Srđa Popović u emisiji Peščanik (16.12.2011) govori o prijavi protiv Nebojše Čovića i Velimira Ilića.

 
Svetlana Lukić: Ove nedelje su svetu obznanjena dva spektakularna naučna otkrića, jedno u Ženevi gde su naučnici CERN-a potvrdili da su primetili tzv. božju česticu, za koju se veruje da je imala ključnu ulogu u stvaranju univerzuma. Praktično u isti dan, u srcu Šumadije, Kragujevcu, uspešno je izveden jedan alhemijski eksperiment, pretvaranje poraza u pobedu. Glavni alhemičar, Boris Tadić, zaštićen FIAT-ovom kacigom i prslukom, obavestio je svekoliki srpski narod da je u poslednjim satima sastanka u Briselu, na kome se odlučivalo da li ćemo dobiti status kandidata, od države Srbije traženo da potpiše papir kojim priznaje državu Kosovo. Naravno, kako to u priči uvek biva, David je na nogama izdržao još jedan udarac Golijata, i papir osta nepotpisan. Predsednikovu laž je spremno dočekao Ivica Dačić i nastavio da je širi dalje. Da se ne lažemo, rekao je potpredsednik vlade, priznavanje Kosova jeste uslov i zato ni u martu nećemo moći da učinimo značajan korak ka dobijanju statusa kandidata. Za razliku od srpske javnosti, Jelko Kacin i Šfefan File su se neprijatno iznenadili, i praktično rekli da naš predsednik laže – da je to verovatno rekao za unutrašnju političku upotrebu – bliže se izbori i valja pobediti. Kada je Štefan File rekao da se od Srbije jedino očekuje da na granici sa Kosovom omogući slobodan protok robe, ljudi, kapitala, ideja… a da spreči slobodan protok molotovljevih koktela i snajperskih metaka, Dačić je mangupski odgovorio – e, nije šija nego vrat. Ako je tako, zašto smo onda uopšte počinjali razgovore o statusu kandidata, kada svaki korak ka uspostavljanju reda na severu Kosova tretiramo kao priznavanje nezavisnosti. Da se ne lažemo, naravno da sve to vodi ka tome da jednog lepog dana, kada budemo primani u punopravno članstvo, moramo da potpišemo i taj papir, ali taj dan neće doći u martu iduće godine, ni one tamo godine; ta decenija nije još započela. Dačić se još požalio da je 2000. međunarodna zajednica od nas tražila samo da smenimo Miloševića, nije pominjala nikakvo Kosovo, a danas, 11 godina posle toga, kaže Miloševićev mali, oni izlaze sa novim uslovima. Koga sada treba da pošaljemo u Hag ili uhapsimo – ogorčeno se pitao Ivica Dačić. U Hag više nemamo koga da šaljemo, a mogli bismo, na primer, da uhapsimo njega. U znak dobre volje, može da bira pod kojom optužbom: od podstrekavanja na rat do netipičnog kruženja novca putem kofera koji je iznet iz njegovog stana.

Svaki zastoj u evropskim integracijama, bilo zbog nakaradne reforme pravosuđa, simulacije borbe protiv korupcije, gušenja slobode medija… pokrivan je time da EU za nas ima specijalne uslove. Tačno je, u odnosu na Bugare, Rumune, Slovake… mi smo prvo imali Hag, plus sve ostale uslove koji važe za druge, a sada imamo Kosovo, plus sve ostale uslove. Problem je u tome što su Hag, odnosno rat, i Kosovo, iz iste priče. Nismo Kosovo izgubili u nameštenoj partiji pokera u Las Vegasu, nego u ratu koji smo sami započeli.

Sve je očiglednije da Dačića, Tadića i sve ostale u stvari brinu baš ti ostali uslovi koje oni, budući da vode organizacije koje više liče na mafijaške porodice nego na političke stranke, nikada ne mogu da ispune. Oni ne mogu i neće ni da uspostave pravnu državu, ni da sistemsku korupciju svedu u kakve-takve okvire, ni da prestanu da kontrolišu medije… Kada to ne mogu, jer bi to značilo da gube vlast, onda je najbolje držati se svetog grala srpske politike – Kosova. Kada bi se sa dnevnog reda skinuo problem balvana, paralelnih institucija, šverca… i počeli pregovori sa EU o suštinskoj reformi države i njenih institucija, moglo bi lako da im se desi ono što i Ivi Sanaderu i HDZ-u, da nestanu u pravcu prvog zatvora ili đubrišta istorije. Dačić, Đelić i ostali nas pripremaju za to da ni u martu nećemo dobiti status kandidata… To je i logično, jer ako osim čuvanja Kosova nemaju ništa drugo da ponude biračima, ko će se od njih usuditi da tokom predizborne kampanje bilo šta potpiše sa Editom Tahiri. Jasno je kao dan da bi ih Nikolić, Vučić, povampireni i osumnjičeni Koštunica i Velja Ilić i ostali članovi patriotskog klana, proglasili veleizdajnicima. Često se navode rezultati raznih istraživanja koji govore da je građanima na prvom mestu materijalna egizstenicija, posao, pristojno zdravstvo… pa tek onda Kosovo. Da, ali će isti ti građani, kada već sve to nemaju niti će u skorije vreme imati, izabrati da fiktivno čuvaju fiktivno Kosovo. Tako će još jednom učestvovati u kolektivnom samoubistvu ove države, koja sve ove unutrašnje i spoljašnje potrese, ovakva kakva jeste, ne može da preživi. Kazna za to će biti, kao što piše u islamskim knjigama, da samoubica u paklu večno ponavlja isti čin kojim je sebi oduzeo život. Kao što onaj koji se otrovao u pakao sa sobom nosi bočicu sa otrovom i iznova i iznova iz nje pije – tako ćemo i mi na drugu obalu poneti mapu Srbije sa Kosovom i iznova, do u večnost, jesti je i daviti se.

Uvek postoji ona ludina nada da tadići i ostali dačići ipak vode dvostruko knjigovodstvo, jedno za narod, u kome se Sunce okreće oko Zemlje, i drugo za sebe, u kome se zna da je to optička varka, da se u stvarnom životu Zemlja vrti oko Sunca. A ako im je knjigovodstvo samo jedno, ovo koje nam svakog dana poturaju pod nos, onda smo u velikoj nevolji.

Na sreću, pojavio se iznenadni izlaz, da će se EU raspasti i sve naše dileme učiniti bespredmetnim. Tadić nam je, iz novog fijatovog modela automobila koji će osvojiti svet, poručio da Srbija mora u Evropu jer nema bolje rešenje, i da bi on, kako je rekao, rado zaokrenuo, ali ne može, nema gde. Možda nam zvezde nisu naklonjene, ali po medijima, kafanama i slavama sladostrasno raspredamo o skorom gašenju svih 27 evropskih zvezdica. Da je Tesla živ, tražili bismo da nam napravi vremeplov u obliku Nojeve barke, da se svi potrpamo u nju i otputujemo u 1389-u. Samo jednom bismo zastali, 1415. na trgu u Konstanci. Tamo na lomači spaljuju Jana Husa koji ne želi da se odrekne svojih ideja; prolazi pogrbljena i bezuba starica sa naramkom drva, zastaje, vadi jednu grančicu i dodaje na lomaču. Jan Hus, sada češki nacionalni heroj, na to je mogao samo da kaže – Sancta Simplicitas – O sveta prostoto!

U današnjoj emisiji imamo jednog sagovornika, advokata Srđu Popovića. Od juče na sajtu Peščanika možete pročitati integralnu verziju krivične prijave koju je on, kao zastupnik majke i sestre Zorana Đinđića, podneo Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal protiv Nebojše Čovića i Velimira Ilića. U današnjem Peščaniku, gospodin Popović objašnjava na osnovu čega on smatra da su se stekli uslovi da može da podigne krivičnu prijavu protiv Čovića i Velimira Ilića i koja je njihova uloga u atentatu na premijera Zorana Đinđića:

Kada ste podneli prijavu protiv Vojislava Koštunice i one grupe ljudi, to nije bilo iznenađenje za dobar deo javnosti koja je to pratila. Međutim, ovih dana ste podneli krivičnu prijavu Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal protiv dvojice ljudi, Velimira Ilića i Nebojše Čovića i imam utisak da će to biti iznenađenje. Ono što nam predstoji u ovom razgovoru jeste da probate da nam kao pravni zastupnik Gordane i Mile Đinđić objasnite kako je došlo do te krivične prijave.

Srđa Popović: Još novembra 2006. godine zaštićeni svedok, takozvani svedok saradnik, Dejan Milenković Bagzi, pričao je o ulozi koju je Čović imao u ubistvu. Da objasnim zašto je to sada iznenađenje. Čović je bio vrlo mudar da se posle toga povuče, da se drži van očiju javnosti. Ljudi su uspeli, što je bio njegov cilj, da ga zaborave. Međutim, kada je bio uhapšen Simović i kad je on dao izjavu Tužilaštvu koja je, za sad još uvek ne znam kako, procurila u javnost i njeni najvažniji delovi bili objavljeni u Blicu, pokazalo se da on u svemu potvrđuje Bagzijev iskaz. Dodaje i neke nove elemente. I to je ponukalo porodicu Zoranovu da se zapita, pa dobro, šta je bilo sa tim Čovićem. Onaj čovek nešto reče, ništa se nije radilo, sad se pojavio i ovaj drugi, on potvrđuje njegov iskaz, oni saglasno izjavljuju i na isti način objašnjavaju kako su saznali za učešće Čovića u ubistvu. Njihovi se iskazi dakle potpuno podudaraju i to je već bilo dovoljno da ja po njihovom nalogu pročeprkam sve što znamo o političkoj poziciji Čovićevoj, o njegovom odnosu prema vladi u kojoj je sedeo sa jedne, i prema DSS-u i Vojislavu Koštunici sa druge strane. Svi koji se sećamo tog perioda znamo da je jedina politička tema u Srbiji između 2000. i 2003. godine bio sukob između DSS-a i DOS-ove koalicije, odnosno, kako su to personifikovali, Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice. I vi, kada hoćete da vidite politiku jednoga čoveka, njegova shvatanja i njegove ciljeve, vi morate da ispitate kakav je bio njegov odnos prema Đinđiću, a kakav prema Koštunici. Tu je čak i za mene bilo iznenađenja. Nebojša Čović je bio potpredsednik u vladi Zorana Đinđića i jednim delom će i zbog toga za ljude ova prijava biti iznenađenje, jer je on percipiran kao neko iz Đinđićeve vlade. Dakle, neko ko nije a priori sumnjiv.

Svetlana Lukić: Kako u stvari glasi optužba u prijavi?

Srđa Popović: Ja sam optužio Velju Ilića i Nebojšu Čovića za neprijavljivanje krivičnog dela napada na ustavno uređenje, koje je pripremao Ulemek. I nezavisno od toga, Nebojšu Čovića za podršku u atentatu na Zorana Đinđića, kojom je on u stvari podstrekavao Ulemeka i Spasojevića da to krivično delo izvrše. Ulemekov i Spasojevićev plan je nejasan. Prvo, kako su mislili da će izbeći odgovornost, kako su oni zamišljali? Dobro, ubiće ga, i šta će onda biti? Mi vidimo da su oni tražili političku podršku na sve strane za to ubistvo.

Svetlana Lukić: To je ono o čemu stalno govorimo, da ubistvo samo po sebi ne može da bude cilj.

Srđa Popović: Ne može, jer samim ubistvom vi ne možete da dovedete nekog drugog na vlast. Vi ste samo ubili predsednika, ona vlada ostaje, oni će imenovati drugog predsednika i vi niste uspeli da promenite režim. Ovaj Dejan Milenković svedoči to u novembru 2006. godine, da su Ulemek i Spasojević odlučili da ubiju Zorana Đinđića i da su istog trenutka počeli da traže stranku i političke ličnosti koje bi ih u tome podržale. I onda ga sud pita, pa dobro pa koje su to stranke, koje su to ličnosti i on kaže, to je Radikalna stranka i Nebojša Čović. Nebojšu Čovića tu imenom pominje. To je bilo prvo tako direktno pominjanje Čovića. Dejan Milenković je tada svedočio i o tome da je njima Dušan Spasojević govorio da imaju podršku Čovićevu, da je Čović njih uveravao da će nakon ubistva on postati premijer, što nije bilo nezamislivo, i da će on postaviti svog ministra unutrašnjih poslova. To naglašavaju kada razgovaraju između sebe. Šta to znači? Znači, mi ćemo biti heroji. Kad mi dovedemo njega na mesto premijera i on dovede svog ministra unutrašnjih poslova, nema ništa ni od kakve odgovornosti. Oni su čak, ja mislim, mislili da će oni ostati neotkriveni. To se posle ponavljalo u mnogim iskazima, koliko su bili iznenađeni vanrednim stanjem i naročito tim slikama njihovim, koje su se pojavile na poternici prvoga dana. To je dosta posle i mistifikovano. Jedan od tih koji je to mistifikovao bio je i Aleksandar Tijanić, ali to su činili i Ulemekova odbrana i odbrana svih ovih ostalih ubica: otkud njima dva sata posle ubistva slike. A u stvari je objašnjenje vrlo jednostavno i objašnjenje su dali i Beba Popović u svom iskazu i Mile Novaković u svom iskazu. Posle pokušaja atentata kod Hale Limes, oni su pohvatali te njihove telefone, shvatili su ko je Dejan Milenković, iz koje sredine potiče, ko je kupio kamione, to se smesta raspravilo i oni su shvatili sa kim imaju posla.

Bagzi je svedočio i o jednoj zanimljivoj sceni u Meljaku, gde se on krio sa Miletom Lukovićem Kumom i sa Dušanom Spasojevićem, gde oni gledaju televiziju i vide na televiziji Nebojšu Čovića i onda Dušan Spasojević pobesni i govori, pa gde ti je sada Čović? Gde je Legija? Gde je sad Čović? Što Čović ništa ne preduzima? A Mile Luković odgovara, pa ne može, on je sam u vladi. Pa mora da se digne jedinica. Ali izvedeno je vanredno stanje, ne može da se digne jedinica. Oni su blokirani u Kuli. Mislim da nisu znali ni da je Žandarmerija voljna i u stanju da napravi onakvu Sablju kakvu je napravila. Tu muva više nije mogla da proleti. To je što se tiče Bagzijevog svedočenja.

Da se vratimo na Velju Ilića i neprijavljivanje krivičnog dela. Negde početkom februara, Milorad Ulemek koji je već bio suspendovan i kasnije i penzionisan, a pored toga preti mu i izručenje Hagu, bar po njegovom mišljenju, jer je 19. oktobra stiglo pismo od Karle del Ponte, u kome ona traži podatke za njega i za Zvezdana Jovanovića. I na kraju, bio je i Spasojević nervozan, jer njegovi poslovi su počeli da dolaze u pitanje, jer bez Legije on nije mogao nikakve poslove da vodi. Bio je jako uznemiren što je bio hapšen posle one otmice i falsifikata pasoša, kada su ga Francuzi bili izručili, i oni su uopšte videli da njima počinje tlo da izmiče pod nogama. Poveden je postupak za Ibarsku magistralu, Ulemek je saslušan, Dragoljub Todorović, moj dragi kolega, i SPO su potpuno bili već obelodanili da je Legija po svoj prilici učestvovao u tom ubistvu na Ibarskoj magistrali. Dakle, ceo taj njihov svet je počeo da se ruši i oni su shvatili da sa formiranjem tog Specijalnog suda, Specijalnog tužilaštva njima dani odbrojani. Pogotovo što ja mislim da su oni takve izveštaje dobijali i od Bracanovića, koji je u tom trenutku bio zamenik načelnika Službe bezbednosti i oni su rešili da to reše na taj način što će da sruše tu vladu. To je bila ideja.

I onda Ulemek, kada je već postojala odluka o atentatu, počinje da piše pisma i piše pisma ljudima za koje on pretpostavlja da su neprijateljski raspoloženi ili u direktnom sukobu sa Zoranom Đinđićem. Zna se da je pisao Labusu, Velimiru Iliću i zna se da je pisao Slobodanu Vuksanoviću. Dakle, to jesu ljudi koji su bili u sukobu i u neprijateljstvu direktnom sa Zoranom Đinđićem. I u tom pismu on njima predlaže, nekome uvijenije, nekome otvorenije, Iliću i Vuksanoviću dosta otvoreno, da treba da se pravi novi 5. oktobar, da treba da se ruši ta vlast na isti način na koji je srušena Miloševićeva vlast, dakle na ulici, i to pismo je dobio i Velja Ilić. On je bio uznemiren, ja mislim, tim pismom i da bi se obezbedio, jednom prilikom je kazao Čoviću, evo šta mi piše Legija. I Čović mu je tada kazao, ništa nemoj da brineš, Legija je moj dečko, otprilike stvari su pod kontrolom, sve je u redu. E sad, tokom Sablje, Velji Iliću je vršen pretres, ja mislim povodom njegovog brata koji je bio lišen slobode. I on se tad uplašio i sam izašao sa tim priznanjem da mu je Legija pisao takvo pismo i da on nije znao da je to nešto ozbiljno, jer da je on znao da Legija ovo sprema što je uradio, pa naravno da bi to prijavio, a uostalom on je to rekao Čoviću i Čović mu je kazao da ne treba od toga da pravi veliku stvar, da to nije ništa, da ga je Čović takoreći oslobodio odgovornosti. E sad, naravno da je Mihajlović, koji je tada bio ministar unutrašnjih poslova, čuo to sve, to mu je preneo bio neki Grbović, član Liberalne stranke. I Mihajlović onda traži od Velje Ilića da mu to da napismeno. I traži i od Čovića da objasni, da li je tako to bilo kako to Velja Ilić predstavlja.

I tu oni sad počinju da se zapetljavaju. Velja Ilić tvrdi da ga je upoznao sa tim pismom, a Čović kaže, pa on me je upoznao sa tim pismom, ali ja nisam upoznat sa sadržinom. Pa ga onda svi pitaju, kako znaš da su gluposti kada nisi ni čitao. Pa ne, ne, a šta može da bude kad Legija piše, nego gluposti.

Međutim, u tom trenutku kad Legija to piše, on je već pisao ono otvoreno pismo javnosti. O Legiji Buha objavljuje feljtone o otmicama, ubistvima, SPO ga je već stisao za tu Ibarsku magistralu. Dakle, potpuno je u tom trenutku jasno ko je taj Ulemek i ne vidim kako bi to mogle biti gluposti, a pogotovo mi je neshvatljivo da posle pokušaja atentata kod Hale Limes, Čović izgleda još uvek smatra da su to gluposti. Pa to je neverovatno. I mislim da on to nikako ne bi mogao da objasni u nekom ispitivanju, saslušanju. Ne bi mogao da objasni. Kako je mogao misliti da to nije ništa opasno po bezbednost zemlje, kako je jedanput kazao. Dakle, to je to prvo krivično delo koje se stavlja njima na teret, Iliću i Čoviću, za neprijavljivanje jednog teškog krivičnog dela. I to nije tek formalna neka odgovornost. Da je Čović to prijavio, bar posle pokušaja atentata kod Hale Limes, do atentata ne bi došlo, jer bi Ulemek bio lišen slobode, jer se ovi Zemunci bez njega ne bi usudili da mrdnu. Tako da je to jedno delo koje nije od najtežih, ali je imalo jako teške posledice.

U odnosu na Čovića, prijava mu stavlja na teret učešće u atentatu. I to pre svega u odnosu na iskaz Bagzijev, ali i na osnovu onoga što je Simović napisao u svojoj izjavi, koju je delimično preneo Blic. Simović uglavnom ponavlja Bagzijevu tvrdnju, da su oni saznali za učešće i podršku Čovića od Dušana Spasojevića i da su tom prilikom bili prisutni Dejan Milenković, Miloš Simović i njegov brat Aleksandar. I tu oni identično to iskazuju. Simović priča i o nekim stvarima o kojima Dejan Milenković nije pričao. O tome da je Legija održavao sa Čovićem stalni kontakt, da njih uverava Čović da će postati premijer, a gde se viđaju, kaže negde na Čukaričkoj padini kod Papir servisa, pa onda o tome kako su oni o pripremama za ubistvo obaveštavali Čovića, kako je Čović davao njima ideje odakle može da se puca i da im je čak stavljao na raspolaganje neku zgradu u Užičkoj iz koje bi moglo da se puca na Đinđića u njegovoj rezidenciji. Da je Čović bio besan kada pokušaj kod Hale Limes nije uspeo.

Jedino se u toj izjavi, onako kako je preneto u Blicu, ne pominje Čovićevo ime nego se, kada se govori o njemu, upotrebljava nadimak koji su mu oni bili izdenuli, Ćoki. Međutim, kad vi vidite kako se ta ličnost opisuje, potpuno je jasno da to ne može biti niko drugi nego Nebojša Čović. Prvo zato što u iskazu Dejana Milenkovića se izričito kaže da je Dušan Spasojević Aleksandru i Milošu Simoviću i njemu saopštio da Čović podržava ubistvo. Isto to govori i Miloš Simović. “Bili smo tu ja, moj brat i Dejan Milenković”. Oni opisuju isti događaj tokom koga su saznali da se radi o Čoviću. Ali ima i daljih karakteristika i pokazatelja iz kojih je potpuno jasno da to ne može biti drugi niko, nego Čović. Recimo, Simović govori kako su oni bili jako zadovoljni što su imali Ćokija u vladi. Pa onda da je Ćoki napravio kontakt sa Ulemekom, dok su zajedno bili na Kosovu. To ne važi ni za jednog drugog člana vlade. Da je Ćoki u dobrim odnosima sa Koštunicom. Ja mislim da je on jedini član vlade koji je bio u dobrim odnosima sa Koštunicom. Njega je Koštunica 2000. godine predlagao za premijera, nasuprot kandidaturi Zorana Đinđića, a 2002. godine Čović je iako član koalicije i član vlade, podržavao Koštunicu na tim predsedničkim izborima, protiv kandidata DOS-a, koji je bio Labus. Verovatno ga najviše odaje ova priča o toj lokaciji, koju je Ćoki njima obećao i koju je Zvezdan Jovanović išao da ispituje, da li je povoljna, pa je našao da nije povoljna. A negde sam onda slučajno, iz nekog intervjua Čovićevog, shvatio da je preko puta Đinđićeve rezidencije bio Koordinacioni centar za Kosovo, kojim se služio Čović. Nijedan drugi član vlade ne zadovoljava sve te kriterijume, sem njega.

Tu bih pomenuo i jedan vrlo zanimljiv slučaj o kome piše Čeda Jovanović, koji kaže da je već sutradan po atentatu, Čović tražio da se vide. Prva stvar koju im je kazao je bila, hoćete li da me hapsite. I da Čeda Jovanović nije ni shvatio zbog čega on to njega pita. Zašto on misli da bi bio hapšen. Doduše, Čeda kaže on se danas tog razgovora ne seća, što verujem da je dobio takav odgovor. To je otprilike sadržina te prijave. Ono što sam ja pokušao u toj prijavi je da vidim i neke druge veze i odnose političke prirode, koje su imali Koštunica i Čović, pored toga što su jedan drugog uzajamno kandidovali. Primetio sam da je Čović na primer, učestvovao u hajci koja se vodila protiv Zorana Đinđića pre ubistva i koja je imala, po meni, za ideju da jednog dana kad bude na njega izvršen atentat, se priča da se to mafija uzajamno obračunava, da ga je optuživao za šverc cigareta, da je on optuživao tu vladu da se koristila Dušanom Spasojevićem, Miletom Lukovićem prilikom hapšenja Miloševića i nešto što je takođe vrlo karakteristično, da pored Ulemeka Legije i njegove odbrane i Koštunice i sam Čović ne propušta priliku da podgreva neke sumnje kako su u stvari ta politička pozadina tog ubistva Čeda Jovanović i Beba Popović. Na suđenju je utvrđeno iz iskaza nekoliko okrivljenih, da je plan bio da se ubiju prvo Čeda Jovanović i Beba Popović, pa tek kasnije se došlo na ideju da treba kako su oni kazali, tući u glavu, da to treba da bude Zoran Đinđić. To ništa njima ne smeta do dana današnjeg, da besomučno ponavljaju tu istu tezu. Dejan Milenković je svedočio da su Ulemekovi advokati zajedno sa njim sastavljali i njegovu izjavu koju je trebalo on da ponovi na sudu, u kojoj optužuje Bebu Popovića i Čedu Jovanovića za ubistvo. Koštunica je hiljadu puta tu tezu, manje ili više uvijeno, ponekad dorektno iznosio, to isto tvrdi, naročito posle svedočenja Dejana Milenkovića, i Nebojša Čović. Da su oni imali veze sa mafijom, iza toga stoje Čeda i Beba i da treba da se ispita kako je Terzić pustio, to je isto jedna od tih večnih njihovih teza, kako je on pustio Spasojevića iz zatvora. O tome se vodi jedan sudski spor u kome ja branim Terzića, u kome ništa od toga nije moglo da se dokaže i glupo je i ne može da se dokaže jer tužilac nikoga ne pušta, to je već elementarno. On se bio složio sa predlogom odbrane, zato što je mislio da više nije imao osnova da ih drži u pritvoru, jer nije bilo dokaza za tu otmicu, ali o tome je sud odlučio. Da ne pominjemo to da postoji jedna ustavna odredba koja zabranjuje da se tužilac može goniti zbog mišljenja iznetog u postupku, koja se zove imunitet. Pod tim naslovom stoji: imunitet. Ta optužnica protiv Terzića, ona je dignuta samo zato što je Koštunica besomučno tu tvrdnju ponavljao, a ja mislim da je onda specijalni tužilac, verovatno pod sugestijom Zorana Stojkovića, koji je bio onda ministar pravde, podigao i takvu optužnicu i to poslednjeg dana svog mandata, da niko ne bi mogao da ga pita kakva je ovo glupost, ali se postupak još uvek vodi.

Svetlana Lukić: Htela sam da vas pitam da nam malo pojasnite jednu stvar na kojoj bazirate dobar deo svoje prijave, a to je izjava Miloša Simovića. Vi ste tu citirali to što je Blic objavljivao kao navodnu njegovu izjavu. E sada, da li je bilo ko demantovao to što je pisano u Blicu?

Srđa Popović: Ta izjava stoji u tužilačkom spisu i ona je zapečaćena, ali tu izjavu ne samo da niko nije demantovao, nego je nju na sudu potvrdio Miloš Simović kada je počeo da se buni, kako to da je moja izjava izašla u Blicu. I optužio Tužilaštvo da je odalo službenu tajnu. Između njih se igra jedan valcer, između Miloša Simovića i Tužilaštva. On želi da dobije status svedoka saradnika. Po mišljenju Tužilaštva, on ne može da ga dobije ne zato što o ovoj stvari nije kazao istinu, nego zato što nije priznao jedno drugo svoje delo. A to je ubistvo ovoga policajca Vukojevića, da je on učestvovao izgleda u tom ubistvu i Tužilac smatra da je on učestvovao u tom bistvu i očekuje od njega da prizna i to delo. A on se opet nada da činjenice koje on želi da iznese su toliko važne, po meni jesu, ali po Tužilaštvu možda nisu, da će oni njemu taj status na kraju dati. Ali, bez obzira na to, to je jedna izjava koja sada ovako, kako je objavljena u Blicu, predstavlja nesumnjivo jednu ispravu koja se može upotrebiti u pretkrivičnom postupku. Na toj izjavi, da sada malo zakomplikujem, ne može da se zasniva presuda. Presuda ne može da se zasniva ako on to izričito ne ponovi u sudu. Međutim, kao saznanje Tužilaštva o činjenicama koje su važne, ona nesumnjivo može da se upotrebi, pored toga što Tužilaštvo ima celu izjavu i u kojoj ne piše Ćoki, nego piše Nebojša Čović. Dakle, Tužilaštvo to sve zna. Ja ne vidim načina da oni mogu da pronađu neki razlog da taj postupak ne pokrenu protiv njega.

E sad, postoji ta odredba, ali nije tako lepo definisana kao u nekim starim krivičnim zakonima, koji su govorili da Tužilaštvo po službenoj dužnosti mora da pokrene postupak kad do njega dopre glas da je izvršeno krivično delo od određenog učinioca. Do Tužilaštva je, u tom smislu, sigurno dopro glas, jer imaju izjavu na 20 strana. Mi smo samo jednu stranu videli. A ono što mene i dalje buni je što je do njih dopro glas i o mnogim drugim delima, a da oni nisu ništa učinili. Ja sam se sad, tim povodom setio, recimo onog čuvenog slučaja kada je Kajganićka telefonom razgovarala sa Bagzijem. Uhvaćen je taj razgovor, snimljen, postoji transkript tog razgovora u kome ona njega nagovara da lažno optuži Buhu za ubistvo Gavrilovića i da mu obećava da će on biti adekvatno nagrađen za to, da to garantuju Jočić i Bulatović. Sam taj transkript je dovoljan dokaz da se pokrene protiv svih njih postupak, da se utvrdi da li je to tačno. Prvo, da Kajganićka objasni da li je stvarno imala garancije Jočića i Bulatovića ili ih je izmislila, to jest da li je odgovorna samo ona ili su odgovorni svo troje. Ništa se slično nije desilo. Zašto? Taj transkript nikad nismo mogli da vidimo iako je on bio deo ovog spisa o postupku za atentat, jer ga je sudija Nata Mesarović prosto sakrila. I nije mi dozvolila da ispitam Acu Tomića. Ja sam predložio nekoliko svedoka, a ona je pristala jedino da zove Acu Tomića i ja znam zašto. Zato što je od njega tužilac već odustao i ne izlažemo ga nikakvoj opasnosti.

Međutim, kada je on došao, kada sam ga ja pitao, da li ste se vi sastajali u svome stanu sa Ulemekom i Spasojevićem, ona mi je to pitanje zabranila sa potpuno neshvatljivim obrazloženjem i ona je time nezakonito postupila, to je krivično delo, za razliku od Terzićevog, to jeste kršenje Zakona od strane sudije. Tužilaštvo to naravno zna, zato što tu sedi zamenik Specijalnog tužioca. Ne pada njima na pamet da oni sada pokreću postupak protiv Nate Mesarović, čak ni kad se završilo suđenje. I tužilac naravno zna da su Jočić i Bulatović se sreli u MUP-u sa Ulemekom pre nego što je on predat Centralnom zatvoru, bez dozvole predsednika veća, na nezakonit način i ni taj postupak nikad nije pokrenut, nikad niko njih nije saslušao. Dakle, do njih dolaze mnogi glasovi. Do njih je došao glas sigurno da je Tomić skrivao Mladića. Danas čitam u novinama da Vikiliks objavljuje da se Tadić američkom ambasadoru žalio da Koštunica krije Mladića. Pa šta se žali američkom ambasadoru? Pa ima neko tužilaštvo valjda.

Dakle, otuda i ja pomalo počinjem da gubim nadu. Ja sam njima uvek davao, što kažu, benefit sumnje, odnosno gajio sam sam sa sobom prezumpciju njihove nevinosti. Ali to postaje sve teže, a ja to ne radim zato što hoću da budem ljubazan prema njima nego zato što mislim, kako da vam kažem, da taj ugled tih institucija, moramo da pokušavamo da sačuvamo, jer ako se izgubi svaki ugled i svaki kredibilitet, pa onda će se ljudi ovako obračunavati kao sa Jovom Kapičićem, po ulicama. Je li tako? I šta ja radim uopšte kao advokat ako ja ne verujem u te institucije. Ali postaje sve teže.

Pogledajte kada je objavljeno da će biti saslušan Koštunica povodom oružane pobune. On čovek izađe i jednostavno nam svima objasni da mu ne pada na pamet da on bude saslušavan ni kao neki svedok, mada on po meni je trebao da bude saslušan kao osumnjičeni, ali hajde, nekad svedok postane osumnjičeni kad ga saslušate. Ali on izađe i objasni da to uopšte ne dolazi u obzir. Pa to Tužilaštvo, ako hoće da sačuva neki kredibilitet, je moralo da pošalje dva policajca da ga sutra dovedu. Sutra da ga dovedu, da ga saslušaju. A ako je potrebno i sa lisicama. I da bude jasno da se to ne može tolerisati, da se tako bagatelišu institucije. To se naravno nije dogodilo. Tako da postaje vrlo teško. Mnogi okolo, pokušavamo da im sačuvamo taj ugled, ali oni ne čine ništa da ga oni sami čuvaju. I onda se pojavljuje, recimo, ovaj savetnik ministra zdravlja Milanović, priča da iz Koštuničinog kabineta se amnestiraju ljudi, odnosno aboliraju, skidaju sa krivičnih prijava. To je vrlo uznemiravajuće. Naročito što ja mislim da jedno ovakvo delo, to je moralo da se radi kao prioritetni zadatak Tužilaštva, što bi bio u svakoj zemlji u kojoj je ubijen premijer, da je moralo da se radi široko, da svi koji su sumnjivi, eto recimo bar ovi koje sam pomenuo: Jočić, Bulatović, Koštunica, Tomić, Kajganićka, sve je to moralo da se sasluša. Odjedanput, odmah, zajedno, istovremeno i da se pokuša da se shvati i politička strana toga događaja. Šta se htelo, koja je politika to bila i ko je stajao sve iza te politike. Ko je šta tu radio. To se uopšte ne događa. Nego ovako, s vremena na vreme, nešto se kao započne i onda 12. marta izađemo, položimo onaj venac, pustimo te krokodilske suze i dalje sve ostavljamo porodici njegovoj, da ona o tome brine. To je strašno. Strašno je živeti u takvoj zemlji. Strašno je. Ako takvo krivično delo ne može da se istraži, pa šta oni mogu da istraže uopšte. Šta oni uopšte istražuju. Pa još se onda pojavi i Verica Barać pa i ona kaže da korupcija dolazi iz politike. Pa predsednica skupštine kaže, porazno je da 50 odsto ljudi smatra da je glavna korupcija u politici. Pa jeste, porazno je. A vidimo zašto je porazno.

Ono što je poseban značaj ove prijave je što sad počinje da se nazire cela logika zavere. Pre svega, kroz ta pisma koja Ulemek piše. Ne obaveštava on ni Vuksanovića ni Velju Ilića da će oni izvršiti atentat. Nego ih poziva uopšte da ovu izdajničku vlast skinemo na ulici i da izvičemo na njoj patriotske snage, to je pre svega Koštunica. Dakle, taj plan počinje tek takav da ima nekog smisla. Trebalo bi izvršiti atentat, u tom trenutku izlazi novi 5. oktobar na ulice, izvikuje Koštunicu za predsednika jer u tom trenutku imamo samo v.d. predsednicu, Natašu Mićić. U tom trenutku Srbija nema predsednika. A Koštunica je poslednji kandidat sa najvećim brojem glasova. To ima nekog smisla. On izlazi, predlaže koncentracionu vladu, kao što je i uradio, daje mandat Čoviću, koji je hteo da mu da još 2000. godine i onda stupa na snagu JSO, koji šalju da li u vladu, da li na televiziju, gde je potrebno, da se prevrat završi. I to je bila ta, ja kažem teorija, mada ona se oslanja na činjenice, odnosno ona jedina objašnjava sve činjenice: i kako su se ovi usudili na takvu avanturu i kako su mislili da mogu da se izvuku da ne budu kažnjeni, i priču o koncentracionoj vladi, i zašto se vajka u Meljaku Dušan Spasojević, zašto se ne digne jedinica. To bi sve tako i funkcionisalo da nije bilo vanrednog stanja i da nije Žandarmerija pokazala tu efikasnost, koja je i mene iznenadila. Nisam znao da postoji takva formacija, sposobna da sprovede tu Sablju.

E onda znamo kako je Sablja zaustavljena, znamo i zašto nije Koštunica saslušan odmah, zato što je tu počela da se meša međunarodna zajednica: imate ubice, sudite ubicama, nemojte da napravite velike sukobe, nemojte da stvorite nered na ulici, nemojte da izazovete sukob između vojske i MUP-a. Oni su bili slabi, obezglavljeni bez Đinđića, oni su se povinovali tim zahtevima i za šest meseci ih nije bilo. Tako da je taj prevrat uspeo, ne odmah i ne na onaj način na koji su ga oni zamislili, ali je uspeo. Ali hoću da kažem da taj se plan nazire i on nije bio neverovatan, neubedljiv, nemoguć, ne, ne, on je bio potpuno smišljen tako da vi vidite da su to smišljali profesionalci. Ni Dušan Spasojević ni Ulemek, nego je sklopio ceo taj plan neko kome je to posao.

Svetlana Vuković: Kako Čović prolazi za vreme Koštuničinog mandata?

Srđa Popović: On dolazi na čelo Koordinacionog centra za Kosovo, za koji se, između ostalog, priča da nikad nije podneo finansijski izveštaj o tom radu. To nije loše mesto. A onda je se 2006. sam sklonio kada je Dejan Milenković prvi put izašao sa tim optužbama, nestao je sa javne scene. Nije on glup. On je shvatio da bi bilo najbolje da se skloni sa očiju javnosti, a ne da podseća stalno na sebe. Uostalom, to je uradio velikim delom i Koštunica.

Svetlana Lukić: Kada ste rekli da je Ulemek pisao pisma i da je slao pisma na različite adrese, da je zapravo on tipovao na Srpsku radikalnu stranku, i onda uvek zaboravimo taj odlazak nagli Šešelja u Hag. Drugo, htela sam da vas pitam za Vuksanovića.

Srđa Popović: Vuksanović je vrlo ozbiljno shvatio Ulemekovo pismo. I on je bio zakazao za 6. mart, znači nekoliko dana pre ubistva, jedan skup svoje stranke na koji bi pozvao, tako je on objasnio u jednom intervjuu, sve stranke koje podržavaju Vojislava Koštunicu, da se stvori jedan, on ga je tako nazvao, patriotski blok koji će onda srušiti Đinđićevu vlast na isti način na koji je srušena Miloševićeva vlast. Tako glasi njegov poziv tim strankama. Između ostalih, taj poziv je bio upućen i Čoviću i Velji Iliću. Tako da to je pripremano dosta temeljno. S tim, i to se saznalo na ovom suđenju ubicama, što su oni postupali tako da nisu svakome sve govorili. Nisu oni govorili Vuksanovoviću, znaš mi ćemo da izvršimo atentat, pa vi onda izađite na ulicu. Nego on će shvatiti kada se izvrši atentat, da je to trenutak da se izađe na ulicu. Sećate se kako ove ubice razgovaraju: nećemo reći Šešelju da smo ostvarili kontakt sa Koštunicom. I Šešelj to izjavljuje kada polazi za Hag, ovde će biti krvi do kolena, jer on je pretpostavljao da će se vlada braniti. I meni onda usput pada na pamet jedna misao, ako je on to znao, to je morao znati i Toma Nikolić. Meni je nemoguće da on to nije znao. I kad on kaže, ako vidite Đinđića, javite mu da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom, on zna o čemu priča. On posle lije suze i da sam znao ja ne bih nikada, ali ne verujem da nije znao. On je morao znati ako je znao Šešelj. Šešelj kaže, znao sam da spremaju neke atentate, nisam baš znao na koga. A Nikolić pokazuje da je znao i Šešelj, a znao je i Toma Nikolić. I prvi put kada su ga pitali za tu izjavu, mislim da je to bilo recimo u Utisku nedelje, Toma Nikolić odgovara – pa šta. Posle mu je neko kazao, pa ne možeš tako. Pa se onda on setio, a ne, ne, da sam znao ne bih nikad. Prvi njegov odgovor je bio – pa šta.

To je klupko zmija. I ovo što mi možemo da naslutimo, pa to je ništa. I naravno da Tužilaštvo sa svojim resursima sve to može da rasplete. Ja idem po internetu i čitam staru štampu, pa mi je jasno šta se zbivalo. A oni, koji mogu da izdaju pozive, da dovode ljude, da saslušavaju ljude, da kod onih za koje postoje razlozi izriču pritvore, oni bi saznali sve što hoće. Bez problema bi sve saznali i raščačkali. Ali iz ovih primera koje smo videli, izgleda se o tome i ne odlučuje u Tužilaštvu, nego na nekom drugom mestu da li će to da se radi ili neće da se radi. A izgleda da niko ne nalazi nikakav politički interes, oni to zovu politička volja, ne, nego ne nalaze interes da to rade. Zato što je interes suviše apstraktan. Da živimo u nekoj pravnoj zemlji, gde se zločin kažnjava, da li možete da ubijete premijera, pa nikom ništa.

Svetlana Lukić: U tom klupku zmija, koje ste pominjali, zapravo je Srpska radikalna stranka trebalo da služi kao stranka koja može da izvede ljude na ulicu.

Srđa Popović: Pa to je izjavio, da li Simović ili Dejan Milenković, da je naročito bila važna Radikalna stranka, jer oni mogu da izvedu masu na ulice.

Svetlana Lukić: Kada bi Tužilaštvo radilo svoj posao, ono bi moralo da ispita Tomislava Nikolića, i Vučića, pošto je i on sve to znao, a to su možda budući koalicioni partneri u velikoj koaliciji.

Srđa Popović: Ovde su svi potencijalni koalicioni partneri. Ne smete nikog da pipnete. To je jedno. A drugo, što je ovde povodom ovih suđenja u Hagu stvoren jedan novi zanat, zanat prikrivanja zločina. To smo izučili, tu smo majstori. Znači, ne smete da dirate u korupciju vašeg političkog protivnika, odnosno vrlo umereno jer ima i on neke metke. Može i on da se okrene protiv vas. Ne smete da hvatate ratne zločince. Ne smete da rasvetlite ulogu politike u ubistvu Zorana Đinđića. Ne smete ništa. To se upotrebljava vrlo štedljivo i vrlo osmišljeno kad negde baš imate neki politički interes, onda ćete vi to pokrenuti. I onda to stvara još jednu situaciju koja jako loše utiče na celu atmosferu u društvu. I svako ko je za nešto optužen, on će s pravom da kaže, a zašto baš ja. I javnost će odmah da kaže, pa da, sada oni to zbog ovoga, zato što to i jeste tako. To je tačno. Kad ne gonite sve, onda svako koga gonite može da vam kaže, pa ovo je neka politika, vi ste baš mene sad našli. Nastaje jedan cinizam u društvu da nikakva ne postoji pravda, da tu postoje samo politički obračuni koji se vrše preko tih organa nad kojima imate neku vlast i uticaj.

Svetlana Lukić: Ono što će verovatno biti primedba nekih ljudi, kada budu pogledali vašu krivičnu prijavu, mislim da je to nastavak onoga što je bila primedba i kada ste podneli prijavu protiv Koštunice i one grupe ljudi, a to je da prijave bazirate na iskazima lopova i kriminalaca i ubica, a sa druge strane, da ima tu mnogo politike, a nema činjenica.

Srđa Popović: Političke činjenice su isto činjenice. One su možda podložne interpretaciji i možda se nekome ne dopada kako ih ja interpretiram. Ako ima neko bolju interpretaciju, široko mu polje. A što se tiče iskaza kriminalaca, pa to znači da bi neko imao načelnu primedbu na instituciju svedoka saradnika. Svedok saradnik je po definiciji kriminalac. To znači, ili hajde da ukinemo tu odredbu iz zakona ili da se normalno koristimo iskazima tih ljudi. Njihove iskaze, kao svaki drugi dokaz, treba ceniti i obzirom na to da je njihov jedini interes da izbore neku bolju poziciju za sebe, a zbog toga je taj zakon i donošen da oni budu motivisani da govore. I još treća stvar, koju nismo ni pomenuli, ja znam da će se to pojaviti u javnosti, ta primedba: sve je to možda sumnjivo, ali nije dokazano, što proizilazi iz jednog neshvatanja šta je krivična prijava. Krivična prijava se podnosi kada mislite da postoje neki osnovi za sumnju. I onda se vodi predkrivični postupak u kome se pokušava da se ta sumnja ili potvrdi ili da se od nje odustane. I naravno da prijava ne sadrži čvrste dokaze na osnovu kojih sad vi odmah možete da dižete optužnicu i da idete na sud. Pa ne. Nego se tu počinje jedan postupak. To nije stvar koja je od početka jasna. Pa ne, nije, nego je samo sumnjiva. I ako je sumnjiva, treba da se ispita. To je otprilike kao kad odete kod doktora, a on vam kaže, donesite mi krvnu sliku pa ćemo da vidimo. To je proces. Nije on vama postavio dijagnozu čim vas je pogledao. Sumnja na nešto. Pa sada ćemo da uđemo u proces. Pa idite na onu pretragu, pa na onu pretragu, to je isto tako i u procesu koji vodi Tužilaštvo kad se pojavi neka osnovana sumnja. Prijava je neosnovana ako baš ničega nema u njoj. Ovde imate priču dva čoveka, saglasnu, koja se uklapa u logiku situacije, koja se uklapa u političku sliku koja je tada vladala i naravno da ste dužni da to ispitate. Ali ja znam da to javnost ne razume. Ne razume da je to jedan proces koji počinje sa tim što je neka stvar sumnjiva.

Svetlana Lukić: Pa ne može ni da razume zbog toga što ona zaključuje iz prakse. Da je javnost videla da je Vojislav Koštunica priveden, saslušan i da je onda rečeno na primer, nema tu ničega, onda bi javnost shvatila da postoji postupak i da neko nešto radi. Jer mi između vaše prijave i odluke koja nikad nije saopštena da se to obustavlja, nemamo ništa. Je li tako?

Srđa Popović: Ništa. Na tom suđenju sam pokušavao da kažem Nati Mesarović, pa ako vi mislite da ove ljude sad štitite zato što ih niste pozvali ovde da nam objasne da li su tačne optužbe koje su bivši članovi Đinđićeve vlade izneli protiv njih, pa vi njih ne štitite. Ostaće kao jedina istina ovo što su rekli Beba Popović, Čeda Jovanović, Mihajlović, Goran Petrović, to je onda jedina istina. Druge istine nema. Naprotiv, njima je u interesu da dođu ovde pa da nešto objasne. Ako mogu da objasne. A vi izgleda mislite da oni ne mogu da objasne, pa ne smete da ih zovete.

Svetlana Vuković: Jedna od manjih posledica toga što vam ona nije dozvolila da dobijete odgovor na svoja pitanja od Ace Tomića je to da je juče počeo proces protiv Vekarića koji je pokrenuo Aco Tomić.

Srđa Popović: Aco Tomić nam se svima ruga. Jovan Prijić je njega optužio na osnovu činjenica i svedočenja kojima je raspolagao. Pa je onda odbrana optuženih uložila prigovore, pa je sud ispitao te prigovore i potvrdio optužnicu, koja je time stala na, kako se to kaže, na pravnu snagu. I onda, pre početka suđenja, Jovan Prijić, protiv koga se u tom trenutku vodi prava hajka, da mu je istekao mandat, da treba da bude smenjen, dakle on odustaje od gonjenja Ace Tomića na osnovu istih onih dokaza na osnovu kojih ga je optužio. I pošto on to čini van glavnog pretresa, on nema kome šta da objašnjava zašto to radi i zbog čega je promenio mišljenje iznenada, kod istog činjeničnog stanja: prvo da treba podići optužnicu, onda da treba povući optužnicu. U takvom slučaju postoji njegova dužnost da sastavi jednu službenu belešku u kojoj će objasniti zbog čega odustaje od optužbe i pravosnažne optužnice koju je podigao i ta se izjava zapečaćuje i ostaje u tužilačkom spisu. Nju sem njega niko do sada nije video. Možda u toj izjavi piše: odustao sam, jer me pritiskaju. Mi to ne znamo.

Ali neću da nagađam šta u njoj piše. Mislim da kolega Vekarić i Ante Bošković bi trebalo da traže, to je moguće inače po zakonu, da se ta službena beleška otvori i da se vidi kako je došlo do tog neobičnog postupka za koji svi tužioci, čak i javno, priznaju da je vrlo neobičan. Ja da zastupam Vekarića, ja bih tražio da se ta službena beleška otvori. Jer dotle imate Acu Tomića koji je bio optužen jednom pravosnažnom optužnicom, koji je posle toga dobio 6 miliona dinara zbog 2 meseca koje je proveo u zatvoru i koji sad ide okolo i tuži svakog ko ima sa tim neke veze. Stvorila se jedna situacija koja je isto jako loša po nas kao društvo. Ovo što mi ovde pričamo, jedan veliki broj ljudi zna i zna da Tužilaštvo zna. I ako vi onda ne dejstvujete, to stvara strašno nepoverenje u pravosuđe u celini. Pa pogledajte na primer, opstrukciju suđenja Ulemeku i ovima, koje je vršio DSS i Vojislav Koštunica lično. O tome je portparol Suda Maja Kovačević-Tomić pričala 10 minuta, ja sam je slušao u jednoj emisiji, žalila se i objašnjavala kakvi su sve pritisci na njih vršeni. Ona je inače vrlo oprezna u onome što govori, ali ovde je sve lepo rekla i to što su oni radili je u stvari krivično delo pomoći učiniocu posle izvršenog krivičnog dela. Oni su njih pomagali. Pred licem svih nas su im pomagali. Tako očigledno, da jedna tako uzdržana i poštena osoba, kao što je Maja Kovačević se usudila da direktno kaže: DSS je činio neverovane pritiske na nas. I ništa se nije desilo.

Svetlana Lukić: Slušali ste advokata Srđu Popovića, koji je ove nedelje u ime majke i sestre premijera Zorana Đinđića, podneo krivičnu prijavu protiv Nebojše Čovića i Velimira Ilića. Bio je ovo još jedan Peščanik.

 
Radio emisija Peščanik, 16.12.2011. 

Peščanik.net, 19.12.2011.