Kratkotrajni, marginalni rast cena nafte, kao posledica izbijanja sukoba Moskve i Tbilisija, ipak nije ugrozio toliko priželjkivani pad cena nafte na svetskim tržištima koji je konačno nastupio. Političari su odahnuli, recesija i inflacija su, pogotovo pred izbore, pa i američke, njihova najveća noćna mora. Već je postala notorna činjenica da je cena nafte izuzetno podložna geopolitičkim uticajima, u uslovima kada je globalno tržište veoma napregnuto i kada snabdevanje teško prati rastuću tražnju. Premija na “geopolitički rizik” nafte iz Persijskog zaliva računa se u desetinama dolara po barelu i ona će se, kako sada izgleda, plaćati još dugo vremena. Niko ne spori da je Kavkaz važno tranzitno područje za dopremanje nafte iz Kaspijskog bazena. Ta količina je za sada relativno mala i dostiže jedva jedan posto ukupne dnevne potrošnje. Preciznije, naftovodima odatle dolazi do jedan milion barela nafte ili oko jedan posto dnevne globalne potrošnje nafte, koja iznosi 85 miliona barela. Stvari slično stoje i s tamošnjim rezervama nafte, koje u svetskim okvirima iznose ispod pet posto. Međutim, niko još pouzdano ne zna šta se krije ispod tla, pogotovo u Centralnoj Aziji. U Kazahstanu se, na primer, nalazi jedino globalno novo veliko polje Kašagan sa preko 15 milijardi barela koje će uskoro poteći prema nafte žednim kupcima. Kuda, kojim pravcem, preko čije teritorije i pod čijom kontrolom – to su pitanja na koja se traže odgovori i oko kojih se vodi velika igra. Dakle, značaj regiona i Kavkaza kao tranzitnog koridora će u budućnosti samo rasti.
Preko Gruzije se u dužini od 250 km proteže naftovod Baku – Tbilisi – Čejhan (BTC), mezimče SAD i privatnih naftnih kompanija. Njegovo otvaranje pre dve godine označilo je otvaranje kaspijskog čepa i omogućilo dotok nafte iz regiona van uticaja Rusije. Moskva nije krila nezadovoljstvo i nastoji da transport ide preko njene teritorije. Energetski gambit ušao je u novu fazu, nalik na igru “nulte sume”. Kada je naftovod projektovan, sredinom devedesetih, 1700 km dugačka trasa je brižno iscrtavana. Od azerbejdžanskih obala Kaspijskog mora do Čejhana na turskoj obali Mediterana trebalo je pronaći “iglene uši” koje pravno, ekonomski i politički garantuju i opravdavaju uloženi novac od preko tri milijarde dolara za sadašnji kapacitet od milion barela dnevno. Privatni kapital bio je ohrabren kreditima Svetske banke i garancijama američke vlade. Pravi kapacitet bio bi ostvaren tek kada se uveže pomenuta nafta iz Kazahstana, odnosno sa istočne obala Kaspijskog mora. Ako je to neka uteha, bez obzira na niz mogućih analogija, “balkanska slagalica” je, u odnosu na ovu kavkasku, jednostavnija. Preko teritorije Gruzije, pravog energetskog čvorišta, postavljen je i manji naftovod od Bakua do crnomorske luke Supse. Dodatno, Batumi i Poti su veliki lučki terminali za utovar kaspijske nafte, deo se transportuje i železnicom kroz Gruziju do pomenutih luka. Sliku upotpunjava i gasovod od Bakua, preko Tbilisija do turskog Erzeruma, ali i ruski gasovod za Jermeniju. Izbijanje sukoba je uglavnom obustavilo isporuke nafte preko Gruzije. Tačnije, naftovod BTC je nešto ranije zaustavljen zbog diverzija Kurda u Istočnoj Turskoj, što samo proširuje i usložnjava geopolitičku sliku. Na scenu stupa omražena, obeshrabrujuća klauzula “više sile”. Trasa naftovoda je od Južne Osetije udaljena oko 50 km i samo 15 km od Nagorno Karabaha, još jednog u mozaiku “zamrznutih konflikata” na Južnom Kavkazu koji uključuje Azerbejdžan i Jermeniju. Dostupna alternativa za Azerbejdžan i strane kompanije koje tamo crpe naftu je naftovod manjeg kapaciteta iz Bakua do Novorosijska, ali preko ruske teritorije. Tbilisi do kraja sagledava značaj energetskog koridora i senzibilnost Zapada na kaspijsku naftu i na pitanje energetske bezbednosti uopšte. Nastoji da problem funkcionisanja naftovoda maksimalno iskoristi za internacionalizaciju sukoba s Moskvom. Okretanje glave od naftovoda i gubitak interesa za njegovo funkcionisanje, ali i buduće projekte i investicije, za Tbilisi i ceo region mogao bi imati veoma teške ekonomske posledice i gubitak zamašnih prihoda od tranzita nafte i gasa.
Proširimo i začinimo sliku sa nekoliko geopolitičkih ocena, što može da osvetli dugoročnu projekciju događaja. Da kaspijska (i kavkaska) igra nije završena, ukazuje izlaganje Zbignjeva Bžežinskog u američkom Senatu početkom juna. Bivši savetnik za nacionalnu bezbednost potrošio je dobar deo svoje naučne i političke karijere upravo na ovom regionu i zasigurno nije bez uticaja i odjeka njegova ocena da Rusija nastoji da kontroliše naftovod BTC kroz ugrožavanje stabilnosti u Gruziji. To bi rezultiralo ograničavanjem pristupa Bakuu i kaspijskom bazenu, podvlači Bžežinski i konstatuje da Rusija ne taji namere da izoluje Centralnu Aziju od svetske privrede. Stiv Levin iz Biznis Vika ističe da je Vašington potrošio više od decenije da “diplomatijom i zavrtanjem ruke” postavi ono što se zove Istok-Zapad energetski koridor, koji države Kaspijskog bazena povezuje sa NATO saveznikom Turskom. Rezultat je bila mreža naftovoda i gasovoda, luka i tankera koji svetsko tržište mogu da nahrane jednim milionom barela nafte dnevno. Vašington nastoji da ovaj koridor poveže direktno sa Evropom, gde je Rusija trenutno dominantni snabdevač. Prema Levinu, ruski napad na Gruziju, ključnu etapu na pomenutom koridoru, narušio je ovu strategiju.
S druge strane, ruska agencija RIA Novosti je, pred sukob u Gruziji, emitovala komentar sa ocenom da “možda nije tačno da ko kontroliše Chinvali kontroliše svet, ali bi ishod bilo kakve tamošnje bitke bio lakmus test za balans moći između Rusije i Amerike u godinama koje dolaze”. Američki geostratezi žele da Crno more pretvore u NATO jezero i da isteraju Rusiju iz njenih istorijskih teritorija u Evropi, što ima trostruki cilj: zaštitu energetskog snabdevanja, pomoć u demokratizaciji velikog Bliskog istoka od Kazablanke do Kabula i zadavanje Rusiji odlučnog geostrateškog udarca, objavila je ruska agencija.
Kada se radi o potencijalnim posledicama sukoba, vredi ukazati na to da se niz analitičara slaže u oceni da će jedan od rezultata biti preispitivanje planiranih energetskih projekata koji povezuju kaspijski region sa Evropom. Pogotovo se to odnosi na projekat gasovoda Nabuko koji svoj puni kapacitet i potencijal, u uslovima kada je iranska opcija zatvorena, može da ostvari jedino u stabilnom kaspijskom i kavkaskom okruženju. Slično se može reći i za projekat Panevropskog naftovoda koji računa na naftu iz tog regiona. Trajna nestabilnost u Gruziji mogla bi da dekuražira planere, investitore i političare. Trka gasovoda iz tog regiona prema Evropi, oličena u projektima Južni tok i Nabuko, otvorena je i ne treba očekivati da će teći bez saplitanja. Oba projekta i glavni akteri – Brisel, Moskva i Vašington – imaju svoje adute. Pomenuti koridor Istok-Zapad, na tragu puta svile, ide od Centralne Azije, preko Kaspijskog mora, Kavkaza i Crnog mora do Balkana kao evropske kapije. Ne bi štetilo da Beograd svoje spoljnopolitičke i ekonomske durbine izvorno usmeri malo više u tom pravcu. Nedavna istorija pokazuje da sukobi ovakvog karaktera, ako već ne otklanjaju, onda sigurno odlažu, usporavaju i otežavaju realizaciju megaprojekata kakvi su Južni tok i Nabuko. Sa scene su, za sada, sišli vojnici, nastupaju diplomate, inženjeri su na čekanju, a to može da potraje.
Danas, 18.08.2008.
Peščanik.net, 19.08.2008.
