Prošlog petka je podmukli američki stejt department, pod okriljem noći najzad objavio onaj famozni, dugo očekivani „spisak Magnitskog“. I to sve s imenima… A kada su pročitali svih 18 imena navedenih u otvorenom delu spiska, mnogima je postalo jasno da bi bolje bilo da nije ni objavljen. Pokazalo se da je očekivanje nečeg užasnog bilo mnogo užasnije od samog užasa koji se na kraju dogodio. Nakon cele dve godine gutanja validola i čekanja na razorni spisak tri stotine značajnih imena, prošle subote su ruski korupcionaši najzad odahnuli. Tresla se američka gora – rodio se iznemogli miš.
Obećali su nam Bastrikina i Jegorovu, obećali su nam i Čurova, govorili su nam da je na spisku čak i generalni tužilac, onaj s ptičijim prezimenom (Čajka – rus. galeb), šaputali su nam u poverenju da će se na spisku „verovatno“ naći i svi oni koji su sahranili JUKOS, kao i mnogi od onih koji su vređali i godinama gazili opoziciju, a na kraju, spisak je ispao nalik na našeg premijera Medvedeva – kratak, neozbiljan ili, kao što birokrati danas vole da kažu, tehnički. Na spisku su se našli samo, kako rekoše, „neposredno umešani“ u nemili slučaj s Magnitskim. Osvanula su imena nekoliko sitnih islednika, par po značaju osrednjih strvodera iz Federalne službe za kontrolu i nadzor sudskih kazni (ФСИН) i nešto malo sudija. A njima će pretnje američke administracije značiti taman koliko i zabrana poletanja na Mesec ili embargo na kupovinu parcela na Marsu.
Ruska vlast se kao strašno uzbudila i odmah objavila uzvratni „tehnički“ spisak od 18 američkih srećnika, sa imenima koja nikome ništa ne govore. Mnogi od njih verovatno Rusiju ni na mapi ne bi umeli da nađu, a kamoli da doputuju ovamo i otvore račun u Sberbanci. Razume se da niko od strasnih zagovornika „spiska Magnitskog“ nikada neće priznati da je ideja sa spiskom od samog početka bila loša i da je ona u toj formi kako su je oni zamislili, prosto neizvodljiva. Barak Obama je to vrlo ubedljivo i dokazao, a i logika stejt departmenta se takođe lako može razumeti. Stavljati desetak sudija na nekakav „crni spisak“ zbog izrečenih presuda ne može se nikako drugačije razumeti do kao mešanje jedne države u pravosuđe one druge. Niko u SAD, pa ni u Evropskoj uniji, nikada nije ni pomislio da na sličan način „ispravlja“ sporne presude u muslimanskim zemljama. A zašto? Prvo zato što u ovim zemljama „crni spiskovi“ ama baš ništa ne znače; drugo, iz ovih zemalja se i u SAD i u Evropu investiraju toliko velike sume novca da ovima ni na kraj pameti nije da im govore šta treba, a šta ne treba da rade; i treće, u ovim zemljama su stacionirani neki prilično krvožedni ljudi koji, ako se slučajno „ozbiljno naljute“, umeju tu i tamo i bombu da bace.
Osim toga, na „politički spisak“ (Bastrikin, Jegorova, Čajka & Co) ruske vlasti bez problema mogu odgovoriti nekakvim „spiskom Guantanamo“, popisom imena na kome bi se za tili čas našla polovina članova kongresa, mnogi iz stejt departmenta, a takođe i zaposleni u američkim korporacijama koje imaju realne poslovne interese u Rusiji. Za ozbiljnu svađu bi objava novog hladnog rata bila mnogo prostija i efikasnija, no za administraciju Obame je čak i ovo sadašnje krnje „resetovanje“ prilično krupan zalogaj.
I da se vratim na početak. Odmah pošto su svi videli do koje mere stejt department ceni ljudska prava u Rusiji, počele su i aktivne diskusije o „zatvorenom delu“ spiska, to jest onom delu spiska koji nije objavljen. Ah, to je zapravo pravi Spisak! To je spisak značajnih imena, a ne neki spiskić sitnih zverki koje su navedene samo da zabave javnost. Čak je i naš čečenski drug Kadirov navodno na tom tajnom spisku. Naravno, imovina se po američkim zakonima ne može tajno konfiskovati (te se Kadirov ne mora bojati za svoju ergelu konja koja galopira po beskrajnim prostranstvima Amerike), ali američku vizu u svom pasošu on više neće videti.
A ako se na ovu stvar pogleda strogo pravno, slika nije slavna. Sve zemlje sveta već odavno imaju svoje „crne spiskove“. Saglasno jednom takvom spisku, a zahvaljujući svojim zapaženim ili nejasnim reputacijama, Kabzon, Deripaska, Malkin i još stotina druge gospode ne mogu dobiti ulazne vize za Ameriku. Vize ne mogu dobiti lica za kojima je raspisana poternica, kojima se sudi ili su pod sudskom istragom, lica osuđivana za zločine ili teške prekršaje i lica koja su deportovana, bez obzira na nekakave tamo „političke sadržaje“ i ljudska prava. I to se već stotinama godina smatra za sasvim normalno. SAD ne želi da na svojoj teritoriji vidi, a tim pre da sluša pesme narodnog umetnika Kabzona, a Rusija ne želi da joj se po Moskvi šeta uspešni međunarodni investitor Brauder. I ni SAD, kao ni Rusiju, niko ne može naterati da ovim ljudima izda ulazne vize.
Budimo iskreni i recimo da je situacija sa „tehničkim spiskom Magnitskog“ od početka do kraja bila potpuno predvidiva. Jer apsolutno je nerazumljivo zašto bi stejt department morao da se bori za rusku demokratiju i naša ljudska prava. Nije li to u stvari naš posao? Ne bi li mi trebalo da rasčistimo naše „nesporazume“ s Jegorovom, Čajkom, Bastrikinom & Co? Ako to stvarno želimo – razume se. I to bez ikakvog stejt departmenta. A ovako ispada da su u Rusiji sve nade u narodu uvek saglasne onom starom vicu o dva puta kojim možemo poći tražeći izlaz iz naše mračne zbilje: prvi, realan – doleteće vanzemaljci da nam pomognu i drugi, fantastičan – taj ćemo put sami naći. Očigledno da su mnogi među nama još uvek samo puki realisti.
Dmitrij Golobov, slon.ru, 14.04.2013.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 18.04.2013.
