Radio emisija 19.10.2007, govore: Miša Brkić iz Ekonomista, sociolog religije Milan Vukomanović, antropolog Ivan Čolović i novinar Petar Luković.
Svetlana Lukić: Prema izveštaju Reportera bez granica sloboda medija u Srbiji je manja nego bilo gde u regionu, manja nego na Kosovu. Ova činjenica, mada ni glupost ne treba potcenjivati, objašnjava ovonedeljna izveštavanja naših medija o raznim stvarima. To se naročito odnosi na uspehe susednih država. Neverovatno je na koje je sve načine minimizirana činjenica da je kvazi država kao što je Crna Gora potpisala sa Evropskom unijom Sporazum o asocijaciji i stabilizaciji.
Provladin tabloid Politika na naslovnoj strani je doneo vest o novim, većim tarifama muzikanata na svadbama i šišanja u frizerajima, o čoveku koji je ubio čoveka koji je dao bubreg njegovoj ćerki, a u dnu te iste strane, tačno pored teksta o višedecenijskoj zabludi o masnoj hrani koju su lansirali Amerikanci, objavljen je i mali tekst pod vrcavim naslovom – Crnoj Gori zeleno, Srbiji žuto svetlo. I kada jednoga dana Crnogorci budu ušli u Evropsku uniju, a mi još čekali na pozitivan izveštaj neke nove Karle del Ponte – pisaće isto. Problem je što će naše žuto svetlo na semaforu trajati koliko i Turcima – jedno dve-tri decenije.
Hrvatska je postala članica Saveta bezbednosti, to jest svetske vlade. Opet je uređivačka mašta Političice bila bujna, naslov je glasio – Budimir Lončar uveo Hrvatsku u Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, u smislu da je na tu nerazumnu odluku uticalo uporno lobiranje kod zemalja trećeg sveta, koje se još uvek sa ljubavlju i nežnošću sećaju druga Tita i nesvrstanih, jahte Galeb i sleta za 25. maj. Naravno da Hrvate u Savet bezbednosti nije uveo Budimir Lončar, ni Titove pomorandže sa Briona. Uveli su je Mesić i Sanader. Problem je, i to boli profesionalne Srbe, što će sada Hrvate morati da mole da ne glasaju za rezoluciju o Kosovu. Doduše, Koštunica nam je pre neki dan svečano objavio da Kosovo nikada neće postati članica Ujedinjenih nacija. Neka pita malo Kineze da li im je smetalo da postoje kao država svih onih 30-40 godina koliko nisu bili članica Ujedinjenih nacija ljuteći se zbog Tajvana.
Baš me zanima šta li će Političica pisati kada Crnogorci uđu u Evropsku uniju. Verovatno će to biti maslo pokojnog Milovana Đilasa, kojega se na zapadu sećaju kao prvog Titovog disidenta. I onda će iz duga prema Đilasu primiti Crnogorce tamo gde mi u stvari i ne želimo da odemo. Nikada nećemo stići na neko pristojnije mesto, kako god se ono zvalo, dok je ovakvih proslava dana Udbe. Prvo, ne samo da je sramota, nego je i kriminalno delo da šef Udbe bude Rade Bulatović. Drugo, kakav je ono bio sastav zvanica na prijemu povodom dana pretorijanske garde Vojislava Koštunice? Šta će tamo Miloševićev, Arkanov, Cecin i Veljin Dragan Marković-Palma, šta će tamo Delta Mišković, šta će tamo Vojin Lazarević, popovi raznih činova i šta će tamo Boris Tadić? Kao, on je predsednik i kao, on po funkciji tamo mora da ide. Pa zar nije taj isti Tadić, kada su se dogovarali o sastavu nove vlade, rekao da će se o šefu Udbe naknadno dogovarati, ali da Demokratska stranka nikako ne bi htela da to bude Rade Bulatović. I šta bi? Kada su se to dogovorili da Bulatović ipak ostane i zašto je Tadić na to pristao? Zaokružite odgovor: pod A – Tadić se slaže sa načinom rada i metama Radeta Bulatovića, pod B – sve mu je jedno, jer njega, Tadića, čuvaju Kobre, pod C – on ga se plaši.
Dakle, da saberemo na brzinu, Slovenija od 1. januara preuzima predsedavanje Evropskom unijom, Hrvatska postala članica Saveta bezbednosti, Crna Gora potpisala sporazum sa EU, Kosovu se smeši nezavisnost – a Makedonija je u žalosti za pop pevačem Tošom Proeskim. Pojedinačna tragedija je u toj maloj zemlji poprimila razmere kolektivne psihoze. Identitet Makedonije se toliko istopio da i smrt Toše Proeskog predstavlja ozbiljan udarac onome što je od tog identiteta ostalo u svesti ljudi. Istovremeno, govor makedonskog premijera na sahrani mladog pevača bio je i dirljiv pokušaj da se preko te smrti obnovi poljuljana samosvest makedonskog društva.
Snimci i fotografije sa makedonske sahrane su u srpskim medijima potisnule sve ostalo. Niko nam nije objasnio zašto Makedonci u stvari plaču. Kao da je to uobičajeno kada dobri pevači poginu, a nije, rečeno nam je da je u Makedoniji proglašen dan žalosti. Nerasvetljena vest iz Makedonije nije ostavila medijskog prostora za druge, po sebi mnogo jasnije vesti, kao što je ona da je i u Sarajevu bio dan žalosti, posle najnovije ekshumacije žrtava rata u Bosni.
Većina medija je prećutala i da je dopisnica Glasa Amerike sa Kosova, Vesna Bojičić, brutalno pretučena u svom stanu u Čaglavici, jer nije bila dobra Srpkinja. Vesna Bojičić je pretučena samo tri-četiri dana posle istorijske sednice nečega što se zove Zajednica srpskih opština i naselja na Kosovu i Metohiji, na kojoj je prećeno svim Srbima koji budu izašli na predstojeće kosovske izbore. Najnežniji je bio rasista Marko Jakšić, koji je rekao da svim izdajnicima treba oduzeti srpske plate, jer ne mogu da prave albansku državu, a da primaju srpski novac. Na toj sednici su se čuli pozivi na linč onih koji se usude da na izbore ipak izađu. Evo šta je rekao koordinator opštine Klina, Stojan Dončić – Na području Metohije postoje grupice ljudi koji će sigurno izaći na izbore. Mi njih ne možemo da kontrolišemo, međutim, ima jedna dobra stvar. Albanci su svakog Albanca, koji je tada prihvatio srpsku vlast, likvidirali. Došlo je vreme da i mi moramo tako nešto da uradimo.
Na početku Peščanika slušate Mišu Brkića, kolumnistu lista Ekonomist i dopisnika Glasa Amerike iz Beograda.
Miša Brkić: Četiri dana pre nego što je napadnuta, ona me je zvala, pa narednog dana, pa narednog – meni prete, meni prete. Spomenula mi je imena nekih vrlo važnih srpskih političara sa Kosova, koji su vrlo ozbiljno pretili da će joj baciti bombu u stan, da će joj uzeti dete, a nju ubiti. Tražili su od nje da ne izveštava sa predstojećih izbora na Kosovu. Zvala me je i tog jutra, jedva sam prepoznao ko me zove. Rekla mi je da joj je u toku noći neko upao u stan i tako je krvnički pretukao da jedva govori. Mislim da ona više ne može da ostane na Kosovu. Očigledno je da tamo više nema mesta za bilo koga ko objektivno izveštava s tog područja. Znaš, mi smo čudan svet. Pre samo15 godina imali smo isti taj scenario u onoj kninskoj krajini, istu retoriku, iste likove sa drugačijim imenima, nakostrešene, besne, moćne. Vladali su životima ljudi koji žive na toj teritoriji, tom teritorijom, novčanim i robnim tokovima. I sada se sve to što smo gledali u Kninskoj krajini, pa dobrim delom i u Bosni, preselilo na sever Kosova. I kada bi čovek hteo da bude zlonameran, a ja to neću, postavio bi pitanje – a kako drugačije može da se rasplete kosovski čvor nego onako kako se već raspleo u Kninu i Republici Srpskoj. Dakle, opet stradanje naroda. Ne znam da li će lideri Srba sa Kosova proći kao što su prošli neki iz Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, ali mi nije jasno kako ljudi ne umeju da izvuku pouke iz tako bliske istorije.
Spomenula si plate na Kosovu koje idu iz budžeta Srbije. Naravno da to iz nacionalnih interesa niko ne sme da pipne. Pre dve nedelje potpredsednik vlade, Boža Đelić, je rekao – ej, tamo se nešto strašno događa, moramo da pretresemo taj budžet za Kosovo. Samo je neko od tih nacionalnih radnika u jednoj polurečenici zarežao i rekao – ma da li ste vi normalni, i niko više ne sme da pipne u to. A Boža je govorio o ozbiljnim malverzacijama s novcem poreskih obveznika iz Srbije. Tim novcem raspolaže nekoliko ljudi i niko drugi ne zna šta se sa njim događa. U stvari Srbi s Kosova služe kao moneta za potkusurivanje Koštunici i društvu, kao što su i oni nesrećni Srbi u Kninu i Krajini služili Miloševiću.
Svetlana Lukić: Setila sam se one velike fešte, na kojoj su bili svi patrijarsi, svi predsednici, svi akademici, svi pesnici, kada je napravljen fond za Kosovo. Koštunica je tada dao svoju prvu platu ili topli obrok i onda je to nestalo i ne zna se ni šta je s tim parama, ni da li je to uopšte proradilo ili nije. Onda su pre godinu ili dve međunarodne snage dole uhvatile neki kamion sa parama. Tako povremeno saznamo da neke pare tamo odlaze u kamionima, avionima, ali ništa stvarno o tome ne znamo.
Miša Brkić: Budžet Srbije i inače nije transparentan, a posebno je taj budžet za Kosovo, koji je u okviru srpskog budžeta, tamni vilajet. Ponovo smo u situaciji da pod firmom nacionalnih interesa neke pare nekim kanalima odlaze na Kosovo. Ko odatle prima platu, a ne živi i ne radi na Kosovu nego u Srbiji, da li oni koji žive na Kosovu primaju novac i iz kojih fondova – mi o tome ništa ne znamo. Srbija izdvaja ogroman novac za Kosovo, a ljudi na Kosovu žive u sve većoj i većoj bedi. Koordinacioni centar je osnovan zbog toga da bi ne samo transferisao novac, nego i projekte za razvoj srpskih enklava, da bi tim ljudima pomogao da nađu posao. Indikativno je da sav novac završava u Kosovskoj Mitrovici, a da su ljudi koji žive 50 ili 100 kilometara od Kosovske Mitrovice, kao i Srbi iz Dimitrovgrada u odnosu na Beograd, građani drugog reda.
Svi predlozi, sve sugestije stručne javnosti, međunarodnih poslovnih krugova, finansijskih institucija iz sveta, kažu da ekonomske reforme moraju da se ubrzaju time što će se privatizovati javna preduzeća. To je zaboravljeno iz dva razloga.
15-16 najvećih javnih preduzeća godišnje obrće onoliko para koliki je ceo srpski budžet. Nad novcima koji se vrte u javnim preduzećima ne postoji nikakva kontrola, jer partije koje postavljaju menadžere vladaju i upravnim odborima. E, u tim preduzećima radi 180-200.000 ljudi i njima je poslodavac država. Oni u državu gledaju kao u boga, znači 200.000 ljudi, pa puta broj članova domaćinstva – sve su to glasači vladajuće koalicije. Onaj u NIS-u, kada bih ga uporedio sa radnikom u mađarskom Molu ili austrijskom OMV, da ne idemo dalje, ima garantovano bar 30 odsto veću platu, a za toliko je i manje efikasan. Pojavila se kompanija koja je htela da bude drugi operater fiksne telefonije u Srbiji i tog trenutka je nastala panika – šta će nama drugi operater fiksne telefonije. Pa možda vladi nije potreban, ali tebi i meni jeste. Ako imamo mogućnost da biramo između dva operatera, mi ćemo da izaberemo jeftinijeg. Zamisli da taj jeftiniji ne bude državni Telekom, nego ovaj koji traži licencu. Da li bi onda Telekom Srbije mogao da bude oglašivač na svim mogućim medijima u Srbiji, da zakupljuje u Politici dve prve strane oglasa i da tako drži u šaci srpsko novinarstvo. Jesmo li videli negde neki tekst o tome kako posluje Telekom, a da to nije predstavljeno kao med i mleko? Nismo.
Problem Srbije su javna preduzeća, ne samo zato što neko traži da se ona privatizuju, nego zato što takav amalgam politike i ekonomije vodi dvema užasnim stvarima. Jedno je monopol i srpska ekonomija je danas visoko monopolizovana. I drugo, to je leglo korupcije. Oli Ren je pre dva dana rekao da Srbija ima problem prilaska Evropskoj uniji u dve sfere – jedno je Hag, drugo je korupcija. Peti element koalicionog sporazuma ove vlade Voje Koštunice bila je borba protiv korupcije. Čoveče, on sistemski proizvodi korupciju i ja sada treba da verujem da će ta vlada da dokine samu sebe. Sada se vodi akcija protiv tajkuna u srpskoj ekonomiji. I malo-malo, kada nešto krene loše u državi – hajde da hvatamo tajkune. U Srbiji postoje tajkuni, najmanje ih je u Sloveniji, čuo sam da ih ima dva, ali cinično je da država vodi hajku protiv tajkuna, a političke partije su zapravo najveći tajkuni. U Srbiji nema poslovnog čoveka tajkuna, biznismena tajkuna koji je toliko veliki da je njegova firma veća od EPS-a, NIS-a ili Telekoma. O tajkunima mi ponešto i znamo, pa ti se zgadi kada ih vidiš. Ali šta znamo o partijama koje upravljaju javnim preduzećima? Ne znamo ništa. Šta znamo o današnjim tajkunima, koji su bili članovi najužeg rukovodstva Slobine partije 90-ih godina? Juče sam rekao koleginici iz jednih dnevnih novina – ej, hajde pokušaj da nađeš članove izvršnog odbora, ne glavnog nego izvršnog odbora, onog užeg tela Socijalističke partije Srbije iz 1994. ili 1993, vremena najžešće inflacije, i probaj da otkriješ šta ti ljudi danas rade? Svi su uspešni biznismeni, kreditiraju ovu i onu proizvodnju, imaju svoje kompanije, velike ili male. Mislim da u Srbiji danas tih pritajenih članova izvršnog odbora SPS-a, a bogatih kao krezova, ima prilično mnogo. I nikom ništa. Zašto bi pre nego što je formirana ova vlada neko iz političkog establišmenta pokrenuo takvo pitanje, kada su socijalisti bili podrška manjinskoj vladi. Ta vrsta političkog tala u kojem svi imaju ekonomskog interesa je problem koji cementira ovakvo stanje.
Uz sve naše tajkune stižu i novi tajkuni sa istoka. Pre dve nedelje je u poseti Srbiji bio onaj direktor Gasproma. Svi su ga primili, premijer, vicepremijer, pa predsednik, ministar, samo nije bio kod patrijarha. Čovek je došao i otvoreno rekao – vi nam nudite naftnu industriju, nama je to malo, mi hoćemo ceo energetski sektor, dakle, želimo da kupimo celu energetsku nezavisnost Srbije. On je otišao zadovoljan iz Beograda. Dakle, on će da napravi ono što se zove južni tok, gasovod kroz Srbiju, samo pod uslovom da mu damo skladište gasa u Banatskom dvoru i Naftnu industriju Srbije. To je srpska borba protiv monopola i protiv tajkuna. Da ti nekom strancu, pa neka ti je sto puta slovenski brat, daš kompletnu energetsku nezavisnost, energetski sistem Srbije u ruke jedne kompanije – to mi je potpuno nejasno. Tu se potpuno slažem sa Vojom Koštunicom, koji kaže – nećemo NATO državu na Kosovu. A ja kažem – nećemo Gasprom državu u Srbiji. Pri tome, Gasprom nije jedini aktuelni problem kada su u pitanju srpsko-ruski ekonomski odnosi. Imaš poplavu ponuda, i to ne sa njihove strane, nego odavde. Oni više ne mogu da se odbrane od toga šta im mi sve nudimo. Video sam podatak da je u maju naša delagacija, ministarstvo i JAT, išla u Soči na razgovore sa Aeroflotom i da je dogovoreno strateško partnerstvo dve firme. Pazi, posle toga je sve smešno, mi kao raspisujemo tender, pa će ovaj ministar za infrastrukturu da kaže – Rusi su najpovoljniji, gledao sam i ove ostale, Austrijanci, Nemci, Indusi, Australijanci nisu ni do kolena Rusima. Nije gledao ništa, niti zna nešto, jer je to unapred dogovoreno. Ja mislim da se niko ozbiljan na taj tender neće javiti, jer je država već poslala signal koga protežira.
Isto je sa Borom. Da li je srpski premijer Vojislav Koštunica primio i ostale potencijalne kupce Rudarsko-topioničarskog basena Bor kao što je primio Olega Deripasku, vlasnika Bejzik elementa – nije. Pre neki dan me vozi taksista i započne taj nesrećni politički razgovor u taksiju, znaš ono, kao vidi raskopane ulice, ma ovi su svi lopovi i kaže – svi sem patrijarha i Voje. Kao u Miloševićevo vreme – jao, ma ovi lopovi oko Slobe, a on čovek u stanu od 60 kvadrata na Crvenom krstu. Ej, oni su pobegli iz zemlje sa četiri milijarde dolara, ta poštenjačina. Ponovo se stvara ta predstava kao – ovi žuti, to su lopovi i ovi Mlađini i to su lopovi, a Voja je čist kao suza, živi na vodi i vazduhu. Možda oko njega ima poneki lopov, ali on ne ne zna za to. Pazi, čovek proda C Market u četiri oka ili u šest očiju, mrtav hladan primi Deripasku mesec dana pre raspisivanja tendera, dva meseca pred prodaju Bora i kaže – to nije ništa neuobičajeno. Onda dođe ovaj iz Gasproma, pa kaže – hoćemo sve, gas, naftu, sve što imate, a onda dođe ovaj iz Aeroflota – ej, idealni ste za nas, koliko to košta. To nije samo spoljnopolitički zaokret, izgleda da je u pitanju veliki istorijski preokret i da mi napuštamo političku filozofiju demokratskih promena 2000. godine. Srbija je sebe tada videla u Evropskoj uniji i evroatlantskim integracijama. Dakle, sedam godina posle toga mi imamo premijera koji menja temeljno opredeljenje, a nema političku podršku građana za to, jer njegova partija je u koaliciji sa Veljom dobila koliko, 17 odsto, i kažu da i dalje pada. Možda on mnoge stvari radikalizuje zato da bi pokušao da sebi digne rejting. Ne delim mišljenje onih koji tvrde da mi to radimo zato što nas braća Rusi podržavaju u vezi sa Kosovom. Mislim da je to političko vjeruju našeg premijera, koji misli da Srbija treba da bude gubernija u nekoj novoj Rusiji, u nekoj novoj međunarodnoj podeli karata, u kojoj ćemo mi biti Gasprom država, vezana za velikog brata.
Pitala si u kakvoj državi živimo, u šizofrenoj, jer takva ti je ova vlada. Vlada ti je podeljena ličnost, jedan deo je za istočne integracije, jedan za evropske integracije i u istom danu jedan priča jedno, drugi priča drugo, jedan radi jedno, drugi radi drugo. Izvini, ti u Briselu govoriš – mi želimo evroatlantske integracije, a premijer ti za to vreme sedi u Sočiju sa Putinom i govori – evo, izvoli mapu Srbije, ubodi šta hoćeš. Ne smem da razmišljam o toj mogućnosti, izgleda orvelovski, ali hajde da pokušamo. Ti Gaspromu daš kompletno energetsko snabdevanje Srbije naftom i gasom, a na vlast onda dođe politička struktura koja želi da za šest meseci Srbiju uvede u Evropsku uniju, liberalizuje ekonomiju, završi ekonomske reforme, napravi otklon prema istočnom bratu. I u sred zime Gasprom kaže, kao što je rekao u Ukrajini – prema našim računicama, dugujete nam milijardu i dok to ne platite, mi zaustavljamo isporuke gasa. I onda počne smrzavanje, jer nema gasa za grejanja, nema benzina za gradski prevoz, za automobile i sve ostalo. Je li normalno da jedna država koja nije članica Ruske federacije i ne graniči se sa Rusijom sebi dozvoli luksuz da tako zavisi od bilo koje zemlje, a ne od Rusije.
Otvorite tržište, dozvolite konkurenciju, oslobodite se kao država monopola, pa onda neće biti ni Miškovića ni Delte. U zatvorenoj ekonomiji, kakvu srpska vlada trenutno trenira, je moguć monopol jedne kompanije i onda ga svaki građanin vidi svojim očima. Da si ti liberalizovao kao vlada ekonomske tokove u zemlji, mi bismo u okolini Beograda, kao u okolini Budimpešte, videli i Volmart i Koru. Da nemaš političku kontrolu nad gradskim građevinskim zemljištem u Beogradu, onda ne bi imao situaciju o kojoj govori Liberalno- demokratska partija, kada kaže da se Knez Mihailova zove Knez Miškova ulica. Samo u ovakvoj ekonomiji jedan poslovni čovek može da bude ta vrsta tajkuna o kojoj se sada govori. Kada je prodavan C Market nije nam bio potreban Merkator, imali smo demonstracije radnika C Marketa – nećemo da nam Slovenci kupe kompaniju. I onda smo imali direktno mešanje srpskog premijera u proces prodaje jedne firme. Zašto? Kakav je interes premijera da u svom kabinetu skuplja učesnike na tržištu prodaje jedne kompanije i da favorizuje jednog kupca? Tada nismo izvukli pouku i onda nam se događa ovo što nam se događa. Dakle, ja sam za jasna pravila igre u kojoj ti se nikada ne dogodi da imaš monopol u snabdevanju hranom, poljoprivredno-prehrambenim proizvodima, u snabdevanju odećom, benzinom, gasom, strujom. A protiv toga sam da se s vremena na vreme vode kampanje protiv pojedinih ljudi. Dakle, ako si mu omogućio da bude monopolista, šta sada hoćeš? Jednog dana ti valja, drugog dana ti ne valja.
Sve institucije četvrte grane vlasti, ove agencije razne, za energetiku, radio-difuzna agencija, antimonopolska komisija, Narodna banka Srbije, Komisija za hartije od vrednosti, to su institucije koje su u novoj političkoj filozofiji Evropske unije stvorene da bi sprečile spregu ekonomije i politike u kojoj građani stradaju. Mi smo sve te institucije dobili, ali se to na srpski način izrodilo u svoju suprotnost, jer je politička elita, koja je trebalo da bude stavljena pod kontrolu četvrte grane vlasti, tu granu vlasti stavila pod svoju kontrolu. Tako danas imaš radio-difuznu agenciju koja je produžena ruka politike. Komisija za hartije od vrednosti je nešto pokušala i tog trenutka je njen predsednik uhapšen, pa je čovek završio u bolnici. Kada Narodna banka hoće nešto samostalno da radi, oni kažu – aha, čekaj da se setimo, možda bi trebalo da izvršimo reizbor guvernera centralne banke. Od formiranja vlade su ga pet meseci držali na ledu, jer on ne sme da bude svoj, nego mora da igra onako kako politička elita misli da treba. Dakle, problem Srbije u ovom trenutku je metastaza političke oligarhije u svim segmentima društva. Samo u takvoj situaciji je moguć monopol. Ja više ne mogu da završim dan, a da ne stavim bar 100 dinara u kasicu Delte, jer ću nešto morati da kupim u Beogradu u njihovim prodavnicama, ne mogu da ih mimoiđem. Problem je u tome što smo mi došli u tu situaciju.
Zašto smo došli u tu situaciju i dokle će ona biti održiva? Imaš dve mogućnosti, jedna je da pred naletom nezadovoljnog naroda vlast uhapsi Miškovića, jer nije platio ekološki porez negde u Jagodini. Kao što je Putin uhapsio Hodorkovskog i strpao ga u zatvor na sto godina. A druga mogućnost je da otvoriš tržište, da stvoriš ekonomske uslove u kojima monopol nije moguć.
Svetlana Lukić: Kao da su svi zaboravili šta se prethodnih dana događalo u Sandžaku. Beograd je pomogao da se vatra zapali, a onda upućivao apele da se vatra gasi. Slušate profesora sociologije religije sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, Milana Vukomanovića.
Milan Vukomanović: Ono što se proteklih nedelja, pa i meseci zbiva u Sandžaku trebalo bi sve da nas zabrine i angažuje, jer je reč o svojevrsnom udaru na verske slobode. Ukupno stanje međureligijskih odnosa u Srbiji se pogoršalo s Koštuničinom vladom, prošlom i sadašnjom, a time i odnosi crkve i države. Nama danas međureligijski odnosi direktno ugrožavaju međudržavne odnose. Setimo se samo Makedonije, Crne Gore, pa evo sada i Bosne i Hercegovine sa ovom reakcijom reisa Cerića. Dolazi, paradoksalno, do zaoštravanja diplomatskih odnosa zbog neregulisanih međuverskih odnosa. Da se razumemo, država ugrožava verske slobode građana Srbije, i verujućih i neverujućih. Ja bih rekao još preciznije, to čine vladajuće stranke u ime države. Dolazi do ustavnih prekoračenja, država ne poštuje ni svoj vlastiti zakon i kada vam to kaže sandžački muftija, kao lider jedne tradicionalne verske zajednice, to zvuči kao zahtev sovjetskih disidenata iz doba Brežnjeva, koji su pozivali državu da poštuje sopstvene zakone, ni više ni manje od toga. Drugo, tu imamo ozbiljne optužbe za cezaropapizam jednog lokalnog političara, predsednika novopazarske opštine. Ova nemuslimanska vlada kao da paradoksalno neguje islamizam ili politički islam, jer gura politiku u verske strukture. Taman kada misliš da ne mogu ništa idiotskije da urade, oni te demantuju. Treće, govori se već dugo o saradnji nekih sveštenika imama sa obaveštajnim službama. Molim vas, to je ozbiljna optužba, koja stiže sa najvišeg mesta u Islamskoj zajednici u Srbiji. To bi moralo i da se ispita na najvišem nivou.
Naši političari govore o podeli odgovornosti i neko sada mora da preuzme odgovornost za ovo što se dešava, Je li to premijer ili predsednik ili ministar vera, policije, neka se dogovore čija je to nadležnost. Setimo se samo procedure za donošenje zakona o verskim zajednicama od 2004. do 2006. pod ministrom Radulovićem. To je, da podsetim, onaj bivši ministar koji je govorio o četiri grane vlasti, kaže – zakonodavna, sudska, izvršna i duhovna. I sad ovo s ministrom Naumovim, koji prima Zilkića samo par dana nakon ramazanskog puča. Šta uopšte ministar vera zna o islamu, kao čovek iz sasvim druge struke. Šta uopšte možete znati, ako slobodno vreme provodite na tribinama Dveri, gde vam se kao glavni islamolog pojavljuje jedan Srđa Trifković, predstavnik Republike Srpske na zapadu devedesetih godina i stručni svedok odbrane nekih haških optuženika. Pa još imate mesec dana unapred pripremljen bajramski prijem u domu narodne skupštine. Neko može da kaže da se nije moglo predvideti šta će se desiti uoči Bajrama, ali imate prevrat izvršen pred kraj ramazanskog posta, što je, by the way, svojevrsna desekralizacija od strane samih pučista. Ja ih zovem tadžisti, zato što su se sastali u sitne sate u hotelu Tadž u Novom Pazaru. Elem, na taj prijem u skupštini sigurno su pozvani i predstavnici drugih verskih zajednica. Kako se oni osećaju u situaciji kada imate indukovani raskol unutar Islamske zajednice, je li neko o tome razmišljao? I sada se Beograd kao ne meša i svaka im čast na podsticanju međureligijskih odnosa.
Đinđićeva vlada nije organizovala bajramski doček u skupštini, ali je zato sandžački muftija išao s privrednom delegacijom u Dubai i tamo ostavio izvanredan utisak na domaćine. I poruka je tu bila jasna – daj da radimo zajedno najbolje što možemo, a neka svako slavi svoj praznik bez mentorstva države. Kod DS-a ti je sada sve samo protokol bez suštine, bez supstance, oni postaju neprepoznatljivi, jedno sivilo proseka. Ko ih je terao da organizuju verski praznik u narodnoj skupštini? To je presedan, šta je sledeće, Božić, Uskrs, starokalendarski, novokalendarski, Jon Kipur, sveti Polikarpije vodonosac? Hoće li za jednu decu da zovu Božić Batu, a za drugu Miku Hajnuku? Da se razumemo, ministarstvo vera ima i nešto kompetentnijih ljudi koji su tu duže i imaju akademska zvanja iz sociologije religije – mada tu ni zvanje nije dovoljno. Evo, mene je letos u jednom broju Pravoslavlja napala jedna koleginica doktor nauka za tekst koji uopšte nisam napisao. Istovremeno je napala i jedan drugi tekst koji sam ja napisao, ali me ona uopšte nije prepoznala kao autora tog teksta. I šta ja radim, pošaljem pismo uredniku Pravoslavlja, na ćirilici, i misliš da mi je neko odgovorio? Ma jok, ma kakvi, taman posla. Zato kažem da ni zvanja često nisu dovoljna.
Ali kada je reč o državnim institucijama, o upravi, tu se dovode nekompetentni ljudi po stranačkoj pripadnosti. To je direktno suprotstavljeno interesima države i to države svih nas građana koji bismo želeli da tu rade najbolji ljudi, jer je to naša izborna volja. Ovako, te institucije su uzurpirane od stranaka čiji ljudi krše zakone koje su te iste partije izglasale u skupštini. To, dakle, samo znači da umesto neinstitucionalizovanog bezakonja imamo institucionalizovano bezakonje. U nedostatku ustavnog suda stranke konstantno vrše male udare na zakone i institucije, ovog puta na verske slobode. I to najviše dolazi iz tog takozvanog legalističkog bloka, uz aminovanje koalicionih partnera. Dobar primer je petljanje oko lokalnih i predsedničkih izbora, samo da spomenem ono što je najskorije, tako da te ljude na izborima treba pod hitno skloniti s vlasti, jer prave ogromnu štetu ovoj zemlji.
Od 2004. do 2007. imamo periodične talase antimuslimanskog i antiislamskog ponašanja i delovanja u Srbiji, i to možda najviše u državnim institucijama kao što su vojska i policija, od uništavanja nadgrobnih spomenika kod Vojnog muzeja na Kalemegdanu marta 2004. do ovog upada u policijskim čizmama u džamiju u Sjenici i maltretiranja imama Islamske zajednice 2007. Naravno, to je u skladu s politikom da u srpskom parlamentu ne može biti doneta deklaracija o Srebrenici ili sa rasizmom u odnosu na Rome. Nešto bih rekao baš o događajima u vezi s Islamskom zajednicom od dolaska Koštuničine vlade na vlast u Srbiji. Setimo se, u martu 2004. imamo ono paljenje džamija, ne samo džamija nego i drugih verskih objekata Islamske zajednice u Beogradu, Nišu, u Novom Sadu. U tom paljenju su uništene i kancelarije i biblioteke Islamske zajednice. Kazne za prestupnike u Nišu su bile više nego simbolične i svi se sećamo te farse od suđenja. Nekoliko dana nakon stradanja niške i beogradske džamije, rukovodstvo Vojnog muzeja u Beogradu na Kalemegdanu naredilo je uništavanje autentičnih i vrlo retkih nadgrobnih spomenika iz XV, XVI veka, znači osmanskog perioda. Oni su retki na čitavom Balkanu, a ne samo u Srbiji. I Obren Joksimović, tada još funkcioner DSS-a, evo šta izjavljuje prema navodu iz dnevne štampe, kaže – Tadić je sa krajnje nacionalnom, mudžahedinskom strankom Sulejmana Ugljanina napravio koaliciju, tako ćemo imati Homeinija i Al Kaidu sutra u skupštini kroz DS i njihove poslanike, kao transmitere muslimanske i fundamentalističke ideje. Međutim, proleća 2006. ti isti Obrenovi takozvani mudžahedini omogućuju opstanak na vlasti Vojislavu Koštunici. A gde se dede Joksimović u međuvremenu? Vlada uvodi prinudnu upravu u opštini, spasava Ugljanina od opoziva na referendumu, pa što je onda čudno kada Jočićeva policija pretresa automobil muftije Zukorlića ili što ministar vera, takođe iz DSS-a, prima tadžiste samo par dana nakon tobožnje smene Zukorlića. Kada tome dodamo naklonost javnog servisa prema jednoj od strana u sukobu, i to od samog početka, može se reći da tu ima previše poklapanja.
Ne zaboravimo ni mart ove godine i početak afere vehabije, koja je proglašena državnom tajnom. Negde u tom periodu, muftija Zukorlić iznosi zahtev da se dostave dosijei imama saradnika obaveštajnih službi SFRJ i Srbije. I najzad, ovog meseca imamo taj ramazanski puč unutar Islamske zajednice u Srbiji, takozvano smenjivanje Zukorlića sa svih funkcija u mešihatu Islamske zajednice Sandžaka, dok je bio na putu u Maroku, a njegov zamenik u zapadnoj Evropi. To je pre svega pokvareno i kukavički. Da novopečeni reis ima stvarnu podršku u Novom Pazaru i Sandžaku, ne bi se njegovi imami sastajali u hotelu Tadž u sitne sate da smene Zukorlića. Za reisa je izabran imam iz Tutina, a za predsednika mešihata Islamske zajednice Sandžaka imam iz Novog Pazara, obojica do tada nepoznati široj javnosti. Zamisli sledeću situaciju – pet samoproklamovanih članova glavnog odbora DS-a sastane se u Maderi i kaže – mi smo glavni odbor stranke, i smene Borisa Tadića sa svih funkcija u stranci, dok je on na putu u Njujorku gde brani Kosovo. Daju mu rok od tri dana da se povuče, a on ima govor u generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija tek prekosutra. Čak je i Milošević pred VIII sednicu najpre obezbedio široku većinu u centralnom komitetu, pa tek onda udario na Stambolića. Izazvan je, dakle, raskol u Islamskoj zajednici u Srbiji. Kome odgovara takav raskol, kome je odgovarao početkom 60-ih raskol u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i ko ga je tada izazvao. Učimo malo od istorije. Negde je reč o neznanju, negde je reč o neosetljivosti, a negde opet o lošim namerama, kada je reč o odnosima unutar Islamske zajednice. Bojim se da nekima u Beogradu to odgovara po principu – zavadi pa vladaj.
Tu se radi, konkretno kod nas, o koliziji dva principa, teritorijalnog, koji naglašava Islamska zajednica Srbije i ovog drugog, duhovnog principa, koji podrazumeva duhovno pokroviteljstvo iz Sarajeva. Čega ima neobičnog u tome što muslimani, koji su bez obzira na varijetete islama u Srbiji većinom ipak Bošnjaci, žele da održe duhovne veze sa Bošnjacima u svojoj domovini, Bosni i Hercegovini. Tu nema ničega neobičnog, i Srbi u toj istoj Bosni i Hercegovini prihvataju duhovno starešinstvo patrijaršije u Beogradu. I Srbi na Novom Zelandu i u Australiji prihvataju duhovno starešinstvo Beograda, nema tu ničeg neobičnog. Međutim, stvar se politizuje, jer lepše zvuči patriotska islamska zajednica Srbije, a ovi drugi sad treba da dokažu nekakav patriotizam. Ne bi se trebalo mešati u organizaciono ustrojstvo Islamske zajednice u ovoj zemlji, a ako tu postoje određeni dualiteti, što da ne. Mislim, Srbija i uopšte Balkan su karakteristični po tim varijetetima islama. Prvo imamo jezičke i nacionalne varijetete, muslimani na ovom našem prostoru govore bošnjačkim jezikom, ali govore i romskim, govore i turskim, govore i albanskim, govore i srpskim. Onda imamo nacionalne zajednice, imamo Bošnjake muslimane, imamo Rome muslimane, Albance muslimane, Turke muslimane, Gorance i tako dalje, znači imamo taj etnički varijetet. Nije ovo homogena arapska zemlja. Versko-pravna škola ovde jeste jedinstvena, to je taj sunitski islam hanefitskog madhaba, karakterističan za obode islama, ne samo za Balkan. Tako da ne vidim problem u tome da se raznovrsnost islama na Balkanu i u Srbiji manifestuje kroz postojanje različitih islamskih zajednica, koje u perspektivi mogu da se ujedinjuju ili ne moraju to da čine. Zašto te stvari forsirati i zašto to uraditi baš u vreme ramazanskog posta, u vreme praznika pokajanja, praštanja, kada se ljudi mesec dana preko uzdržavaju od hrane, pića, cigareta. To već samo po sebi govori o lošim intencijama i ono što bi sada trebalo uraditi jeste smirivanje strasti. Stvari moraju da se smire, i to pod hitno.
Svetlana Lukić: Postoji predrasuda prema muslimanima i Bosni i Hercegovini da su to mudžahedini.
Milan Vukomanović: Neki mudžahedini su učestvovali u ratu u Bosni, ali u tom ratu su učestvovali i neki dobrovoljci iz Rusije i Grčke pod zastavom pravoslavlja. To nije neobično za ovo područje. U pitanju je vezivanje uopšte islama za terorizam, nasilje. Pa pobogu, milijardu i 300 miliona ljudi danas u svetu ispoveda tu religiju, a ovi su njena manjina. Balkanski islam je umereni islam, onaj mirni islam, u kojem je više prisutna sufitska tradicija, koja je i kosmpolitska i mistička, duhovna, spekulativna. Naprotiv, ovaj vehabistički uticaj uopšte nije mogao da se održi ni u Bosni, ni na Kosovu. Jednostavno, lokalno muslimansko stanovništvo to odbija. Kod nas se, pod jedan ne pravi razlika između onoga šta je islam i šta je islamizam. Kaže se islamski, islamistički i ljudi uopšte ne prave razliku, a to su dve potpuno različite stvari. Islamski označava opštu pripadnost religiji, a islamistički jednu vrstu političke orijentacije pod određenim uticajem religije. Govori se o islamskim državama kada se radi o muslimanskim državama. Samo u islamskim državama je na snazi šerijatski ustav. To je kao kada bi prva stvar koju kažemo o Holandiji bila da je to hrišćanska država. A to niko neće reći, nego će reći – država Evropske unije, iako je tamo većina hrišćansko stanovništvo. Da ne govorim o islamskom terorizmu, o kojem se govori kao da je sklonost nasilju inherentna, imanentna samom islamu.
I u socijalističkoj Jugoslaviji i danas, centar islama u smislu teološkog fakulteta jeste Sarajevo i prirodno je da ljudi koji su se tu školovali doživljavaju Bosnu kao drugu domovinu. U Beogradu mi još uvek nemamo dovoljno čvrstu, etabliranu islamološku školu. Mi smo prošle godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu organizovali jedan kurs zajedno sa univerzitetom u Sarajevu. Gosti su nam bili i neki predavači sa Fakulteta islamskih nauka univerziteta u Sarajevu. Naši studenti su imali prilike da čuju njihove teologe, naročito u vezi sa sufizmom. Znači, mi ne možemo u vezi sa ljudskim pravima da reagujemo samo kada je reč o civilnim aspektima tog fenomena, moramo biti osetljivi i na religijske slobode i prava. Nažalost, stalno učimo iz nekih ekscesa, obrazujemo se usputno uz neki senzacionalizam i tek pošto je šteta učinjena. Sam islam uopšte i tema islama je uvek kontaminirana političkim aspektom, i kada to zaslužuje i kada ne zaslužuje, ali treba videti ko je to sve ispolitizovao od samog početka. Kada vas neko ispolitizuje, vi se nađete u političkom loncu. Niste vi želeli da vas neko smeni dok ste na putu u Maroku. Kada imamo procesije i litije sveštenika i jerarha Srpske pravoslavne crkve, zajedno s političarima, ministrima u prvim redovima, to nam je kao normalno, je l’, jer je to dominantna, većinska verska zajednica. A kada se okupe ljudi druge vere da ispolje svoju solidarnost ili jedinstvo, odjednom nam je to neobično ili sumnjivo.
Svetlana Lukić: U vreme onih čuvenih karikatura Alaha, čudila sam se što na njih nije odgovoreno karikaturama Isusa Hrista. Kada su uzvratili uvredu, oni su se sprdali sa holokaustom, je li tako?
Milan Vukomanović: Sa hrišćanstvom ne bi smeli, zato što jevrejski proroci, Isus Hristos i likovi iz jevanđelja imaju status božijih poslanika i u islamu, pa bi to bila uvreda vlastite religije. Muslimani ne prihvataju Isusa Hrista za boga, tu je najbitnija razlika između muslimana i hrišćana, ali Isus Hristos je jednako božiji poslanik kao i Muhamed, Mojsije, Avram i tako dalje. Islam priznaje Muhameda kao poslednjeg božijeg poslanika. Time se zatvorila istorija objave ili istorija otkrivenja. I kada je došlo do uzvratnog udarca u slučaju sa karikaturama, krenulo se na holokaust, što je naravno skandalozno. Ali u današnjem svetu ima svega. Čuli smo i za neonaciste u Izraelu. Čudan je ovaj svet.
Svetlana Lukić: Kada su avganistanski talibani rušili Bude iz Bamijana, oni zapravo ne bi rušili statue Isusa Hrista, čak i da ih je tamo bilo.
Milan Vukomanović: Tako je, zato što judaizam i hrišćanstvo jesu objavljene religije i oni bi na taj način udarili i na temelje islama. U septembru mesecu iste godine se desilo ono u Njujorku i Vašingtonu, gde su se neke moderne statue našle na udaru terorističkih organizacija. Ali, kako da kažem, od talibana u Avganistanu dug je put do Al Kaide, a još je duži od tradicionalnog, ortodoksnog islama do talibana. To uopšte nisu iste stvari.
Svetlana Lukić: Poljsko ministarstvo odbrane naredilo je da svi poljski vojnici bez izuzetka moraju da odgledaju najnoviji film Andžeja Vajde, Katin, kako bi prekalili rodoljublje. Film govori o masakru poljskih vojnih i civilnih zarobljenika u proleće 1940. godine u Katinskoj šumi, koji su izvršili pripadnici vojske Sovjetskog Saveza. Ministarstvo odbrane Poljske već je kupilo nekoliko desetina hiljada ulaznica. Mi za takav patriotski poduhvat nemamo uslova. Prvo, u mnogim gradovima u Srbiji bioskopi više ne postoje i drugo, nema se para. Evo, saznali smo pre neki dan da je svim strankama prošle godine isplaćeno 62,7 miliona dinara više nego što je trebalo. Dakle, pošto nemamo bioskope i nemamo para, pripadnici BIA, MUP-a i vojske mogli bi da se kale čitajući pod obavezno sajt Nove srpske političke misli. Ivan Čolović je ovaj neveseli posao već obavio.
Ivan Čolović: Da li znate da su neprijatelji Srbije nedavno izveli pokaznu vežbu pod imenom – Operacija Vidojković. To je otkriveno i vest o tome je objavljena tek pre neki dan. Radi se o diverzantskoj vežbi koju su naši neprijatelji organizovali s ciljem da se što bolje pripreme za uništavanje srpske književnosti i kulture, a time i same srpske države, jer, kako se veruje, temelji naše države su manje više literarni. Vest o ovoj neprijateljskoj vežbi, odnosno o Operaciji Vidojković, saopštio je književni kritičar i asistent na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, Slobodan Vladušić. On je o tome govorio na skupu Kulturna politika u Srbiji, koji je u organizaciji časopisa Nova srpska politička misao održan 31. avgusta i 1. septembra ove godine na Tari. Njegovo izlaganje pod upozoravajućim naslovom Kraj nacionalne kulture, od pre nekoliko dana može se pročitati na sajtu pomenutog časopisa. Vladušić je došao do operativnih saznanja, čije izvore nije otkrio, o tome kako se Operacija Vidojković odvijala. Najpre je odabran jedan mlad pisac iz Srbije koji ko zna zašto loše misli o državi u kojoj živi, pa je tako izbor pao na Marka Vidojkovića, autora neveselog romana Kandže. Zatim je taj pisac vešto nametnut domaćoj i stranoj publici kao autentični i čak najbolji predstavnik mlade srpske književnosti. Tako je ostvaren glavni cilj ove pokazne vežbe neprijatelja Srbije, to jest poslana je politička poruka da Vidojkovićevo ko zna zašto loše mišljenje o današnjoj Srbiji tobože odgovara stvarnom stanju stvari, da je to mišljenje važno i čak reprezentativno.
Kako pokazuje Vladušićeva analiza prikupljenih operativnih podataka, stratezi književno-političkog rata protiv Srbije uspeli su da od jednog početnika u književnosti, od jednog poluobrazovanog mladića, kako ga opisuje autor ove analize, naprave interesantnog, čitanog i prevodljivog pisca. Jasno je zašto, zato da bi pomoću njega poslali, kaže Vladušić, vrlo jasne političke iskaze koje bi mogli sa lakoćom da potpišu i neke radikalnije političke figure iz zemalja regiona koje ovoj zemlji ne misle ništa dobro. Ovi politički iskazi koje naš neprijatelj lansira preko sintetički napravljenog literatoida po imenu Marko Vidojković, svode se na laž da ljudi u Srbiji, a posebno mladi koje susrećemo u Vidojkovićevim romanima, žive u ponižavajućem ambijentu ispunjenom beznađem i nasiljem. Ne treba ni reći koliko ta laž šteti ugledu naše zemlje u svetu, ali Vladušićeva obrada operativnih podataka o Operaciji Vidojković vodi zaključku da ta laž pravi još veću štetu kod kuće. Evo kako.
Napravivši od jednog nezrelog i mrzovoljnog anonimusa tobože važnog i prevodljivog pisca naši neprijatelji su stavili do znanja svim srpskim mladim piscima i svekolikoj srpskoj omladini da mogu da računaju na uspeh i priznanje u svetu, makar školu nikad i ne videli, pod jednim jedinim uslovom, a taj je da prihvate i dalje šire lažnu crnu sliku o svojoj zemlji. To je jedna od poenti Vladušićeve analize, pa zato u celini navodim mesto na kome on tu poentu izlaže. Počinje ovako – Ukoliko zamislimo da upravo ovaj pisac reprezentuje Srbiju u inostranstvu, videćemo da se time ne stvara samo izuzetno nepovoljno mišljenje o ovoj državi, već se na unutrašnjem planu daje signal jednoj grupi ljudi zainteresovanih za književnost i kulturu uopšte da je upravo takav politički angažman jedini način kakve takve integracije sa svetom. A završava se ovim rečima – Nije otuda ni čudno što veći broj mladih osoba u ovoj zemlji ima negativnu sliku o državi u kojoj živi i narodu kome pripada. Ova stručna literarno bezbedonosna analiza Operacije Vidojković dovodi njenog autora do zaključka da su tom operacijom naši neprijatelji hteli da ispitaju teren i uvežbaju strategiju za neuporedivo opsežniju literarno-političku ofanzivu, kojom će pokušati da zaposednu ceo prostor srpske nacionalne književnosti i kulture. A tako nešto oni mogu da planiraju, pa čak i, ne dao bog, da izvedu pre svega zbog žalosnog i neshvatljivog nemara same države Srbije, koja je prostor svoje nacionalne kulture ostavila na izvol’te, to jest bez ikakve odbrane i zaštite.
Eto, Operacija Vidojković je pokazala da antisrpski lobi ovde može nesmetano i takoreći ni od čega da napravi mladog pisca, da ga napuni mržnjom prema svojoj zemlji, stavi na točkiće i gurne u svet. U toj situaciji, kaže Vladušić, opet ga citiram – može se očekivati da će neka drugačija kulturna politika popuniti prazan prostor koji ostaje iza nedostajuće kulturno-političke akcije same države. Drugim rečima, srpskoj nacionalnoj kulturi preti propast, ali zahvaljujući Vladušićevom upozorenju koje spada u ona koja stižu u pet do dvanaest, ostaje mala nada da još nije kasno, da se još uvek nešto može preduzeti za spas naše nacionalne kulture. I sam autor ovog upozorenja ostavlja nam tračak nade, jer na kraju apokaliptičkog naslova teksta u kome je upozorenje izneto, a naslov glasi Kraj nacionalne kulture, ipak stoji upitnik. Štaviše, Vladušić ima i spreman odgovor na pitanje – šta država u ovoj alarmantnoj situaciji treba da radi, odnosno, kako bi mogla da izgleda strategija jedne odgovorne nacionalne kulturne politike. On tobože prihvata da kulturna politika Srbije treba da vodi računa o onome što on zove potreba za integracijom u evropski kulturni prostor, ali to očigledno kaže samo zato da bi njegov glavni zahtev upućen državi izgledao kao nešto odmereno i, kako se to kaže, izbalansirano. Naime, Vladušić pre svega traži da država povede računa o onome što se po njegovom mišljenju u evropski prostor nikako ne da integrisati, a to je, da nevolja bude veća, baš ono glavno, sama srž srpske nacionalne kulture, to jest specifično srpska i samo srpska književnost. Državna briga o toj navodno sržnoj a neprevodljivoj i u Evropu neuklopljivoj baštini srpske kulture sprečiće, još jednom citiram Vladušića – da Srbija od kulturnog centra postane kulturna, a zatim i svaka druga pustinja. Drugim rečima, država će tako popunivši naš kulturni prostor specifično srpskim proizvodima sprečiti da u taj prostor nahrupi neprijateljska kultura i njeni surogati poput sintetičkog sredstva za ocrnjavanje srpske omladine pod imenom Marko Vidojković.
Zar vam sve ovo ne deluje nekako poznato? Stariji se sećaju, a mlađi su imali prilike da čuju da je i pre skoro 40 godina zbog nebrige države o kulturnoj politici radosni život u tada komunističkoj Jugoslaviji bio zlonamerno i lažno predstavljen krajnje crnim bojama u inostranstvu. Samo tada su u stvaranju te lažne crne slike o našoj zemlji po neprijateljskom scenariju, kako se tada govorilo, najviše učestvovali neki filmski reditelji, tvorci takozvanog crnog talasa u jugoslovenskom filmu. Ali i tada je srećom po radosnu socijalističku Jugoslaviju bilo budnih patriota koji su znali da otkriju ko iza svega toga stoji i kuda to vodi, te da podstaknu državu da se od zla crnog talasa odbrani. Oni su, kao danas Vladušić, pronicljivom stručnom obradom operativnih podataka došli do saznanja da su reditelji kao što su Makavejev, Žilnik i njima slični u svetu hvaljeni i nagrađivani samo zato što su blatili svoju zemlju, odnosno, da su njihovu reputaciju tobože sasvim nesrazmernu pravoj vrednosti njihovog rada, proizveli naši neprijatelji. Jedan od Vladušića tog vremena po imenu Branko Milošević, koji je bio sekretar aktiva Saveza komunista filmskog preduzeća Neoplanta, u jednom razgovoru za novine objavljenom oktobra 1973. godine izneo je ovo mišljenje o crnom talasu – Slika koju je crni film predočio svetu o nama je zaista bila crna uprkos nagradama koje su ga zasipale na smotrama i festivalima. One su zapravo bile utoliko veće ukoliko se film žešće obarao na naše društvo i njegove tekovine. S tim se u istom razgovoru za novine složio i tadašnji direktor Neoplante, Draško Ređep dodajući da nije istina da je dobar samo onaj film koji našu stvarnost vidi crno, kako je to donedavno dokazivala liberalistička orijentacija. Kao što je poznato srpska država je tada umela efikasno da se odbrani od opasnosti koja se tobože nadvila nad našu kinematografiju i kulturu u celini. Film Dušana Makavejeva Misterija organizma bio je zabranjen, a rad na Žilnikovom filmu Sloboda ili strip bio je prekinut, pa je tako zloslutni crni talas konačno zaustavljen. Poučena iskustvom iz borbe protiv crnog talasa tadašnja vlast nije opet ostavila prazan prostor u srpskoj kinematografiji nego se potrudila da on bude dobro popunjen državotvornim i patriotskim filmovima. Pošto je obustavila snimanje Žilnikovog filma, Neoplanta je u prvoj polovini 70-ih proizvela filmove koji su imali na primer ovakve naslove: Tragom Marksa, Partizanski učitelji, Deca revolucije i Radnički aktivi.
Možda će današnja vlast podstaknuta operativnim otkrićima i patriotskim upozorenjima Slobodana Vladušića u vezi sa takozvanom Operacijom Vidojković, pokušati da preduzme mere po ugledu na one kojima je nekadašnja vlast skinula Jugoslaviji crno sa očiju. U tom slučaju ona će pomoći izdavačima da nađu pisce koji će biti u stanju da napišu dela koja bi na primer mogla da se zovu: Nikolajevim tragom, Svetosavski učitelji, Deca pravoslavlja ili Nacionalni aktivi. U stvari, kad malo bolje razmislim, vidim da su ta dela već napisana i objavljena, možda ne baš pod navedenim naslovima i shvatam da je Slobodan Vladušić u svojoj revnosti i strahu od opasnosti koju za našu kulturu i državu tobože predstavlja Marko Vidojković, malo preterao i prevideo da je savremena srpska književnost, a i kultura u celini danas sasvim dobro snabdevena delima nacionalno patriotske orijentacije, potpuno samosvojnim, neprevodivim i neupotrebljivim. Ta dela su potpuno izvan domašaja naših neprijatelja, koji će u pokušaju da njima manipulišu samo polomiti zube, a bogme i kandže.
Svetlana Lukić: U najavi ove emisije nisam pomenula jučerašnju raspravu u skupštine o rezoluciji kojom se osuđuje, ne znam šta beše, ubistvo Če Gevare, Zapate, blokada Kube ili šta već. To je tema za Petra Lukovića.
Petar Luković: Danas sam bio u nekoj teškoj, srpskoj depresiji i onda u nekom ludilu upalim televizor. Prvi kadar koji sam video bio je kadar iz skupštine Srbije. Na galeriji skupštine je sedeo nekakav ćelavi čovek i nekakva žena i pored njih je sedeo Hadži Dragan Antić, bivši glavni urednik Politike. Naime, skupština Srbije je danas popodne završila višečasovnu raspravu o rezoluciji kojom se zahteva ukidanje blokade Kube. Ja sam čuo pre jedno mesec dana da postoji nacrt te deklaracije, koju su predložili radikali. Danas se ispostavilo da u vezi sa tom deklaracijom postoji saglasnost 205 poslanika, i ti onda kažeš – jebote, pa to su svi. Pa jesu svi, dakle, tu su radikali, socijalisti, DSS, Demokratska stranka, G17 Plus, dakle, svi su zajedno. Pa stani, čekaj, pa jebote, blokada traje, ne znam, već 30 godina, otkud znam koliko traje blokada, svi se navikli, navikli se i Kubanci, navikli se i Amerikanci, a ovi se sad sastaju. I onda slušam diskusiju. Prvo je počeo Vučić, koji je pomenuo da je ovo dramatičan trenutak za Kubu i za Srbiju, u svom govoru je pomenuo naravno i Čedu Jovanovića i Hašima Tačija i otimanje Kosova i malu Milicu, uz deset puta pominjanje da na Kubi najviše pate deca, nejač i starci, kubansko ognjište, sve je bilo tu. Onda se javio Dragoljub Mićunović i tu sam se definitivno oraspoložio. Stvarno više nema nikakve razlike između radikala i Dragoljuba Mićunovića, nikakve razlike nema. Ako je moguće da se oni skupe oko Kube, onda je potpuno logično da se skupe i oko podele javnih preduzeća, da se skupe oko bilo čega drugog. Ali ono što je bilo zastrašujuće je prisustvo kubanskog ambasadora i Dragana Hadži Antića.
Sećam se vesti 5. oktobra – Dragan Antić pobegao požarnim stepenicama iz Politike, pa se krio, pa bio kod Filareta u onom manastiru, pa bio nešto kao bolestan, pa se lečio na Kubi. U kom je svojstvu on bio u skupštini? Mislim, šta je on, počasni konzul Srbije u Kubi, lični prijatelj Fidela Kastra, je li on neka karika koja nedostaje u ljubavi između srpskog i kubanskog naroda? Mislim, moram da pitam otkud on u skupštini? Mogu li ja da se popnem na galeriju da sednem pored kubanskog ambasadora. Dragan Hadži Antić, ljudi, da li se neko seća te Politike, makar u onim danima pre 5. oktobra i šta je taj čovek puštao u novine, šta se tu pisalo. I danas je on počasni gost na počasnoj galeriji u počasnom društvu sa počasnim ambasadorom zemlje koju volimo najviše na svetu. Pa strašno. Ali ponašanje Demokratske stranke je apsolutno najstrašnije u svemu, mislim, kada vidiš da neko menja svoje fizičko stanje, kao kada se prospe želatin. Da oni pristanu na ovakvu vrstu ludila izgleda najodvratnije na svetu. I stvarno nemamo pametnija posla u skupštini, nego da se bavimo blokadom Kube. Šta je sledeće, blokada Severne Koreje? Šta ćemo, dati podršku Iranu u realizaciji njegovog nuklearnog programa? Posle toga šta, podrška kome, u čemu je gvint? Da li je gvint u tome što će, kao što oni kažu, ceo svet govoriti o plemenitom gestu Srbije. To je njihova varijanta ili će ceo svet da se zajebava sa nama, naravno. Da li ćemo mi ovakvom vrstom deklaracije i rezolucije sprečiti 10. decembra proglašenje Kosova kao buduće nezavisne države?
Ja stalno govorim o tome da nas vode ljudi koji su maksimalno, ali maksimalno poremećeni. To nije više većina od 127, tu imamo 205 bolesnika, jer 205 poslanika se složilo oko ovoga. Pa jebo te bog, pa stvarno. Pazi, da te zove neko iz sveta, pa te pita šta ima novo u zemlji, a ja mu kažem – mi doneli rezoluciju kojom zahtevamo od Amerike da ukine sankcije Kubi. Pazi, to se dešava u danima kada dve susedne zemlje, jedna se zove Crna Gora, koja je potpisala ugovor o ulasku u Evropsku uniju, a druga je Hrvatska, dakle, ta užasna Hrvatska, katastrofalna Hrvatska je postala nestalna članica Saveta bezbednosti. Zamisli da se Srbiji desi ovo što se desilo Crnoj Gori ili Hrvatskoj, zamisli tu vrstu trijumfalizma koji bi vladao ovde, pa mi ne bismo mogli da živimo od veselja na otvorenim trgovima, zatvorenim trgovima, od televizije koje bi imale non stop program sa Ist Rivera. Dakle, dok se te dve stvari dešavaju, dok tako rade nekakve države za koje mi mislimo da su pre svega kvazi države, mi se bavimo Kubom. Kako čovek da ne bude veseo?
Iščekujemo nešto što je već izvesno, što svi znamo. To ti je kao u fudbalu, evo nadamo se da će Belgijanci da pobede Poljake, a Jermeni da pobede Portugalce. Stvarno živimo u nekom vrlo čudnom obliku života, to je neko čekanje pred nešto. Ti vidiš da se sve minimizira, te vesti maltene ne postoje. Kada ima bilo kakve vesti o Kosovu, kad Jeremić nešto kaže – smešno je što uopšte pominjem Jeremića – to je puno optimizma, to izgleda zdravo do jaja, super, ma nikad nije bilo bolje. S druge strane, da li neko može da me uveri da je priča o podeli javnih preduzeća stvarno užasnula ljude – ne. Očekivao si to od onih koji su se najviše bunili, opet nesrećne Demokratske stranke. Oni ti stalno pišaju u džep i onda ti kažu da to pada kiša i još ti daju kišobran da nosiš. Tako izgledaju njihova objašnjenja, ali svi u tome učestvuju, pa moramo i mi. A od podele javnih preduzeća do Kube je samo jedan korak, izvini, ali to je samo jedan korak. Drugo, posle mitinga u Novom Sadu je napravljena kontra kampanja dokazivanja kako u Srbiji nema fašizma.To je neverovatna kampanja, samo na onom fašističkom sajtu, Nova srpska F misao, ima 30 tekstova u kojima nas ubeđuju da u Srbiji nema fašizma, da nikad nije bilo fašizma u Srbiji, da Srbi nisu ekstremna nacija, da ovde sve puca od tolerancije, ljubavi i miroljubivih odnosa. I od koga potiče takva vrsta osetljivosti na antifašistički ekstremizam? Od radikala, SPS-a, pazi, oni su sad osetljivi. Pazi, i DSS је postao osetljiv na ekstremizam. Pa, je l’ ja moram da pominjem šta je sve Koštunica radio? Pa jesam li se ja slikao sa oružjem na Kosovu ili se on slikao? Jesam li ja pisao za Obraz ili je on pisao? I svima njima smetaju te letve, kojih uopšte nije ni bilo. Je l’ bilo letvi – nije. Ali ko su nosioci te borbe protiv ekstremista? Pazi, analitičari za koje svi mi koji smo u ovim govnima već 15, 20 godina nikada nismo čuli. Ko je od nas 1996. čuo za Đorđa Vukadinovića? Je li ga iko ikada video na nekim šetnjama, mitinzima, jesam li pročitao ikada neki njegov tekst? Gde je bio Antonić čuveni? Gde su bili ti ljudi, šta su radili uopšte? Ispuzali su 2003. ispod nekog kamena i sad imamo posla sa pravim političkim komesarima. Ja te tekstove čitam kao ideološku predstavku vladinog programa.
Ovog sekunda prestajem da nalazim bilo kakvu razliku između DS-a i DSS-a. Potpuno mi je svejedno da li će predsednik biti Velja Ilić ili Boris Tadić, veruj mi da mi je potpuno svejedno, u oba slučaja ću glasati protiv, odnosno neću glasati ni za koga. Već mi je postala zabava da odem na sajt Politike, pa da pogledam šta pišu Antonić i onaj njegov drug. Danas vidim, tema fašizma je iscrpljena, jebali su majku svima iz antifašističke koalicije, o Kosovu su već pisali dvesta puta i danas Antonić piše o politički korektnom govoru, o tome kako je ova fašistička grupa antifašista odjednom u govor uvela politički korektan jezik, od sociološkinje do psihološkinje i tako dalje. Poenta je u tome što on kaže da je takva vrsta politički korektnog govora naišla čak i na kritiku i zluradu satiru u TV Alapači. Sad, jebote život, šta je TV Alapača? To je njemu ključni argument, ali šta je TV Alapača, jebo te bog, ne mogu da se setim, zovem neke ljude, niko ne zna šta je TV Alapača, ne znam, razumeš, zbunjen sam. Odem na sajt, ukucam TV Alapača na Google. Znaš šta je TV Alapača? To je rubrika u listu Pravda, nepotpisana naravno. Čekaj bre, Antoniću, pizda mu materina. Znači, šta kaže TV Alapača to je naš zakon, u Pravdi, i to izlazi u Politici. Stvarno, majke mi, da se srušiš. Kunem ti se, ne mogu više da gledam i ono malo što sam morao da gledam na televiziji, ne mogu. Ja sada kidišem na ekran, da imam neku testeru, bilo šta, pobio bih te sa one strane ekrana, to je do te mere postalo strašno. Od Utiska nedelje do U nedostatku dokaza sa mnoštvom dokaza, sa Ljiljanom Smajlović, Oljom Bećković. To sve je, bre, jedna ista matrica, svi se prave blesavi, kao nemamo pojma, svima trebaju nekakvi dokazi, Mladić nije osuđen, nije utvrđeno da je on kriv, pa mi, dakle, ne možemo da govorimo o njemu kao o krivcu. Mrš, bre, u pizdu materinu, izvini, mrš u pizdu materinu. Pa stvarno, pored 7.000 leševa, pa idi pa pogledaj, pa ima izveštaja, čak je i tvoja Republika Srpska donela izveštaj u kojem priznaje genocid. Ne, svi oni imaju ljudska prava.
U ponedeljak nakon mitinga u Novom Sadu, Politika je prenela izjavu nekoga iz policije, koji je objasnio, jebote život, da policija nije intervenisala protiv ovih fašista, jer bi povredila, piše, citiram – ljudska prava članova Nacionalnog fronta. Samo zamisli zemlju u kojoj o ljudskim pravima brinu radikali, socijalisti i DSS. Pa još će sutra da nam dođe Mladić i da kaže – izvinite, i ja imam ljudska prava. Što bi me to čudilo, zašto bi me to čudilo? Ništa me više ne bi začudilo. 99 odsto poruka koje dobijamo preko medija su čisto, destilisano zlo – to više nije čak ni glupo. Prošlo je vreme kada čitaš, pa se smeješ i kažeš – vidi budalu. Sada je to zlo, to se pravi da bude zlo.
Taj čovek je opsednut, to svi znaju, čak i oni koji su na njegovoj strani priznaju da je on opsednut Kosovom. On definitivno ne može da podnese činjenicu da će jednog dana biti upisano da je u vreme vladavine Vojislava Koštunice Kosovo postalo nezavisno. Kako će tu činjenicu da obriše i na koji način će pokušati da se vadi, ja to ne znam. Ali jebeš mene što ne znam, ne zna niko živi! Stvarno je smešno, moram da kažem, što imamo ministarstvo inostranih poslove koje vodi DS, koje o ishodu toga sa Kosovom zna koliko i ja. Misliš da Jeremić zna nešto više o tome šta će biti? I opet se vraćam na onu čuvenu priču koju smo ponavljali od januara do maja jedno milion puta – onog sekunda kad pristaneš da ti Koštunica bude predsednik vlade, tog sekunda si pristao na sve i ti kao jedinka, kao ministarstvo, kao partija više ne postojiš zato što će on, Koštunica Vojislav, snagom svojih ubeđenja, pretnjama, šarmom, duhovitošću, šta god, uspeti da te sjebe potpuno, da te dovede u poziciju da ćeš sutra ti biti prvi koji će glasati za Kubu. Kad imaš poremećenog čoveka i poremećene saradnike, ti nikad ne možeš da znaš šta može da bude 10. decembra. Pojma nemam, možda će 11-og sve da bude okej, a možda i neće. Odeš na pijacu, bre, i ljudi pričaju – a posle 10. decembra, šta će biti. To će da bude Vojindan. zamisli 2007. godinu i društvo, državu u kojima svi mi zavisimo od jednog čoveka. Ljudi, on je treći, njegova partija je bila treća po broju glasova, ali je on u toj koaliciji do te mere jak i do te mere niko ne sme da mu se suprotstaviti, do te mere je uspeo da ih kupi, da ih pacifikuje, šta god, da ih uplaši, da danas de facto kad kažeš – vlada, ti misliš na Koštunicu. Nemoj da mi neko kaže da misli na Božidara Đelića, pa to izgleda smešno. Postoji samo Vojislav Koštunica kao neka ponornica, te ima ga, te nema, te pojavljuje se, te ne pojavljuje se. Te dramatične pauze u njegovom postojanju i nepostojanju, šta će on da kaže sutra, šta će njegov medijski sektor da kaže, samo to postoji. I svi koji nisu ušli u ovu vladu, ušli su kod njega. On ima svoju vladu van ove vlade. Srđan Đurić još uvek postoji, funkcioniše, on daje saopštenja. Neko veče gledam Lalovića na televiziji, daje intervju tri i po sata o socijalnoj politici u Srbiji. Pa čekaj, bre jebote, Laloviću, majstore, pa jesi li ti smenjen, pa ti više nisi ministar. Ne, on je lični savetnik premijera ili predsednika vlade za socijalna pitanja. Parivodić isto, Parivodić isto.
Na televiziji smo gledali slučaj Milke Forcan i sad pitaju Bubala, koji kaže da ne postoji nikakva zakonska prepreka da Milka Forcan bude i potpredsednica Delta Holdinga i službenica vlade. Naravno da ne postoji kada je Delta zakon u ovoj zemlji, kojim povodom Parivodić kaže da je ona fenomenalna i da maltene treba da stanemo mirno pred njom, kao što bismo stali pred Nedićem i Ljotićem. Dakle, imamo jedan opasan kupleraj. To više nije veselo. Sve smo prepustili jednom čoveku i to više nije stvar, izvinjavam se, njegovog dobrog ili lošeg raspoloženja, pošto je on uvek loše raspoložen, ali jeste stvar njegovih suludih ideja. Ti slušaš kako Koštunica govori o raznim temama, ali u svima njima je Kosovo. Pazi, neki dan je bilo kako Gasprom zahteva ne znam šta, a onda pročitamo komentar iz vlade, kao ma jok, ma ne, ma kakvi, to što oni nas pomažu oko Kosova nema nikakve veze, oni imaju iste šanse na tenderu, pa taman posla, pa na šta vam mi ličimo. Stvarno na šta liče i, izvini, a na šta mi vama ličimo. Sve je super, ma jok, to je samo gas, JAT, ma jok, to je samo Lukoil – od Nove godine ćemo svi učiti ruski. Ne bre, danas ti je svaki Rus car, ruska privreda je najbolja privreda na svetu, ruska literatura uvek, ruski filmovi, ruske serije – sve će da priznam, ali ruske serije ne. Stani malo, zaustavi se. Gledao sam na B92 rusku verziju Moje dadilje i znaš šta, streljao bih prvo te Ruse, a streljao bih i ove naše koji su to uzeli. Ruski dom, bre, imaš tv prenos iz ruskog doma, jebote. Pa imaš na televiziji pesme ljubavne. Nemam ništa protiv, okej, super, dobro, ali kažite nam onda – ej, Rusi nas brane i zato traže pare, da znamo, ali nemoj da me praviš na kretena. Ej, do te mere nas prave konjima, kažu da je crno belo. Slušam danima kako Hrvatska postaje to što je postala, Crna Gora potpisuje, mi ne parafiramo zato što smo dobili negativan izveštaj Karle del Ponte. Je l’ tako, je l’ negativan izveštaj? Je l’ jeste ili nije?
Svetlana Lukić: Pa izgleda da se ne zna.
Petar Luković: Pa ako je pozitivan, što nismo dobili pravo na potpisivanje, hajde molim te, objasni mi. Ne, nego nas ubeđuju da nismo dobro pročitali. Pa zar nismo čuli da je izveštaj negativan? Žena je lepo rekla – ima nekih pomaka, ali izveštaj je negativan. Ne, ovi sad kažu, ne, nismo dobro pročitali, on je pozitivan. Pa dobro, ako je pozitivan, što onda ne dobismo taj paraf? Dokle, pa stvarno, aman, dokle. Pomenula si tu malu vest da je ministar vera poklonio crkvi hotel, motel, bazen, saunu, sve što ide uz to, konobarice, osoblje. Kako je mogao da pokloni i zašto se država toga odriče u ime crkve, ne razumem. I stvarno bih voleo da pitam kako je Kusturica dobio tu Mokru Goru, kako je država mogla nekom da da planinu, selo, ljude su mu dali? Nisam siguran da ti ljudi tamo nisu robovi, jebem mu mater, pa ne, nisam siguran, otkud znam kakav je njihov status. Ne smeš da odeš gore, on ti određuje koju televiziju smeš da gledaš, čitao sam kakav jelovnik tamo mora da bude, ko je pozvan, kako da dođeš, naplaćuju putarinu. Zašto se navikavamo na sve to, kakva je, bre, to država, jebem mu mater, kakva je to država? Pa što meni i tebi ne poklone, pojma nemam, pokloni mi plac negde, ne tražim celu planinu, ne tražim ni građane, hajde, ni nejač neću, odričem se nejači u korist radikalne stranke. Daj mi to parče zemlje, pa ne mora da bude mokra, neka bude suva gora, i na to pristajem, i bez bioskopa i bez ičega. Pa jebem mu mater, stvarno, to su dali pre 4-5 godina i super, gotovo, završena priča. I ko sme da postavi pitanje, jebote, ne smeš da postaviš to pitanje, jer će da te tuže. Tuži te sad i Delta ako kažeš nešto protiv Delte.
Ja sam toliko neobavešten, pojma nemam, priznajem da pojma nemam, ne idem po gradu, Novi Beograd mi je kao Njujork. I video sam u novinama da se pravi Delta siti. To je meni daleko, ja sam na Zvezdari i ne vozim. Kad sam video na televiziji šta je to, kako to izgleda, 85 ili 850 hiljada kvadrata, zgrade, podzemne železnice, liftovi, pičke materine, čega sve tu nema. Pa mislim, izvini, što se ovaj grad ne zove Delta siti, što ne promeni ime, pa stvarno? Pa je l’ beše pre mesec dana proglašenje svete jebene zemlje na graničnom prelazu? Je l’ bilo? Je l’ postavljen kamen temeljac za objekat, pa je l’ tamo gradimo manastir i prateće prostorije? Svako iz ove vlade gradi šta mu padne na pamet. Velja Ilić baš rešio da pravi tu svoju kliniku. Zar stvarno neko sumnja da će Velja to završiti? Pa kako ga ne bi završio kada komisija za sukob interesa, molim te, kao najgoru vrstu kazne, izriče preporuka optuženome da podnese ostavku. Pa strašno su ga kaznili, mislim, stvarno je zezanje. Ti živiš u jednom društvu u kojem jedna kompanija koja vlada ovom zemljom kaže – ko kaže nešto protiv nas, mi smo uzeli engleske advokate i oni će da dignu tužbu. Ne smem da kažem ništa protiv njega. Ali hajde da budem iskren, a šta ja u stvari znam o Delti, pa da nešto mogu i da kažem? Kad neko pravi grad, jebote, šta ja sad mogu da kažem, kako da povratim svoj dignitet građanina? Tako što neću da idem u njegove prodavnice, ali gde ću da odem kad on ima 70 odsto svega, šta da radim, da ignorišem sve što postoji, od osiguranja do prodavnica brze hrane, spore hrane, mega marketa, mini marketa, maxi marketa, do gradova. On zida grad, kako ja mogu da se borim protiv toga? Ne mogu da se borim nikako i cela poenta je u tome da ti nametnu da ti ne možeš da se izboriš i da moraš to da koristiš. Kupio sam ovaj sok i otkud ja znam koja je ovo firma, ali ispostaviće se da jeste Mišković. Matematička verovatnoća kaže da je to njegov sok.
Razumeš, svako ima neki svoj mali poslić, a veliki šef gore brine globalno i kako se njemu navrti 10. decembra, tako će da bude. Stvarno sam mislio da postoji jedan razuman poslanik u celoj ovoj bulumenti ludaka, da kaže – čekaj, jebote bog, pa stvarno da li nam je Kuba prvenstvena tema, da li je to nešto od čega nam stvarno zavisi život. Kad zamišljam ove naše gledaoce, pa je l’ mogu da budu toliki konji da gledaju i odobravaju ovo što se dešava? Pa jebala ih Kuba, da ih jebala Kuba na koju nikad neće otići, neću ni ja otići na Kubu, ni ti, ali je zato počasni član kubanske delegacije ovaj Dragan Hadži Antić. Jebala vas Kuba, da vas jebala Kuba zajedno sa Fidelom i Raulom, sa svom braćom, ako još ima braće i sestara, sve zajedno. Pizda vam materina, jebote, pa zar mi nemamo druga posla. Ej bre, sledeće nedelje ćemo da pričamo o Iranu, odobrićemo nuklearni program Severne Koreje i to nam je možda jedina šansa da dobijemo nuklearnu bombu. Nema te stvari o kojoj onaj šef, usamljen u svom kabinetu, ne razmišlja, jer nikog nema da mu se suprotstavi, svi oni oko njega ga obožavaju, on je taj koji celu Srbiju kao globus drži na svojoj glavi. Najebali smo ako mu globus padne sa glave, odosmo svi u pizdu materinu. Strašna zemlja, strašna. I ono osećanje koje čovek ima da je iz meseca u mesec sve gore i gore. Ne govorim više o životnom standardu, majke mi, nije više stvar u tome da li imaš para ili nemaš pare, nekako ćeš da preživiš, nego govorim o osećanju teskobe u kojoj živimo. Evo, ja se na kraju osećam kao neka vrsta zatvorenika, moram da kažem, ceo taj prozor u svet je sveden na kompjuter. Ja ako slušam nekakav radio ili televiziju, ne mogu da čujem ništa. Ova država je vrsta malog zatvora. Ne kažem da to ima ikakve veze sa fašizmom, naprosto postoji jedna država koja je prirodno postala takva, saučesništvom gomile ljudi koje je bilo baš briga za sve. Evo, danas me je ta jebana Kuba osvestila, da vidim gde živim. Tebe sve okolo ubija, sve te ubija, a još je Beograd super. Kad odeš van Beograda u nekakva mala mesta, neki Majdanpek, Bor, Negotin, Zaječar, Vranje, to su zaboravljeni gradovi, zaboravljene regije. Nema poboljšanja, nema nikakve nade, nema ničega dok vlast ne bude imala nekakve vizije i radila nešto što nije trenutna volja naroda. Pa daleko bilo da su svi radili po volji naroda, pa svi bi otišli u pizdu materinu. Pariz nikada ne bi imao onakve bulevare. Pusti narod, narod izabere nekoga, pa taj radi kako treba da radi.
Ne, kod nas je najgora stvar to što ti koji su izabrani izvršavaju volju naroda. Ja stalno gledam tu Palmu plus iz Jagodine i taj odnos predsednika opštine i tog naroda. To vidiš ljude koji su tamo janjičari i taj Palma će dole da ostane forever. Dakle, ako bude živeo 200 godina, 200 godina će Palma da ostane u Jagodini. Pazi, on narodu da zoološki vrt. Sad je čuo Palma, vrištao sam od smeha, da postoji Diznilend u Parizu i već je, kaže Palma, stupio u vezu sa Diznilendom iz Pariza kako bi Diznilend zaživeo na srpskoj zemlji, u Jagodini. Gledao sam na televiziji kada ga pitaju kako bi on reagovao da ima u opštini nekog homoseksualca. On je rekao da u Jagodini nema nijednog homoseksualca, nema problema, nema nezadovoljnih, jer su njihove kulturne i duhovne potrebe zadovoljene od onog trenutka kad je on izgradio zoološki vrt, a ima i crkvu i svoju televiziju koju vodi njegov sin i time su pokrivene duhovne i kulturne potrebe Jagodine. Eventualno dođe Ceca, imaju kik boks i šta će ti više, šta ti više treba? Imaš životinje, imaš da se pomoliš bogu, da daš neke pare, imaš ovo gde se tuku dvojica i peva ti tvoja omiljena pevačica i stvarno šta ti više u životu treba. Imaš predsednika, imaš asfaltirane ulice i on 400 ljudi svake godine vodi u Guču, pa ako si taj srećnik, ideš autobusom, dobiješ sendvič i 100 dinara i uživaš. Idi u bilo koje selo u Srbiji i reći će ti – majku ti jebem, hoćemo i mi to da imamo. Šta njima više treba, da im ne treba možda kompjuter, da skidaju neke mp3, neke bendove, treba im možda ta političkarasprava, možda neka feministička teorija, neka prava ljudska, neko sranje im treba, zarazu da dobiju.
Ne treba im ništa, seremo se na pasoše, ništa im ne treba, nećemo ni da idemo nigde, šta će mi, da nam daju – ne bismo išli. I to je model. Ako se Demokratska stranka kao najveća stranka ne buni protiv tog modela, nego učestvuje u njemu onda, izvini, Demokratska stranka postaje deo Palminog projekta. Između Palme i Tadića, evo, danas posle ove Kube, kunem ti se, nema nikakve razlike. Jebem mu mater ako ima.
Emisija Peščanik, 19.10.2007.
Peščanik.net, 19.10.2007.