Lepa je i hvale vredna namera političke vrhuške da disciplinuje tabloide i spreči dalju varvarizaciju srbijanske javnosti. Ako prestanu i svakodnevni brifinzi i sašaptavanja političara i urednika, onda možemo sa izvesnim optimizmom očekivati dalji razvoj događaja.
Vest o drakonskom pooštravanju kazni za objavljivanje neistinitih, i difamatorskih napisa u novinama izazvala je pravu paniku među urednicima i novinarima takozvanih tabloida – glasila razularene svesrpske malograđanštine, zluradosti i pokvarenjaštva, ovlaš zaogrnutih plaštom patriotizma i „borbe za pravo građana da budu informisani“. Moram priznati da me je ta vest obradovala, ali nekako je isuviše dobra da bi bila realna i istinita.
No, dobro, hajde da ne budem ptica zloslutnica. Možda će stvar uspeti. Ukoliko uspe – to bi mogao biti prvi korak u pravcu uljuđivanja i kultivisanja ovdašnje javnosti, a posledično i ovdašnje politike. Naravno, tradicionalno jaka „siva zona“, moćna interesna zajednica propalica svih branši čiji uspon i uspeh počiva na dominaciji malograđanštine, primitivizma i odsustva svih kriterijuma, neće se tako lako predati i otpori dorađenom zakonu o štampi neće biti ni mali ni bezazleni. Sada je pravi čas da država pokaže odlučnost i da bezobzirno postupa po slovu zakona koji je sama donela. Ne bude li tako, popusti li (a sklona je da popušta) e, onda će tabloidi i tabloidski mentori znati da joj vrate milo za drago. Ustukne li država, sve će biti gore nego što je bilo. Hajde, kažem, da ne slutim na zlo, ali nekako se sama od sebe nameće misao da već dvadeset i kusur godina svaki – stvarni ili fingirani – pokušaj da se u srbijanski haos unese nešto reda redovno završava u još većem haosu.
Ali valja se isto tako podsetiti da je haos i počeo u novinama. Setimo se režimskih glasila s početka devedesetih, podsetimo se pisama čitalaca, jezivih članaka novinarskog ološa, prisetimo se ratnohuškačke, mrzilačke i ksenofobične hajke koja je osakatila čitave naraštaje, našu zemlju pretvorila u stravičnu provinciju, a mainstream javnost svela na intelektualni nivo prekoplotaških palanačkih alapača. Isto tako, međutim, nipošto ne treba smetnuti sa uma krivicu postpetooktobarskih elita za uspon tabloidnih imperija. U jednom momentu (ili u određenim momentima) mnogi je današnji zagovornik medijskog čistunstva voleo da se „prljavim medijima“ posluži kao oruđem u obavljanju svojih ne manje prljavih poslova. Evo, velikani junk novinarstva, prebacuju Dinkiću da ih je svojevremeno upotrebio, a da sada hoće da ih uništi. Dinkić mudro ćuti. A i mi ćemo mudro ćutati. Može Dinkić, počem, dokazati da je tvrdnja neistinita pa ode Panović u dužničko ropstvo.
Vremenom je srpsku političku elitu obuzeo paničan strah od tabloida, što su tabloidne redakcije nepogrešivo detektovale i izgubile svaki obzir i kriterijum. Poneki se prpošni tabliodni kolumnista počeo osećati moderatorom javnog mnjenja. Nekakvim faktorom. Društvenom elitom. I krčag je neometano, bez obzira na stotine miliona dinara poreskog duga i niz svakojakih brljotina išao na vodu dok se nije razbio. Vreme će pokazati o čiju glavu. Ništa još nije gotovo. Znamo s kakvim pravosuđem imamo posla. Znamo da se može dati 300 000 da se ne plati 30 000 000. Sve znamo.
Simultano sa rastom straha od tabloida, na drugoj strani rasla je kontrola političara nad netabloidnim glasilima i to je otišlo tako daleko da između Politike gospoje Smajlović i Bujoševićeve Politike nema nikakve razlike. A neće je, kako stvari stoje, biti ni kad naprednjaci postave budućeg glodura. Uzimam Politiku kao najpismeniju paradigmu, kao ulepšano ali ni malo manje jalovo lice države Srbije. Kao i u državi Srbiji i u Politici je sve maketa, sve simulakrum, prilično dobar za posetioca sa Marsa koji bi listajući tu novinu mogao izvesti zaključak da je Politika jedno otvoreno i demokratsko glasilo. Za nas, ovdašnje, međutim, sve je isto: ta novina, kao i državna televizija, kao gotovo svi mediji koji ne nameravaju da budu ugašeni ne izveštava o događajima nego daje interpretacije događaja. A sve dok je tako, država Srbija će biti ideološka i partijska država, a Politika ideološko i partijsko glasilo.
Lepa je i hvale vredna namera političke vrhuške da disciplinuje tabloide i da spreči dalju kontaminaciju i varvarizaciju srbijanske javnosti. Ukoliko tu nameru bude pratila i volja da se dignu ruke od dirigovanja medijima, ako prestanu svakodnevni brifinzi i sumnjiva sašaptavanja političara i urednika, onda možemo sa izvesnim optimizmom očekivati dalji razvoj događaja.
Da ne budemo dokraja zluradi prema tabloidima. Govorio sam već, a sada ću ponoviti: tabloidi su nastali u atmosferi tabloidne politike. Ako je pomenuta Politika projekcija, to jest slika Srbije kakva bi trebalo da bude (i kakva će ako bog da biti), onda su tabloidi prilično verna slika kakva Srbija uistinu jeste. Ako je spisak smrtnih grehova već dve decenije državna politika, ako se društveni život srozao na besomučnu otimačinu, neodgovornost, kič i najgori mogući ukus, ako se sve svelo na opsesiju guzicama pevaljki i najbanalnije tračeve, ako veliki deo političke elite blagonaklono gleda na sve nabrojano, a određeni đilkoši i prednjače u tome, koga bi trebalo da čudi popularnost i uticaj novinskog đubreta?
Jeste, ima tu istine, reći će mnogi delija, ali Kosovo! Mora se odbraniti Kosovo, pa će sve posle doći na svoje mesto. Delija, razumljivo, ne sanja da je gubitak Kosova direktna posledica kulturne degradacije i civilizacijskog posrnuća iz devedesetih, degradacije i posrnuća koje je serdar Koštunica promptno vratio, ojačao i cementirao svojim delovanjem. Ja ne vidim nikakvog razloga – osim ako nešto ne duguju Serdaru – da aktuelna vlast nastavi sa promicanjem Koštuničine psihopatološke politike. Dobro, znamo, ekipa na vlasti se lepo provodi, sve su to cool momci (u krajnjoj liniji ne sahranjuju filmove), lepo zarađuju, sve su perspektive – osim narodnjačke – svetle. To bi, figurativno rečeno, bio dan. A posle dana dolazi noć. Opet bi neki delija mogao reći: „A, ne! To ne može biti. To je nemoguće.“ Ali ovde je sve moguće. I biće – ako se tako sme reći – sve mogućije. Treba da sačekamo i vidimo kako će stvar sa novim zakonom ići. Ako političari pacifikuju neposlušne tabloide da bi stvorili nove – crno nam se piše. Crnje nego što piše u ovim, već postojećim.
Danas, 15.07.2009.
Peščanik.net, 15.07.2009.
