Da li ste skoro putovali u neku stranu zemlju? Pretpostavljam da nema osobe koja se ne bi obradovala više puta najavljivanom olakšanju viznog režima, a ideja o dolasku na granicu samo sa pasošem u ruci, bez potrebe za ikakvom komplikovanom papirologijom, naravno sjajno zvuči u odnosu na proces kroz koji trenutno prolazimo da bi otputovali u neku od država Evropske unije. Kod onih suseda koji se tek nadaju prijemu u EU za sada putujemo jednostavnije, bez većih komplikacija. Ipak, uključite malo mašte i zamislite sebe u jednoj drugačijoj situaciji: putujete u inostranstvo, u Hrvatsku. Prešli ste našu granicu komotno, niko vam nije tražio ništa neočekivano od dokumenata. Minut kasnije ste na hrvatskoj granici, takođe sa svim dokumentima koji su vam potrebni, pripremili ste se jer vam nije prvi put da prelazite istu, znate proceduru. Odjednom, hrvatski carinici vam traže papir nekog udruženja za koje nikada niste čuli, koje je odjednom odlučujuće da bi vam bio dozvoljen prelaz preko granice a nakon neuspešnog pokušaja da se objasnite sa njima i višesatnog čekanja, dobijate zabranu ulaska i vrate vas nazad za Srbiju. Nakon prvog šoka i razočaranja raspitujete se kakvo je to uopšte udruženje i saznate da se radi o nekoj vrsti organizacije osnovane od privatnog lica koja skupo naplaćuje papir koji vam je potreban, kao i to da je u međuvremenu neko doneo zakonsku regulativu kojom je ista organizacija stavljena u monopolsku poziciju i ima isključivo pravo da vam izda papir bez koga ne možete putovati. Ne želite da date pare tim ljudima, nije vam jasno kako udruženje koje nije državni organ može da bude jedino merodavno za izdavanje dokumenta koji vam je potreban za put i užasno ste besni. Imate utisak da to sigurno nisu čista posla, nije vam jasno kako su baš oni došli u tu poziciju i ko ih u vlasti protežira, osećate da su ugrožena vaša prava, ali rešenja, bar brzog, nema. Put vam je naravno propao.
Ako mislite da je opisana situacija nalik ružnom snu i neprimerena pravnoj, ozbiljnoj državi, kao i zdravim dobrosusetskim odnosima verovatno ste u pravu, ali na žalost ova priča je sasvim stvarna: upravo sve ovo se nedavno dogodilo velikom broju rok bendova iz Srbije koji su se zaputili na dogovorene nastupe u Hrvatskoj. Carinski organi naših suseda su im nenadano tražili kao uslov ulaska u Hrvatsku licencu izdatu od strane Saveza estradno-muzičkih umetnika Srbije. Neki od bendova su uspeli da navodno, nakon kontaktiranja i intervencije sa viših instanci, prođu granicu, ali većina nije. U prvi mah je cela situacija bila propraćena potpunom konfuzijom i nevericom, naročito sa obzirom na to da skoro niko od muzičara nije imao niti želeo da ima posla sa dotičnom organizacijom. Da bi stvari bile čudnije, nije se znalo kako su i zašto hrvatski carinici došli do informacije da im baš taj i isključivao taj papir treba iako se ne radi o jedinom takvom udruženju u Srbiji, zašto tu licencu ne traže na našim graničnim prelazima, niti na bilo kom drugom graničnom prelazu prema zemljama Evropske unije. Mnogi od njih su po potrebi uzimali potvrde od udruženja „izvođača džez, rok i zabavne muzike“ i time pravno regulisali svoj status. Niz takvih epizoda je izazvao talas nezadovoljstva kako kod rok muzičara tako i kod njihove publike, osnovane su facebook grupe, potpisivaće se peticija, kontaktirani su mediji, pisano je ministru i čeka se da gospodin Bradić zakaže sastanak i razgovara sa predstavnicima rok bendova. Za mnoge, sam događaj je kap koja je prelila čašu ispunjenu višegodišnjom istorijom lošeg tretmana od strane države. Tražiti od onih koji su se godinama suprotstavljali talasu kiča i šunda da plate neprihvatljivo visoku cenu radi članstva u estradnom udruženju koje su osnovali narodnjaci – narodnjacima je krajnje uvredljivo.
Za neupućene, Savez estradno-muzičkih umetnika Srbije (u daljem tekstu SEMUS) je organizacija na čijem čelu je harmonikaš Branimir Đokić, koji je prilično agresivnim pristupom promociji svoje organizacije uspeo da utemelji svoj specifičan poslovni model, uz čini se, punu podršku političkih struktura. Taj model potiče iz kod nas već odomaćene tradicije po kojoj ne postoji ta vrsta posla u Srbiji u kojoj ima novca a u kojoj se ne može stvoriti monopol a zatim ta pozicija finansijski oploditi. Tokom prethodnih godina u procesu stvaranja pravne regulative koja bi uredila popriličan haos u sferi muzičkog biznisa, papir kojim se dokazuje da neko ima pravo vršiti delatnost kao muzičar se mogao dobiti sa više adresa, kako od pomenutog saveza tako i od Udruženja muzičara džez, rok i zabavne muzike, u Savezu muzičkih udruženja Vojvodine pa i u manjim lokalnim organizacijama. Iako bi sva ta udruženja trebalo da ravnopravno vrše svoje funkcije, među jednakima postoje velike razlike. Najočiglednija je koliko košta članarina, koja je Savezu estradnih umetnika Srbije višestruko veća u odnosu na ostala udruženja i iznosi više od 11000 dinara na godišnjem nivou po osobi. Jasno je da mladi rok sastav koji se bavi nekomercijalnom muzikom i često nastupa samo za troškove puta i simboličan honorar ne može da priušti sebi da svaki od nekoliko članova plati tu sumu. Ostavimo po strani pretrpljen emotivni bol izlaska pred komisiju SEMUS sastavljenu od „istaknutih estradnih umetnika“ koja bi im, prema svedočanstvima, na polaganju tražila da sviraju brzu dvojku i rumbu ili (uz dužno poštovanje našoj azbuci) „opletu nešto na ćirilici“ i time dokažu svoj validitet. Iz tog razloga, muzičari koji ne nalaze sebe u nastupima u šatorima i pred dijasporom željnom „muzike iz kraja“ su se do sada uglavnom opredeljivali za udruženje muzičara džeza zabavne i rok muzike i druga slična udruženja sa adekvatnijim profilom članova i razumnijom visinom članarine. SEMUS i Đokić su tokom proteklih godina ulagali veliku energiju da dobiju monopolsku poziciju. Na primer, vodio se višegodišnji spor sa Savezom muzičkih udruženja Vojvodine gde je SMUV na kraju ipak dobio spor. Čak i obična internet pretraga daće vam niz izvora u kojima se navodi kako su neki inspektori i državni organi sporadično i ničim izazvano dobijali inspiraciju da počnu tražiti upravo licence SEMUS da bi se nakon što su se ostala udruženja pobunila povukli. Ovu ambiciju SEMUS-a je lako razumeti, nije potreban veliki talenat za matematiku da bi pomnožili godišnju članarinu sa cifrom od više hiljada ljudi, potencijalno više desetina hiljada ljudi, da bi se shvatio ogroman novac koji je u igri, i da bi se dobila projekcija zašto dotična organizacija želi sebe nametnuti kao jedino validno udruženje – po svojoj ekskluzivnoj „pristupačnoj“ tarifi. Takođe nije teško razumeti želju pojedinaca da zgrnu bogatstvo loveći u mutnom – problem je kada institucije države svojim aktivnostima podržavaju ili tolerišu te iste pojedince, iako je očigledno o čemu se radi. Dakle sumirajmo, kako se u u Srbiji nositi sa konkurencijom koja istu stvar naplaćuje manje od vas? Pobrinete se da vas „provuku“ kroz službeni list i da carinski organi okolnih država budu obavešteni da je samo licenca izdata od vas validna. Ako neko naknadno i reaguje opet se stvara atmosfera da možete imati neočekivanih problema – ako niste u pravom udruženju.
Iako je upravo situacija sa Hrvatskim carinskim organima izazvala masovnu negativnu reakciju kod rok muzičara i bendova i njihovu determinaciju da se organizovano kroz peticiju i informisanje javnosti uhvate u koštac sa nametnutim ograničenjima, jasno je da se radi o hroničnom problemu izazvanom slučajnim ili namernim traljavim rešavanjem problema u ovoj oblasti. Odgovor ministarstva kulture kom su se muzičari obratili je takođe mlak i ne sasvim jasan. Bradić objašnjava da će „novim zakonom o kulturi, u najskorije vreme, na sistematski način biti regulisan način sticanja statusa samostalnih umetnika“ kao i da će se po ovom pitanju obratiti Ministarstvu kulture republike Hrvatske. To je naravno pohvalno i dobro je ako gospodin Bradić čuje glas muzičara i odgovara sa ponuđenim rešenjima, ali time ne objašnjava ono što je možda i bitnije – kako je moguće da mimo znanja Ministarstva kulture i države Srbije druga država počne tražiti ovu licencu i kako se SEMUS uopšte našao u poziciji da bude jedino validno udruženje za takvu vrstu dozvole ako se zakonski u druge svrhe na teritoriji Srbije priznaju i licence izdate od drugih udruženja? Takođe, jasno je da radi naplate dažbina inspekcija neke države može na mestu održavanja koncerta tražiti potrebne papire od organizatora i muzičara, kako je i praksa u Evropskoj uniji, ali nije poznata praksa po kojoj se vrši diskriminacija na ulasku u neku državu. U iznetom predlogu novog zakona koji bi, prema ministru Bradiću, trebalo da reši problem, postojeći članovi proširuju se tako da osim SEMUS-a i Udruženje muzičara džez, rok i zabavne muzike takođe može izdati potrebnu licencu ali to ne rešava pitanje eventualnog monopola, i predstavlja nespretno, nesuštinsko rešenje jer su time ponovo izostavljena druga udruženja i savezi koja deluju na teritoriji Srbije, na primer Savez muzičkih udruženja Vojvodine. Po trenutno važećim zakonima ako vam dođe inspekcija na nastup, licenca jednog udruženja može važiti i priznata je od države, ali ako putujete u Hrvatsku onda to nije slučaj? Zakon čak i u izmenjenom obliku počinje nalikovati na stegu u kojoj je mladim bendovima koji počinju, možda upravo iz bazično dobre namere da se stvori red u muzičkom poslu, manevarski prostor sve manji.
Na kraju, ono što posebno onespokojava je da stručna lica u Ministarstvu kulture, kako ovom tako i pređašnjem sastavu, čini se nisu u stanju da razlikuju estradu od umetničke muzike, pokažu adekvatno razumevanje potreba muzičara i njihovog nezavidnog položaja u trenutnom (ne)kulturnom miljeu i regulišu njihov status na zadovoljavajući način. Jer, kako stvari stoje, čini se da ministarstvo nije imalo nikakav problem sa zakonom po kome će harmonikaši procenjivati da li neko ko je odrastao na Rollingstones-ima ili Majls Dejvisu i priznat je u svojoj umetnosti ima adekvatne muzičarske kvalitete da bi mogao da se bavi svojim zanimanjem, naplaćuje svoj rad i konačno, putuje u inostranstvo. Naravno, možda je u pitanju samo mnogo buke ni oko čega, jer niko ne brani našim priznatim džez i rok umetnicima da nauče po neko kolce, i progutaju gorku pilulu poniženja te steknu pravo da svojim novcem pomažu bogaćenje privilegovanih pojedinaca. Nije to velika cena, da bi putovali u Hrvatsku, zar ne?
Peščanik.net, 18.04.2009.
