Da tekst Nenada Prokića Sartr i Kami treba da bude ocenjen, ocenjivači bi se podelili u bar dve grupe. Sa jedne strane bi se našli svi koji – impresionirani najavom da se radi o debati velikih mislilaca sa ovih prostora – procenjuju da njihov um nije u stanju da spozna sve finese rasprave, i da shodno tome treba staviti i peticu i zvezdicu u Prokićevu vežbanku, u cilju sveopšteg balansiranja mišljenja, kako Prokić i sam proklamuje. Takav ocenjivač onda može slobodno da nastavi svojim putem, zadovoljan da neko (i.e., Prokić) brine o higijeni ideja slušalaca Peščanika, koji su i simpatizeri nekakve partije (i.e., LDP), te da je, kao kada kupuje deterdžent, dobio dva za jedan. Tu harmonično koegzistiraju i Nenad Prokić i Teofil Pančić, i Sartr i Kami, i LDP i zdrava nepristrasna kritika. Ne brinite, kaže Prokić, možemo se složiti (ko smo to mi?), spavajte mirno, dragi birači: našli smo način da ručak bude besplatan, da se jare i pare slože posle toliko vekova raskola, da se uhvatimo za ruke i marširamo uz vetar.
Uz kilogram kritike izgleda najbolje ide kilogram kompromisa. Kao na nekom opskurnom šoping tv kanalu, još uvek traje ponuda za zrna peska na sprudu: naručite LDP sa Peščanikom, a konsenzus vam šaljemo besplatno. Dok vagate alternative i pravite izbor, nemojte zaboraviti da je na brzoj pruzi regresa ključan brz izbor; ponuda je ograničena, zato prihvatite apel grupe intelektualaca.
Prokićevski-balansiran čitalac će se pitati: pa gde je ta druga grupa ocenjivača? Zar nije Prokić sve objasnio i razlučio; zar nije sve jasno? Nije, naravno, i bilo ko željan da razmisli dalje od čitanja tuđih argumenata, ovu debatu treba da posmatra van konteksta pseudo-problema Peščanik/LDP.
Dajmo Prokiću da opiše stav intelektualca-pragmatičara: “Nije dovoljno samo biti skoncentrisan na nečinjenje. Mora se nešto i konkretno uraditi, moraš kopati. A kad kopaš, košulja ne može ostati snežno bela”. Ovde dolazimo do druge grupe ocenjivača, onih koji će Prokiću vratiti vežbanku i reći da se vrati kada bude imao zanimljivije argumente, jer njegov tekst je više signal nerazumevanja problema nego pokušaj njegovog rešenja.
Cilj ovoga teksta je da priloži kontra-argumente, ali na način koji omogućava da izađemo iz dimenzije koja se tiče samo Peščanika i LPD-a.
Tekst Sartr i Kami služi, kako Prokić kaže, da otvori do sada tihu raspravu između Peščanika i LDP-a. Prvi je po njemu suviše oštar u kritici rada ovog drugog. Tu Prokić daje savete o pravilima igre, koja mogu da dovedu do vođenja “svrsishodne i razložne polemike bez luka i ostalih uobičajenih balkanskih priloga”. Pogledajmo koja su to pravila. Prvo, on traži pozitivan stav. Ovde on podseća na Božidara Đelića u emisiji Kažiprst, koji od voditeljke traži podršku i optimizam, jer je njegov posao težak, a put ka progresu dug i krivudav. Drugo, Prokić traži razumevanje za neophodnost kompromisa: “Ako sam nešto naučio u političkoj partiji, to je – ne samo neizbežnost kompromisa, već i nauk da je on glavni i neizbežni činilac uspeha u svakom pokušaju promene. Ne oko suštine svakako, ali kompromis oko svega drugog”. Treće, on traži da se ne insistira na razlikama: “Ako zlurado insistiramo na razlikama, njih ćemo produbiti, a ako insistiramo na saradnji – imaćemo saradnju, ne samo između Peščanika i LDP, nego nekad možda i u čitavom društvu. A kako je od insistiranja na razlikama gora samo ćutnja, odlučio sam da pokrenem razgovor i zahvaljujem Teofilu na prihvatanju tog razgovora”.
Kroz ovakve tekstove LDP sazreva kao politička partija, jer kroz njih gradi svoju ideologiju. Njegov tekst priznaje članovima i simpatizerima partije da nekakav nejasan konflikt postoji – da intelektualci koji otvoreno podržavaju partiju vide isto što i neki članovi, tu tenziju, i da LDP mora da razjasni svoj odnos prema neuobičajenom fenomenu Peščanik. Time Prokić indirektno traži da izaberete stranu, kao što to traži i “grupa intelektualaca”, i kao što svaki aktivista partije očekuje. U toj pojednostavljenoj realnosti je potrebno jasno znati “ko je ko”. I zaista, nema realizacije ciljeva političke partije bez koordinacije mnogih aktera. Biranje strane čini aktere predvidivim, i time olakšava njihovu mobilizaciju u realizaciji izabranih ciljeva.
Peščanik je prilično (mada ne potpuno) nepredvidiv. On nije organizovan u klasičnom smislu te reči. Nekoliko osoba diskutuje sa gostima iz raznih oblasti. Tu cenzura ne ide dalje od zabrane onih stavova koji su se kroz istoriju jasno pokazali destruktivnima (nacizam, rasizam, šovinizam, itd.). Tražiti da Peščanik izabere stranu deluje besmisleno, jer pretpostavlja da Peščanik ima nekakvu hijerarhiju, pa će neki ideološki odbor da odluči da li se ide malo ili mnogo levo, desno, gore, ili dole.
Prokić sa svojim tekstom pomaže emancipaciju nekih članova svoje partije, koja je slična onoj koju posmatramo (ili je već završena) u stranci sadašnjeg predsednika Srbije, koja je imala vidnu tranziciju između vremena Đinđića i onog posle njega. Postepeno je nestajala anksioznost njenih članova, koji sada slobodno iznose mišljenja, bez bojazni da će ih pratiti senka onih ideja koje je manje ili više uspešno predstavljao ubijeni premijer.
Sa svojim Apelom i Prokićevim tekstom LDP je započeo tranziciju ka post-Peščanik periodu, kada će savest članova i simpatizera postati nezavisna od mišljenja, argumenata i kritika iznetih svakoga petka u Peščaniku i svakoga dana na njegovom veb sajtu. LDP odrasta i postavlja se pitanje njegovog identiteta. Prokić čini ono što intelektualac koji javno podržava neku partiju uvek čini: pročišćava njenu ideologiju, daje joj jasnije konture i time olakšava razmišljanja svih sadašnjih i budućih članova i aktivista o tome da li tu istu političku organizaciju treba da podržavaju ili ne.
Prokićev tekst je odgovor na nejasni identitet LDP-a. Teško je identifikovati se sa liberalnim i demokratskim idejama ako one nisu definisane jasno u konkretnom političkom kontekstu, i to u zemlji koja je više decenija bila orijentisana perverzno levo, a pre toga bila pod upravom kraljeva, knezova i ostalih poglavica tribalnog društva koji su svoj autoritet sticali rođenjem. To je zemlja nekritične i izolovane intelektualne elite. U tom smislu je bila očekivana neukost njene izvršne vlasti. Čast izuzecima, koji – nadam se – primećuju probleme u Prokićevom tekstu i tekstu Apela.
Saveti koji nam se daju su razočaravajući. Oni su poziv na autocenzuru, na suspendovanje argumentacije, to jest na apstinenciju od otvorene kritike. Prokićevski-pragmatičan intelektualac treba da se seti da najveći doprinos nauci daju rigorizna kritika i revizija uspostavljenih ideja. Jasno je da nekakav balans treba da postoji i tu se slažem sa Prokićem. Ali on ga traži na pogrešnom mestu. Taj balans bi svaki akter na političkoj sceni, to jest svaki građanin trebalo da definiše sam za sebe. Uloga intelektualca nije da postane još jedan distributer autoritarne misli o tome šta se sme, a šta ne sme. Njegova uloga je da obrazuje time što će biti glas koji prikazuje različite pozicije i diskutuje ih radi osvetljavanja aspekata problema koji nisu vidljivi na prvi pogled. Kritika je njegov posao i njegova uloga u zdravom društvu. U tom smislu Peščanik ima edukativnu ulogu, jer prikazuje mnoge argumente, a da ih ne nameće čitaocima i slušaocima. Za razliku od Prokića i grupe intelektualaca.
Time se vraćam na naslov ovoga teksta. U pitanju je moj prevod rečenice “Where all men think alike, no one thinks very much”, koja se pripisuje Volteru Lipmanu (Walter Lippmann), novinaru i komentatoru političkih zbivanja u SAD do 70-ih godina XX veka. Prokićev apel na konsenzus promoviše društvo koje ta rečenica opisuje.
Neko će reći da Sartr i Kami interpretiram bez nijansi. Prvo, nijanse koje možda postoje kod Prokića u ovakvoj debati nas postavljaju na klizavu skalu između tabua i otvorene misli. Pitanje koje se postavlja je kako da znate gde se na toj skali nalazite – bliže ili dalje od tabua? Nije li tabu prihvatiti da neke ideje – bile one i prihvaćene u LDP-u – ne mogu da se diskutuju? Drugo, Prokić jasno kaže da je od insistiranja na razlikama gora samo ćutnja.
Za kraj treba reći da nije bitno da li će Peščanik promeniti svoju kritiku prema LDP-u, već kakvu ulogu kritika ima uopšte. Ona svakom građaninu pomaže da osmotri praktične alternative koje mu se nude i koje sam stvara. Diskusija same kritike treba da bude konkretna debata, bez populističkih izjava da smo jedni drugima “potrebni”, ili jeftinih fraza da je kritika nečinjenje. Ako je Prokiću potrebno neko pravilo igre, onda može da krene od ovoga: svaki argument koji zatvara diskusiju je gori od onoga koji je otvara ili nastavlja.
Autor je docent i istraživač u Louvain School of Management na univerzitetu u Namuru i Université catholique de Louvain.
Peščanik.net, 28.06.2009.
