Beograd 2015
Sudije Haškog tribunala polako ali sigurno izdaje strpljenje kada je u pitanju hapšenje troje odbeglih radikala, optuženih za nepoštovanje suda zbog pritiska na svedoke u predmetu Vojislava Šešelja. Na jučerašnjoj raspravi o tom pitanju holandski sudija Alfons Ori, koji predsedava sudskim većem, nije bio nimalo nežan prema predstavniku vlade Srbije Saši Obradoviću. Od njega je uporno tražio da se izjasni koje je mere Srbija preduzela da uhapsi Petra Jojića, Jovu Ostojića i Vjericu Radetu. Nakon malo natezanja, dobio je odgovor – Nikakve.
Srbiji je zatim naloženo da ubuduće umesto dosadašnjih jednomesečnih počne sa slanjem dvonedeljnih izveštavaja o koracima preduzetim da se radikali uhapse i izruče Tribunalu. Ali ja ne znam o čemu bi tačno trebalo izveštavati, pitao se Obradović, na šta je dobio odogovor: „Ako ne znate o čemu treba da javljate, stvorite uslove da izveštaji ne budu potrebni“. Drugim rečima – uhapsite troje begunaca pa će svima biti lakše. Rasprava je na momente bila mučna i ličila na vrdanje lošeg đaka pred nepopustljivim profesorom koji želi da čuje da li će i kada gradivo biti naučeno, a ne zašto do sada nije.
Vladin predstavnik je pokušao da isposluje poverljivost budućih prepiski na temu (izostanka) hapšenja, čemu nije udovoljeno. Vlada Srbije očigledno ne planira da u skorije vreme uhapsi optužene, a u isto vreme ne želi da javnost bude svedok njenog podređenog položaja u odnosu na Tribunal i pritisaka koji se odande vrše. Predsedavajući sudija je, međutim, podsetio da je predmet troje radikala godinu dana bio van domašaja očiju javnosti (od decembra 2014. do decembra 2015. i za to vreme niko od optuženih nije bio uhapšen) i jasno poručio da je tome došao kraj.
Tako će srpski mediji imati priliku da prate dalji razvoj događaja, a svi su izgledi da će biti zainteresovani samo za hapšenje i, kasnije, presudu. Osim toga ih ništa ne zanima. Navodi optužnice su već, čini se, zaboravljeni. A troje radikala se terete za ozbiljno delo ometanja pravde jer su pritiscima, pretnjama, zastrašivanjem i podmićivanjem – a ne pravničkim znanjem i dokazima – pokušali da zaštite svog lidera Vojislava Šešelja od optužbi za zločine u Hrvatskoj, Vojvodini i BiH počinjene nad tamošnjim nesrbima od 1991. do 1993. Vršili su, navodi se u optužnici, pritisak na četiri svedoka optužbe da odustanu od navoda datih haškim istražiteljima i potpišu nove izjave koje im je diktirala radikalska trojka. Dvoje svedoka je dobijalo honorare za odbranu Šešelja lažnim tvrdnjama, a za jednog je čak preciziran iznos – 500 evra mesečno.
Poslednji slučaj optužnice za nepoštovanje suda zbog pritiska na svedoke okončan je jednogodišnjom (od čega je osam meseci preinačeno u uslovnu kaznu) zatvorskom kaznom Jeleni Rašić, referentkinji za predmet u timu odbrane Milana Lukića. Eto šta otprilike čeka optužene radikale. S tom razlikom da se ona dobrovoljno pojavila u Hagu i priznala da je „kriva i spremna da snosi posledice“ za pokušaj da podmiti troje svedoka i tako ih nagovori da lažno svedoče u korist Lukića, kasnije osuđenog na doživotnu robiju zbog spaljivanja 140 žena i dece i drugih zločina u Višegradu. Olakšavajuće okolnosti Jelene Rašić radikali, bar za sada, nemaju, što znači da se mogu nadati ozbiljnijoj kazni.
Dok čekamo, ostaje nam da mislimo o kakvim „političko-bezbednosnim elementima stvarnosti“ predstavnik Vlade Srbije Saša Obradović govori kada pravda izostanak hapšenja. Šta će se desiti ako se policija odvaži da uhapsi radikale i privede ih pravdi? Kakav nas političko-bezbednosni udar čeka? Potrebo je uhapsiti troje ljudi koji iza sebe nemaju nikakvu silu, niti su ozbiljan politički faktor, a pri tome se ni ne kriju. Ili vlada zna nešto što mi ne znamo? Prethodne vlasti su hapsile predsednike i generale, od kojih su se neki krili uz podršku moćnih bezbednosnih struktura, a neki do samog izručenja obavljali najviše državne funkcije. U isto vreme, aktuelna vlast, koja sebe proglašava najboljom i najaktivnijom od 2000. naovamo, ne uspeva da privede pravdi troje običnih radikala.
Pored toga, postavlja se pitanje šta će biti sa Šešeljem. Njega, ako sve bude po planu, krajem marta čeka izricanje presude. On tvrdi da neće dobrovoljno otići u Hag, a odluka Vlade Srbije da ne uhapsi njegove stranačke kolege u tome ga samo može dodatno ohrabriti.
Tribunal, poznato je, nije sklon popuštanjima i diplomatskim igrama, pa je za očekivati da predmete protiv radikala radikalno izgura do kraja. U oktobru prošle godine Srbija je zbog nepostupanja po nalozima za hapšenje Jojića, Ostojića i Radete prijavljena Savetu bezbednosti UN. Vlada na čelu sa premijerom Aleksandrom Vučićem se očito nada da Haški tribunal više nije u fokusu međunarodne zajednice i da za zapadne partnere postoje važnija pitanja u odnosima sa Srbijom, na primer Kosovo. Ipak, treba imati u vidu da je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju mnogo puta bio u daleko beznadežnijoj situaciji od sadašnje i uvek izlazio kao pobednik u obračunima sa državama u regionu. U isto vreme, države su zbog nesporazuma sa njim u očima međunarodne zajednice za kratko vreme od dobrog đaka postajale enfant terrible, što je poslednja stvar koja je aktuelnoj vlasti u Srbiji potrebna na duže staze… ali bi kratkoročno mogla biti od pomoći u predizbornoj kampanji.
Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo.
Peščanik.net, 11.02.2016.
Srodni linkovi:
Vesna Pešić – Pedagoške mere za loše đake
Nemanja Stjepanović – Sad su stvari malo jasnije
