Sad su stvari malo jasnije

Prividan uspeh Vojislava Šešelja u obračunu sa Haškim tribunalom, u javnosti (pre svega tabloidnoj, mada – koja druga postoji) je tumačen kao rezultat njegove intelektualne superiornosti nad ostalim učesnicima u procesu, ali i na osnovu uvreženog (pogrešnog) mišljenja da on, osim u ono malo ratnog huškanja, ni u kakve ozbiljne zločine nije bio umešan, pa se njegova odgovornost bez fabrikovanja dokaza nije mogla ni dokazati. Tek obelodanjena optužnica protiv njegovih troje stranačkih kolega – Petra Jojića, Jove Ostojića i Vjerice Radete – baca novo svetlo na sadržaj i kvalitet radikalskog uspeha u Hagu.

Prvo da vidimo u čemu je tačno Šešelj uspeo u procesu koji se protiv njega vodi po optužnici za zločine u Hrvatskoj, Vojvodini i BiH. Uspeo je da zaplaši sudije štrajkom glađu i izbori se za pravo na samozastupanje bez ikakvih ograničenja, uz niz drugih pogodnosti koje njegove kolege-robijaši, kako ih zove, nisu imali. Uspeo je da od suđenja povremeno napravi cirkus, naročito od kada je predsedavanje Većem preuzeo popustljivi francuski sudija Antoneti. Uspeo je da više puta posvađa sudije, a jedan sudija je na njegov zahtev čak izbačen iz Pretresnog veća. Uspeo je da izvređa praktično sve učesnike u procesu. A zaradio je i tri presude po optužnicama za nepoštovanje suda. Konačno, uspeo je da se vrati kući bez presude. Za sada. Nije uspeo, kako se obično misli, da dokaže svoju nevinost, niti mu je to bio posao, ali jeste onemogućio haško tužilaštvo da iznese sve dokaze o njegovoj ratnoj ulozi i doprinosu počinjenju ratnih zločina – što huškanjem, što postupanjem dobrovoljaca koje je mobilisao. Ne tako što je, kako sam voli da kaže, inkriminišuće dokaze „rasturao u paramparčad“, već time što su dokazi kojima su tužioci u jednoj fazi postupka raspolagali volšebno isparili iz njihovih ruku.

Većina tih dokaza zapravo su navodi svedoka, bivših radikalskih političara i ratnika, koji su u izjavama haškim istražiteljima prvo optužili Šešelja za učešće u zločinima protiv nesrpskih civila, a onda svi do jednog do poslednje reči povukli svoje izjave i prešli na stranu odbrane. Budući da je nakon tužiočevog postupka odustao od sopstvenog izvođenja dokaza, lider radikala ih nije pozvao da svedoče u predmetu po optužnici za ratne zločine. Ali neki od njih su se pojavili u sudnici kao svedoci Pretresnog veća na glavnom suđenju, dok je neke sam optuženi pozvao kao svedoke, ali u jednom od tri predmeta koji su protiv njega vođeni za nepoštovanje suda.

Zastanimo ovde da ukratko opišemo ova tri procesa za nepoštovanje suda. Šešelj je najavio da će ih biti deset, ali obećanje nije ispunio. U prvom predmetu teretio se za to što je u jednoj od svojih knjiga maštovitih i nevaspitanih naslova objavio podatke na osnovu kojih bi se lako mogao otkriti identitet tri zaštićena svedoka optužbe. U drugom predmetu se teretio za isto to, ali za 11 zaštićenih tužiočevih svedoka. Kada se kaže „objavio podatke“, misli se na imena, prezimena, pseudonime, zanimanja, opise kontakata sa tužilaštvom i druge informacije koje bi čitaocu lako mogle ukazati na to ko su tužiočevi zaštićeni svedoci. Treća optužnica za nepoštovanje suda teretila ga je za odbijanje više naloga Veća da sa svoje internet stranice ukloni poverljive podatke o svedocima koje je ranije objavio u knjigama i zbog čega je već dvaput bio optužen. Po prvoj optužnici pravosnažno je osuđen na 15 meseci, po drugoj na 18 meseci, a po trećoj na dve godine zatvora.

Ishod presuda u pogledu trajanja zatvora nije bitan, jer ih je Šešelj već odležao u pritvoru, ali je važan kao deo saznanja o tome kako su i zašto svedoci menjali mišljenje i odustajali od navoda protiv svog nekadašnjeg političkog i vojnog lidera. Tvrdnje su, slučajno ili ne, povlačili upravo nakon što su njihovi lični podaci osvanuli u Šešeljevoj knjizi koja je, znali su dobro, stigla do ruku mnogih radikala nezgodne naravi. Strah, dakle.

Neki od njih su se pojavili u sudnici i bilo je dirljivo gledati kako klimaju glavama na svaku Šešeljevu sugestiju i skoro u stihu recituju identičnu pesmu o tome da su njihove izjave haškim istražiteljima iznuđene „pretnjama i ucenama“. Među njima su bivši načelnik i član ratnog štaba SRS Zoran Dražilović i Zoran Rankić, četnički dobrovoljac Nenad Jović i saborac, oponent pa ponovo saborac Šešelja – Jovan Glamočanin. Detalji njihovih iskaza baš i nisu za prepričavanje, ali recimo da se Glamočanin predstavio kao redovni član krimske „Međunarodne akademije duhovnih nauka“ i rekao da ga je Zoran Đinđić u jednoj šetnji kroz šumu 2001. nagovarao da učestvuje u političkoj eliminaciji Šešelja, pa da je, kada na to nije pristao, bio izložen političkom progonu, i sve u tom stilu.

Pored navedenog pritiska putem radikalske književnosti, tim Šešeljeve odbrane je, koristeći pravila Tribunala koja to omogućavaju, direktno kontaktirao svedoke optužbe. Znalo se da im je bilo prećeno i da su bili ucenjivani. Svedok tužilaštva Aleksa Ejić, recimo, u sudnici je izjavio da su mu, još dok je uživao zaštitne mere, nepoznati ljudi poručili da „pripazi gde će se vratiti nakon svedočenja“. Zatim su ga kontaktirali članovi SRS-a, nudili mu da promeni tabor i postane svedok odbrane, a za uzvrat obećali mesto na stranačkoj listi za lokalne izbore i posao za nezaposlenu ćerku. Za razliku od bivših radikala i „šešeljevaca“, ovaj poljoprivrednik iz Hrtkovaca je hrabro odbacio sve pretnje, a ponude ljubazno odbio i svedočio o pritisku Šešelja i njegovih ljudi na lokalno hrvatsko stanovništvo u proleće 1992.

I ranije je, dakle, bio poznat model pritiska na svedoke, ali se, osim u sličaju Šešeljevih knjiga, nije moglo precizno reći ko su izvođači radova i kojim se sve metodama služe. Juče obelodanjena optužnica protiv troje radikala donosi dosta toga novog, a više ćemo tek čuti na suđenju… ako ga bude. Petar Jojić i Vjerica Radeta su pravnici i članovi Šešeljevog tima odbrane, dok je Jovo Ostojić običan četnički vojvoda, nema drugu funkciju. Njih troje su, po optužnici, vršili pritisak na svedoke pretnjama, zastrašivanjem, podmićivanjem i na druge načine, pa je u decembru 2014. protiv njih podignuta optužnica, a u januaru ove godine izdat nalog za hapšenje – po kojem Republika Srbija do danas očito nije postupila. Još jednom, da ne bude zabune sa datumima – optužnica i nalozi za hapšenje juče su javno obelodanjeni, ali u poverljivoj formi postoje skoro godinu dana i dostavljeni su vlastima u Beogradu.

Pritisak je, navodi se u optužnici, vršen na četiri svedoka, označenih brojevima 1, 2, 3 i 4. Glavni koordinator vraćanja zabludelih radikala na pravi put bio je još jedan načelnik Ratnog štaba SRS-a, Ljubiša Petković, koji ovom prilikom nije optužen za nepoštovanje suda, ali jeste ranije zbog odbijanja da svedoči u Šešeljevom predmetu (i sam je u istrazi rekao pa porekao navode protiv bivšeg šefa), pa je osuđen na četiri meseca zatvora. Mimo njega, sa svedocima je kontaktirala i radikalska trojka optuženih. Svedok 1 je, recimo, bio u kontaktu sa Vjericom Radetom. Bila je ubedljiva, pa je prešao na stranu odbrane i za tu uslugu mesecima pre svedočenja dobijao 500 evra mesečno. Njemu su, po optužnici, pre iskaza pred Tribunalom unapred data pitanja, ali i odgovori. Pa ne čudi što su iskazi predomišljenih svedoka pred sudom bili skoro identični. Honorar je isplaćivan i svedoku broj 2, koga su u tabor odbrane preveli Petar Jojić i Jovo Ostojić.

U optužnici se, važno je naglasiti, pominje i aktuelni premijer Srbije Aleksandar Vučić. Ne kao neko ko je vršio pritisak na svedoke, već samo kao osoba sa kojom je svedoku broj 4 obećan susret. Ništa, dakle, posebno inkriminišuće, ali ne bez značaja u smislu podsećanja da je Vučić u vreme kada su pritisci na svedoke vršeni bio član tima odbrane, zajedno sa Radetom i Jojićem, dakle dvoje optuženih. Biće da se u toj informaciji krije dobar deo razloga zbog kojih najnoviji haški optuženici skoro godinu dana od izdavanja optužnice i naloga za hapšenje još uvek nisu izručeni Tribunalu. Očito da nije lako nakon napuštanja zajedničke stranke još jednom izneveriti bivše političke drugove i onda, što je još nezgodnije, misliti šta će oni u Hagu govoriti o ulozi drugih članova tima odbrane u operaciji predomišljanja svedoka i pritiscima na njih.

Od izuzetne je važnosti naglasiti da niko od troje optuženih nije kriv pre okončanja procesa i izricanja presude. Baš zato je važno da suđenje u kojem će njihova odgovornost biti preispitana što pre počne, a prvi neophodan uslova za to je dobrovoljna predaja ili hapšenje, a potom i njihovo izručenje Haškom tribunalu.

Autor je novinar agencije SENSE.

Peščanik.net, 02.12.2015.

Srodni linkovi:

Nemanja Stjepanović – Kad hapsite radikale?

Vesna Pešić – Pedagoške mere za loše đake