni su istovremeno pregovori, nakon pada Srebrenice i izvršenog genocida, sa generalom Mladićem i predsednikom Miloševićem.32 Nema nikakve sumnje da je predsednik Milošević u potpunosti bio upoznat sa aktivnostima generala Mladića (i vojske bosanskih Srba) u Srebrenici tokom celokupnog perioda njenog zauzimanja i vršenja zločina.

52. Još jedna uznemirujuća odlika rezonovanja Suda prisutna je u tretiranju srpskih paravojnih formacija, poznatih kao “Škorpioni” (Presuda, tačke 289, 389. i 395).

53. Dakle, u tački 389. Presude govori se o dva dokumenta koja je dostavio podnosilac, u kojima se pominju “Škorpioni” kao “MUP Srbije” i kao “jedinica MUP-a Srbije”. U tom delu se konstatuje da je tužena strana osporila verodostojnost tih dokumenata, navodno zato što “predstavljaju kopije presretnutih dokumenata, a ne originale”. Međutim, jasno je da, ukoliko bi Sud insistirao na originalnim dokumentima, nikada ne bi bilo moguće doneti bilo kakve presude. Bez obzira na to, drugi razlog koji se pominje u cilju dovođenja u pitanje važnosti tih dokumenata jeste da oni nisu bili upućeni Beogradu, da su pošiljaoci bili “funkcioneri policijskih snaga Republike Srpske”. Međutim, time se, po sebi, ne negira njihova dokazna vrednost. Kada jedan funkcioner Republike Srpske uputi telegram svojim pretpostavljenima u kojem kaže za Škorpione da su “MUP Srbije” ili “jedinica MUP-a Srbije”, nema nikakvog razloga da se sumnja u istinitost te tvrdnje.

54. Dakle, ovde se radi o jedinici koja je bila uključena u snage tužene strane – premda je datum njenog uključivanja sporan – ipak Sud zaključuje da njih ne bi trebalo tretirati kao de jure organe tužene strane tokom 1995. godine, bez obzira na dokaze da su oni to bili za funkcionere Republike Srpske. Isto toliko iznenađuje tretiranje, od strane Suda, izjave Vlade Srbije i Crne Gore – posle Miloševićevog pada s vlasti – da ono što se dogodilo u Srebrenici ne predstavlja delo Srbije, već svrgnutog režima. Ta izjava je, zapravo, pala u vreme prikazivanja na nacionalnoj televiziji i televizijama u svetu šokantnih prizora brutalnog streljanja šestorice muslimanskih zarobljenika u Trnovu, u okolini Srebrenice, koje su izvršili Škorpioni. Sud nije uzeo u obzir ovu tesno povezanu činjenicu prilikom razmatranja statusa Škorpiona.

55. Na kraju, u vezi sa Škorpionima, Sud nadalje u tački 389. kaže: “pored toga, Sud konstatuje da se, u svakom slučaju, akt nekog organa koji je država stavila na raspolaganje nekom drugom javnom organu neke države neće smatrati aktom te države, ako je organ postupio u ime javnog organa kome je stavljen na raspolaganje.” Međutim, iako je verno odslikan duh člana 6. Članova KMP-a o državnoj odgovornosti, mora se konstatovati da, u vezi sa ovim značajnim pitanjem činjenica, ne postoje dokazi da su Škorpioni stavljeni na raspolaganje nekom drugom javnom organu.

56. Peto, tretmanu od strane Suda izjave Vlade Srbije i Crne Gore, na koju se aludira gore u tekstu, mnogo toga nedostaje. Imajući u vidu značaj ove izjave, potrebno je navesti je u celosti: “Oni koji su počinili ubistva u Srebrenici, kao i oni koji su naložili i organizovali taj masakr nisu predstavljali ni Srbiju ni Crnu Goru, već nedemokratski režim terora i smrti kome se najsnažnije suprotstavila velika većina građana Srbije i Crne Gore. Naša osuda zločina u Srebrenici ne zaustavlja se sa neposrednim izvršiocima. Zahtevamo krivičnu odgovornost svih onih koji su počinili ratne zločine, organizovali ih ili ih naložili, i ne samo u Srebrenici. Kriminalci ne smeju biti heroji. Zločin je pružanje zaštite ratnim kriminalcima iz bilo kojih razloga.”

57. Sud je zaključio da je ova izjava političkog karaktera i da ne predstavlja priznanje srpske odgovornosti za masakre u Srebrenici. U cilju potkrepljivanja svog odbijanja da prihvati očigledno jasan jezik srpskog Saveta ministara, Sud se poziva na odluke iz sporovaNuklearne probe i Pogranični spor (Burkina Faso/Republika Mali). Ove presude, međutim, su neutralne u pogledu podupiranja zaključaka koje Sud izvodi u tački 378. U tim Presudama, Sud smatra da su izjave date u formi jednostranih akata, posebno od strane državnih funkcionera na visokim položajima,33 mogu imati obavezujuće pravne posledice. Utvrđujući te činjenice, Sud je dosledno razmotrio da li jezik koji je korišćen otkriva jasnu nameru (Nuklearne probe (Novi Zeland protiv Francuske), Presuda, MSP izveštaji 1974, str. 473, tačka 47; videti takođeHram Prea Vihear (Kambodža protiv Tajlanda), Preliminarni prigovori, Presuda, MSP izveštaji 1961, str. 31-32). Na kraju, namera se mora razmotriti u kontekstu u kojem su izjave date (Sud ne treba da pretpostavi da izjave nisu date in vacuo (Nuklearne probe (Novi Zeland protiv Francuske), Presuda, MSP izveštaji 1974, str. 474, tačka 52) i u opštem okviru međunarodnog opštenja.

58. Naime, suprotan zaključak od onoga do kojeg je Sud došao u tački 378. potkrepljuje citirana sudska praksa. U meri u kojoj posledice jednostranog akta zavise od namere koja je stajala iza nje, kao i od konteksta u kojem je to učinjeno, treba razmotriti samo sledeće: u to vreme, Vlada Srbije je nastojala da se distancira – kao novi i demokratski režim – od režima koji joj je prethodio, u svetlu otkrivanja stravičnih zločina koje su izvršile paravojne formacije (Škorpioni) na nacionalnoj srpskoj televiziji i televizijama u svetu. Namera je bila da se prihvati odgovornost prethodnog režima za te zločine i da se krene ispočetka distanciranjem novog režima od njih. Ne može biti jasnije namere da se “priznaju” zločini iz prošlosti.

59. Od jednake važnosti je to što Sud nije razmotrio svoje odluke u sporovima Nikaragva i Demokratska Republika Kongo protiv Ugande – na koje se pozvao podnosilac u svojim pledoajeima o toj temi (CR 2006/11, str. 10-15 (Condorelli)). U sporu Nikaragva, Sud je razmotrio kakve se pravne posledice mogu izvući iz karakterizacije ponašanja SAD u Nikaragvi kao “samoodbrane”. Tom prilikom, Sud je istakao sledeće: “Izjave ove vrste koje potiču od visokih zvaničnih političkih ličnosti, u pojedinim slučajevima čak i najvišeg ranga, su od posebne dokazne vrednosti kada se njima potvrđuju činjenice ili ponašanje nepovoljno za tu državu koju predstavlja lice koje ih je dalo. One se tada mogu tumačiti kao oblik priznanja.” (Vojne i paravojne aktivnosti u Nikaragvi i protiv Nikaragve (Nikaragva protiv SAD), Meritum, Presuda, MSP izveštaji 1986, str. 41, tačka 64). “Među pravnim posledicama koje takve izjave mogu imati jeste i to da se one mogu smatrati dokazom istinitosti činjenica, dokazom da se te činjenice mogu pripisati državi čije vlasti su autori tih izjava i, u manjoj meri, kao dokaz pravnih kvalifikacija tih činjenica.” (Ibid, str. 43, tačka 71).

60. Rezonovanje Suda u sporu Nikaragva je izuzetno relevantno u vezi sa njegovom primenom na izjavu koju je dao srpski Savet ministara. Savet ministara nedvosmisleno priznaje da je prethodna vlada Srbije i Crne Gore (međunarodno priznata i koja je neosporno postupala u ime srpske države za svrhe državne odgovornosti) “naredila i organizovala” ubistva u Srebrenici. Imajući u vidu kontinuitet državne odgovornosti, bez obzira na promenu režima, ovom izjavom se svakako potvrđuju činjenice ili ponašanje nepovoljno za državu koja daje izjavu i na osnovu spora Nikaragva predstavlja oblik priznanja, ili, u najmanju ruku, dokaz o istinitosti činjenica koje iznosi. Ovakav zaključak je u skladu sa skorašnjom odlukom Suda u sporu Demokratska Republika Kongo protiv Ugande, u kojoj je Sud konstatovao da će “posvetiti posebnu pažnju pouzdanim dokazima koji potvrđuju činjenice ili ponašanje nepovoljno za državu koju predstavlja lice koje ih daje….” (Oružane aktivnosti na teritoriji Konga (Demokratska Republika Kongo protiv Ugande), Presuda, MSP izveštaji 2005, str. 201, tačka 61).

61. Šteta je što Sud ne primenjuje sudsku praksu na koju se poziva i što se direktnije ne poziva na sudsku praksu u ovoj materiji. Izjava srpskog Saveta ministara, posmatrana u kontekstu drugih dokaza raspoloživih Sudu, svakako predstavlja priznanje odgovornosti režima predsednika Miloševića za masakre u Srebrenici, za koje je Sud utvrdio da predstavljaju genocid.

III. ZAKLJUČAK

62. Sud je oslobodio Srbiju odgovornosti za genocid u Bosni i Hercegovini, osim odgovornosti za nesprečavanje genocida u Srebrenici. Sud je ostvario ovaj izuzetan rezultat, suočen sa obiljem ubedljivih dokaza u suprotno. Taj rezultat je, međutim, proizvod kombinovanja metoda i tehnika koje je Sud usvojio, a koji nisu mogli da dovedu do tog rezultata. Pre svega, Sud je odbio da se informiše u vezi sa dvostrukim pitanjima namere i pripisivanja, koji predstavljaju elemente koje je najteže dokazati u zločinu genocida i za državnu odgovornost za taj zločin. Istovremeno, Sud je odbio da pretoči svoje konstatovanje odbijanja da se otkriju redigovani materijali, u konkretne korake u vezi sa teretom i standardom dokazivanja, čime je doveo podnosioca u izuzetno nepovoljan položaj. To nije bilo dovoljno, već je postavljen vrlo visok prag za kontrolu, a koji nije bio u skladu sa činjenicama ovog spora niti sa relevantnom sudskom praksom MKTBJ-a. Sud tako nije uvažio kompleksnost zločina genocida, po definiciji, kao i potrebu sveobuhvatnog pristupa prilikom razmatranja tesno povezanih činjenica, uloge generala Mladića i Škorpiona u Srebrenici, koji predstavljaju krunski primer. Štaviše, tamo gde se određene činjenice nisu uklapale u zaključke Suda, one su odbačene bez ikakvog opravdanja, a jedan takav primer je i izjava nove Vlade Srbije. Uveren sam da, kada se radi o Srebrenici, odgovornost SRJ kao glavnog aktera ili kao saučesnika je dokazana na osnovu činjenica i prava. Smatram takođe da, u odnosu na druge delove Bosne i Hercegovine, da je Sud koristio adekvatnije metode ocenjivanja činjenica, došao bi, najverovatnije, do pozitivnih nalaza u pogledu međunarodne odgovornosti Srbije.

(Potpis) Avn Šavkat Al-Kasavneh

Peščanik.net, 25.02.2008.

________________

  1. Kao što je to bio slučaj, na primer, sa SSSR-om.
  2. Dok. UN A/46/915 (1992), 7. maj 1992, Aneks II.
  3. Rezolucija Saveta bezbednosti br. 757(1992), 20. maj 1992.
  4. Rezolucija Saveta bezbednosti br. 777 (1992), 19. septembar 1992. godine.
  5. Rezolucija Generalne skupštine br. 47/1 (1992), 22. septembar 1992. godine.
  6. Videti Majkl Šarf, “Muzičke stolice: Raspad država i članstvo u Ujedinjenim nacijama”, Kornel Revija međunarodnog prava, 1995, Tom 28, str. 58-62.
  7. Ujedinjene nacije, Zvanični zapisnici Generalne skupštine, Šesti komitet, Drugo zasedanje, 43. sednica, 1947, str. 38-39.
  8. Videti Majkl Šarf, “Muzičke stolice: Raspad država i članstvo u Ujedinjenim nacijama”, Kornel Revija međunarodnog prava, 1995, Tom 28, str. 53.
  9. Jehuda Blum, “Članstvo u UN “nove” Jugoslavije: Kontinuitet ili raskid”,Američka revija za mđunarodno pravo, 1992, Tom 86, str. 830.
  10. Rezolucija Saveta bezbednosti br. 713 (1991), 25. septembar 1991, tačka 6.
  11. Rezolucija Saveta bezbednosti br. 821 (1993) od 28. aprila 1993, tačka 1.
  12. Videti npr. član IV Zajedničke deklaracije predsednika Republike Srbije i predsednika Predsedništva Bosne i Hercegovine koja predviđa da “Bosna i Hercegovina prihvata državni kontinuitet Savezne Republike Jugoslavije”, dok UN A/51/461 – S/1996/830 (1996), 7. oktobar 1996.
  13. Videti Marija Kjara Vitući, “Da li je zatvorena Pandorina kutija?: Odluka u sporovima o legalnosti upotrebe sile u odnosu na status Savezne Republike Jugoslavije (Srbija i Crna Gora) u okviru Ujedinjenih nacija”, Leiden Revija za međunarodno pravo, 2006, Tom 19, str. 114.
  14. U tački 5. rezolucije Generalne skupštine br. 43/138 od 8. decembra 1988. godine, apeluje se na one države koje još uvek nisu postale članice Konvencije da je ratifikuju ili joj pristupe bez daljeg odlaganja.
  15. Za potrebe analize drugih sporova kojima se potkrepljuje teza da presuđena jurisdikciona pitanja ne mogu biti ponovo otvorena, videti posebno tačke 127-128 Presude.
  16. Šabtaj Rozen, Pravo i praksa Međunarodnog suda, 1920-2005, Tom II, str. 599.
  17. Izveštaj Komisije za međunarodno pravo o radu njenog 50. zasedanja, Ujedinjene nacije, Zvanični zapisnici Generalne skupštine, 53. zasedanje, Dodatak br.10, UN dok. A/53/10 i corrigendum 1, tačka 395.
  18. J. Kroford: Članovi Komisije za međunarodno pravo o državnoj odgovornosti: Uvod, tekst i komentari, Kembridž univrsiti pres, 2002, str. 112.
  19. Ti strateški ciljevi su bili sledeći: (1) odvajanje države od druge dve etničke zajednice; (2) koridor između Semberije i Krajine; (3) uspostavljanje koridora u Podrinju odnosno uklanjanje granice između srpskih država; (4) uspostavljanje granice na Uni i Neretvi; i (5) podela grada Sarajeva na srpski i muslimanski deo, kao i uspostavljanje efektivnih državnih organa u okviru svakog dela (Presuda, tačka 371).
  20. Krstić, MT-98-33-A, tačka 34. Na osnovu toga, Žalbeno veće je smatralo da “neki drugi članovi Glavnog štaba VRS su gajili istu takvu nameru da se izvrši prinudno premeštanje, ali su takvo premeštanje smatrali korakom ka ostvarivanju svog genocidnog cilja [po nekim drugim članovima Glavnog štaba VRS], prinudno premeštanje predstavljalo je sredstvo za ostvarivanje genocidnog plana.” Id,tačka 133. videti takođe Krajišnik, MT-00-39-T, Presuda od 27. septembra 2006. godine, tačka 854.
  21. Jelisić, MT-95-10-A, Presuda od 5. jula 2001. godine, tačka 47; Jelisić, MT-95-10, Presuda od 14. dcembra 1999. godine, tačka 73.
  22. Krstić, supra napomena br. 20, tačka 34.
  23. Akajesu, MKTR-96-4, Presuda od 2. septembra 1998, tačka 523. i Džordž Rutaganda, MKTR-96-3, Presuda od 6. decembra 1999, tačka 398, koje su obe potvrđene na procesu Džordž Rutaganda, MKTR-96-3-A, Presuda od 26. maja 2003. godine, tačka 528.
  24. Cordž Rutanga, MKTR-96-3-A, Presuda od 26. maja 2003, tačka 525.
  25. Musema, MKTR-96-13-A, Presuda od 27. januara 2000, tačka 167.
  26. Kajišema,MKTR-95-1-A, Presuda od 1. juna 2001. godine, tačka 148.
  27. Kajišema,MKTR-95-1, Presuda od 21. maja 1999. godine, tačka 93.
  28. Holandski institut za ratnu dokumentaciju, Srebrenica – “Zaštićena zona”. Rekonstrukcija, pozadina, posledice i analiza pada zaštićene zone,10. april 2002, Glava 7.
  29. Izveštaj generalnog sekretara u skladu sa rezolucijom Generalne skupštine 53/35, “Pad Srebrenice”, dok. UN A/54/549 (1999), str. 81, tačka 372.
  30. Izveštaj generalnog sekretara u skladu sa rezolucijom generalne skupštine br. 53/35, “Pad Srebrenice”, dok. UN A/54/549 (1999), str. 82, tačke 373-376.
  31. Tužilac protiv Miloševića, Presuda MKTBJ-a br. MT-02-54, transkript od 16. decembra 2003, str. 30494-30495.
  32. Ibid, str. 85, tačka 392.
  33. U sporu Nuklearne probe (Novi Zeland protiv Francuske), Presuda od 20. decembra 1974, Sud konkretno smatra “nema nikakve sumnje, s obzirom na funkcije [predsednika Francuske] da njegova javna obraćanja ili izjave, usmeno ili pismeno, u svojstvu šefa države, u međunarodnim odnosima predstavljaju akte države Francuske”, str. 474, tačka 51.