Još jednom o DIPOS-u

Delovi transkripta TV emisije, 07.11.2015, govore: Miroslav Milićević, Dušan Sljepčević i Miroslava Milenović iz Saveta za borbu protiv korupcije.

Svetlana Lukić: Savet za borbu protiv korupcije, čiji je izveštaj o 24 sporne privatizacije Vučić prigrlio kao svoj, kao nešto najrođenije kada je došao na vlast – sada naziva Šešeljevom i Radulovićevom ekspoziturom, samo zato što rade posao zbog koga su osnovani, a posao im je nezgodan za svaku dosadašnju vladu, pa i za ovu, svetu: da istražuju slučajeve sistemske korupcije i organizovanog kriminala.

Za današnju emisiju Peščanika razgovarali smo sa tri člana Saveta: potpredsednikom Miroslavom Milićevićem i članovima Dušanom Sljepčevićem i Miroslavom Milenović. Povod za razgovor je njihov najnoviji izveštaj o poslovanju DIPOS-a, koji u ime države odlučuje kome će i pod kojim uslovima iznajmiti o vile na Dedinju i Senjaku, njih oko 160, kome će iznajmiti, prodati i za koliko groša 200 stanova, kome će dati u zakup poslovni prostor, garaže… i čime god već raspolaže DIPOS, što ne mogu da precizno da ustanove ni CIA, Mosad i KGB zajedno. Toliko su se svih ovih decenija razni ljudi u rukovodstvu DIPOS-a izveštili u kamufliranju i teleportovanju vila i stanova u neke druge dimenzije, uvek po drugoj kvadraturi, po drugoj ceni, ako je cene uopšte i bilo.

Ne znam da li je ispravna moja konstatacija da je jedan od problema na koje ste naišli sam DIPOS – on vam je davao različite podatke o tome čime raspolaže. Ne može biti slučajno da se ne zna kojim nepokretnostima raspolaže država Srbija. Ja sam ovaj izveštaj pročitala pre svega kao izveštaj o mehanizmu pljačke državne imovine.

Miroslav Milićević: Vi ste dobro rekli, kada govorimo o gazdovanju i o ovom izveštaju o DIPOS-u, šta je polazna premisa? Polazna premisa je da u javnoj svojini ima mnogo vlasništva, i to u svojini republike, autonomne pokrajine, lokalne samouprave, i da je gazdovanje tom imovinom veoma važno. 25 godina unazad taj fond se kruni. Neko je iz tog fonda mogao da oduzima elemente, da ih prisvaja, neko je mogao da ih dodeli, neki su jednostavno nestali, za neke ne postoje kompletni ugovori… sasvim odgovorno možemo reći da je gazdovanje bilo neodgovorno.

Ima mnogo elemenata koji su bitni, a to je usklađenost propisa, to su neki interni pravilnici koji se koriste, sve se radi tako da postoji privid da je to dobro rađeno, a svi u znaju da postoji veliki broj mahinacija i manipulacija, svi znaju neke ljude koji žive u tim kućama i tim stanovima, ali o tome niko nije hteo javno da govori. Mi smo smatrali da, pošto je situacija takva da ne može da se utvrdi ni tačan broj jedinica, da je vreme da se ozbiljno pozabavimo ovim problemom.

Ali mi nismo samo signalizirali gde su problemi. Mi smo državi sugerisali i 10 preporuka kojima se ti problem mogu prevazići. Znate, nije Savet tu da pravi senzacije, mi želimo da sagledamo fenomen…

Svetlana Lukić: To je u redu, ovaj izveštaj je napravljen na ozbiljan način, ali njegov sadržaj je senzacija samo po sebi. Peške da neko krene po Beogradu, brzo i lako bi pobrojao stanove i vile, znao bi da li je to 160 i nešto vila, 200 i nešto stanova, ili je u pitanju neki neki drugi broj… vraćam se na činjenicu da ste dobijali različite podatke o sastavu te imovine. Tačnije, ne zna se koliki je fond kojim raspolaže DIPOS.

Miroslava Milenović: To nije jedino mesto u državi gde je to problem. Niti EPS zna svoju imovinu, niti Železnica zna svoju imovinu. Mi imamo hronični problem zato što ne želimo da popišemo materijalnu i nematerijalnu imovinu. Znači ako ne znamo šta imamo, pa onda ako ne umemo da procenimo vrednost toga što imamo, to je podložno svim vrstama manipulacije. Ovde ja pretpostavljam kakav će biiti odgovor, a to je, ne znam, 30.06.2014. bilo je ovako, a 30. novembra je bilo ovako, a 2. aprila je bilo nešto drugo.

Sve to je jedna vrsta manipulacije, kao što je manipulacija ko je mogao da bude zakupac. Znači, ako smo svi mi mogli da budemo zakupci, vrlo je interesantno kako nije objavljen makar jedan oglas, pa da se kaže ‘postoje stanovi i vile, uputite nam e-mail ili dođite na našu pisarnicu, adresa je ta i ta’? Znači, neko je nekoga morao prvo da zna, neko nekoga da uputi na nekoga ko nekog zna, veza uz kafu, veza uz neko kontračinjenje, da biste bili u prilici da pošaljete taj mail ili da na pisarnici predate papir, i da to dobijete i da postanete zakupac.

Miroslav Milićević: Ali nije problem samo u broju koji je fluidan. Tu su vršene razne transakcije – mi damo stan, vi date kuću, ovi daju dva stana, ovi daju jednu kuću, tako da nije samo broj jedinica. I da je sve to urađeno, i da o tome postoji evidencija – dajte da vidimo kako je to rađeno, da vidimo šta piše u tim dokumentima. Vi dolazite u situaciju da ni u dokumentima nema ništa, i kad nađete neke relevantne dokumente, kada ih pogledate, u njima niti ima kvadratura, niti ima struktura, niti ima značaj, niti bilo šta drugo.

Drugo, morate znati da se u tom fondu namena objekata često menjala. Recimo, reprezentativni su postajali rezidencijalni, rezidencijalni su postajali porodični, a onda su neke vile knjižene kao stanovi da bi se mogle otkupiti, jer se vile nisu mogle otuđivati, pa su vršene transakcije – mi vama dva stana od 35 kvadrata, vi nama vilu. To je jedan razlog zašto je teško ući u sve pore kako je sve to rađeno. 90-ih godina, kada su davani stanovi funkcionerima, to je recimo negde od ’94. pa nadalje, vi nemate čak ni rang-liste, vi nemate ni zahteve, vi nemate ni odluke. U takvoj jednoj situaciji, znate, uvek se sugeriše da zaboravimo šta je bilo, hajde da krenemo od početka’. To nije ispravan put, jer će se takve stvari uvek ponavljati.

Svetlana Lukić: Kada ste radili taj istorijat do 2000, spomenuli ste slučaj bivšeg ministra spoljnih poslova Živadina Jovanovića, a posle 2000. bivšeg ministra policije gospodina Jočića. Ali uglavnom ste se bavili ovim periodom posle 2000. Da li je po vašim nalazima uopšte postojao način da ljudi na regularan način saznaju da se iznajmljuje naka vila, stan ili poslovni prostor?

Dušan Sljepčević: Mi smo dugo živeli u sistemu sa neraščišćenom svojinom. U ovom slučaju mi imamo da je Srbija vlasnik društva kapitala DIPOS – čija je delatnost – šta? Iznajmljivanje nepokretnosti stalnim predstavnicima. Diplomatska predstavništva i konzulati nisu zainteresovani za stanove. Oni obično idu na vile. Šta će DIPOS-u stanovi?? Ko time raspolaže i u ime koga? Čiji su to stanovi? Od koga su ti stanovi oduzeti, ili prikriveni, ili sakriveni, već ne znam šta se sa njima događalo.

Svetlana Lukić: Ili za koga su napravljeni.

Dušan Sljepčević: Tačno, ili za koga su napravljeni. Ako zakon predviđa da je moguće davanje stanova u zakup našim fizičkim i pravnim licima, onda poštujte proceduru koja je predviđena za iznajmljivanje tih stanova i za davanje u zakup. Šta je procedura? Pa procedura je da neko zna da je neki stan slobodan, da se javi na konkurs, i da postoje kriterijumi po kojima se to dodeljuje ovom ili onom licu. Mi u ovom slučaju to retko nalazimo.

Svetlana Lukić: Samo da vas potsetim na ono što je rekao Đoko Krivokapić, direktor DIPOS-a, da nije tačno da ljudi nisu znali, da je svako ko je hteo mogao da dode do te informacije.

Miroslav Milićević: Onda se postavlja pitanje a kako to mislite da se uradi, pogotovo što je veliki broj zakupaca zakupac prvog puta, i onda se postavlja pitanje gde je taj šalter gde vi treba da dođete da pitate ‘je l’ vi imate vilu za mene?’ Takvi mehanizmi jednostavno ne mogu da funkcionišu. Vi morate poštovati proceduru. Predviđeno je i da se procedura ne može ostvariti, ali posle pokušaja da se ostvari, i ako idete na slobodnu pogodbu, vi morate obrazložiti zašto je to tako urađeno. Ali ovde se ide na slobodne pogodbe ad hoc. I ako i to uradite, vama niko nije dao pravo da izdajete po cenama koje hoćete, nego po onoj ceni koja se u to vreme može dobiti kao tržišna cena. A ovde se ide na slobodnu pogodbu, i onda se kaže ‘granica je 50% od tržišne cene, pa mi odmah idemo na tih 50%’.

Shvatite, taj fond je veoma raznolik, ali onog momenta kada dođe do toga da ja dam stan, vi uzmete kuću, to strašno liči na ono šibicarenje, ne znate gde je kuglica, ko je šta dobio, i kada poredite te kvadrature, vama se kosa diže na glavi od toga šta su ljudi mogli za koje pare da kupe. Znate, to kada se jednom uradi, to postaje strašan problem, jer onda to svi vide, to je stvarno ona vrsta bogaćenja koja najdepresivnije deluje na naše mlade generacije, koje treba da veruju da se radom može doći do nekog materijalnog dobra. Većina ljudi ne može rešiti ni stambeno pitanje sa jednom sobom, ili pravimo stanove za mlade ljude, za mlade stručnjake, a ovde neko dođe pa za neke sitne pare malo iznajmi, pa u roku od mesec dana se malo promeni namena, pa on kupi nekretninu koju ni na koji način nije zaslužio.

Svetlana Lukić: Konstatovali smo da ne postoje precizni podaci s koliko toga raspolaže DIPOS, da nije bilo načina da svi građani na ravnopravan način dobiju informaciju da li je nešto na raspolaganju, da li mogu nešto da iznajme ili ne. Idemo dalje: to je cena pod kojom su one iznajmljivane. Ja nemam dovoljno flomastera u boji da podvučem te stvari koje tako ludački zvuče, da je DIPOS procenio da vila od 400-500 kvadrata košta 15 hiljada evra, da dva stana od 100 kvadrata vrede 2 i po hiljade evra. Da li na osnovu tako procenjene vrednosti onda oni plaćaju iznajmljianje, pa je iznajmljivanje kvadrata 0,1 evro? Ne znam koju matematičku operaciju koriste…

Miroslava Milenović: Vrednosti o kojima pričamo, to su vrednosti koje su se nalazile u knjigovodstvenoj evidenciji DIPOS-a, i svaki put kada bismo se dopisivali sa njima, dobijali smo različite podatke. Sad, kada govorimo o ciframa, i o sabiranju i oduzimanju, nešto što je za mene najindikativnije je da su postojali zakupci koji nisu plaćali svoje zakupnine, da se to tolerisalo do te mere da su oni ponovo zaključivali određene ugovore iako dugovi nisu bili izmireni. DIPOS će reći da je on učinio sve sa svoje strane, zato što je utužio te zakupce, ali se postavlja pitanje kada ih je utužio i da li je logično da kada vam neko duguje, kada vidite da par godina ne možete da naplatite zakupninu, da ponovo ulazite u isti odnos.

Zatim, bilo je puno takozvanih kompenzacionih poslova: ti ćeš da renoviraš taj stan ili tu vilu, a ja ću da ti oprostim taj neki zakup, ali ćeš ti da proceniš koliko je tvoje ulaganje, a ja ću da klimnem glavom. Ima zakupaca gde može da deluje, na prvi pogled, da je stvarno ekonomska cena zakupa, ali najčeše se tu onda i radi o stranim predstavništvima, komorama ili udruženjima. Ima primera gde stvarno može da se vidi da na vrlo sličnoj lokaciji, sa identičnom kvadraturom, dva različita pravna lica, jedan kao predstavništvo stranog lica, a jedan kao domaće lice, imaju razliku od 3-4 puta u visini zakupnine.

Da idem još dalje, oni koji su dobijali u zakup te stanove, neki su uspeli čak i da se uknjiže. Znači, to je neka gimnastika koja je potpuno neverovatna, prosto ne možete da verujete šta se to tu sve izdešavalo da su oni od zakupca mogli da postanu vlasnici. Ipak, ne treba da zaboravimo da je u skupštini prošao zakon koji bi svima njima koji su u stanovima kao zakupci omogućio da po privilegovanim cenama postanu i vlasnici. To baca još jedno, možda i teže, svetlo na ovaj izveštaj.

Svetlana Lukić: Samo da podsetim da je taj zakon prošao u skupštini, očigledno i vladu, da je posle toga intervenisao predsednik Nikolić, i da je on povučen iz procedure. Međutim, intencija je vrlo važna. Samo da podsetimo da se to odnosilo samo na one ljude koji su bili zakupci do 1. januara 2015, znači taknuto-maknuto. Profesore Milićeviću, samo još jednom da se vratimo na te cene. Zbog čega neko proceni vrednost stana na 2 i po hiljade evra, ili vilu od 400 kvadrata na 15 hiljada evra? Šta je njegova intencija, da ga jednog dana neko otkupi za tu cifru, ili da bi mu smanjio zakupninu?

Miroslav Milićević: Da vam dam još jedan primer pre nego što odgovorim na to. Ako pogledate ukupan prihod DIPOS-a, 64% prihoda dolazi od iznajmljivanja diplomatskim predstavništvima. To je svega 20% ugovora, a oko 35% kvadrata. Prema tome, jasno se vidi gde se ostvaruje taj promet. Pre nego što vam odgovorim, još da vam kažem, postoji jedna grupa stanova koji su na lošim mestima, koji definitivno nisu interesantni za diplomate, koji će se teško izdati, i postavlja se pitanje šta će te nekretnine DIPOS-u.

Koja je svrha smanjivanja vrednosti? Pa sami ste rekli: svrha je da se može jeftinije izdati, i druga svrha jeste da se može, ako se može odraditi ta igra, da se što jeftinije otuđi. Međutim, mi moramo na ovom mestu još nešto naglasiti: nije DIPOS zadužen samo da izdaje, on je zadužen i da održava. On je zadužen da brine o tom fondu. Kako dođemo do toga da se, recimo, nekim bravurozama tako obezvredi nešto što pripada ovoj državi? Te stvari se ne rade iz nehata, i ne rade se iz neznanja. Ako se rade iz neznanja, onda bog nam pomogao ko radi na tim mestima. Te stvari se rade uvek sa tendencijom, i to je ono što nas najviše brine. Taj fond se teško obnavlja, ali se vrlo lako kruni. Ali kada pogledate realno, pravo, da kažemo, rasturanje tog fonda je bilo 90-ih godina, gde ste videli da je 30 i nešto hiljada kvadrata praktično nestalo – to je oko 60 miliona evra.

U međuvremenu, kad god komuniciramo sa novinarima, mi imamo jedan problem. Svi hoće jedno ime, dva imena. Ne interesuju nas ni 1 ime, ni 2 imena, ni 5 imena, pa nek’ je najvažnija glumica na svetu i najlepša, ili najcenjeniji političar. Nas interesuje da u ovoj zemlji može postojati mehanizam koji na ovaj način siromaši ovu i ovako siromašnu zemlju. I mi hoćemo da taj mehanizam prestane.

Svetlana Lukić: U tom lancu je DIPOS taj koji je neposredno iznajmljivao stanove, vile, garaže i šta je god imao. Međutim, vraćamo se ponovo na Republičku direkciju za imovinu: ona je ta koja kontroliše DIPOS. Koliko sam videla u vašem izveštaju, oni ništa nisu radili. Oni su po automatizmu, kakvu god DIPOS donese odluku, koliko god ona bila sumanuta i bezobrazna, oni su to prosto pokrivali svojim potpisima. Vraćam se na to da je direktor Direkcije za imovinu čovek koji je bio advokat gospodina Beka – znači govorimo o ljudima koji su vezani za ovu spornu privatizaciju Luke Beograd. Ali mimo toga, odgovornost snosi Republička direkcija za imovinu, ona je sve to dozvolljavala, stavila taj konačni paraf.

Dušan Sljepčević: Po mojoj proceni, mislim da je najkrivlji deo u rukama Direkcije, zato što je ona ta koja daje saglasnost da se neki stan ili vila izda u zakup, i da se zaključi ugovor sa korisnikom tog stana ili vile. Dakle, da bi došlo do toga, morala je da prođe neka procedura u DIPOS-u. Posle toga je direktor DIPOS-a trebalo da da svoje mišljenje i paraf da je taj ugovor u redu. Oni dostavljaju, obaveštavaju Republičku direkciju za imovinu, koja napamet, samo na osnovu reči ljudi iz DIPOS-a, samo na osnovu toga što im DIPOS dostavlja molbu navodnog korisnika, koji je do to molbe došao na onaj način na koji smo malopre razgovarali, i garantuje da će on ispunjavati uslove iz ugovora.

Svetlana Lukić: Na kraju krajeva, i taj DIPOS, on ne sme da bude vlasnik stanova. On je sam sebi dao stan, to je baš zgodno.

Miroslava Milenović: Zgodno je kad niko neće, odnosno, svi smo mogli, ali nismo hteli… ali isto tako, i ova Direkcija, pitanje je čime ona gazduje i čime ona upravlja. Ona ne gazduje i ne upravlja samo ovim delom koji je poverila DIPOS-u da izdaje u zakup, ona upravlja imovinom Republike Srbije, i ona ne zna koja je imovina Republike Srbije i do danas nije popisana imovina. To je ozbiljan problem. Tu ne pričamo o 200 stanova, 150 vila i tako dalje. Tu pričamo o još ozbiljnijem problemu, koji je opštepoznat, i vrlo verovatno će svi reći ‘pa dobro, to znamo’, ali to znamo već godinama, a da zapravo ne preduzimamo da popišemo imovinu, kao da treba da odemo na mesec. Vrlo je lako da se evidentira svoja imovina, mogli bi da se uposle studenti i da obave taj popis. Ali jednom kada krenete da uvodite red, onda prosto neće biti moguće da se zaborave 3 stana, da za to se sazna za stolom u kafani gde se ne plaća račun nego idete na crtu određene partije ili institucije. Onda kafane neće biti mesto dogovaranja, nego ćemo to preseliti negde drugde, a to je očigledno nešto što nikome ne odgovara.

Miroslav Milićević: Pa vidite, ima još jedan element koji je bitan kada govorimo o Direkciji: pitanje šta se dostavi Direkciji kao opis te jedinice. Znate, ako vi skinete tavan, skinete podrum, skinete sve oko toga, vi onda ne dajete pravu sliku na odlučivanje Direkciji. A druga stvar jeste da je jedan deo tih objekata izdavan bez saglasnosti direkcije. Prema tome, i to moramo imati na umu; ima gde uopšte nije tražena saglasnost Direkcije, ne da nije dobijena, nego nije ni tražena. Prema tome, to sve govori o trgovini uticajem, i mi verujemo da tu sigurno nisu uticali neki bezvezni ljudi, nego su uticaj mogli da imaju ljudi koji imaju itekako velike poluge da sprovedu šta žele.

Svetlana Lukić: Kao što ste i sami bili svesni, već mesecima je bilo pitanje kad će spisak, kad će spisak. Pošto je to veliki spisak, htela sam da vas zamolim da ipak napomenemo, da bi ljudi mogli da vide strukturu ljudi ili firmi koji su nekako uspeli da nađu taj šalter i da se obavesti da je neka vila za iznajmljivanje.

Miroslava Milenović: Osim fudbalera, pevačica, pevača, imamo i one koji su bili bliski prethodnoj vladi, ovoj vladi. Tu imamo advokate, advokata Zdenka Tomanovića, imamo advokata Nevenu Veselinović. Imamo i nekoliko firmi koje su povezane sa ljudima koji su bili savetnici bivših ministara. Tu pre svega mislim na firmu, na primer, Baam-trade, koja je vlasnik nedeljnika Pečat, koji je uređivao sadašnji ministar Vulin. Imamo i firmu Omnistok gde se kao vlasnik javlja gospodin Sjekloća, koji je bio bivši savetnik ministra Ilića.

Ali ono što je možda još više simptomatično, to je kako se ta veza između ekonomske i političke elite provlačila kroz DIPOS, i ako pogledamo ko je bio u upravnom odboru od 2004-2009, mi imamo predstavnika iz DIPOS-a, imamo 2 predstavnika Beobanke, 2 predstavnika Direkcije za upravljanje imovinom i 2 predstavnika vlade. Ono što piše u Agenciji za privredne registre i o broju članova upravnog odbora i uopšte o nadzornom odboru, to se razlikuje od podataka koje smo dobijali od DIPOS-a. Bilo bi sada interesantno da se vidi zbog čega ti podaci u Agenciji za privredne registre nisu identični ovima koje je dostavio DIPOS.

Ali ako gledamo članove upravnog odbora od 2004-2009, tu imamo ljude, pre svega predstavnike vlade, jedan od njih je bio Borislav Stefanović, drugi Snežana Miljanić – znači bliski tadašnjoj vladajućoj strukturi. Na pitanje zašto predstavnici Beobanke bio bi interesantan odgovor, a mislim da taj odgovor seže tamo negde u 90-e i možda nam daje objašnjenje zbog čega je tolika količina kvadrata otuđena na, za sada, za nas nepoznat način. Ako gledate spisak, on nije integralni deo našeg izveštaja, upravo zato što se mi stvarno nismo bavili imenima, nama to stvarno nije bilo važno da li je neko diretkor nekog javnog preduzeća – mi smo u našem izveštaju pomenuli da je i Nikola Petrović, direktor Elektromreže Srbije, bio te 2014. kad smo dobili podatke od DIPOS-a zakupac, ali sam potpuno siigurna da to nije jedini direktor ili član uprave nekog javnog preduzeća koji je bio zakupac. Tu ima najrazličitijih imena, kako iz politike, tako i sa estrade, ali uglavnom onih koji su znali gde je pisarnica.

Svetlana Lukić: Pomenuli ste direktora Elektromreže, gospodina Petrovića. Da podsetim na nedavnu aferu prisluškivanja, ili navodnu, kako god hoćete. Tu je gospođa Nevena Veselinović, supruga Gorana Veselinovića, visokog funkcionera Srpske napredne stranke, koja ima neverovatno moćne klijente. Drugo, tu je onaj gospodin Muhamed Jusuf Daklan, kome je aktuelna vlada dala državljanstvo, njemu i sviti celoj, nedavno. Tu su famozna Evropska ekspertska grupa i gospodin Bulatović koji je uhapšen pre nekoliko godina – oštetio je banjalučki budžet za 200 hiljada evra. Tu je onda taj gospodin Žarko Pavlović, biznismen iz Kruševca.

Međutim, ono što je meni zanimljivo, ima nekih ljudi kojima bih ja dala srednje ime “izvesni”. Izvesni Nenad Aleksić duguje 377 hiljada dolara, pa izvesna Dušica Lučić i Tatjana Ristić duguju 209 hiljada evra. Pa izvesni Dejan Milovanović duguje skoro 200 hiljada. I sad tu dolazimo do pitanja da li je realan dug o kome govore iz DIPOS-a, da se njima duguje samo pola miliona evra.

Miroslava Milenović: Očigledno je da to nije realan dug, jer čim imate dug koji se provlači godinama, on bi i prema međunarodnim računovodstvenim standardima trebalo da se otpiše, odnosno da se uradi ispravka vrednosti. To je jedna stvar. Druga stvar – da li je sve utuženo. Ali možda je pitanje nad svim pitanjima za Poresku upravu: ko su ti građani i da li su platili porez na dohodak građana makar za tu sumu koju je trebalo da plate zakup, ili su bili obavezni da plate zakup, ili su unapred znali da te pare nemaju, pa pričamo o prevari, ili o dogovoru da nešto bude za džabe.

Hajde da krenemo od toga da je to pitanje za Poresku upravu, kao što je isto pitanje za Poresku upravu: ukoliko je DIPOS iznajmljivao određene objekte niže od tržišne vrednosti, a znamo da Poreska uprava sa porezom na imovinu, sa tim rešenjima utvrđuje neku vrstu cene te nepokretnosti – ako je ona viša od one koja je procenjena od strane DIPOS-a prilikom prodaje, ostaje pitanje oko PDV-a koji je izbegnut da se plaća. Tako da dosta stvari vodi ka Poreskoj upravi koja bi trebalo da ispita pre svega poresko poslovanje DIPOS-a.

Miroslav Milićević: Nije dobro kada idemo putem da samo ređamo imena. Nije cilj da sve te ljude stavimo pod neki znak sumnje. Ima ljudi koji su plaćali realne cene, ima ljudi koji su iznajmili te stanove. Vidite, po važećem pravilniku, nije zabranjeno bilo izdavati te stanove pravnim ili fizičkim licima. Pitanje je kako je to rađeno. Ali to ne znači da su svi oni koji su iznajmljivali te jedinici kršili zakon i bili potencijalno koruptogeni. Suština je ovo što je Miroslava rekla, a to je da je DIPOS bio dužan da reaguje kada renta nije bila plaćena, jer svrha izdavanja jeste da se pribavi zarada za državu, a ne da stoje i da propadaju određeni objekti.

Svetlana Lukić: Potpuo razumem taj pristup ali evo, pokušajte da imate da imate u vidu i pristup mene koja sada glumim širu javnost. Za mene je, naravno, važno i da vidim da li su tu aktuelni ili bivši aktuelni ljudi koji su važni za ovu državu, koji su obavljali razne državne funkcije, kako su oni saznavali – jer smo shvatili po vašem izveštaju da je to morao biti neki način koji nije bio baš regularan. S druge strane me zanima da saznam kakav je moralni lik nekoga ko rukovodi javnim preduzećem, ili nekoga ko je blizak aktuelnoj ili bivšoj vladajućoj garnituri. Zanimljivo je da mnoge od tih firmi koje su iznajmljivale veliki poslovni prostor – ja sam probala malo da istražujem – one imaju 0 ili jednog zaposlenog. Dakle, i to me upućuje na zaključak da tu stvari nisu sasvim u redu.

Na kraju ovog razgovoraja bih vas zamolila da mi kažete koje ste preporuke uputili vladi, i koliko tu po vašem mišljenju ima posla za tužilaštvo.

Dušan Sljepčević: Šta mi tražimo našom prvom preporukom? Vlada mora, svojom odlukom, zaključkom, kako god zna i ume, da izvrši, naloži popis imovine u vlasništvu Republike Srbije, i da se tačno navedu korisnici tih stanova ili vila, i posle toga, na osnovu kog pravnog osnova, je to lice ili ta lica stekli to pravo koje izvlače iz tog ugovora. Mislimo da vlada treba da pokrene odgovarajuće postupke protiv odgovornih lica iz Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije, kao i DIPOS-a.

Onda, ono o čemu je malopre gospođa Miroslava Milenović govorila, da vlada naloži Poreskoj upravi da preispita plaćanje PDV-a sa stanovišta plaćanja manje cene zakupa od tržišne i pokrene adekvatne postupke, odnosno da Poreska uprava izvrši takozvanu vanrednu i sveobuhvatnu kontrolu poslovanja DIPOS-a. To su, po meni, oosnovne preporuke – i da se izvrši likvidaciju DIPOS-a, što ne znači da treba oprati sad sve to što su oni uradili, nego da izvrši likvidaciju DIPOS-a zato što smatramo da to sve može da radi i Republička direkcija za imovinu; i na kraju, da vlada obaveže zaključkom Direkciju da pokrene sudske postupke za raskid svih tih loših ugovora o zakupu.

Svetlana Lukić: Vi ste ovo vladi poslali pre 7-8 dana. Da li vam se bilo ko obratio? Da li vam se neko obraćao povodom prethodnih izveštaja i rekao ‘ovo ste glupo napisali, ovo ne valja, ovo je dobro, ovo ćemo da usvojimo možda jednog dana, nije dobar politički trenutak’… Da li se makar sretnete u hodniku, pošto su I vase prostorije u zgradi vlade u Nemanjinoj?

Miroslav Milićević: Ne srećemo se u hodniku, mi smo na nižim spratovima, ali poenta je da za sve ovo vreme ja mogu da se setim da smo možda dva ili tri puta u prošlosti razgovarali sa predstavnicima vlade u vezi sa nekim izveštajima, kao što je bio šećer, pa o Sartidu… To nisu bili prijatni razgovori. Razgovarali smo kada je bio razgovor o Nacionalnoj štedionici, to su bili vrlo neprijatni razgovori, a u ovo proteklo vreme samo o izveštaju o medijima smo imali razgovor sa resornim ministrom. Mi smo mu zahvalni za taj razgovor. On je trajao više od dva sata, ali nismo mnogo približili stavove.

Svetlana Lukić: Da Ii je to onaj sastanak na kome je minister rekao da nije ni pročitao vaš izveštaj?

Miroslava Milenović: Da, ministar Tasovac je imao zamenika ministra koji je pročitao ovaj izveštaj tako da… Ali uglavnom, primedbe na naš izveštaj do danas nisu stigle.

Peščanik.net, 05.12.2016.

Srodni linkovi:

VIDEO – DIPOS

AUDIO + transkript

Savet za borbu protiv korupcije – Izveštaj o Diposu