Prošle nedelje u Kini se odigrao jedan od najgnusnijih akata etničkog nasilja u poslednjih nekoliko godina. Međutim, kineska vlada se potrudila da ovu priču uguši za 48 sati. Čega se plaši kineski predsednik Đinping? Sudeći po odgovoru vlade na incident, država se više plaši svojih građana nego bilo koje manjinske separatističke ili terorističke grupe.
Prvog marta, grupa napadača u crnom, naoružana noževima, počela je da divlja na prepunoj železničkoj stanici u Kunmingu, ostavljajući za sobom trideset troje mrtvih i preko 140 ranjenih. Reportaže sa lica mesta i šokantne fotografije uskoro su se proširile kineskim društvenim medijima. Sablažnjena nacija pokušavala je da shvati smisao ovog bezočnog čina koji neki nazivaju „kineskim jedanaestim septembrom“:
Si je smesta naredio da „nadležni organi oštro suzbiju osioni zamah terorista, da budu potpuno svesni ozbiljne i složene antiterorističke situacije i ojačaju strateško razmišljanje“. Šef bezbednosti Meng Đanzu i ministar za javnu bezbednost Guo Šengkun poslati su da nadgledaju istragu i ogromnu poteru za petoricom počinilaca, koji su po nekim izveštajima pobegli.
Sutradan je lokalna vlast u Kunmingu objavila da „dokazi sa mesta zločina pokazuju da su za teroristički napad na železničkoj stanici odgovorne separatističke snage Sinkjanga“, ali je uveravala svoje zaplašene građane da je „red obnovljen u Kunmingu“. Reč „Ujguri“ bila je svima u glavi, dok je javnost kao krivce označila ovu manjinsku muslimansku grupu koja skoro isključivo živi u Autonomnom ujgurskom regionu Sinkjang (AURS) na severu zemlje.
Ali centralna vlada je smesta odbacila svaki etnički ili verski ugao, pa su zvaničnici i delegati koji su došli u Peking na godišnju Narodnu političku konsultativnu konferenciju Kine umesto toga upirali prstom na neimenovane „teroriste“. „Ovaj dobro isplanirani napad nije bio pitanje narodnosti ili religije [sic]“, citirala je zvanična novinska agencija Sinhua jednog delegata, „nego pitanje terorizma povezanog sa terorističkim snagama iz inostranstva“.
Za to vreme, državni cenzori su radili prekovremeno brišući poruke na društvenim medijima, uključujući i slike mrtvih napadača, groteskno izmasakriranih tela i pronađenih majica i zastava sa arapskim natpisima i motivima zvezde i polumeseca, simbola Istočnog Turkestana, nezavisne države koju neki Ujguri i njihove pristalice žele da stvore u Sinkjangu.
Pošto se mnogi Ujguri protive državnoj politici integracionizma i talasima naseljavanja Han Kineza, Sinkjang je već dugo poprište međuetničkog nasilja. Lokalne bezbednosne službe tvrde da da je samo 2012. bilo „preko 190 terorističkih napada“ u ovoj nemirnoj pokrajini. Nekoliko godina ranije, ujgurski stanovnici pokrajinske prestonice Urumći izveli su krvoločni pogrom nad Han stanovnicima, sa skoro 200 žrtava prema zvaničnim podacima.
Napad u Kunmingu je bio drugačiji jer je predstavljao prelivanje međuetničkog nasilja izvan granica AURS. Kada je u oktobru automobil sa ujgurskim vozačem eksplodirao na trgu Tjenanmen i odneo pet života, to je izgledalo kao pojedinačni čin osvete. Napad u Kunmingu, iako izveden primitivnim oružjem, zahtevao je određenu meru grupnog planiranja i koordinacije, i izazvao je masovnu histeriju zbog svojih razmera i brutalnosti. Nekada je gnev Ujgura uglavnom bio usmeren na simbole države (policijske stanice, vladine zgrade i snage bezbednosti), sada su mete bili obični građani u zabačenoj i idiličnoj regionalnoj prestonici Junan.
U narednim satima, mnogi kineski građani apelovali su na miran i promišljen odgovor države. Međutim, u odsustvu pouzdanih informacija, rasističke uvrede počele su da kruže društvenim medijima. Kao na primer sledeći razgovor, koji je počeo (na kineskom) sa: „Ako hoćete da vaš grad bude bezbedan, onda isterajte sve Sinkjanžane. Preduzeća ne treba da ih zapošljavaju, ne treba da kupujemo njihove proizvode i usluge, ne treba da posećujemo njihove restorane, prestanimo da kupujemo njihove proizvode, prestanimo da im prodajemo benzin… treba ih potpuno izolovati…“ Usledio je odgovor (na ujgurskom): „Ne bi trebalo tako da govoriš, neverniče. Samo je pitanje vremena kad će Alah i njegova vojska da vas zbrišu. Ti pogani, mnogobožački, nevernički Kitajcu.“ Kitajac je pogrdan naziv za Han Kineza.
U strahu od osvetničkih napada i mogućeg raspirivanja etničke mržnje, država je pokušala da zaustavi spekulacije i zatvori diskusiju. U ponedeljak uveče posle napada, Sinhua je objavila kratko saopštenje u kome se proglašava „uspeh u rešavanju slučaja“ posle samo četrdeset sati istrage. Uprkos ranijim izveštajima o deset napadača, vlasti su sada tvrdile da ih je bilo samo osmorica: četvorica ubijena, jedan uhvaćen na licu mesta i još trojica koje je policija kasnije uhapsila. Nisu dali mnogo detalja – nije bilo fotografija niti priznanja, a ni imena napadača i žrtava – već je samo navedeno da je zaveru isplanirao neko po imenu Abdurhaim Kurban.
Za samo nekoliko sati, Državni savet za informisanje izdao je direktivu svim medijskim kućama: „Mediji koji izveštavaju o oružanom incidentu od 1. marta na železničkoj stanici u Kunmingu moraju se strogo pridržavati izveštaja novinske agencije Sinhua ili podataka koje daju lokalne vlasti. Ne tretirajte ovu priču sa velikim naslovima, ne objavljujte jezive slike. Molimo vas da odgovorite i potvrdite da ste primili ovu poruku. Hvala.“
Osetivši zataškavanje, kineski građani nastavili su da razgovaraju o napadima na mreži. Država je odgovorila tako što je pohapsila četrdeset pet ljudi za širenje glasina na internetu i „sejanje panike“ i izdala javno upozorenje istaknutim mikroblogerima koji su „ignorisali činjenice“ i „pogrešno objavljivali da je crno u stvari belo“.
Događaji iz proteklih deset dana slikovito pokazuju u kakvoj se nezgodnoj situaciji nalazi Si Đinping. Ne sme da dopusti da izgleda neodlučno po pitanju „terorizma“, ali da ne želi da diskusija o ovom zapaljivom etničkom incidentu zaseni glavne teme njegovog „kineskog sna“. Ima najmanje tri razloga zašto se država potrudila da uguši dalju javnu raspravu.
Prvo, Nacionalni narodni kongres, glavno kinesko zakonodavno telo, otvoren je u Pekingu 5. marta. Ovde delegati raspravljaju o radnom planu vlade, kao i o Sijevim ekonomskim reformama čiji je nacrt predstavljen na Trećem plenumu u oktobru. Partijsko rukovodstvo želi da država i mediji posvete pažnju isključivo Sijevom nacrtu i da reforme, a ne terorizam, budu glavna krilatica ovog godišnjeg okupljanja. „Produbljivanje reformi je najvažnija tema kineskog društva [sic]“, izjavio je portparol Fu Jing na uvodnoj konferenciji za štampu 4. marta.
Drugo, kineska vlada se boji da bi otvaranje diskusije o napadima u Kunmingu moglo dodatno da raspiri rasističke stavove koji su duboko usađeni u nekim segmentima kineskog društva. Ako pitate prosečnog stanovnika Pekinga ili Kunminga šta misli o Ujgurima, verovatno će vas preplaviti nizom podrugljivih epiteta, uključujući „pokvarene lopuže“ i „secikese“.
Svaka većinska reakcija narušila bi državni mit o „harmoničnim etničkim odnosima“ i potkopala autoritet partije. Kada su se hanski građani Urumćija plašili za svoju bezbednost nakon nereda 2009, izdejstvovali su smenu dugogodišnjeg partijskog sekretara Sinkjanga, Vanga Lekuana. Na kraju su se kineski lideri više pribojavali nezadovoljstva Han Kineza nego manjinskog otpora.
Treće, napadi u Kunmingu istakli su ne samo bezbednosne propuste, nego i važnije probleme u etničkoj politici Kine. Etnički neredi u Lasi i Urumćiju 2008-09 naterali su mnoge Kineze da dovedu u pitanje efikasnost sadašnjeg pristupa. Sada neki traže veću autonomiju za Ujgure i druge ratoborne etničke manjine; još više njih smatra da je državna preferencijalna manjinska politika (više dece, dodatni ispitni bodovi i sudska popustljivost) okuražila manjine poput Ujgura, i želi da se sve barijere za „etničko stapanje“ uklone.
Sve u svemu, državni odgovor uklapa se u predvidljivi obrazac: kontrolisanje protoka informacija, preusmeravanje javnog gneva na spoljne igrače (ovaj put na CNN i druge strane medije) i dodatno zatezanje partijskog stiska nad društvom. Kao rezultat toga, Kina troši više novca na unutrašnju bezbednost nego na spoljnu odbranu, a veliki deo tog novca odlazi u granične regione poput AURS, čiji je budžet za unutrašnju bezbednost porastao na milijardu dolara od 2009. Budući da se etničko nasilje preliva u druge regione, možemo očekivati strožu bezbednost u svim većim gradovima i još intenzivniji nadzor nad malim i okruženim ujgurskim zajednicama izvan AURS. Novi zakon protiv terorizma takođe je na dnevnom redu.
Kineski san, kako Si Đinping i njegovi propagandni organi još uvek ističu, kolektivni je san svih kineskih etničkih grupa. „Ostvarujući ovaj san“, kaže predsednik Komisije za etnička pitanja, „moramo ići korak dalje u svom etničkom radu i očvrsnuti pedeset šest etničkih grupa… Moramo zbiti redove i ujediniti snove, kako bismo ostvarili kineski san.“
Međutim, kinesko rukovodstvo će onemogućavanjem otvorene i široke diskusije o uzrocima i posledicama napada u Kunmingu postići upravo suprotan rezultat. Tako će u senci ovog tragičnog događaja garantovati ne samo odvojene snove, nego i odvojene krevete za Han Kineze i Ujgure.
James Leibold, Inside Story, 11.03.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 16.03.2014.
