Kad im se ukazala prilika, glasači Mejkerfilda nisu oklevali. Glasali su istovremeno za smenu Kira Starmera i protiv Najdžela Faraža. Izlaznost je bila nešto ispod 59 odsto, dakle vrlo visoka za engleske dopunske izbore. Laburistički kandidat Endi Bernam osvojio je 55 odsto glasova (bezmalo 25.000), Reformska stranka 35 odsto (15.696) a Obnovimo Britaniju, stranka koju podržavaju konzervativci i koja kvari račune reformistima, 7 odsto (3.111). Bernamu, bivšem blerovskom poslaniku, huškaču na rat u Iraku, ministru zdravlja u vladi Gordona Brauna, koji je napustio Korbinov kabinet u senci da bi izgradio sopstvenu političku bazu kao gradonačelnik Šireg Mančestera, pomogao je da u Mejkerfildu pobedi sadašnji poslanik Džoš Sajmons, i sam čedo stranačkog kluba Laburisti zajedno, koji je najpre odigrao važnu ulogu u smeni Džeremija Korbina i onda je promovisao Starmera. U jednom trenutku se činilo da je preterao kada je nametnuo sivu eminenciju Pitera Mendelsona, Epštajnovog prijatelja, za britanskog ambasadora na dvoru Donalda Trampa. Ali zahvalni Bernam će Sajmonsu i njegovim prijateljima obezbediti stalni pristup rezidenciji britanskog premijera u Dauning stritu broj 10.
Starmer ne može baš ničim da se pohvali. Politički nefunkcionalan, postavljen je na čelo stranke posle Korbinovog poraza 2019. i posle pravne karijere u Severnoj Irskoj i u Krunskom tužilaštvu, gde se dodvoravao ljudima na vlasti. Tu ružnu priču opširno je ispričao Oliver Iglton u knjizi Projekat Starmer (The Starmer Project, 2022), a kasnije su je, forenzički podrobno, ispričali i Gejbrijel Pogrand i Patrik Magvajer u knjizi Uđite (Get In, 2025) i Pol Holden u Prevari (The Fraud, 2025). Na izborima u julu 2024, podeljena desnica (torijevci 24%, reformisti 14%) obezbedila je Starmeru većinu od 34%. Savetnici novog premijera, predvođeni Mendelsonovim štićenikom Morganom Meksvinijem, predlagali su šefu da se javno ulizuje Faražu i da ga pobedi na njegovom terenu. Taj posao je obavila jedna režirana fotografija: premijer je u Donjem domu prišao Faražu i rukovao se s njim. Tako je otuđio od sebe mnoge članove sopstvene stranke.
Usledila su isključenja laburističke levice, napadi na dečje dodatke, na pomoć penzionerima za kupovinu goriva i faražovska retorika o imigrantima („Ostrvo stranaca“), umotana u priču o budžetskoj štednji. U skladu s prethodnom torijevskom vladom, za ministarku unutrašnjih poslova postavljena je Šabana Mahmud, žena iz manjinske zajednice, sa zadatkom da progura duboko reakcionarnu politiku o rasi i građanskim slobodama.
Liberalni mediji, oduševljeni čistkom levice, svesrdno su podržali Starmera. A on je svesrdno podržao izraelski genocid u Gazi. Laburistički premijer podržao je uskraćivanje vode, struje, hrane i lekova palestinskom narodu. Ako je imao nešto protiv ubijanja žena i dece, to je zadržao za sebe. Državni aparat i nadzorni kapaciteti RAF-a aktivno su pomagali u genocidu. Starmerovu sramnu servilnost prema Odboru jevrejskih poslanika podražavali su članovi kabineta Kuper, Lami, Striting i više od 100 laburističkih poslanika koje je Mendelsonova banda nametnula lokalnim strankama.
Da uzmemo meru Mendelsonovim implantatima: čak i laburistički lojalisti Robin Kuk i Kler Šort povukli su se iz Blerovog kabineta kad je uveo zemlju u rat sa Irakom uprkos volji većine građana, uz pomoć nebrojenih laži svog menadžera za medije Alistera Kembela (i lavež pasa rata kao što je Bernam). Nijedan laburistički poslanik nije dao ostavku zbog odnosa Starmerove vlade prema Palestini ili prema korišćenju američkih vojnih baza u Velikoj Britaniji za napad na Iran. Naprotiv: isključeni korbinisti – Džon Mekdonel i kompanija – osramotili su se tako što su dopuzili natrag u parlamentarnu laburističku stranku.
Starmer se postarao za to da nema šta da se bira ni na jednom nivou između ekstremno centrističkih stranaka u parlamentu: Laburističke, Konzervativne i Liberalno demokratske. Pošto je britanska privreda stagnirala i pošto je rejting laburista pao na sadašnjih 18 odsto, Zeleni su napredovali od jula 2025. i ovog proleća stigli do 16 odsto. Udruženi kratkotrajnom nadom u novi korbinovski pogon, otkrili su znatno biračko telo levo od laburista. Pošto su proučili predviđanja fokus grupa, u drugoj polovini 2025. Maksvinijevi ljudi su gurnuli Starmera u niz polukružnih skretanja: pomoć penzionerima za kupovinu goriva, dečji dodatak, antimigrantske digitalne lične karte. Ništa nije pomoglo. U kombinaciji s njegovim drvenim držanjem i nesposobnošću da se brani u parlamentu, njegova kolebljivost samo je uvećala opšti prezir prema njemu. Sada je otišao. Šuška se da mu je Barnam ponudio posao u kabinetu. Ja bih ga preporučio za ministra neistine.
Da li će novi momak sa severa postići bolji rezultat u ekonomiji i prodrmati „tržišta“? Teško. Da li će uneti promene u britansku spoljnu i odbrambenu politiku? Ništa na to ne ukazuje. Treba imati na umu i činjenicu da socijaldemokratske stranke opadaju u većem delu zapadne Evrope. Laburisti ne tonu sami i razlozi su svuda isti: potpuna kapitulacija pred tržištima i američkom politikom na Bliskom istoku i drugde. Ne treba pogrešno tumačiti Bernamovu pobedu na dopunskim izborima na severu Engleske. Smena na čelu laburista ne najavljuje nikakvu stvarnu promenu za zemlju i njen položaj u svetu.
NLR Sidecar, 19.06.2026.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 24.06.2026.
