Dobro došli u rasulo. U nedelju (2. decembra 2007) huligani oterali žandarmeriju sa stadiona Crvene zvezde, a jednog policajca gotovo ubili. U ponedeljak (3. decembra) drugi neki huligani ponovo sprečili promociju Peščanika, uredno odobrenu od strane nadležnih organa. Ulične bande u ovoj zemlji, izgleda, polako preuzimaju vlast. Ništa čudno. To je logično ishodište nakaradne politike povlađivanja najgorim ukusima i sklonostima mase zarad masine podrške na izborima. Ništa drugo nije ni moglo proizaći iz totalne degradacije ideje patriotizma, iz naopake burazerske permisivnosti koja je svakom onom ko zaurla “živela Srbija” i “ne damo Kosovo” davala pravo da radi šta mu je volja. Eto, počne veselo, seoskim novogodišnjim panađurom ispred Skupštine i sabornošću u prostakluku, pa ide do u bestrag, sve do neke neizvesne tačke u budućnosti kada će ovdašnja politička elita valjda shvatiti da je smisao politike da obličava i kanališe energiju mase, umesto da joj povlađuje i – štaviše – raspiruje njene najniže strasti. Niko se, veli Hegel, nikad ničemu iz istorije nije naučio. Nigde na svetu. Ali ovi ovde baš spavaju na časovima istorije. Praksa manipulisanja populizmom spočetka se čini probitačnom; činila se i Miloševiću. Znamo kako je završio. Ne znam šta aktuelne populiste, osim ako to nije beslovesna lakomislenost, navodi da misle da mogu izbeći sličnu sudbinu. Koštunicu su onomad kamenovali na Kosovu, sada celivaju njegove i Putinove privremene mošti, ali to samo znači da će se klatno beslovenosti pre ili kasnije vratiti na početnu poziciju, pa će ga koliko sutra ponovo pljuvati. Đavo je odneo šalu, trebalo bi to da shvate svi na ovdašnjoj političkoj sceni i da svi ulože napor da se loša tradicija stvaranja i rušenja idola prekine jednom zauvek u korist sagledavanja realnosti i uklapanja naše zemlje u njene tokove, ma kakvi oni bili.
Isto tako, ničim osim beslovesnom lakomislenošću ne može se tumačiti preovlađujuće shvatanje lokalne pseudoelite da diplomatska predstavništva u Beogradu postoje samo da bi bašelčije i osoblje ćaskali i pijuckali po prijemima, igrali tenis i jurili cice po ulici Strahinjića Bana. O, ne! Danonoćno rade embahade, prate zbivanja, analiziraju, beleže; šalju svojim ministarstvima telegrame u kojima sasvim sigurno piše: U Srbiji ni premijer, ni predsednik, ni predsednik Skupštine nemaju nikakve vlasti ni pedalj izvan najužeg okruženja. A za to vreme pomenuta gospoda lebde na ugodnom vazdušnom jastuku samozadovoljstva zbog činjenice da su isposlovali odlaganje kosovskog raspleta, nijednog se trenutka ne upitavši: “Nije li to odlaganje deo strategije. Ne čekaju li, možda, lukavo oni na koje se obreckujemo i koje napušavamo da destabilizacija države Srbije dosegne kritičnu tačku posle koje ne samo da će ostati bez Kosova, nego će i sama biti opustošena i degradirana na privatnu prćiju Delte, Deltinih pobratima i ekspozitura inostranih banaka. Obuzeti pravedničkim gnevom i pretkosovskom panikom, naši državnici nisu ni dovoljno gnevni ni dovoljno dalekovido uspaničeni. Uopšte ne sagledavaju neograničene mogućnosti razvoja katastrofe. Ko je, uopšte, ikada rekao da je maksimalistički cilj skrivenih centara moći samo nezavisnost Kosova? Da li se iko upitao zbog čega – na te stvari inače osetljivi mediji Zapada – skrupulozno prećutkuju ponovni uspon mržnje, antisemitizma, političkog ekstremizma i divljaštva; ne igra li sve nabrojano ulogu onih krezavih četnika iz Knez Mihailove sa noževima u zubima sa početka devedesetih, čije su fotografije bile presudno oružje u medijskom ratu? Ne beleži li se, možda, sve to i slaže u fascikle koje će jednog dana, ako zatreba, biti bačene na pregovarački sto uz napomenu: “Ovi zaslužuju nadzor.”
Daj Bože da je ovo samo književnička imaginacija, ali vizija Srbije kao labave konfederacije Delte, lokalnih kadiluka, ekspozitura banaka i Velje Ilića, čoveka od titanijuma koji će se sigurno i tu ubaciti, nešto nalik na BIH, sa sve nekim Ešdaunom ili Lajčakom kao supervizorom, uopšte mi više ne izgleda nemogućom. U svakom slučaju, ukoliko se politički establišment ne prizove pameti i ne prilegne na uspostavljanje i striktnu primenu ustavnog, i zakonskog i kulturnog poretka – u šta lično sumnjam – stvari sasvim sigurno neće izaći na dobro. Kuknjava za suverenitetom svakako bi bila uverljivija kada ekipi Peščanika, takođe participantima nacionalnog suvereniteta, isti ne bi bio besprizorno oduziman ograničavanjem Ustavom zagarantovanih sloboda u slobodnoj Republici Srbiji. Kao što ne bi bilo pravo – protiv čega bih isto tako žučno reagovao – kada bi to pravo bilo uskraćeno premijerovoj Komsomolskoj pravdi – NSPM-u.
Opet moram, a nisam imao nameru, da uznemirim Borisa Tadića. Da ga ponovo zamolim da se založi za poštovanje Ustava i zakona Republike Srbije u varoši Aranđelovcu. I da ga zamolim da pročita ovaj kratki citat iz Slobodana Jovanovića: “Reklo bi se da postoji neki fatum”. Veli Jovanović. “U jednom trenutku ima ljudi za svaku situaciju i sve položaje. U drugom nema čovek kome da se obrati… Danas je sasvim drugačije. Danas (1941) nema ljudi.”
E, ti ljudi, Borise, ljudi za koje veliki Slobodan kaže da ih uopšte nije bilo, ti su bili giganti u odnosu na ove sa kojima, u simboličnom smislu, sadiš tikve. Takođe u simboličnom smislu – ponovo u 1941.
Antibar(a)barus Danas, 06.12.2007.
Peščanik.net, 05.12.2007.
