Fotografije čitateljki, Alisa Koljenšić Radić
Grčka tragedija i danas je neodoljiva jer nam, po Aristotelovim rečima, pruža katartički pristup najdubljim izvorima ljudske emocije. Aristotelu bi se verovatno dopala Orestija, potresna psihološka drama o propasti jedne porodice, koja se ovih dana igra u Londonu u produkciji Roberta Ajka.
Ali Atina, dramatični proizvod ondašnje demokratije koja je u tom ratnom vremenu tek počela da se razvija, bila je i politička i građanska: publika vidi sebe na pozornici i svedok je posledica sopstvenih odluka. Drama zahteva pažnju jer je neodoljiva i poražavajuća predstava o promašenom vođstvu. Ona je i veran opis naše sadašnje političke krize; i verujem da će stići i do Australije.
Predstava je otpočela svoj život u pozorištu Almeida, u ušuškanom Izlingtonu u severnom delu Londona, ali je postigla takav uspeh da je prebačena na Vest End, gde privlači brojniju publiku iako traje više od tri iscrpljujuća sata.
U Ajkovoj verziji Eshilove originalne trilogije (Agamemnon se trijumfalno vraća iz Troje i Klitemnestra ga ubija; njihov sin Orest iz osvete ubija Klitemnestru; Orest poludi, ali se, na kraju, miri s novim demokratskim poretkom) dodata je priča kojom započinje taj ciklus nasilja: Agamemnonova odluka da ubije svoju kćer Ifigeniju, što se pokazalo kao katastrofalno pogrešna procena.
To je priča o zemlji koja se priprema za rat i vojskovođi koji ispituje i preispituje značenje dvosmislenog, ali ubedljivog saveta. Taj savet – iako se javlja u vidu “proročanstva”, mi o njemu treba da razmišljamo kao o istraživanju tržišta ili vojnoobaveštajnim podacima koje prenose i tumače Agamemnonovi savetnici za bezbednost – glasi da je Ifigenijina smrt nužna žrtva da bi se dobio rat.
Agamemnonov promašaj kao vođe nije u tome što nesvesno radi nešto loše. On zna da je to loše, monstruozno loše. Ali ipak to radi. Zašto? Tu imamo posla s istinskom patologijom. On oseća da je, kao vođa, jedini u stanju to da uradi; jedino on ima mentalnu snagu da donese teške odluke. To je istinska patologija: anestezija usamljenog moćnika i narcisizam vođe dopuštaju mu da postupi krajnje loše upravo zato što bi drugi tu mogli podleći ljudskoj slabosti
U potresnim scenama Klitemnestra pokušava da odvrati muža od tog čina: mi vidimo njeno moljenje i preklinjanje, njihovo ljubljenje i grljenje, njihovo svađu i viku, rvanje i borbu i bacanje na pod – stravičan ciklus porodičnog nasilja. A u jednom lucidnom trenutku ona shvata da čovek s kojim se bori nije muž-otac, nego nacionalni vođa, i kaže mu: ti od početka znaš da ćeš to uraditi.
Vidimo njihovog sina, već uznemirenog Oresta, kako se trza iz sna zbog roditeljske svađe. A onda, kao saučesnici, vidimo lepu, nevinu Ifigeniju – u Euripidovoj originalnoj verziji prinesenu na žrtvenik, daleko izvan scene i u dalekoj prošlosti – kako biva ubijena dok sedi na očevom krilu i s poverenjem uzima pilulu koju joj on daje i guta je sa slatkom tečnošću.
Dakle, ne nedostaje nam katartička emocija. Ali političke dimenzije podjednako su moćne. Agamemnon kaže ženi da neće dati “izjavu” – da će reći da im je dete umrlo prirodnom smrću.
Ajk, dvadesetdevetogodišnja zvezda u usponu britanskog pozorišta, u suštini je dao sopstveno tumačenje tragedije (“Ja sam pomalo Grk i zato sam mogao da pronađem svoj put”, rekao je novinaru koji ga je intervjuisao), okupio je izvanredne glumce, na čelu s Angusom Rajtom (Agamemnon) i Lijom Vilijams (Klitemnestra), i prikazao bizarni drevni svet krvi i spinovanja.
Agamemnon je političar u košulji, koji krupnim koracima korača po sceni s pratnjom savetodavaca vičnih manipulisanju medijima, daje intervjue i drži govore na televiziji kao da su on i njegov tim profesionalni glumci. U Euripidovim Bahantkinjama, takođe igranim u Almeidi, Pentej je na sličan način prikazan kao političar u košulji – žestok, pametan i nepromišljen – koji pokušava da se suprotstavi plimi kulturnih promena oličenih u dionizijskoj mahnitosti i ozlojeđen je zato što gubi ženski “deo stanovništva”.
Ali samouverenost tih vođa prikriva aroganciju, a njihova zaokupljenost sobom zaslepljuje ih. Oni pogrešno rasuđuju – pokazuje se da njihove pogrešne procene nisu samo krajnje loše nego i nepovratno uništavaju sve što kao vođe pokušavaju da sačuvaju: zemlju, porodicu, pa i njih same.
Naravno, to su generički portreti. Ali dok ih gledam, ne mogu da se otmem utisku da mi prikazuju nasmejanog Tonija Blera, tog lažnog giganta koji još uvek baca dugačku senku na savremenu britansku politiku.
Blera u košulji nalazimo na naslovnoj strani poslednjeg broja časopisa Private eye. U vezi s maratonskom Čilkotovom istragom, koja se i dalje bavi njegovom odlukom da priključi britanske vojnike američkoj invaziji na Irak 2001. godine, premijer prepredeno odgovara na pitanje kad će izveštaj biti podnet: “A šta mislite o nikad? Nikad mi sasvim odgovara.” S obzirom na sve veći broj izbeglica iz propalih država Bliskog istoka koji preplavljuju bedeme Evropske unije teško se može izbeći zaključak da je za odluku o invaziji na Irak Bler u Britaniji platio mnogo veću političku cenu nego Hauard u Australiji.
U međuvremenu, britanska Laburistička partija izabrala je novog lidera koji važi za čistu suprotnost Bleru i pragmatizmu (“važno je ono što deluje”) njegovog Novog laburističkog projekta. Džeremi Korbin ne može nikad biti izabran za premijera. Ali izgleda da je upravo u tome stvar: prevratnički nastrojenim “jakorbincima” – tako je Korbinove pristalice nazvao Sajmon Šama – nije dovoljno samo to da neko može biti izabran.
Autor je predavač na Graduate School of Government Univerziteta u Sidneju i bivši je pisac govora premijera Boba Hoka.
Stephen Mills, Inside Story, 15.09.2015.
S engleskog prevela Slobodanka Glišić
Peščanik.net, 18.09.2105.
