Između konformizma i utopije

Ili čiji su studentski protesti i šta kultura ima sa tim

„Romantizam je proročki realizam: nastojanje da se ljudi podsete na smisao misije koju sami sebi mogu dodeliti.“ Pol Rozenberg

Višemesečno insistiranje pobunjene studentske populacije svih univerziteta u zemlji na četiri osnovna zahteva koji podrazumevaju krivičnu odgovornost vlasti i funkcionisanje institucija kod iste te vlasti i dela javnosti ne prestaje da izaziva nevericu i zbunjenost. Oslonjeni na naviku kao drugu prirodu, vlast i deo javnosti se iz petnih žila trude da studentskoj pobuni po svaku cenu ospore ne toliko uticaj koliko samosvojnost. Naime, u njihovim (pseudo)političkim protokolima kefalofobičnih¹ mudraca postoje odrednice koje se odnose na izvesne, uhodane vrste građanskih pobuna poput recimo obojenih revolucija, finansiranih od strane odabranih „državnih neprijatelja i separatista“. Ali u njima nema prostora ni za šta novo. A aktuelna studentska i građanska pobuna im se ne uklapa u postojeće definicije već pre liči na hodajuću neposlušnost (prema definicijama), na revoluciju koja se priziva ili tek sluti i za kojom se i doslovno traga u hodu. S druge strane, bez obzira na mladalačku usmerenost ka uslovno rečeno novim društvenim horizontima humanosti, studentsko delovanje je od početka deklarisano kao strogo „apolitično“: njihove dosadašnje akcije se svode na pozivanje na postojeće zakone i Ustav, uz eksplicitne tvrdnje da ne žele promenu poretka, čak ni vlasti, već primenu postojećih zakona. Omladina naizgled traži više doslednosti u primeni konvencija, tj. više a ne manje konformizma.

Stoga se čini da je ovde u pitanju tek prozaična borba oko autentičnosti – jer vlast se naravno deklarativno zalaže za iste poslovične demokratske vrednosti za koje se pobunjena omladina i najšire građanstvo zalažu iskreno. Tako izgleda da problem nije u (previše apstraktnim) vrednostima, već u vlasti koja ih brutalno decenijama izneverava kad god se sukobe sa njenim interesima, i takvu praksu predstavlja kao političku. Otud u najširoj javnosti sam termin politika proizvodi odijum jer označava tek legalizaciju beskrupuloznog zaobilaženja ili gaženja vrednosti kao takvih u korist sitnosopstveničkih interesa.

Ipak, reč politika izvorno po Aristotelu označava učenje o pravednoj državi i legitimnoj vladavini. Politika nije puka zloupotreba moći već podrazumeva pronalaženje najboljeg oblika uređenja ljudskih aktivnosti u svim domenima, povodom čije formulacije i primene u jednom demokratskom poretku treba da se angažuje čitavo društvo. U tom smislu je danas i ovde situacija zapravo obrnuta: građanstvo na čelu sa studentskom prethodnicom je to koje se bavi politikom a ne profesionalni političari (i poneka političarka).

Međutim, postavlja se pitanje kakva je to politika. Da li je studentski protest taktički „ideološki neopredeljen“ radi zadobijanja najšire moguće podrške ili je pak idejno neartikulisan usled nemogućnosti da prevaziđe nivo običnog zdravog razuma (zahteva za krivičnim gonjenjem odgovornih)? Zašto je danas svaka idejna osnova svodiva na ideologiju i razlog za nepoverenje najvećeg broja stanovništva? Da li je bezidejnost loša i porobljivačka kada dolazi od onih koji imaju moć, tj. vladajuće partije, a dobra i oslobađajuća kada dolazi od onih koji je nemaju, tj. studentske populacije? Ili je uspešno upravljanje protestom dokaz sposobnosti za upravljanje državom i popravljanje društva (i bez takvih anahronizama kao što su – svetonazori)? Zašto je bahatom kultu vladajuće ličnosti jedina alternativa potpuna bezličnost: ako su ad odnosno pro hominem argumenti na osnovu kojih se procenjuju svi politički potezi zatrpali javni prostor, da li je jedini način da se to izbegne puka anonimnost? U kojoj meri se u aktuelnim protestima jednim potezom budi svest o individualnim i kolektivnim pozicijama samo da bi se opet uspavala trijumfalnim „brisanjem svih razlika“? Postoje li za ovo društvo samo dva puta: netrpeljivost zbog međusobnih razlika ili katarza usled njihovog potpunog negiranja (kao u-cena solidarnosti)? I kako to da u medijima brzopleto slavljeno „prevazilaženje svih podela“ pre liči na običnu „postvrednosnu“ konfuziju gde protesti počivaju na levičarskim organizacionim strategijama (plenumima, horizontalnoj strukturi, generalnim štrajkovima itd.) i neretko desničarskim insignijama (spornim zastavama, favorizovanim ličnostima, crkvenom folkloru i dr.)? Nije li zbog toga tzv. „Studentski edikt“ pročitan u Nišu prvog marta ove godine tek ka-talog opštih mesta?

Smatramo da su ovakve pojave pokazatelji godinama zanemarivanog obrazovanja, političke nekulture i utrnule kulturne politike. Balkanski region još od sloma zajedničke socijalističke države ima veliki problem sa političkom i naročito kulturnom artikulacijom u užem smislu te reči. Stoga ne čudi ni da aktuelna društvena previranja ne pronalaze vlastiti smer, iako postoji akutna potreba i moralni potencijal, mada izgleda (trenutno?) ne i promišljeni pristup promenama. A takav pristup može da dođe samo iz sektora kulture i obrazovanja. Međutim, lokalne kompradorske elite su godinama stihijski urušavale oba sektora, tretirajući obrazovanje kao rutinu a gotovo celokupan kulturni sektor kao marginu, epifenomen društvenog života. Iz tih razloga i u skladu i sa globalnim tokovima tu elitu od masa sada razdvaja samo udoban život, čiji glamur (nereflektovanog bitisanja!) za mase simuliraju kreativne industrije. Tako je javna degradacija kulture, umetnosti i samim tim institucija i ljudi koji se njome bave sprovedena redukovanjem kulture na zabavu. U najboljem slučaju, od umetnosti i kulture publika često ne zahteva ništa više do potvrdu-amblem svoje ideološke / nacionalne / religijske ispravnosti. Usled toga je postalo „primereno“ i gotovo neupitno da se u svim vanrednim okolnostima prvo otkazuju kulturne aktivnosti i seče budžet za kulturu.

Ministarstvo kulture² recimo sprovodi ciničnu kulturnu politiku oslobađanja od kulture, s obzirom da se već duže vreme uglavnom ne bavi negovanjem već pre tolerisanjem ili „trpljenjem“ kulture. No, kada se ponekad ipak bavi kulturom umesto sobom, za ovo ministarstvo su (savremena) kultura i umetnost najpre „samorazumljiva“ i ideološki podobna prošlost, patriotski kič (u stilu paja jovanovića i gračanica), prikladan za desničarska identitetska raskusuravanja.³

Takvoj duhovnoj klimi s pravom se suprotstavljaju ne samo institucije kulture već sada i nezavisne inicijative poput recimo Kulture u blokadi. Ovde pak nije u pitanju oslobađanje od kulture već, kako se tvrdi, oslobađanje kulture. Međutim, čini se da se ovde kao (jedini ili primarni?) sadržaji kulture vide metodi oslobađanja kulture. Odatle preti opasnost od fetišizacije plenuma i favorizovanja tehnikalija na račun (propitivanja) suštine. Pritom takve inicijative pri mutnom svetlu svog ideološkog amblema ne uočavaju bitne probleme sa kojima se susrećemo danas. Na primer, savremena kultura i umetnost u ekonomskom pogledu ovde nisu nedostupne širem krugu publike; javna predavanja i izložbe su besplatne; bioskopske i pozorišne ulaznice su relativno dostupne itd. Ali, sa izuzetkom nekih festivala, publike ima srazmerno malo jer zahvaljujući obrazovnoj zapuštenosti nije motivisana da aktivno prati i učestvuje u kulturnim aktivnostima. Isto tako, zbog ekonomske obezvređenosti i medijske skrajnutosti društveni prestiž se samo retko nahodi u tzv. visokoj kulturi. A na prvi pogled i kulturni ratovi se ovih dana neuporedivo manje vode u polju kulture i umetnosti nego u drugim sferama – od sporta, preko medicine do ekologije itd. Uslovno rečeno prosečna savremena publika od umetnosti više ne traži pa i ne nalazi sa-znanje, provokaciju ili alat za preispitivanje dominantnih modaliteta ljudskosti, iako to isto očekuje i traži od npr. savremene tehnologije. Takođe, privatizacija kulture u domaćem kontekstu se ne mora uvek tumačiti samo doslovno, kao neovlašćeno prisvajanje sredstava i kulturnih resursa od strane privilegovanih. U više ironičnom smislu reč privatizacija se može odnositi i na posmatranje savremenih kulturnih sadržaja po sebi kao nečijih „privatnih mitologija“ ili trivijalnih idiosinkrazija, delatnosti koje nemaju javni značaj još manje težinu, nego se tiču samo onih koji te sadržaje proizvode i njihovog najužeg kruga.⁴

A politikantska akulturacija Srbije i Balkana se decenijama zasnivala na banalnom insistiranju na: (ne)dostatnom patriotizmu, višku hijerarhije i manjku demokratije, „lažnom“ (pseudo)liberalnom ili „pravom“ (pseudo)konzervativnom normativizmu, „nehumanom“ individualizmu i „humanom“ kolektivizmu (i obrnuto), konkurentskim nostalgijama itd. Otud razumljiva prezasićenost koja je studentsku omladinu navela na higijensko raščišćavanje terena, možda u nadi da će tim (simboličkim) gestom napraviti mesta i za neku neiznuđenu a inspirativnu utopiju. Međutim da bi se to desilo, umesto njihovog nesuvislog ograđivanja neophodna je bliska i trajna saradnja omladine, univerzitetskog osoblja, zaposlenih u kulturi i celokupnog građanstva radi lične i kolektivne emancipacije preko kultivacije kulture a ne „depolitizacije“ politike. Jer pomoću isključivo (mladalačkih) mišića umivenih (staračkim) suzama nećemo daleko stići.

Autorka je istoričarka umetnosti iz Beograda.

Peščanik.net, 07.03.2025.

NADSTREŠNICA

1. Slivenicom kefalofobija (od reči kefalo i fobija) imenujemo strah od mišljenja ili antiintelektualizam.
2. Na čije čelo se na primer već dugo postavljaju lica za koja izgleda valja pronaći oblast u kojoj njihova nekompetencija najmanje dolazi do izražaja.
3. Ipak treba reći da se i za deo levičarske kulturne opozicije sadašnjost (kulture i umetnosti) – svodi na odabranu prošlost iz druge ruke (npr. „nove umetničke prakse“ iz sedamdesetih i njihovi savremeni epigoni). U pitanju je isto tako identitarna samo nešto fluidnija kategorija, narodu „nerazumljiva“ te po vladajuću par(t)iju štetna i neupotrebljiva za njeno identitetsko postrojavanje i/ili zaradu.
4. Na prvi pogled nevažno a zapravo vrlo ilustrativno: ispod članaka i kolumni o kulturi u medijima gotovo nikada nema komentara.