Dok su Blic, a potom i ostali mediji plasirali mizoginiju u svojim tekstovima o „provokativnoj savetnici“ Ministarstva spoljnih poslova, niko nije izvestio javnost o početku jednog od najznačajnijih međunarodnih skupova godine; važnog barem za zemlje čija se ministarstva spoljnih poslova i mediji bave neprovokativnim temama poput – klimatskih promena.
Dok su naši mediji izveštavali o najvažnijem događaju u međunarodnom pravu, tužbama Srbije i Hrvatske za genocid ili krucijalnim preprekama razvoju Srbije (Sonja Biserko i Biljana Srbljanović – a ne neodgovorna energetska politika, ako ste na to pomislili), svet je pratio pregovore o klimatskim promenama.
Devetnaesta po redu Konferencija potpisnica Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (UNFCCC, COP19) počela je 11. oktobra ove godine u Varšavi. Pošto konferencija potpisnica Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama nije provokativna tema kao protest desničara koji se zbio istoga dana u poljskoj prestonici – njen početak prošao je neopaženo i u srpskim medijima.
Dok su BBC, sve velike nemačke i američke novine na svojim sajtovima kao udarnu vest objavljivale da su organizacije civilnog društva demonstrativno napustile pregovore, naše Ministarstvo energetike, razvoja i zaštite životne sredine na svom sajtu nije spomenulo konferenciju.
Vratimo se događaju koji jeste privukao pažnju poljskih medija. Prvog dana pregovora, koji je ujedno i nacionalni praznik (Dan nezavisnosti), desničarske grupe održale su svoj miting, paralelno sa državnim svečanostima. Tokom skupa, huligani/navijači/fašisti sukobili su se sa policijom i (ponovo) spalili umetničku instalaciju koju doživljavaju kao „gej“ provokaciju. Kao i u Srbiji, falange vole da se igraju sa vatrom, i kao u Srbiji, policija nije baš uspešna u odbrani javnog reda, te su zamalo nastradali ljudi koji su se zatekli u skvotu koji je takođe zapaljen, jer fašisti ne vole te prljave bezbožničke anarhiste.
Kao u Srbiji, ministar unutrašnjih poslova nije podneo ostavku. Kao u Srbiji, demonstranti su pokušali da zapale ambasadu, ali ne američku, nego rusku. I za razliku od Srbije u kojoj je zabrinuta omladina takođe osetljiva na LGBT provokacije, Poljska u svom predstavničkom telu ima poslanicu koja je transrodna osoba, kao i jednog deklarisanog homoseksualca.
Za razliku od Srbije, nekoliko hiljada ljudi brzo se organizovalo i par dana kasnije napravilo antifašistički skup. Svakoga dana Poljaci dolaze i ostavljaju cveće na mesto spaljenih cvetova od kojih se sastojala uništena skulptura. Što bi rekli Englezi: The Devil is in the detail.
Iako je srpskim medijima promakao početak konferencije, nije sve tako crno. Ovog meseca, profesor Džefri Saks sa Univerziteta Kolumbija, „predstavio je“ srpskoj javnosti koncept održivog razvoja, te ćemo možda i mi početi da razmišljamo na neprovokativne teme. Hvala Vuku Jeremiću i Centru za međunarodnu politiku i održivi razvoj na uvođenju ove značajne teme u srpski javni diskurs.
To što je Nacionalna strategija održivog razvoja već godinama krovna strategija Vlade Srbije, očigledno ne znači ništa. To što Srbija već godinama učestvuje na pregovorima o klimatskim promenama, isto ne znači ništa. Ovo nije sarkazam – u Srbiji, to sve zaista ne znači ništa.
Najbolja ilustracija te činjenice jeste da se do poslednjeg trenutka nije znalo da li će i ko predstavljati Srbiju na konferenciji u Varšavi. Vlada je ipak u poslednjem trenutku usvojila platformu i imenovala članove delegacije.
Učestovanjem Srbije na konferenciji ispunjena je evropska forma. Isto kao što je i Nacionalnom strategijom održivog razvoja i svim drugim strateškim dokumentima ispunjena forma. U suštini, osim nekoliko javnih službenika-entuzijasta, o temi klimatskih promena niko i ne razmišlja. I to bi bilo u redu, da je Srbija „zemlja u razvoju“. Srbija, međutim, nije zemlja u razvoju.
Srbija je zemlja-kandidat za članstvo u Evropskoj uniji. Ona sebe rado doživlja kao „zemlju u razvoju“, jer tako je lakše. Onda ne moramo mnogo da se trudimo. Štaviše, tako je bolje, jer onda ne moramo da reformišemo sistem gigantskih javnih preduzeća koja su glavni izvor prihoda političke klase i njhove centralizovane države. To je suština.
Ako se manemo suštine i udubimo u formu, videćemo da se klimatskim promenama u okviru nadležnog ministarstva bave čak dve radne jedinice: Odsek za održivi razvoj i klimatske promene u sektoru energetike i Odeljenje za klimatske promene (sve to u okviru Sektora za energetsku efikasnost i obnovljive izvore energije). Jedino objašnjenje za ovakvu bizarnu „podelu nadležnosti“ jeste da je pri sklapanju sadašnjeg ministarstva od dva nekadašnja ministarstva (Ministarstva energetike i Ministarstva životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja), prosto bilo previše komplikovano spojiti i dve radne jedinice. Međutim, to nije karakteristika samo ove vlade. Kancelarija za održivi razvoj koja je bila zadužena za praćenje i sprovođenje pomenute Strategije održivog razvoja, a koja je u prethodoj vladi delala u okviru kabineta potpredsednika vlade, propala je u zemlju onoga trenutka kada je tadašnji potpredsednik Božidar Đelić podneo ostavku. Ovo opet nije figurativno izražavanje, kancelarija je bukvalno nestala – u jednom trenutku niko se više nije javljao na telefon.
Suštinski, Srbija se klimatskim promenama takoreći ne bavi. Osim krilatice „ograničenje ali ne i smanjenje emisija“, i tabela usklađenosti sa evropskim zakonodavstvom, ona nema politiku koja vodi ka evropskim strateškim ciljevma (EU2050). Srbija se ponaša neodgovorno i za sada joj Evropska unija to dozvoljava. Štaviše, zvaničnici EU na samoj konferenciji nisu imali odgovor na pitanje šta će Evropska unija da radi sa zemljama kandidatima iz jugoistočne Evrope. Mi nećemo ništa raditi dok nas ne nateraju, a Evropa izgleda ne zna šta će sa nama, jer jedva se nosi i sa Poljskom.
***
Pregovori su se ove godine po drugi put održavali u Poljskoj. Posle dve nedelje pregovaranja i natezanja u produžecima, države su uspele da usvoje okvirni plan o narednim koracima, koji bi trebalo da vode potpisivanju novog obavezujućeg sporazuma o smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte.
Cilj je da se 2015. na konferenciji u Parizu potpiše novi sporazum, koji će zameniti sadašnji Kjoto protokol. Glavne teme na ovogodišnjoj konferenciji bile su finansiranje štete nastale usled klimatskih promena (Loss&Damage) i sredstva za zamišljeni globalni klimatski fond (Green Climate Fund). Mnoge zemlje su obećale novac, ali novca i dalje nema.
Konferencija je otpočela u senci katastrofe na Filipinima, ali emotivno izlaganje delegacije Filipina takođe nije uticalo na delegate. Od pregovora se nije očekivalo mnogo, ali zemlja domaćin pobrinula se da i to malo ide teže nego što je moralo. Poljska je još jednom bila „loše dete“ Evropske unije, i tu opet dolazimo do sličnosti sa Srbijom.
Poljska, grubo rečeno, najveći deo svojih energetskih potreba zadovoljava iz fosilnih goriva, kao i Srbija. I to iz uglja, uglavnom mrkog, domaćeg, samo je u Srbiji u pitanju lignit koji je lošijeg kvaliteta i čija eksploatacija ostavlja veće ekološke posledice. Gas uvoze iz Rusije, pod vrlo nepovoljnim uslovima, kao i Srbija. Kako se došlo do tog nepovoljnog ugovora i ko je osmislio posredničke kompanije u Švajcarskoj, baš se i ne zna, kao ni u Srbiji.
U Poljskoj je nedavno sve to postalo opšte poznato, ali za razliku od Srbije to nije uradila hrabra novinarka koja živi sa policijskom zaštitom, već je to bio rezultat delovanja državnih institucija, tržišta i javnosti. Rezultat je niža cena gasa. The Devil is in the detail.
Poljska je glavni kočničar Evropske unije u klimatskoj politici. Kada god može, ona stavlja veto na odluke EU (ako je potreban konsenzus) i oko sebe okuplja druge zemlje koje ne žele da se odreknu fosilnih goriva. Zbog svega toga, Poljska je neobičan kandidat za zemlju domaćina pregovora o klimatskim promenama. Mnogi su mislili da je ovde reč samo o dobrom PR-u poljske vlade, ali stvar je mnogo ozbiljnija.
Pred pregovore, Poljska je izašla u međunarodnu javnost sa odgovorom na pitanje klimatskih promena. Naime Poljaci su odgovor našli ne u tehnologiji oksimoronskog naziva „čisti ugalj“ (clean coal). Kao i u Srbiji, koja planira proširenja termoelektrana, ugalj postaje „čist“ kada se energetski efikasnije koristi. Clean coal tehnologija zapravo je bolje sagorevanje uglja ili, prosto rečeno, zamena uglja ugljem.
Poljska se nije tu zaustavila. Sami pregovori odgiravali su se pod pokrovteljstvom velikog broja korporacija, čija su glavna delatnost fosilna goriva, a u toku pregovora organizovan je i samit kompanija koje se bave eksploatacijom uglja. Par dana pre kraja pregovora, ministar životne sredine je otpušten i to najverovatnije zato što nije dovoljno posvećeno radio na eksploataciji nekonvencionalnog gasa (shale gas). Na njegovo mesto postavljen je novi ministar koji će, veruje se, ubrzati eksploataciju. Kao i u Srbiji, kolektivni frojdovski odnos prema velikom tati Rusiji, deo je svake javne rasprave. Međutim, za razliku od Srbije koja se čeličnom pupčanom vrpcom želi vezati za Rusiju, u Poljskoj je nekonvencionalni gas odgovor na zavisnost od ruskog gasa, a oslanjanje na sopstvene izvore je u stvari metaforično i praktično „oslobađanje“ od Rusa.
Kao u Srbiji (aflatoksin), i u Poljskoj se zakoni naknadno menjaju da bi se prilagodili realnosti (eksploatacija shale gas-a). Kao u Srbiji, vlade nisu uspešne u sprovođenju evropskih politika u oblasti životne sredine, energetike i klimatskih promena. Kao u Srbiji, javno mnjenje i lokalne zajednice niko ne konsultuje. I u Srbiji i u Poljskoj, vlade se brinu pre svega o nereformisanim gigantskim preduzećima. Zbog toga je i u Srbiji i u Poljskoj energetska politika jako centralizovana. I u Srbiji i u Poljskoj pozitivni primeri postoje i oni su rezultat zalaganja lokalnih samouprava a ne republike. Kako se i ranije mnogo puta pokazalo, decentralizacija ide ruku pod ruku sa održivim razvojem.
***
Problem sa Poljskom je to što pitanja energetske politike i klimatskih promena nisu pitanja racionalnog razmatranja alternativa. Kada je u pitanju poljski ugalj, postoji još jedan problem – diskurs poljskog rudara. Rudar je centralna figura savremene poljske nacionalne mitologije: rudari pokreću revoluciju, rudari su Poljake sačuvali od komunizma (i katolička crkva), rudari su motor poljske tranzicije itd. Nešto slično postoji i u Srbiji, u priči o rudarima iz Kolubare kao sankilotima koji su 5. oktobra zadali fatalni udarac Miloševićevom režimu.
Međutim, pravo poređenje sa mitskom figurom poljskog rudara bila bi konstrukcija mita „zdravog srpskog seljaka“ kojoj prisustvujemo u srpskim medijima i političkom životu u diskursu koji se stvara oko eventualne zabrane genetski modifikovanih organizama: zdrav srpski seljak rumenih obraza i grubih ruku, koji se kao David protiv Golijata bori protiv invazije genetski modifikovanih organizama. U oba slučaja u pitanju je iracionalni nacionalizam koji odgovara upravo onima koji svoje odluke donose racionalno i sa jasnom računicom. Zdrav srpski seljak ima rumene obraze, a snažni poljski rudar garavo lice, ali nećemo opet o detaljima.
***
U svom prvom predavanju u Varšavi, nedelju dana pred početak COP-a, čuveni francuski teoretičar Bruno Latur primetio je između ostalog da se pregovori o klimatskim promenama ne bave klimom već geopolitikom. U slučaju Srbije, pitanje klimatskih promena, samo je još jedno geopolitičko pitanje koje čeka odgovor srpskog društva: Hoćemo li u Evropu ili želimo biti gubernija? Hoćemo li da kočimo ili da prednjačimo? Želimo li da budemo bitni i kako?
Varšava-Beograd, novembra 2013.
Peščanik.net, 02.12.2013.
