Karakazan

Radio emisija 25.01.2013, govore: Žarko Korać, Dubravka Stojanović i Srđan Milošević.

Svetlana Lukić: Ima ona kao malj teška nemačka reč geštalt, koja doslovno znači forma ili oblik. I nama amaterima je najpoznatija ona vizuelna ilustracija koja pokazuje, pa sad, zavisi ko šta vidi, ili vazu ili dve siluete koje su okrenute jedna prema drugoj. Nešto je u toj slici figura, a nešto je samo pozadina. E sad, šta će biti figura, a šta samo pozadina u nekom trenutku zavisi od interesa, od namere ili drugih karakteristika opaživača. Opaživači koji gostuju u ovoj emisiji, a i nas dve koje je uređujemo, naravno verujemo da imamo dosta konzistentnu predstavu šta su u kom trenutku figure, a šta je pozadina. Problem je, međutim, što često ne uspevamo da pronađemo druge opaživače koji bi videli ili objasnili svima nama ono što mi i naši sagovornici ne vidimo ili vidimo samo u naznakama.

U ovoj zemlji se po širini i po dubini rastvara i raspada mnogo toga. Naši prijatelji iz Evrope u sadašnjim vlastima vide dobre momke. Šalju komplimente zbog kooperativnog odnosa u pregovorima sa Prištinom. To je za opaživače iz Brisela glavna figura. Sve ostalo što se dešava u Srbiji je samo pozadina. Nama nije, jer ta pozadina je naš život, a to su i inflacija i nezaposlenost i nasilje u porodicama, ali i spiskovi nepodobnih, i demokratska opozicija koja je na kolenima, i kraljevski doček zemnih ostataka Petra II Karađorđevića i patrijarhovo trabunjanje o vaspostavljanju monarhije itd. Slušate prvog sagovornika današnjeg Peščanika, Žarka Koraća.

Žarko Korać: Što se tiče politike prema Kosovu, ova vlada u potpunosti je promenila politiku i gotovo je neverovatno da je njen nosilac Ivica Dačić. Konstatujemo i to da on u stvari ne bi imao neki veliki prostor u političkom životu da nije teme Kosova, ali on je objektivno izabrao najtežu temu. Danas i on tek preživljava politički, jer ostali deo prostora je popunio njegov potpredsednik vlade Aleksandar Vučić. Ovde možemo otvoriti večito pitanje – šta raditi kada neko naglo promeni svoju politiku, da li mu nužno zaboraviti ono što je radio ranije. Odmah da kažem: ne, i ne vidim zašto bi se to radilo, ali se može konstatovati da je on, recimo za razliku od Borisa Tadića, koji je kad je prestao da bude predsednik otišao u Dubrovnik i tamo se, kako je sam izjavio, rukovao s Tačijem, ali nije ni reč progovorio. Dačić je pokazao političku hrabrost da ode tri puta u Evropu i da sedi s Tačijem i da sa njim razgovara i večera i, ako sam dobro primetio na snimcima, čak i da se smeši dok s njim priča.

To jeste jedna krupna promena, međutim meni to liči na priču o Hazarima. Legenda kaže da je u jednom trenutku njihov vladar, pritisnut između islama i Vizantije, to jest hrišćanstva, u jednom trenutku prihvatio judaizam. Meni to liči na ovo što se dešava u Srbiji sa borbom protiv korupcije i sa promenom politike prema Kosovu. Vladari su promenili politiku, ali narod nije. I zato vi vidite ovu apsolutno neprekidnu konfuziju: vladar je u novoj politici, da li iskreno, neiskreno, trajno, kratkoročno, to u ovom trenutku ne znamo, ali očigledno je da njegovi sledbenici, sluge i oni kojima gospodari – nisu. I onda u nekoj emisiji mladi ministar pravde, koji je to novo lice te stranke, govori tako smireno, skupi te prste, oličenje anglosaksonske uzdržanosti, ali kad progovori o Ratku Mladiću – on se ozari. I to je taj paradoks koji zbunjuje mnoge ljude. Očigledno je da te stranke i većina ljudi u njima nisu u stvari prihvatili tu promenu, ali da stvar bude gora, ni ova dvojica ljudi nama nisu odgovorili zašto su promenili politiku. U još gorem položaju su glasači njihove stranke, jer su sada potpuno zbunjeni. Oni deklarativno to prate, ali vi vidite da oni srcem nisu za tu politiku.

I zato su oba ta lidera toliko autoritarna, jer oni u stvari ućutkuju svoje stranke i ne dozvoljavaju bilo kakvu unutrašnju raspravu o tome da li je to stvarna promena politike ili nije. Svakako je to promena u odnosu na onu potpuno praznu, šuplju parolu ‘I Kosovo i Srbija’, koja je potpuno besmislena i koja je krahirala. I očigledno je Dačić shvatio da se sa tom politikom ne može nigde ići, da je to bio jedan trik medijski koji je trajao vrlo dugo, ali je naravno morao da se završi, kako smo i predvideli upravo u ovoj emisiji – krahom. Dačić je svestan da ne može tako da ide i on se sada suočava sa otporima. I moram reći da je on nekoliko puta vrlo oštro odgovorio raznima, pre svega patrijarhu koji je rekao ‘ako ćemo birati između Evrope i Kosova izabraćemo Kosovo’. Dačić je rekao ‘pa Kosovo smo izgubili, sad možemo jedino odlučiti je l’ idemo u Evropu, ili ne idemo’. On je eto imao snage, za razliku od Tadića, da se suprotstavi crkvi. Naravno, ova dvojica mladih lidera su podelili prostor.

Bez političkog prostora je ostao Toma Nikolić. On me podseća, kad imate fudbalske utakmice nekad neko iz publike istrči go na teren pa maše, ja sam tu, ja sam tu. Znate ono, kamera da ga ubeleži. E, meni Nikolić najviše na to trenutno liči, jer on nema nikakav svoj prostor. On je uspeo da pokvari odnose sa susedima, znači i kad se prihvati nečega uglavnom to pokvari, a direktno je opstruirao posetu hrvatskog premijera Milanovića. Još istog dana je napravio konferenciju za novinare i rekao da je to sve neiskreno. Znači, još jednom, ti susreti s Tačijem će dati neki rezultat, Evropa je zadovoljna, moram reći. Uvek ovakva činjenica da se razgovara na kraju dovede do nekog rezultata. Ono što je očigledno to je da i jedan i drugi premijer imaju probleme kod kuće. Što se tiče Dačića, rezolucija Nikolićeva u originalnoj formi je u stvari bila udarac tim pregovorima, nedvosmisleni udarac. A što se tiče Tačija, vidim da mu pišu po zidovima, trenutno sam zaboravio ime čoveka koji je ubio u Parizu Esad Pašu, koga su Albanci smatrali da je izdao, inače Pašićevog prijatelja, on je sklopio jedan i tajni i javni sporazum s Nikolom Pašićem, vidim ime su napisali, što jeste jedna zloslutna pretnja. Znači, ako izdaš Albanci se ovako obračunavaju sa svojim izdajicama. Ne znam da li Tači ili njemu bliski ljudi, znači vlasti kosovskoj, stoje iza podizanja ovog spomenika u Preševu, ali bi lako mogao da stoji neko ko ruši te pregovore. Jer on faktički sada uključuje i Preševo, i Albance s juga Srbije, u te pregovore. I ako vi u pregovorima otvarate sve više poglavlja onda imate sve veće šanse da ništa ne rešite.

Svakako su sad na redu tzv. tehničke odluke, to je broj za Kosovo telefonski, zatim u pitanju su prenos električne energije i neke druge stvari. I pretpostavljam da će se oko toga dogovoriti, ali naravno ostaje problem koji je bio inače, uzgred budi rečeno, predložen Ahtisarijevim planom, to je da li srpske opštine imaju prava na tzv. horizontalno povezivanje. U ovom predlogu rezolucije koji je usvojila skupština Srbije u stvari se ne ide na podelu Kosova i na stvaranje, hajde da kažemo, autonomne pokrajine Severno Kosovo unutar Kosova, neke vrste Republike Srpske unutar Kosova – nego se ovde sad prvi put govori o Srbima koji drugde žive, recimo na Metohiji koja je dosta udaljena od severa Kosova. Tako da, čini mi se da će to biti najteže rešiti i upravo je ovo faza kad se prvi put postavlja osnov. Ali naravno, odmah da kažem, Dačić uz pasivnu podršku Vučića – ovo sve je zbog dobijanja datuma pregovora sa EU, što opet nije loše. Oni žele da dobiju datum i da, naravno, idu na izbore odmah posle toga.

Svetlana Lukić: Recimo da se ova politika nastavi, pregovori sa Prištinom, ali postavlja se pitanje da li ova vlast ima mehanizme da Srbe koji vladaju severnim delom Kosova, pre svega Kosovskom Mitrovicom – razvlasti. Tu će biti otpora.

Žarko Korać: Ti otpori će biti onoliko jaki koliko imaju podršku iz Beograda. Ja ne potcenjujem i neke autonomne snage Srba koji žive na severu Kosova, pre svega u Mitrovici, ali oni su realističniji. Oni znaju da manje više u potpunosti zavise od podrške Beograda. I zato je opasna bila rezolucija Tomislava Nikolića u originalnoj formi, jer ona i jeste nastala nakon razgovora sa predstavnicima Srba s Kosova. Oni su do sada imali jako veliku podršku u Beogradu. U skupštini sede neki poslanici koji sede i na tim barikadama. I naravno, oni imaju podršku crkve i nekih drugih političkih struktura, otvorenu podršku ekstremnih organizacija i Demokratske stranke Srbije, Koštunice. Ali zanimljivo je da ipak da im niko na ovoj dominantnoj političkoj strani nije sada dao veliku podršku i oni su to sigurno primetili. Tako da, i njihovi zahtevi će morati da se umere.

Ako sam dobro shvatio, samo da navedem primer, razgovori su ipak dodirnuli temu kako se pare koje Beograd daje transferišu. Ali to je sada razuman razgovor, da li to ide, kako traži Priština, u Prištinu, pa Priština daje njima, na čemu ona naravno insistira, ili to ide nekim drugim mehanizmom. Izgleda da se dogovara neki nezavisni račun sa koga Srbi dobijaju novac, koji nije pod kontrolom Prištine, ali nije baš ni Beograd da to direktno daje. Dakle, razgovori, bar u ovom delu, idu racionalno i svakako će se doći do nekoga rešenja. Mene duboko zabrinjavaju ovi incidenti do kojih dolazi, jer oni su u stvari kao gejzir, vi znate da voda ključa ispod. I taj spomenik, njegovo uklanjanje, pa protesti koji su na sreću mirni, ali oni pokazuju jedno komešanje. Suviše mnogo odluka se sada donosi, suviše dugo je Kosovo tema koja se zloupotrebljavala u Srbiji, ali očigledno i Tači ima svoje protivnike.

Tačijev ministar je trenutno u zatvoru, uhapšen, optužen za korupciju. Vratio se Ramuš Haradinaj koji je takođe bio premijer jedno kratko vreme, on je čovek koji ima političke ambicije koje ne krije. I to je po mom mišljenju opasnost, ali to je i razlog što zapad pritiska da ovi pregovori idu brže. Tako da mi sad imamo u stvari jednu trku između mogućnosti da se nađe u ovoj fazi jedno racionalno rešenje, dokle može da se ide, ne sve, ali istovremeno ima očigledno sve više otpora. Prvi put je sad sramežljivo DSS tražila da Dačić da ostavku, postaju sve agresivniji prema njemu u parlamentu. Prepušteno je to ovim ultradesničarskim organizacijama, one vide taj prazni prostor i zato su tako agresivne.

Znači, hoću da kažem, neki od lidera pričaju šta god im padne na pamet, vidite da žale za Ratkom Mladićem i Karadžićem. Njihovi intelektualci i dalje pišu što su pisali, oni sami nikad nisu rekli ‘izvinite, ovo je sad nova politika, nova Srbija’. A ovi ćute, ali opet su lukavi, prevarili su sebe, stranku, javnost, Evropu. Nekako mufljuski to užasno deluje, i to zbunjuje poštene ljude. Oni sad hoće da kažu dobro, ovaj čovek stvarno je rekao neke tačne stvari, Dačić, stvarno je seo, možda će da reši. A oni negde u kostima osećaju da tu nešto ne valja. I još jedna stvar, za taj raskid je potrebno vreme, a ovde je to sve urađeno u rekordnom vremenu. Vi ste u kampanju izbornu išli s jednim tezama, a izašli ste kao Miloska Venera iz kampanje, kao druga ličnost, lepa, evropska. I ljudi imaju neki strah u kostima, sa čuvenim pitanjem – koliko će sad sve ovo trajati? Pa naravno da im je nejasno koliko će trajati, jer ovi nisu ni rekli da su se promenili, nego su u ovom trenutku prosto mirotvorci.

To je kao tigar koji je postao vegetarijanac. I mi nikad ne znamo kad će tigru da dosadi vegetarijanstvo, pa će da kaže – izvinite, ali moja priroda traži da jedem meso. Vi imate te promene kod vladara, lidera, na primer kod Miterana koji je pre Drugog svetskog rata bio praktično blizak fašizmu sa svojim stavovima u mladosti, a onda je dugom evolucijom stigao do toga da bude lider Socijalističke partije Francuske. To se dešava, ali to je jedan proces. Kod nas toga nema. Srbija trenutno liči na veliko pozorište u kome je neko pre početka predstave pogrešno podelio uloge. I sad imate glumce koji uvek igraju jednu vrstu uloga, ali sada su dobili drugu vrstu uloga. I sad je glavni negativac dobri čovek iz Sečuana. Znači, podelile su se uloge jako čudno.

Imamo Borisa Tadića koji luta kao Hamlet, ne zna šta bi da radi, imamo Tomu Nikolića koji isto luta. Izgleda da je sudbina srpskih predsednika i bivših i sadašnjih da ne znaju šta bi sa sobom. Imamo i dva mlada čoveka koji su odjednom dobili uloge koje nikad u životu niste očekivali od njih. I imate nas gledaoce koji smo jako zbunjeni i kažemo ‘kad će doći trenutak da glavni glumac kaže – čekajte momenat, izvinite, ovaj kostim mi ne stoji dobro’. Ili će da odigra ulogu, dobije Oskara i svi će da kažu ‘ko bi rekao, ovaj reditelj je savršeno podelio uloge’. Tako da ja vidim kod ljudi da ne znaju da se snađu, jer zaista čovek ima jednu zebnju da je ovo sve jedan provizorijum. Ja još jednom kažem, to je kao jedna predstava u kojoj su vrlo čudno podeljene uloge, ali za sada ta predstava ide. Ali mnogi ljudi imaju utisak da to i jeste predstava i da ne znaju kad će se ona završiti.

Vodite bitku protiv korupcije, koja je u Srbiji postala sistemska. Ne treba vama Verica Barać i tela za borbu protiv korupcije koja, moram reći, izgledaju sve jadnije u ovoj novoj atmosferi, jer bilo je lako pričati o tome kad se borba protiv korupcije nije ni vodila. A sada kad se zaista ta borba vodi, oni počinju da deluju potpuno dezorganizovano, čak snishodljivo prema vlasti, vrlo je neprijatno to gledati. Vi tu borbu vodite tako da postoji ubeđenje da je to stvar zakona, međutim, vi je vodite u jednoj atmosferi straha i terora. Ja ne govorim sad o ljudima koji imaju mnogo razloga da se boje. Da budemo mi načisto, u javnom životu takvih ljudi ima dosta. Ja nemam nikako za njih razumevanja, neka se bar plaše, neka bar drhte sada i neka razmišljaju da li će istraga doći do njih. Verovatno neće, odmah da kažem, pošto je vrlo teško nešto dokazati. Lako je znati, ali je teško dokazati, naročito sudski dokazati. S druge strane, govor tipa ‘znamo mi, imamo mi podatke’, to izvinite, liči na druga Staljina. Vi stvarate jednu atmosferu koja je bazično antidemokratska. Svako ko kaže ovo što sam ja rekao, odmah je sledeća rečenica ‘a, bato, ima zašto ti ovo govoriš, braniš ti nekog tajkuna, dobio si ti pare’. Nekad u psihoterapiji postoje one situacije dobitnička – dobitnička, gubitnička – gubitnička, ovo liči na gubitničku – gubitničku. Ako ćutiš saučestvuješ, ako kritikuješ, pa naravno, sad si se otkrio, ti u stvari radiš za tajkune.

I konačno, ova zloupotreba tabloida je besramna, i DS ih je koristila naravno. Ta zloupotreba gde se ljudi mesecima pojavljuju na naslovnoj strani, pa njima ni ne treba sudski proces, ne treba ništa, oni su već osuđeni. I da novinarska udruženja ćute. Ali pusti sad novinarska udruženja, javnost da ćuti, da niko ne reaguje, da ti u stvari ljude uništavaš preko medija. I cela Srbija to mirno gleda. Malo me podseća na ono što kažu da je Danton rekao kad su mu sekli glavu, jer svetina je uvek vikala ‘hoćemo glavu’, on je rekao dželatu ‘pokaži im moju glavu’. I on je stvarno uzeo glavu za kosu i pokazao svetini da mu je odsečena glava. Meni, moram da kažem, da ovo što se tiče javnosti liči na gladijatorske igre, da se navija za nečiju smrt, krv u pesku. Tako nećemo nigde stići.

Da ne bude neke zabune, naravno da je bilo korupcije, naravno da korupcija treba da se istražuje i naravno da treba da ima podršku političkih ljudi. Ali to da ti imaš ministra odbrane i potpredsednika vlade koji nam stalno govori ko će biti uhapšen, a stalno su te rečenice paranoidnog karaktera – mi znamo. To je Orvel, Big Brother, Veliki brat sve zna. Mi sad imamo tu atmosferu u društvu. Ja ne znam kako ljudi ne vide kuda to vodi. Nema tu demokratskog društva, u demokratskom društvu izabrani šef izađe na televiziju i kaže ‘znate šta, mi dajemo punu podršku istražnim organima, možda ćemo neke zakone promeniti, očigledno ne valjaju’. To bi bio normalan put, a ne te rečenice koje te onda čine omiljenim zato što se ljudi plaše. Pojavio se lider koji će konačno Srbiju da očisti od korupcije. A šta će biti kada sudovi počnu da oslobađaju mnoge od ovih ljudi koji će biti privedeni, a to će izgleda, sudeći po nekim optužnicama, dogoditi, pa ćemo onda napasti sudove, razrušiti pravni sistem, reći da su sudije korumpirane i tužioci. Da li ćemo insistirati da se osuđuju ljudi zato što javnost to traži ili nezavisno od toga kakvi dokazi postoje.

Tako da oba ova elementa u našem društvu su duboko zabrinjavajuća. Jedan je što imamo promenu politike bez ikakvog obrazloženja zašto je urađena, u kojoj ne učestvuje niko sem tih lidera, čak ni njihovi najbliži saradnici. To je kao kada staviš smoking nekome ko je celog života nosio farmerke i flanelsku košulju, pa muči se s tim. I drugo, jednu atmosferu u društvu koja mene podseća na ono što su pisali kao ‘moskovski dani’, ta atmosfera straha, stalno ne znaš ko će biti. Mi smo iz jedne faze potpune pasivnosti i fingiranja, govorim o državi, mi smo od te fingirane borbe došli sada u jednu isto tako rđavu fazu gde je stvorena atmosfera u društvu da su manje više svi krivi, ali svi uživaju u tome. A u toj tvojoj sopstvenoj vladi sede ljudi za koje je opšte mišljenje da su umešani u koruptivne radnje, i na vrhu države imaš ljude koji bi u nekom jako ozbiljnom istraživanju korupcije takođe mogli biti predmet sudskog procesa.

Ovo su naše gladijatorske igre i stvarno je nepodnošljivo postalo. I sad ja vas da pitam kako izgleda politički život ako se lideri opozicionih stranaka plaše da će biti uhapšeni? Kako izgleda politički život u kome je svakome jasno da su rezultat te borbe novi izbori gde se ide i to što pre, da bi se to kapitalizovalo. Znači, sve si to radio da bi što pre izašao na izbore i dobio više vlasti. U Srbiji se, i kad se uradi nešto što je ispravno, bedno osećaš. I onda vi govorite da hoćete da gradite jedno novo društvo, da hoćete konačno da izađete na kraj sa korupcijom, a koristite medije na isti način kako su ih koristili korupcionaši. I vi sad optužujete Miškovića da je bio tajni vlasnik jednoga lista, što on na kraju prizna i kaže – ja se povlačim, taj list se ugasi, a onda ti koristiš medije isto onako kako ih je on koristio u političkoj borbi.

Znači, imaš ispravne rečenice koje izgovaraju akteri, koje nisi očekivao. Hajde čovek da se na to privikne, ali onda vidiš da njihovi neposredni saradnici ne učestvuju u toj priči. Onda vidiš da imaš slobodnog strelca predsednika države, zbog koga svakog dana strahuješ šta će tačno reći. Bitno je sledeće, da ako si zauzeo jednu političku poziciju ona te obavezuje. U Srbiji oni kad brane ljudska prava izaberu koja će prava da brane. E, ne možeš tako, ili ćeš sva prava braniti, bukvalno, i ona koja tebi nisu bliska, ali on ima svoja prava. A ne kao što je Nikola Pašić rekao ‘zakoni su za protivnici’. I to je problem ovog trenutka. Hajde, navikavamo se na ove nove aktere, oni zaista kažu neke vrlo tačne stvari, moram reći, čak pokazuju određenu hrabrost, ja moram otvoreno da kažem. Pokazuju određenu hrabrost, svakako mnogo veću nego prošla vlada i to će imati nekog efekta na stanovništvo.

Ali ja govorim o tome što je ostalo duboko zabrinjavajuće, kao da i oni ne žele suštinsku promenu svojih stranaka. Ti očekuješ da te obavezuje taj put kojim si krenuo. Ispada da ti misliš da možeš na stari način novim putem. Jadna ova Srbija, deluje kao neki karakazan: stalno se nešto kuva, a ja nikad ne znam šta će ispasti. Nešto dobro izađe, a može i nešto loše, a može i ono što je dobro da se pokvari posle 15 minuta. I ti si stalno na nekoj ivici, čekaš neku tragediju. I sad su ljudi ovako nervozni, mračni, ponovo se Dinkić bavi ekonomijom, naravno, ljudima se ledi krv u žilama od toga da im je tu opet Dinkić, koji se već 12 godina bavi na ovaj ili onaj način prvo monetarnom, sad fiskalnom politikom. Sad je došao taj šeik, kažu da će milijardu da uloži, kao da je šeik budala. Nije dobro. Niko nije mogao predugo tim putem da ide i taj put će stati i staće mnogo brže nego što njegovi akteri misle.

Svi su korumpirani, samo sam ja pošten. E, dečko, pa mogu ja da postavim razna pitanja, od čega ste vi finansirali svoje kampanje, ko je vama plaćao prostor u kome ste bili, ko je kupovao stanove ljudima iz vaših stranaka, ko ima firme iz vaših stranaka, da li su platili porez svi sponzori vaših stranaka, da li se u nekim optužnicama spominju neki sponzori. Znači, postoji neka granica, a to treba da rade nezavisna tela. Ako tih nezavisnih tela nema, onda ih treba praviti postepeno. Ako ne mogu da se naprave, onda je Srbija osuđena da živi s korupcijom. Jedan čovek koliko god, recimo, možda ima iskrenu nameru, ja ne znam, možda Vučić stvarno iskreno to hoće, ali to ima jako velikih ograničenja. Što se tiče Dačića, on sigurno ima podršku u ovom trenutku u EU, recimo, vrlo sličnu Koštunici. Ista je stvar ovde, nisu verovali da postoji srpski političar koji je spreman da sedne sa premijerom Kosova i razgovara, i to normalno. Nisam ja njegov protivnik po svaku cenu, molim vas, ako Dačić počne da govori sve što ja mislim, nezavisno od njegove prošlosti i njegove odgovornosti, i to ne baš male, ja ću reći – bujrum, što bi rekli Turci, drago mi je, izvol’te. Ali vi vidite, u sledećem trenutku će da kaže nešto sasvim suprotno.

Svetlana Lukić: A i mora da odgovara za svoje saradnike, svoje ministre…

Žarko Korać: Pa dobro, taj princip je imao Boris Tadić, koji je rekao ‘ko god je od mojih saradnika bilo šta napravio pucao mi je u leđa’. Čovek bi rekao da je Boris Tadić bio u jednom autobusu GSP-a gde su slučajno ušli ti ljudi, znači, napunio se autobus, on je bio uz vozača, i odjednom je otkrio da su tamo neki džeparoši, secikese, bitange. Boris se okrenuo i rekao ‘ko ste vi’. Čoveče, pa ti si izabrao te sve ljude. Ne kažem da si ih štitio, neke od njih, ti da ih i nisi birao snosiš odgovornost. To je taj princip odgovornosti. Ti odgovaraš za svoju stranku, komandant armije odgovara za ono što je uradio i poslednji vojnik zato što je to jedna celina i društvo je vidi kao jednu celinu.

DS-u će očigledno trebati vreme. Ona je sad krenula, koliko vidim, u raspuštanje odbora po jednoj principijelnoj odluci, i to odbori koji nisu dobili 10 posto na izborima, a koji su bili u opoziciji, i 15 posto koji su bili na vlasti. Glavni problem je sasvim druge vrste, to je ova pakosna izjava Dačića ‘vama nije milo što ja to radim, ali ja to radim’. Demokratska opozicija je ostala bez pravih tema. Ti možeš da govoriš ovako kako ja govorim, da ukazuješ na nedoslednosti, ali je veći problem što onda ti kad tako kritikuješ treba da u stvari pokazuješ da bi ti to sve principijelnije i bolje uradio. A kako da kritikuje politiku prema Kosovu Dačićevu, DS koja je imala politiku koja je bila dva koraka iza nje, a to je ‘i Kosovo i Srbija’. I na samom kraju, pred izbore je napravila taj sporazum o prelazima i o carini, a uglavnom izbegavala bilo kakve direktne razgovore i slično.

Kad govorimo o borbi protiv korupcije ista je stvar. Kako bih rekao, paradoksalno, oni su postavili veću metu za demokratsku opoziciju nego što je do sada bila. Do sada je bilo dovoljno da ti kažeš ‘evropske integracije’. Sad je paradoks, pošto oni to rade ti to moraš da uradiš i jače i bolje od njih, a moj je utisak da mnoge od tih stranaka za to još nisu spremne. Dačić i Vučić su postavili lestvicu mnogo više i za DS i za sve ostale. Kakve to konsekvence ima to je interesantno pitanje, zato je taj proces tako dugo trajao. Ti ćeš morati naći verovatno i druge ljude, što je teško, jer naravno, ljudi iz stranaka ne daju svoje pozicije. Znači, naći ljude, pokazati, i za to treba vremena, da to može doslednije. Naravno, postoji i druga opasnost koju iskreno ne želim: pogledajte šta se desilo Pasoku posle gubitka vlasti, ona se praktično podelila na tri stranke. Ja ne mislim da će se to desiti DS-u, ali to je uvek opasnost kad izgubite vlast, a velika si stranka, da se dezintegriše zato što je jako mnogo ljudi bilo u toj stranci radi vlasti.

Ali je bitno da je sada u Srbiji takmičenje postalo drugačije, znači, ako oni ovo rade, a ti si demokratska opozicija, onda ti treba građanima da pokažeš da bi ti to radio bolje, principijelnije, drugačije. A to je vrlo teško, jer kad si bio na vlasti ili si participirao u vlasti, zapravo to nisi uradio. Tako da oni sad plaćaju veliku cenu svoje nedoslednosti u zalaganju za ciljeve koji su proklamovani. Tako da, gorki još dani predstoje demokratskoj opoziciji, posebno što je evidentno da će ovi što pre ići na izbore. Kapitalizovaće ovu popularnost, to je sigurno, do jeseni. Ja bih bio vrlo iznenađen da ove godine nema izbora. I onda predstoji još teža faza kada će oni imati veliku podršku. Ali još jednom, onaj koji ima veliku podršku ima i velika očekivanja građana. To će njih skinuti s vlasti mnogo brže nego što misle. I jedno je šta će raditi opozicija, drugo je šta će raditi vlast. To će biti mrtva trka, evo, ako hoćete moj sud, brže će se kompromitovati vlast nego što će se konsolidovati opozicija.

• Birdy – Skinny Love

Svetlana Lukić: Verovatno ste videli, a i da niste hteli morali ste, jer je bilo sveprisutno u medijima, kako su premijer, patrijarh, mali i veliki Karađorđevići, akademici, šumadijski seljaci, tronuto dočekali posmrtne ostatke Petra II Karađorđevića. O tom činu, ali mnogo više o ideološkoj i političkoj poruci koja nam je odašiljana tim povodom, govori istoričar Srđan Milošević.

Srđan Milošević: Principijelno tu teško da može nešto da se prigovori činjenici da predstavnici te nekada vladajuće porodice žele da prenesu zemne ostatke poslednjeg jugoslovenskog kralja u Srbiju, da oni budu sahranjeni u zajedničkoj grobnici u mauzoleju na Oplencu. Onog trenutka kada je država dozvolila i omogućila povratak Karađorđevića u Srbiju, kada im je omogućeno da na korišćenje dobiju nekadašnju rezidenciju Karađorđevića Beli dvor, to je bio neki sledeći logičan korak. Dakle, tu nema ničeg suštinski problematičnog.

Međutim, meni se čini da ipak problem počinje onda kada se u taj čin savremeni učitavaju nekakvi istorijski resantimani i kada se pokušava da se to predstavi na neki način kao nekakvo veliko ispravljanje nepravde itd, što sve skupa liči pomalo na neku vrstu prepirke sa istorijom. Ono što je tu meni opet problematično to je pokušaj da se predstavi i ličnost kralja Petra i uopšte politika koju je on personifikovao kao nešto veliko i značajno u istoriji ovog naroda ili bivše države. Ličnost kralja Petra je jedna od možda najbleđih ličnosti u istoriji ovog prostora, ovog naroda, ove i bivše države. Razlog za tako marginalnu ulogu koju je on igrao u istoriji je činjenica da je on zaista kao jako mlad došao na presto, posle vojnog puča 27. marta 1941. godine, on nije imao ni 18 godina, dakle bio je maloletan, ali je proglašen posebnim ukazom vlade za punoletnog i postao je vladajući kralj.

Činjenica je da se on nije isticao ni drugim sposobnostima, čak i kasnije kada je došao u zrele godine. Rat je proveo u Engleskoj i u Egiptu uglavnom kao statista u tim događajima. Ni u jednom trenutku nije bio na visini zadatka. Njegov odnos sa ljudima iz najbližeg okruženja, koji su bili bliski saradnici i mnogi od njih odani dinastiji i kralju, dakle, taj odnos je bio vrlo loš i on se čak i pred stranim diplomatama vrlo negativno i sa svojevrsnim potcenjivanjem izražavao o članovima svoje vlade. Pominjao je senilne starce kojih će se otarasiti itd. Tako da sve skupa, dakle, on ostaje, ako je u pitanju taj ratni period, ličnost koja čak i u nekoj sopstvenoj biografiji ne igra ključnu ulogu. On je pred sam kraj rata pozvao četničke jedinice da se pridruže i stave pod komandu Josipa Broza Tita. To je sve bio aranžman britanske diplomatije, pri čemu treba ipak imati u vidu da je kralj Petar suštinski svoju sudbinu ipak najviše vezao za pokret Dragoljuba Mihajlovića. I na kraju je na izvestan način podelio tu sudbinu, ipak daleko manje dramatično i sa daleko manje tragičnim ishodom za njega lično.

Ono što je sada najveći problem je što se uporno prikazuje da se te ’45. godine dogodilo nešto što je bilo kriminalno, što je bilo nekakvo veliko ogrešenje o pravdu, o tradiciju itd. Lako se prelazi preko činjenice da ni dolazak dinastije Karađorđević nije bio ništa više legalan nego uspostava komunističkog režima, podsetiću, reč je o 1903. godini i prilično monstruoznom zločinu, ubistvu kraljevskog para. Kralj Aleksandar je uveo diktatorski režim koji takođe nije bio ništa više legalan od onoga što se dogodilo ’45. godine. Na kraju krajeva, i kralj Petar je došao na vlast vojnim pučem koji takođe nije bio legalan, on čak nije položio ni zakletvu pred parlamentom, na šta je bio obavezan po ustavu, jer parlamenta naprosto nije bilo, jer je ’39. raspušten. Prosto, taj argument o nekakvoj nelegalnosti onoga što se dogodilo je relevantan samo u slučaju ako govorimo o čitavom nizu ekstralegalnih situacija kojima obiluje ovdašnja istorija. Onda se tu pominju izbori od 1945. godine kao nešto što je bilo posebno skandalozno i nedemokratski. Bilo bi jako teško braniti tezu da su ti izbori bili demokratski, ali u poređenju sa izborima koji su tridesetih godina sprovođeni u Jugoslaviji, ti izbori iz 1945. su za početak bar bili tajni, makar formalno. U Kraljevini Jugoslaviji se u poslednjim izbornim ciklusima glasalo javno.

U svakom slučaju, najveći problem je kada se jedan period predstavlja kao period kada su tekli med i mleko, a drugi period kao period kada je neko zavrnuo slavine tom mleku i tom medu i onda je došla nekakva pošast koja je pomorila Srbiju i blokirala je u njenom razvoju itd. Sve to skupa je jedan ideologijom obojen diskurs koji ima, na kraju krajeva, i svoj jasan cilj, koji možda trenutno najbolje artikuliše crkva i njen poglavar koji je jasno rekao da je Srbiji potreban car ili kralj. Stekao se utisak: daj šta daš, samo neka je monarhija. Na kraju krajeva, i to može biti nekakvo legitimno stanovište, i jeste, neko će se za to založiti, neko tu vrstu ideje želi da promoviše, pri čemu ja nisam siguran da je to argument koji se sa bilo kog stanovišta može uspešno braniti. Prvi i osnovni razlog je da je monarhija jedan oblik institucionalizovane neravnopravnosti koja u idealnom smislu traje zauvek. I sad, možete vi da je ukinete, da proterate kralja ili šta se već događalo i dramatičnije sa monarhom i sa dinastijom, ali principijelno dakle, to je jedan od vidova insitucionalizacije neravnopravnosti koji se protivi čak i nekim elementarnim humanim principima.

Kada se pogledaju ti mediji, način na koji su oni izveštavali o svemu što se dešavalo, indikativni su neki naslovi. Moju pažnju je privukao naslov ‘Ko je kralj Petar II, kum engleske kraljice, koji nikada nije abdicirao’. Mislim, šta to znači, kumovi engleske kraljice po pravilu abdiciraju, a on je kao neki kum koji nije abdicirao. I prosto svi mediji izveštavajući o kralju Petru II Karađorđeviću i prenosu njegovih zemnih ostataka u Srbiju kao u onom filmu, što onaj viče ‘okrečite Beograd’, je li, samo tako ubace ‘nije abdicirao’. To je tačno, on nije abdicirao i uvek se u tom kontekstu koriste dokumenti koji su predstavljeni, čini mi se, marta prošle godine, ali suština je u tome da mi znamo da kralj Petar nije abdicirao na osnovu aneksa sporazuma Tito – Šubašić iz ’44. godine, u kojima jasno piše da u slučaju da jedno mesto u tročlanom namesništvu bude upražnjeno, kralj Petar imenuje novog namesnika. Kralj koji abdicira nema tu vrstu ingerencija, dakle, jasno je već i na osnovu onoga što je poznata istorijska činjenica, a to je taj sporazum između Tita i Šubašića i aneksa sporazuma, da kralj Petar Karađorđević nije abdicirao. Međutim, kada se taj problem pojavio i kada je on pomenut to nije učinjeno nekakvog znanja radi znanja ili radi učvršćivanja neke istorijske istine.

Suština jeste u tome da je u slučaju da je kralj Petar ’45. godine abdicirao, onda bi to značilo da njegov naslednik Aleksandar Karađorđević zapravo nije to po redu nasleđivanja, nije zakoniti naslednik prestola, utoliko što bi on bio sin bivšeg vladara. I takvih tumačenja je bilo u emigraciji i govorilo se da je činom formiranja namesništva u stvari vlast prešla na Tomislava Karađorđevića. Tako da je u stvari ideja tog pomalo napadnog dokazivanja da kralj Petar nije abdicirao u stvari da treba pokazati da je sadašnji njegov naslednik rođen kao sin kralja, a ne kao sin bivšeg kralja, dakle, da je on porfirogenit, kako se to kaže, i da ima puni legitimitet, što je opet sa stanovišta sadašnjeg trenutka i države u kojoj živimo zapravo irelevantno, jer ovo je ipak još uvek kakva takva republika. Ali za te unutrašnje odnose, mislim unutar te porodice, unutar njihovih, uslovno govoreći, dinastičkih pitanja to je ustvari veoma relevantno i zbog toga je bilo važno dokazati da on nije abdicirao. Ali, ponavljam, za to nije bilo potrebno tražiti nekakva eksluzivna nova dokumenta. To je jasno zapisano u aneksima sporazuma Tito – Šubašić iz ’44. godine.

Svetlana Lukić: I ova prilika je iskorišćena od strane aktuelnih političara da se taj čin nazove: nacionalno pomirenje.

Srđan Milošević: Da, to je jedna od omiljenih legitimacijskih mantri. Meni od samog početka nije zaista jasno šta to zapravo treba da znači, ko se tu sa kim miri i kakvo se tu jedinstvo postiže. Ako hoćete da mirite aktere dešavanja to je besmisleno, oni koji su hteli da se pomire oni su se pomirili. Ako hoćete da mirite nekakve istorijske epohe, to je opet potpuno apsurdno. Ukoliko je to prosto neki ideološki poziv za uspostavljanje nekakvog jedinstva nacionalnog danas, onda bi to trebalo ostvariti na aktuelnim pitanjima, aktuelnim temama, a ne temama prošlosti. Dakle, meni je i logički i politički potpuno neshvatljivo šta se tu zapravo sa čim miri. Istoriju i njene aktere ne možete pomiriti, s obzirom da su bili u stanju koje je direktno suprotno miru, dakle, ratovali su, gledali su se preko nišana. I tu nikakvo pomirenje niti je istorijski opravdano, niti ima nekakvog dubljeg smisla. Ono što je potpuno u redu to je da neko insistira na tome da ne treba obnavljati stare podele, da ih ne treba perpetuirati i prenositi u savremeni trenutak. Ali ideja da se tu ostvaruje nekakvo nacionalno pomirenje i pritom očito na jednoj platformi, dakle, ne nekakvim konsenzusom i kompromisom, nego sad treba da se prizna ipak da su, evo, konkretno partizani bili zločinci i da su oni bili na krivom putu, a da su na pravom putu bili oni drugi.

Taj koncept nacionalnog pomirenja meni izgleda, ako nije licemeran, krajnje besmislen. I na kraju krajeva, ne znam ni ideja tog nacionalnog jedinstva šta znači u kontekstu vezivanja za neki simbol kao što je kralj. Svako ko je po ubeđenju republikanac, a takvih u ovoj zemlji ima i možda su čak i većina, za njih kralj nikako ne može biti simbol jedinstva. Dakle, mi možemo u slučaju da se dogodi to čuveno vaspostavljanje monarhije, što nije nemoguće, ja uvek na tome insistiram, u nekakvoj pristojnosti ili građanskoj dužnosti poštovanja ustava itd, mi ćemo se sa tim miriti. Ali za mene to nikada ne bi mogao da bude simbol nikakvog jedinstva, niti bilo čega pozitivnog. Po meni je to jedna duboko ne prevaziđena, nego prosto stvar suprotna principima humanosti.

Ja se sećam, mnogi su to zaboravili, ali i patrijarh Pavle je svojevremeno pozivao na obnavljanje monarhije, dakle, ta ideja se već pojavila i ranije, i ona je sada vrlo jasno artikulisana i ovim povodom. Crkva tu, dakle, vidi svoj jasan interes, upravo u tom idealu uspostavljanja te dijarhične simfonije, saglasja trona i oltara. I ono što je zapravo važno, to je da bi sa uspostavljanjem monarhije ta konzervativna ideja u Srbiji dobila nekakvo konačno uobličenje, dobila bi dva važna stuba, jedan bi bio taj crkveni, drugi bi bila monarhija. Ja imam utisak da bi ka tom monarhijskom delu dvoglavog orla inklinirali oni koji ipak vide nekakvu budućnost Srbije u Evropi i oni koji su, uslovno govoreći, proevropski, ali konzervativno orijentisani. Dok bi opet oko crkve se okupljali oni koji imaju ne male sumnje, hajde da to tako nazovem, u pogledu evropeizacije Srbije, evropskih vrednosti itd, ali bi to ipak bila neka konzervativna opcija koja bi onda po logici te dve institucije naprosto bila zadugo, ako ne i večito, u idealnom smislu večito, osigurana. I mislim da je to ono što je moguće da se dogodi.

Kada te dve institucije funkcionišu u nekakvom saglasju, dakle, kada postoje obe i kada obe funkcionišu u saglasju onda je to jedna problematična situacija za one koji su u idejnom, ideološkom, vrednosnom smislu drugačije orijentisani. Monarhija i crkva u saglasju uvek mogu da budu inkubator te konzervativne ideje. Naravno, jasno je da nije samo crkva tu u pitanju, tu su i određeni intelektualni krugovi, tu su ljudi sa ozbiljnim karijerama, sa uticajem u društvu i politici, ne toliko na stranačkom nivou, to je očigledno, ali stranke u Srbiji su takve da će se one privoleti carstvu jednom ili drugom, već prema nekom trenutnom interesu. I ukoliko bi došlo do toga ja sam siguran da bi se to dogodilo nekakvom skupštinskom odlukom. To mi ne izgleda kao nemoguće. I ono što je tu isto jedan od argumenata, doduše ciničnih, još je bila u toku Francuska revolucija, parlament Francuske je doneo jednu spornu odluku, a jedan od revolucionara je povodom te odluke rekao ‘Ostala je još samo jedna pogrešna odluka da je donesemo i mi nismo propustili da i to uradimo.’ E, pa ja mislim da je u tom kontekstu ta priča o monarhiji, to je ciničan argument: ostala je još jedna greška da je napravimo u ovoj novijoj istoriji. Ja mislim da će se to dogoditi. Mi nećemo propustiti da i nju napravimo u jednom trenutku.

Svetlana Lukić: U prilog tome ide i činjenica da su ljudi razočarani u ovaj model demokratije. Mogu da kažu ‘pa što da ne probamo i to, jer ovo ne valja ništa’.

Srđan Milošević: Da, jedan od argumenata je i taj, jer ta republikanska ideja zapravo nema nekakvo duboko utemeljenje u Srbiji. U nekom vrednosnom smislu oko nje se ne gradi ta aura koja postoji oko monarhije. Vidite u Francuskoj čitavu ideologiju republike, toga ovde nema. Ovde je to nekako stihijski, ona se identifikuje sa tim mrskim komunizmom, to je ono što figurira kao nekakva prva asocijacija, nepravda velika koja je učinjena i srpskom narodu i kralju itd. Dok je sa druge strane, ma koliko manjinska, ta monarhistička ideja ipak artikulisana, pri čemu je isto interesantno da mi nemamo nekakvih ozbiljnijih studija o srpskom monarhizmu. Sa druge strane, figuriše jedna ideja koja nije empirijski ništa proverljivija od njoj suprotne, a to je da je Srbija u tom periodu posle Drugog svetskog rata bila prevashodno monarhistički opredeljena i da je navodno između ostalog i zbog toga referendum odbačen kao način odlučivanja o monarhiji. Ponavljam, moglo bi se s puno razloga tvrditi i suprotno, naročito kada imamo u vidu način na koji su vladari u Srbiji bili lišavani trona, pa i života.

Tako da ta ideja monarhije u nekom tradicionalnom smislu poštovanja te institucije zbog nje same – ne postoji. Ona je uvek u Srbiji bila uslovna, vladar je bio poštovan do one granice dok ispunjava interese, odnosno očekivanja, to se govorilo, naroda, ali u suštini određenog kruga ljudi oko njega ili vojske. Ukoliko bi se to poremetilo i pokazalo drugačije, vladar bi vrlo lako bio proteran ili u gorem slučaju ubijen, što nije baš naročito u skladu sa monarhijskim principom. Ali nije nemoguće zamisliti da prosto ljudi kažu ‘pa hajde da probamo još i tu varijantu, ionako nam ništa drugo nije ostalo’. Engleski istoričar koji je nedavno umro Erik Hobsbaum je govorio da prošlost daje slavniju pozadinu sadašnjosti koja nema šta da slavi. Tako da, i u tom kontekstu ta priča o velikoj obnovi tradicije itd. je nekako vetar u jedra toj ideji.

Stanje je poražavajuće, ova zemlja je potpuno devastirana. Dovoljno je malo se udaljiti iz Beograda i videti u kakvom je žalosnom stanju to društvo. Meni je isto bilo interesantno u okviru te propagande monarhističke, najveći deo vremena je tome bio posvećen, to nije na nivou programa, ali na nivou obećanja da bi recimo to uspostavljanje monarhije garantovalo, i onda se nabraja šta sve, i bolji standard za studente i bolja prava za radnika i bolji život u starosti, penzionerima itd. Prosto jedna deklaracija da bi sve bilo bolje. Kako, to je pitanje. Imalo je naravno argumenata koji su bili na nivou toga da bi bilo dovoljno da sadašnji prestolonaslednik okrene brojeve nekakvih ljudi koje on poznaje u inostranstvu i da se pokrene ta priča o prosperitetu Srbije. Dakle, to je jedan oblik potcenjivanja ljudi, računati sa time da će se ljudi zbog toga za nešto opredeliti na taj način je prilično uvredljivo, ali eto. To je naravno vrlo neuverljivo, ali i pokazuje da postoji jedna suštinska nezainteresovanost za stvarne probleme društva. Ja nikad nisam spadao u one koji bi govorili da stvari ne mogu da se dešavaju sinhrono i nisam pristalica toga da kažem ‘a ko plaća prenos zemnih ostataka’. Kažem, ukoliko država reši da to uradi logično je da nekadašnjeg šefa države dostojanstveno sahrani, nije to nikakav problem. Ali problem je što se ostaje samo na tome što se samo ti problemi rešavaju, ako su to uopšte problemi, a što sve ono što su životna pitanja ostaje po strani. I tu dolazi ta ideologija koja onda pokušava da ubedi ljude da je njima bolje i da je to baš dobro za njih. I onda se oni time zamajavaju.

Impresivno koliko ideologija zaista i može da bornira ljude i da oni zaista počnu da žive tuđe živote. U svakom slučaju, društvo u Srbiji zaista ima čini mi se jedan ogroman problem, jer je sad sve to nekako se sjedinilo u tim nerešenim pitanjima raznoraznih statusa, od državnog statusa, pitanje granica, do statusa pojedinca koji treba da se leči, školuje, živi nekim normalnim životom. Sve je to nekako ostavljeno po strani zarad nekakvih velikih narativa. Ja ne vidim da bilo koji pojedinac ili partija politička može da reši te probleme. Isto je problematično što mi danas imamo jednu elitu koja je gotovo parazitska, ona živi na toj bedi onog što se zovu široki slojevi stanovništva, široke narodne mase, sa ogromnom neodgovornošću prema životu tih ljudi. Ono što je tu najveći problem to je upravo činjenica da je ta intelektualna elita zanemarila svoju društvenu ulogu. To je ono što je meni uočljivo već duži niz godina i možda je to strukturna karakteristika ovog društva, a to je da su se intelektualne i političke elite prepoznale u ovom društvu kao nekakav surogat za aristokratiju koju ovo društvo nikad nije imalo. Tu ponekad prepoznajem i neku vrstu feudalne bezosećajnosti za ono što su svakodnevni problemi ljudi. I onda njima savršeno odgovara taj monarhijski kalambur, taj ceo cirkus koji tu treba da se vaspostavi.

Ali ono što mene zabrinjava je činjenica da zaista nekakvog ozbiljnijeg odgovora izvan potpunog izmeštanja iz načina na koji razmišljamo i funkcionišemo kao društvo zapravo i nema. Dakle, u datom kontekstu odgovora nema. I ne samo za nesreću i taj bedan zaista položaj u kome je društvo u celini, nego čini mi se da više nema odgovora ni za tu stvarnu ili imaginarnu elitu, jer čak i kad pogledam te neke manifestacije koje bi trebalo da budu simboli tog pomirenja ili proslavljanja velikana, moj glavni utisak je potpuno odsustvo dostojanstva. Čak i onda kada se pretenduje i kada se očekuje da to bude dostojanstveno, ne znam kome nije izgledalo komično, evo, da se opet vratim na ovu priču kojoj je najviše vremena i posvećeno, kad su se pojavili oni srednjovekovni vitezi na pogrebu kneza Pavla. To je zaista bilo deplasirano. A da ne govorim o onim paravojnim jedinicama u raznoraznim uniformama koje su tu paradirale. Tim ljudima bi neko trebalo da kaže da to deluje neozbiljno. Počev od organizacije toga, da klecaju kolena ljudima koji nose kovčeg sa tim zemnim ostacima, da se tako organizuje sve da neko ko dođe da položi venac mora da čučne praktično, jer niko nije postavio nekakav stalak na kome to može na neki ipak dostojanstveniji način da se uradi.

Dakle, ono što meni pada u oči je da je dostojanstvo izgubljeno na svakom nivou. E sad, ako govorimo o tom običnom svetu mislim da vlada rezigniranost i da je ona opravdana, nažalost, to neko odsustvo nade je zapravo vrlo realistično. Ja stvarno mislim da nas samo nekakav svetski impuls može izvući iz toga. Ne govorim o evropskim integracijama, ne govorim o tim političkim pitanjima koja imaju strateški karakter, ali čak ni to nije dovoljno da ovo društvo povuče u nekom pravcu da počne normalno da funkcioniše.

I pritom, kad kažem normalno da funkcioniše čak više ne govorim ni o nekim vrednosnim stvarima, nego da ljudi mogu elementarne potrebe da ispunjavaju na način koji ne umanjuje njihovo ljudsko dostojanstvo. Da mogu da se leče, da se školuju, da putuju, čak ne daleko, nego eto, da odu do neke Bugarske, prosto da se taj osećaj da ljudi upravljaju svojim životima ipak uspostavi, jer ovo je zaista jedno beznađe koje se na svakom nivou prepoznaje. Ljudi fingiraju vrlo često život, bukvalno je to neki život od danas do sutra, a onda vam neko dođe i kaže da je, eto, vrhunsko nacionalno pitanje da se izvrši translacija zemnih ostataka iz inostranstva u zemlju. Ponavljam, nema tu ničeg principijelno pogrešnog u samom činu, ali zaista ako to ostane jedino što je prepoznato kao nekakav interes društva onda mi imamo ozbiljan problem. Jedan rođak mog prijatelja je napisao na Tviteru ili Fejsbuku da je jadna ona zemlja u koju se mrtvi vraćaju, a živi gledaju da glavom bez obzira pobegnu iz nje.

Svetlana Lukić: Danas će pred Višim sudom u Beogradu biti održano završno ročište u procesu za rehabilitaciju Draže Mihajlovića. Na svim dosadašnjim ročištima svedočili su samo istoričari koji se javno zalažu za đeneralovu rehabilitaciju. Nema sumnje da će danas biti stavljena tačka na tu farsu od suđenja. Ove nedelje je u Rexu održana tribina na kojoj je govorila i naša redovna sagovornica Dubravka Stojanović, koja je podsetila kako je i kada započeta ta priča o dobrom čiča Draži i kako je zapravo godinama pripreman teren za ovu još jednu sramnu presudu. Slušate Dubravku Stojanović.

Dubravka Stojanović: Baviću se time kako se ta ideja o Draži Mihajloviću, koja nema nikakvo istorijsko utemeljenje, a postaće osnova jedne sudske odluke – kako je ta slika o Draži Mihajloviću, dakle, menjala svoj žanr. I taj žanr ja ću danas da zovem agregatno stanje. Dakle, kako smo mi na raznim mestima javnih sfera, kroz razna agregatna stanja stigli do situacije u kojoj to izgleda kao jedina moguća istina. I da mi ovde izgledamo kao neka grupica koja ima neki lični problem.

Prvi put se zapravo ta slika o Draži Mihajloviću pojavila javno 1982. godine u Draškovićevom romanu ‘Nož’. I ta slika koju je Drašković stvorio u književnosti, dakle, u fikciji, u jednom prostoru gde možemo da kažemo da je to dozvoljeno, jer je u književnosti i umetnosti sve dozvoljeno – ta slika koju je on formirao menjala je svoju poziciju od tog trenutka do danas, i ja ću pokušati taj ceo put da ovde rekonstruišem.

To je ta slika gde je Draža Mihajlović prvi gerilac Evrope, oni ga tako zovu. Druga stvar je ta teorija o dva pokreta otpora, dakle, o Mihajloviću kao antifašisti, o Mihajloviću kao borcu i o Mihajloviću kao zaštitniku onoga što oni zovu biološka supstanca srpskog naroda. Dakle, čoveku koji se ne bori da ne bi došlo do odmazde itd. Tu sliku ja mislim da je stvorio Vuk Drašković u književnosti i ona se onda premeštala na mesta gde njoj nikako nije mesto.

Od tog prvog trenutka, problem sa tom slikom su uvek dva ključna pitanja. Prvo je pitanje ratnih zločina nad Srbima i nad nesrpskim narodima u Srbiji, u Bosni i u Hrvatskoj. Dakle, to je jedno pitanje, a drugo je pitanje kolaboracije. To su ta dva pitanja na koja pristalice pokreta Draže Mihajlovića nemaju nikakav odgovor. Usledilo je delo Veselina Đuretića iz 1985. ‘Saveznici, jugoslovenska ratna drama’. Jedan mogući pristup je da se negiraju ratni zločini i kolaboracija, a druga mogućnost je da se kaže da je to u redu, da su i ratni zločini i kolaboracija u redu. I sada ću ja pokušati da pokažem kako su zapravo te strategije tokom vremena primenjivane.

Posle Đuretićeve knjige iz 1985. godine većina istoričara je prestala da se bavi Drugim svetskim ratom. Dakle, već negde od osamdesetih godina mi sve do dana današnjeg nemamo nijedan ozbiljan ni magistarski, ni doktorski rad, jer su verovatno ljudi bili prezasićeni tom temom. Smatrali su da je ta tema suviše politički kompromitovana u prethodnom razdoblju. I mi skoro 30 godina nemamo nijedan ozbiljan rad i to je veliki problem Srbije. Tek je sredinom devedesetih ova grupa ljudi koju stalno pominjemo uradila svoje magistarske i doktorske radove na temu Drugog svetskog rata. Dakle, Kosta Nikolić na prvom mestu, nešto kasnije i Bojan Dimitrijević.

I sada ćemo videti da se uvek radi isključivo o tim imenima, o vrlo malom broju ljudi koji sa stručne strane iza toga stoje. U tom trenutku kada su oni to uradili sredinom devedesetih, niko se od istoričara nije mnogo potresao zato što je to delovalo vrlo neozbiljno, te njihove knjige. I te njihove knjige su zapravo bile to drugo agregatno stanje, kako ih danas na taj način zovem. Odnosno, oni su na Draškovićev roman i na njegovu fikciju dodali naučni aparat i tako su taj lik Draže Mihajlovića i tu predstavu o četnicima zapravo prebacili u nauku stavivši fusnote, neke arhivske dokumente, pozivajući se na nešto što kao nauka treba da radi. Ali to nije bila nauka upravo zbog toga što nauka pre svega mora da iznese sve podatke do kojih dođe, što oni u svojim knjigama nisu uradili, odnosno i oni su prećutali ova dva ključna pitanja, pitanje kolaboracije i pitanje ratnih zločina.

E, onda je došlo do promene vlasti 2000. godine. Na vlast je kao što svi znamo došla vrlo raznorodna koalicija, ali ono što je držalo tu raznorodnu koaliciju, sa izuzetkom vrlo malih stranaka, jeste taj, što Todor Kuljić zove, anti-antifašizam. Dakle, to je bilo ono što je sigurno zajedničko tlo, oni su zajednički bili protiv svih koji su bili antifašisti u Drugom svetskom ratu. I to možemo da vidimo već po prvim merama preduzetim posle dolaska na vlast, kao što su recimo promene imena ulica. Dakle, u jednoj potpuno razvaljenoj Srbiji, koja nema ni aerodrom i koja je pod sankcijama i koja nije ni članica UN, prvo što rade to je da menjaju imena ulica. Dakle, potpuno je jasno koja je osnovna ideologija stranaka koje su došle na vlast 2000. godine.

I sada dolazimo na udžbenike koji su pravi dokaz da se radi o državnoj politici. Ja sam se najviše bavila tim aspektom, sada neću mnogo o tome govoriti, ali reći ću da je prvi udžbenik Koste Nikolića objavljen 2002. godine. To je ponovo jedna od prvih mera koja se dešava uopšte u toj Srbiji. E, u tim udžbenicima je promenjen baš samo Drugi svetski rat.

Sama sam bila svedok tih događaja tako da prosto mogu vama, pošto me sud ne zove, da svedočim da se radilo o jednom stručnom puču. To je bio zaista jedan udar u okviru tadašnjeg ministarstva. Tadašnji ministar bio je Gaša Knežević, radi se dakle o vladi Zorana Đinđića. I ja sam bila u jednoj maloj stručnoj grupi koja je trebalo da pripremi nove programe za predmet istorija. I mi smo rekli put je takav, idemo prvo na promenu programa, pa kada ti programi budu usvojeni onda će se raspisati normalno slobodni konkursi na koji će se javiti autori sa svojim udžbenicima. I posle dva-tri meseca pojavili su se ti udžbenici i mene je čak zvao tadašnji ministar Gaša Knežević da me pita kako je ovo moguće, šta se desilo. Prema tome, radilo se zaista o jednom udaru, gde je ova grupa istoričara predvođena Kostom Nikolićem zapravo preko Zavoda za izdavanje udžbenika proizvela te udžbenike.

I time je istina o Draži Mihajloviću, ta istina njihova, prešla u treće agregatno stanje. Dakle, ona je prvo bila književnost, pa se onda našla u toj nekoj njihovoj nauci, i ona je sad prešla zapravo u mejnstrim. Ušla je u najvažniji segment, zato što je na tim udžbenicima vaspitano deset generacija u Srbiji, dakle od 2002. do 2012. Oni su još uvek na snazi, mada sad ima i nekih drugih, ali deset godina su to bili jedini udžbenici i za osmi razred osnovne i za treći gimnazije. Prema tome, sve te generacije koje su išle tada u školu imaju samo tu sliku Drugog svetskog rata.

I sada je zanimljivo šta se tu radilo sa ovim pitanjem ratnih zločina i kolaboracije, jer u prvom izdanju udžbenika iz 2002. godine kolaboracija se u potpunosti negira, dakle, nje apsolutno nema, kao ni četničkih ratnih zločina. Na to se ipak podigla neka galama u javnosti i u sledećem izdanju tih udžbenika, sledeće godine, 2003. imamo jedan zanimljiv slučaj gde je dodat antrfile, ovako u onom kvadratiću i sada tu piše da je bilo kolaboracije, ali samo sa Italijanima. Oni sad tu prave neku poželjnu kolaboraciju, kao sa Italijanima je to valjda fino, a ovo sa Nemcima nije. Ali se odmah uz to priznanje kolaboracije sa Italijanima dodaje, evo, ja čak imam i citat ‘da je italijanska okupacija bila najbolje ratno rešenje za očuvanje golog života Srba, a italijanski vojnici najmanje zlo’. Dakle, time je sada stvar još i gora, jer sada kada su priznali kolaboraciju, rekli su da je to u stvari bilo pravo rešenje.

I to je ono što sam rekla na početku, dakle, ona se ili negira ili se čak na kraju kaže da je to baš najpametnije rešenje. Što se ratnih zločina tiče, njih uopšte u udžbenicima nema i čak ima rečenica meni vrlo draga gde se kaže da su ‘partizani za sobom ostavljali, pasja groblja, dok su četnici šamarali svoje protivnike’. Ovo je bio citat iz udžbenika. Odatle su udžbenici iz obrazovanja prešli u novo agregatno stanje: to je onaj zakon iz 2004. godine, dakle, sada je ta istina o Draži Mihajloviću prešla na novi nivo, postala je zakon kojim su zapravo izjednačena, kako oni kažu, dva pokreta otpora. I ponovo je čitav ovaj deo ključnih pitanja, zločini i kolaboracija, ostao potpuno nepomenut: oni su ispali pokreti otpora.

Tu je bio jedan vrlo zanimljiv detalj, meni takođe vrlo drag, gde se vidi kako se ta agregatna stanja pretvaraju jedno u drugo i kako je zapravo to postala istina u kojoj mi danas živimo kao jedinoj mogućoj istini. Kada su poslanici izlazili iz skupštinske sale u kojoj je izglasano to izjednačavanje dva pokreta otpora, novinarka je pitala poslanika DSS-a kako on sad to objašnjava, zar to nije kontraverzno pitanje, na šta je on vrlo suvereno rekao ‘pa čekajte, to već piše i u udžbenicima’. I sad vi, dakle, stvarate jednu novu iluziju pozivajući se na staru iluziju i proizvodite jednu atmosferu u kojoj na kraju ta rehabilitacija postaje jedino moguća.

Još jedno agregatno stanje bilo je nešto što bismo mogli da nazovemo grobarsko agregatno stanje ili grobarski aktivizam ove iste grupe istoričara, koji su onda u poslednjoj vladi DS-a, želim da naglasim, i na čelu sa državnim sekretarom Homenom iz DS-a, napravili niz onih komisija koje su, sećate se, kopale, pa su se malo suzdržale posle onog otkrića da se radilo o kostima psa. I sada stižemo na najnoviji oblik i na najnoviji udar i na najnovije agregatno stanje, odnosno to će biti ova sudska rasprava i ta odluka verovatno o njegovoj rehabilitaciji. Pročitala sam, ja sam zaista bila zapanjena da sud tako izgleda, i bila sam zapanjena da ti tobožnji svedoci istoričari na taj način pred sudom svedoče, gde prosto Kosta Nikolić kaže, kao što kaže i u svom udžbeniku, kao što Vuk Drašković kaže u književnosti, da kolaboracije nije bilo i da zločina nije bilo i tačka. To je njegovo viđenje i sud na tome staje.

Ja samo hoću da kažem da mislim da ovo obrazovanje kakvo je danas u Srbiji, da je ono daleko više zloupotrebilo istoriju nego što je to ikad bilo posle ’45. Kao što mislim da je ovaj sud daleko više politički nego što je bio sud iz 1946. godine. Kada govorimo o tome koja je sada njihova strategija, dakle strategija najčešće upotrebljavana je da se negiraju zločini i da se negira kolaboracija. Međutim,u slučaju sa recimo knezom Pavlom primenjena je druga strategija, i kao što smo mogli da vidimo u javnosti kada se pominjalo odobravanje kneza Pavla pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu – niko to nije negirao, već naprotiv, svi su govorili da je to bilo baš najpametnije rešenje.

Prema tome, ja mislim da će sledeći korak posle rehabilitacije biti da se to kaže i za četnike, dakle, da se prestane sa tim negiranjem i da se kaže – da, to je zaista bilo najbolje rešenje. Prvo kolaboracija, a onda će se s vremenom i ti ratni zločini normalizovati. Ono što sam htela da postignem ovom analizom agregatnih stanja je da pokažem kako smo mi došli u to stanje da sa svih strana to izgleda potpuno normalno i kao jedina moguća istina. Zato što se ta, ne mogu da kažem ni polovična, nego taj segment na kojem oni zasnivaju čitavu svoju teoriju o Draži Mihajloviću, prebacivao s tačke na tačku. I danas će vam, kao što je onaj poslanik rekao ‘piše u udžbeniku’, danas će vam neko reći ‘pa takav je i zakon, pa to je odlučio i sud, pa šta sad mi dalje imamo da se pitamo’. Jer, to je prosto postala jedna opšta stvar i drugi argumenti se i ne čuju. Ja se samo bojim da će poslednje agregatno stanje i definitivno ustoličiti tu njihovu istinu kao jedinu moguću i da će to poslednje agregatno stanje biti televizijska serija Radoša Bajića koja će preko javnog servisa za sva vremena i u poslednjem zaseoku proširiti tu njihovu ni na čemu zasnovanu istorijsku istinu.

Meni je krajnje bilo zanimljivo ovo svedočenje Veselina Đuretića. Tačno je da je on lukavo izbegao da ne kaže ovo što je Kosta Nikolić rekao. I Đuretić se tu bavi isključivo ideologijom i mislim da je on baveći se ideologijom i stajući na stranu četničke ideologije zapravo i dao pravi odgovor, odnosno da to nije ni samoodbrana interesa današnjih vlasti, nego da je to pre svega odbrana te ideologije, jer je Đuretić rekao da se Mihajlović borio za, kako je rekao, zapadnoevropsku srpsku ideologiju, nasuprot avnojevskoj antisrpskoj federativnoj jugoslovenskoj ideologiji. I mislim da taj Đuretićev iskaz zapravo daje pravu sliku o čemu se radi, odnosno da se svim ovim agregatnim stanjima koja nas zapljuskuju sa svih strana pre svega rehabilituje ideologija devedesetih godina prošlog veka, jer je to ta ideologija zapravo. To je ta ideologija protiv Federativne Jugoslavije, i da ovom rehabilitacijom mi zapravo po ko zna koji put opravdavamo ratni program Srbije, koji je odveo u kolaboraciju u Drugom svetskom ratu, i odveo u genocid u ratovima devedesetih.

Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik, hvala vam što ste i danas bili sa nama. Pozdravljaju vas obe Svetlane.

Radio emisija, 25.01.2013.

Peščanik.net, 28.01.2013.