Ovo nije tekst o ruskom kapitalu u Srbiji.
Ovo je tekst o srpskom nemaru.
Srbija je zemlja u kojoj su političke i vladajuće garniture od početka 90-tih do danas sopstvenom energetskom sektoru češće bile maćehe nego majke. Zbog toga je energetika ogrezla u korupciji i neefikasnosti, umesto da je krase konkurentnost i profit.
Jedan od knjiških primera bahatosti, sistemske korupcije i nemara jeste i ponašanje Srbije prema mešovitom akcionarskom društvu JugorosGaz.
Prirodni gas kao siguran energent budućnosti, zbog svojih ekoloških, ali i ekonomskih i energetskih karakteristika, našao je svoje mesto u programu gasifikacije Srbije još početkom 80-tih godina. Po regionima, gasifikacija je predviđena za južni, istočni, zapadni i centralni deo zemlje, a kao najvažnija ruta izdvojen je magistralni gasovod Pojate – Niš – Pirot – Dimitrovgrad.
Imajući u vidu da je dobavljač gasa Rusija, razgovori ondašnje SRJ i Rusije krunisani su Sporazumom o saradnji na izgradnji gasovoda na teritoriji SRJ, koji je potpisan 11. aprila 1996.godine. Da bi se Sporazum pretvorio u delo, formirano je preduzeće u mešovitoj svojini JugorosGaz a.d. u Beogradu za projektovanje i izgradnju gasovodnih objekata, uvoz, transport i distribuciju prirodnog gasa, njegovog skladištenja i tranzita.
Ugovor o osnivanju potpisali su osnivači – Gazprom (50 odsto vlasništva) i srpska strana (takođe sa 50 odsto vlasništva) koju su činili NIS Energogas (sa (20 odsto), Progres Beograd (sa 15 odsto), Progresgas Trejding (sa 10 odsto) i Beobanka (sa pet odsto).
U kasnijim godinama dolazilo je do povećanja upisanog osnivačkog kapitala, ali je proporcija odnosa srpske i ruske strane ostala ista (50 – 50 odsto udela). U jednom trenutku je i Progres preneo svoj deo učešća na Progresgas Trejding, ali je proporcija i dalje ostala netaknuta.
Čak i u okolnostima u kojima se Srbija našla 90-tih godina, zatvorena i pod sankcijama međunarodne zajednice, vlasnička struktura unutar ovog preduzeća nije se menjala. Ne mogu se zanemariti tadašnje ogromne disproporcije u ponudi i tražnji energenata i teškoće pri njihovoj nabavci. Mora se pohvaliti i sam pokušaj osnivanja ovakvog preduzeća, sa primarnim ciljem da se navedeni problemi bar delom prevaziđu.
Od osnivanja, kompanija JugorosGaz realizovala je samo projekat izgradnje deonice magistralnog gasovodnog pravca MG9 Pojate – Niš.
Od 2000. godine dešavaju se ogromne promene u Srbiji, njenoj privredi, a posebno energetici, počev od zakonodavne legislative, otpočnjanja restrukturiranja sektora, promena u načinu poslovanja. Sve to tražilo je i određena usklađivanja rada samog JugorosGaza, počev od usklađivanja statuta sa novim zakonom o preduzećima do promena u vlasničkim ulozima, nastalim zbog izmena u finansijskom i privrednom sistemu Srbije.
Upravni odbor NIS-a je od 2000.godine doneo niz odluka – od povećanja osnivačkog uloga do otkupa akcija koje su pripadale Beobanci (pet odsto) i Progresgas Trejdingu (25 odsto).
I upravo je pitanje otkupa akcija Progresgas Trejdinga sa stanovišta srpskog interesa u JugorosGazu bilo ključno za „pokretanje točka unazad“.
Kao prirodni vlasnik 25 odsto akcija Progresgas Trejding, po pravu preče kupovine, nudi svoje akcije NIS Energogasu, dakle svom srpskom partneru. Odgovarajući na ponudu, Upravni odbor NIS-a u maju 2005. donosi odluku o kupovini ponuđenih akcija, kako bi Srbija nakon toga i dalje imala svojih 50 odsto učešća u JugorosGazu.
U ime Upravnog odbora NIS-a, kao organa kojeg imenuje i razrešava Vlada Srbije, za sprovođenje odluke bio je zadužen tadašnji direktor Energogasa, danas pomoćnik ministra rudarstva i energetike.
Na žalost Srbije, njenog energetskog sektora i godina koje dolaze, odluka Upravnog odbora NIS-a nije realizovana. Razlozi ni danas nisu poznati, niti je poznato da je UO NIS konstatovao ovakvu situaciju. Ostalo je nejasno da li unapređenje tadašnjeg direktora NIS Energogasa u pomoćnika ministra energetike predstavlja nagradu ili kaznu.
Pošto NIS odnosno Srbija nisu kupili 25 odsto udela, Progresgas Trejding je prodao akcije kompaniji Centrex sa sedištem u Beču, koja je danas partner u JugorosGazu sa 25 odsto vlansištva, sa isto onoliko koliko ima i Javno preduzeće Srbijagas.
Današnja struktura akcionara kompanije JugorosGaz je izmenjena tako da je 75 odsto vlasništva u rukama stranih vlasnika (50 odsto Gazprom Moskva i 25 odsto Centrex, Beč), a 25 odsto ima srpska strana (JP Srbijagas, pravni naslednik NIS-a u oblasti gasa, koji je svoj udeo formirao od 20 odsto NIS-a i pet odsto Beobanke).
Ono što je posle toga usledilo, iako se graniči sa nemogućim, u Srbiji se ipak desilo. Ne samo da niko nije dao objašnjenje i položio račune zbog čega se JP Srbijagas našla u ovakvoj situaciji, a Srbija ostala bez mogućnosti učešća u izgradnji, gasifikaciji i upravljanju delom magistralnog pravca, već je potpisan novi, veoma važan ugovor.
Tada već tehnički ministar energetike u vladi (januara 2007 godine), Radomir Naumov potpisao je i zaključio Ugovor o poveravanju obavljanja delatnosti od opšteg interesa firmi JugorosGaz. A prema zakonu, delatnosti od opšteg interesa su one koje su od vitalnog i strateškog interesa za zemlju (od proizvodnje, prenosa električne energije, telekomunikacija, gasovoda, naftovoda…).
Tako je Jugorosgas, kompanija u većinskom stranom vlasništvu, dobila status koji ima Javno preduzeće Srbijagas. A Javno preduzeće Srbijagas je izgubilo ravnopravni status u JugorosGazu. Odlukom tehničkog ministra jedna privatna, mešovita kompanija u većinskom stranom vlasništvu dobila je posao gasifikacije južne Srbije i postala vlasnik dela magistralnog gasovoda visokog pritiska (Niš – Pojate). I opet nisu poznati kriterijumi, niti procedure a posebno nije poznato da je Srbija odlučila da privatizuje prenos gasa (ili električne energije).
Ovo liči na kasičnu „kumovsku“ privatizaciju u vreme tehničke vlade Vojislava Koštunice i ministra Radomira Naumova, koga je na to mesto postavila Demokratska stranka Srbije.
Ne treba zaboraviti da je Srbija prioritetno opredeljena ka povećanju udela gasa u strukturi potrošnje energije (do 2015.godine planira se povećanje uvoza za 57 odsto) i da je Akcionim planom gasifikacije predviđena gasifikacija još najmanje 400 hiljada domaćinstava i ulaganje od najmanje 600 miliona evra.
Vojvodina je gotovo potpuno gasifikovana i bilo je jasno da će se investicije usmeriti ka centralnoj i južnoj Srbiji. Za region Balkana položaj južnog dela Srbije je enormno važan u ekonomskom i energetskom smislu. Posebno se Niš javlja kao siguran tranzitni centar u budućim gasovodnim pravcima: Dimitrovgrad-Niš-Pojate (projektovane dužine 167 kilometara), Niš-Bor-Prahovo (dužine 164 kilometara), Niš-Leksovac-Vršac (dužine 70 kilometara) i Niš-Prokuplje-Priština (dužine 123 kilometara).
Naravno da će poslove na svim ovim pravcima obavljati JugorosGaz. A da u poslovnim odnosima nema ljubavi i bratstva (dva naroda, ruskog i srpskog) pokazuje i poseta Prištini ruskog ambasadora u Srbiji Aleksandra Aleksejeva i poslovodnog vrha JugorosGaza u februaru 2006. Sa tadašnjim kosovskim premijerom Bajramom Kosumijem dogovorane su isporuke gasa i budući ukupni energetski odnosi sa Kosovom.
Ali ustupanje kompanije JugorosGaz strancima nije jedini loš potez koji je Srbija sebi priuštila u ovom poslu. Naime, posle dugogodišnje direktne nabavke gasa od Gazproma, odnosno Gazexporta, Srbija je u poslednje dve godine počela da nabavlja gas preko posrednika – kompanije JugorosGaz.
Koliko će to uticati na razvoj ove strane privatne kompanije jasno je iz jednog izvoda njenog godišnjeg finansijkog izveštaja u kojem se kaže da su upravo „zaključivanjem strateškog ugovora sa Gazexportom i Srbijagasom o distribuciji celokupnih isporuka ruskog gasa za Srbiju posredstvom Jugorosgaz-a, stvoreni uslovi za profitabilno poslovanje, pa se očekuje znacajan iznos dobiti u 2007. i narednim godinama“.
A godine koje dolaze pokazaće koliko će to uticati na dodatne troškove države i građana, ali i ruiniranje srpskog energetskog sektora.
Kako god da se računa, Srbija je na gubitku u poslu sa JugorosGazom.
Peščanik.net, 17.08.2008.
