Radio emisija 20.02.2004, govore: Desimir Tošić, Latinka Perović, Radmila Radić, Biljana Srbljanović, učesnici skupa Dveri srpske: vladike Amfilohije i Atanasije i Radoš Ljušić.
Svetlana Lukić: Dobar dan. Izgleda da će sve biti u redu. Podelili su ministarska mesta, ali se još ne znaju srećni dobitnici istih. To, međutim, nije ni važno, oni imaju tako dobar i precizan program da bih i ja mogla da budem gospođa ministarka, i to bilo čega. Sve je jednostavno, čitaš program i slediš put. Zato i nije važno ako, recimo, šef BIA bude Rade Bulatović, načelnik Generalštaba general Aco Tomić, a ministar pravde Gradimir Nalić. Ne znam šta bi mogla da bude Ljiljana Nedeljković, pošto je Generalštab već zauzet, ali evo, recimo, gospođa Nedeljković je zaslužila najmanje mesto šefa “Transparency internationala” za Srbiju.
A Vojvođane baš briga. Oni za Srbiju ne mare, samo misle na švargle i kobasice. A da im makar kobasice presednu, potrudio se episkop bački Irinej. On je zapretio, verovatno ste čuli, organizatorima Kobasičijade da će ih na godinu dana izopštiti iz crkve ako svoju bezbožnu Kobasičijadu budu održali u prvoj nedelji posta, to jest krajem februara. Godinu dana, poručio im je vladika, sveštenik neće ulaziti u vaš dom, a sa zvonika crkve će se svakih 15 minuta oglašavati mrtvačko zvono. Vladika Irinej pozvao je sve pravoslavne vernike da ustanu u odbranu svetinje posta, vere i tradicije časnih predaka.
U problematičnom Novom Sadu održan je, ipak, jedan fini skup. Mislim da je to baš skup pokreta Svetozar Miletić” na kome je govorio i i jedan od idola ovog Pokreta, akademik Vasilije Krestić.
A govorio je i blizak tom pokretu, akademik Dragan Nedeljković, koji je u poslednjem broju časopisa “Geopolitika” kazao da mu je od stranaka najbliža Demokratska stranka Srbije, zbog svog rodoljublja, ali mu se nikako ne sviđa Koštuničin koncept regionalizacije Srbije, a pogotovo ideja da Vojvodina dobije autonomiju.
Akademiku Nedeljković se mnogo sviđaju i radikali, ali su, po njegovom mišljenju, suviše veliki idealisti. Dobro je, kaže on, da radikali budu jaki, kako bi vršili pritisak na antirodoljubive snage i plaćenike. To su, naravno, nevladine organizacije, kaže Nedeljković, plaćene zle sile.
Akademik smatra da postoje i dobre nevladine organizacije, kao što je malopre pomenuti Svetozar Miletić, ali one su siromašne, tako da se može reći, kaže Nedeljković, da je siromaštvo svedok našeg poštenja.
Akademik Ćosić preferira zaostalost kao našu komparativnu prednost, a akademik Nedeljković siromaštvo. Videla sam njegov stan ili kuću, šta li je, u slavnom časopisu Glorija. Ne bi se reklo da je akademik siromašan. To znači da ga ili finansiraju zle sile ili smatra da siromaštvo kao dokaz poštenja važi samo za nišče duhom i sirotinju raju.
Gospodar Autonomne Pokrajine Mileševo i zamenik šefa pokreta otpora protiv podaničke vlade i zle Evrope, vladika Filaret, zabranio je svojim sveštenicima da učestvuju u proslavi 200 godina od Karađorđevog ustanka, jer su je organizovale lokalne vlasti, pa mu valjda baš nije milo, a njegov šef, vođa oslobodilačkog pokreta, vladika Atanasije, govorio je u Domu sindikata na takozvanoj “duhovnoj akademiji” posvećenoj ustanku, koju je organizovala pravoslavna mladež okupljena u Srpski sabor “Dveri”.
Pokret otpora protiv Slobodana Miloševića pokrenuli su i sami socijalisti, i to kao što i dolikuje drugovima – sve je počelo iz baze. Užički socijalisti savetuju rukovodstvu SPS-a da se odrekne Miloševića. Interesantno je da svi pominju odricanje od Miloševića. Stvar je u tome što bi Vučelić, Baki Anđelković, Ivica Dačić, kao i onaj Miloševićev Alber Šper – neimar Milutin Mrkonjić, morali da se odreknu sami sebe, i to u Službenom glasniku, da bi počela takozvana reforma Socijalističke partije Srbije.
Nekadašnji šef Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković i njegovi dojučerašnji saborci ulaze u vladu, naravno, da spasu državu, ali i da otkriju zločince koji sede u Državnoj bezbednosti, policiji. Drašković, pri tome, misli na one koji su njega pokušali da ubiju. Zločin je pre svega zločin protiv njega i eventualno protiv Slavka Ćuruvije, ratne zločine nije pominjao ni on, ni Bojan Dimitrijević, ni svi oni koji su ga preveli, odnosno preveli su žednog preko vode, naravno, Vuka Draškovića.
Dobro je da se Labus zadovoljan. On se smeška. Mlađan Dinkić se ne smeška, on je uvek na mrtvoj straži, uvek je na položaju. On živi i radi po onoj narodnoj izreci – goniću ih dok im je pepela na ognjištu. Ne zna se tačno koga će da goni. Sve, ko god mu se nađe na putu.
Jelašić će biti guverner, a u Savet Narodne banke Srbije ulaze i nezavisni ekonomista Danijel Cvjetićanin i nezavisni filozof iz legalno izabranog Saveta za radio-difuziju Vladimir Cvetković. Cvetković, inače, voli da govori na promocijama knjiga Dobrice Ćosića.
Svi su tu, samo Slobe nema, za sada. Izbaviće se taj iz zatvora kao Hitlerov Milutin Mrkonjić – Albert Šper. Šper je, naime, posle 20 godina lepo izašao iz Špandaua, seo u lepu crnu limuzinu, odvezao se u jedan lep i luksuzan hotel, napravio jedan lep prijem, prodao svoj lepi “Dnevnik iz Špandaua” i postao bogat čovek. Sloba sada nema vremena, brani se, ali će njegovo delo kroz tamnički prozor ugledati svetlo dana. Ako ga kupe samo oni koji su kupovali “Godine raspleta”, i on će opet biti bogat čovek.
Lepo je, na kraju, da su Koštunica i Labus uspeli tako neverovatno brzo da se dogovore o ministarskim mestima. Ozbiljni, fini i razboriti ljudi. Sećam se samo da je Maršićanin posle neuspelih predsedničkih izbora rekao triumfalno da je ipak Koštunica uspeo da porazi ekstremističke snage koje predvode Miroljub Labus i Vojislav Šešelj.
Maršićaninu se nije sviđao Labus jer sluša diktat međunarodne zajednice, što je nedopustivo. Labus je i Đinđićev potrčko, pion, on je kukavičje jaje, govorili su u Demokratskoj stranci Srbije. Ali, dobro, Đinđić je mrtav. Eto “lepih” vesti. A Labus je za svog sadašnjeg koalicionog partnera a tadašnjeg protivnika, Vojislava Koštunicu, govorio – na mojim mitinzima je kao na svadbi, na njegovim kao na sahrani. Ali, to je bilo nekada, sada su osnovali bend za svadbe i sahrane i muzika može da počne.
Na početku Peščanika slušate gospodina Desimira Tošića, potpredsednika Demokratskog centra. Čućete i najzanimljivije delove govora sa skupa u Domu sindikata, koji je organizovao Srpski sabor “Dveri”. Čuli ste ih u Kažiprstu, međutim valjalo bi čuti najzanimljivije delove istorilara Radoša Ljušića, narodnog poslanika Demokratske stranke Srbije i naših časnih vladika. Prvo, naravno, gospodin Desimir Tošić.
Desimir Tošić: Ovo je jedna restauracija. To nije restauracija Miloševićevog režima, ali se pitam nije li opasnija. I vlada koja dolazi, na sramotu G17, koja će verovatno ćutati, ako ne i pomagati. A to je jedna reakcionarna, anahronaj, antisrpska, antievropska, anticivilizacijska struja koja je otvoreno prvo angažovala crkvu, to jest izvesne njene arhijereji. Mi ne znamo šta vladike misle, ali oni koji najčešće govore jesu, što bi rekli komunisti, akumulator naše reakcije.
Ja mislim da Srpska pravoslavna crkva nikada za poslednjih 200 godina nije bila toliko reakcionarna kao što je danas. Proslava Prvog ustanka, dovodi u sunju da li smo mi uopšte jedna nacija. Ja sam prisustvovao proslavi Francuske revolucije. Proslava je bila spektakularna, svetska, pošto i Francuska revolucija jeste svetska. Svetosavlje nije svetsko. To je dosta provincijsko, balkansko.
Francuzi su pokazali da su nacija, oni su to proslavili tako da vi ni jednog sekunda ni u jednim novinama, ni u jednoj televizijskoj emisiji niste mogli da primetite da tu ima ljudi koji nisu za revoluciju.
Naša proslava Prvog ustanka je potpuno pokazala dva kraka. Vlada je htela da proslava bude moderna, modernistička, a drugi su hteli anahronu proslavu u kojoj bi se videli samo kralj i crkva. Crkva je bila prisutna u Prvom srpskom ustanku ali o njoj govoriti kao o nekom izuzetnom faktoru … Onda bi se tukli popovi, ne bi se tukao Karađorđe. Ljudi su bili pravoslavci kao što smo i mi pravoslavci. Ali to ne znači ako rešavamo pitanje ekonomije sa Monetarnim fondom da treba da pozovemo mitropolita crnogorsko-primorskog. Ja mislim da bi on bio dobar da uđe u vladu kao ministar unutrašnjih poslova.
Vladike su postale veoma agresivne, a ono što je govorio vladika Atanasije toliko je sramotno da svaki Srbin pravoslavac treba da se postidi. Takvog katoličkog biskupa, sa takvom agresivnošću i sa takvim jezikom, nema i neće biti. Ovo je užasavajuće je kako taj patrijarh, koji izigrava apostola i sveca, sve to gleda i odobrava. Ja sam povodom toga reagovao Ja mislim da je slika patrijarha Pavla, ja sam prvi koji to kažem, dosta lažna u našem javnom mnjenju i to treba neko da kaže.
Političari su pritisnuti populizmom, pritisnuti su reakcijom i izbegavaju da kažu da mi imamo jedan potpuno nov problem. Miloševićev režim je bio, s jedne strane, promena u odnosu na komunistički režim. Ja to priznajem.Tu je bilo nekih noviteta, ali on se izgubio u nacionalističkom divljanju. Kad ste vi danas pesnik iz Bosne i Hercegovine, pri tome Karadžićev senator, pa govorite o bombardovanju Srbije, ja bih mogao da kažem takvom pesniku – magarčino jedna, zašto ne pomeneš bombardovanje Sarajeva?
Jer, Beograd i Srbija su bombardovani 77 dana, a Sarajevo je bombardovano 1.077 dana i u Sarajevu je poginulo ne znam koliko hiljada ljudi više nego u bombardovanju Srbije. Ja sam bombardovanje uvek kritikovao i napadao jer je ono bilo nemoralno, nepametno, nepolitički, ali niko nema prava da napada bobardovanje Srbije ako ne napada bombardovanje Sarajeva. Mi smo našu pamet doveli u stanje perverzije.
Posle odlaska Miloševića, 5. oktobra imali smo jasnu sliku. Bilo je velikih nepravilnosti, grešaka, prestupa. Toga su svi svesni, je l’ tako? Ali je očigledno to bio trend reformatorski, modernisticki i neki korak napred. Sada imate nešto mnogo opasnije. Pošto još nemamo vladu, možemo samo da pretpostavimo kako će se ta vlada držati. Imate potpuno autohtone snage. To je vođstvo Srpske pravoslavne crkve i vrlo široki krugovi intelektualaca.
A imate i pojave ljotićevizma. Videli ste onaj seminar u Novom Sadu. Ljudi ispituju vrednost filozofije Dimitrija Ljotića, glavnog saradnika nacizma. I onda ono što smo čuli u govorancijama, recimo, sarajevskog senatora, pesnika, koji je govorio – u stvari priptremamo se za rat protiv zapada. Mi smo sve ove prethodne ratove dobili. Treba da dobijemo još jedan.
A onda vidim i vladike. Znate, oni se vraćaju na Kosovo. Zaboravili su da je jedan mnogo moćniji čovek, Vojislav Šešelj, javno saopštio da ako nas NATO bude bombardovao, Albanaca više neće biti. Na Kosovu nema Srba, Albanaca ima. To je, po mom mišljenju, potpuno nova situacija i čini mi se mnogo opasnija nego što je bila ona u doba Miloševića.
Svetlana Lukić: Šta možemo da očekujemo od budućeg predsednika vlade, Vojislava Koštunice?
Desimir Tošić: Ja cenim Koštunicu kao ozbiljnog čoveka, sa lepom pravničkom diplomom i znanjem. Sigurno je da on nije podložan korupciji, a takvih političara u Srbiji ima malo, to moram da priznam. Međutim, ja sam oduvek smatrao da sa njegovom politikom nema izlaska. To je oprobana tradicionalistička srpska politika koja je imala svoga smisla dok je postojala srpska država. Kad je nastala jugoslovenska država, ona je izgubila svoj smisao, a posle komunizma, mislim da ima još manje smisla. To je Milošević, to je Pašić, Draža Mihajlović, Srpski kulturni klub i DSS. To je to.
To su tradicionalistički putevi koji izgledaju kao naša osveta. Ja mislim da je glasanje za radikale, u stvari, bilo glasanje prvenstveno protiv Haga. Nije važno da li ćemo mi glasanjem poboljšati naš ugled ili standard, nego se mi svetimo. Pravoslavlje ovakvih naših vladika uvelo je osvetoljubivost kao prvupravoslavno-svetosavsku metodu i to je ono što je najstrašnije. Religije treba da mire čak i one koji su nepomirljivi, a mi ovde imamo crkvu, odnosno izvesne velikodostojnike, kao glavne provokatore sukoba u društvu. Njihovo zalaganje za monarhiju takođe je jedna provokacija koja izaziva sukob u narodu koji je inače prilično razoren.
Naše društvo se prosto zaparložilo. Me može da se krene napred. Ponavlja svoje trice i kučine. Sad ćemo videti da će i ova vlada napraviti 1.001 aferu. Po ovome kako rade sa Kori Udovički, ne bih ja rekao da su mnogo sposobni.
Mitropilit crnogorsko-primorski Amfilohije: Kao što sam odovorio jednom od crnogorskih novinara zašto mitropolija običježava 200 godina, ona ništa drugo ne radi osnivajući odbor za Crnu Goru za obilježavanju 200-godišnjice Karađorđevog ustanka, nego nastavlja nego nastavlja da piše posvetu prahu, ocu Srbije. Pa ako je Petar II Petrović Njegoš radio pogrešno, onda neka i mi budemo zajedo sa njim a zajedno sa nama neka bude i savremena Crna Gora. Zato je veoma značajno da obilježavajući 200-tu godišnjicu Karađorđevog ustanka, uvjek imamo u vidu i činjenicu te organske povezanosti svetog Petra i Karađorđa, koja je sudbinska povezanost i koja mnogo šta ima da kaže i savremenim pokoljenjima, ovom pokoljenju našem, po mnogo čemu raslabljenom, i u Srbiji i u Crnoj Gori.
Srpski sabor “Dveri”, voditelj: Državna proslava godišnjice potpuno promašuje smisao jubileja. Ne radi se o 200 godina državnosti, već 200 godina ustanka i obnove državnosti. Srpska država prilično je starija od 200 godina i pravi dan državnosti je za 12 dana, na dan kada se proslavlja sveti Simeon Mirotočivi. Drugo i izuzetno je bitno za ovo vreme i ovaj prostor jeste da Karađorđa ne bi bilo bez kosovskog zaveta i da ustanka nema, nikada ga ne može i nije bilo i neće ga biti bez zavetne svesti o oslobođenju Kosova i Metohije.
Glumac Danilo Lazović: Ko ne čuje Njegoša, slušaće Solanu.
Svetlana Lukić: Bili su ovo inserti sa skupa iz Doma sindikata takozvane “duhovne akademije” koji su organizovali Srpski sabor Dveri. Čuli ste mitropolita Amfilohija, zatim pravoslavnog mladića iz Dveri i Danila Lazovića, glumca, inače člana Odbora za istinu o Radovanu Karadžiću. Nastavlja gospodin Desimir Tošić.
Desimir Tošić: DSS ima jednu veliku idealističku tačku programa, a to nije ni Milošević, ni naše stanje, ni naš ugled, ni naš standard – njihov cilj je uništiti Demokratsku stranku. To je vrlo je interesantno i vrlo je interesantno da čovek koji je do juče bio u stranci, kao što je profesor Labus, pristaje na to.
Ja mislim da će nekadašnji guverner Narodne banke, ako ne dođe do vlasti, verovatno umreti naprasno. Posmatrajte njegova usta kada govori. Pa on gori, to nije žeđ, strast za vlašću, on gori od želje za vlašću. Ovo društvo mora takvog čoveka da zadovolji da ga ne bismo izgubili. Kako će posle da postoji Narodna banka?!
Svetlana Lukić: Danas sam gledala prenos iz Skupštine. Dačić koji je digao prst …
Desimir Tošić: I treba. Ja se potpuno se slažem s tim. Tako i treba….
Svetlana Lukić: Pa Vučelić …
Desimir Tošić: Da, da, to je krasan čovek. Takvog moralnog tipa nema u srpskom društvu kao što je Vučelić. Krasno, krasno. Ogroman broj školovanih ljudi veliki su pokvarenjaci. Takoreći svakog možete da kupite za novac. Ta bezidejnost, praznina …Tako i ovo skakanje između partija, to je dokaz da ti ljudi nemaju nikakve ideje. Kad vaša stranka neće da vas stavi na poslaničku listu, vi pređete u drugu stranku. I ona vas primi.
Vi ste čitali telefonski razgovor, ja mislim da sam ja to vama pominjao, između Miloševića, mog nekadašnjeg prijatelja Đoga, Karadžića, onda, ne znam, Stanišića.
Šta mislite da Jovan Ristić i Nikola Pašić razgovaraju telefonom i psuju mater jedan drugom. Da li vi primećujete ovo sada, i na strani opozicije i na strani ovih koji sastavljaju vladu, nijednog sekunda niko ne pominje fenomen radikala. Radikali su najveća stranka i po nekom uzusu parlamentarnom, neko mi kaže da u Ustavu tako ne piše, ali po uzusu koji postoji svuda u svetu, prva stranka koja je trebala da dobije mandat, to je radikalna a ne da se pojavljuje čovek iz stranke koja je druga.
Onda mu se da mandat. On ne može da formira vladu. Vrati mandat. Onda se daje drugoj stranci da ona pokuša. Pa onda, ako je te druge stranke šef nesposobnjaković, kao što ja mislim, onda se da trećoj stranci. Manda se može dati najmanjoj stranci. Ja mislim da je u ovoj situaciji najozbiljniji kandidat Velja Ilić. Čovek je sposoban da drži tri ministarstva.
Ja mislim da u Svetskog banci, u Monetarnom fondu samo čekaju da Ilić sredi našu ekonomiju, pa da ga pozovu da sredi svetsku ekonomiju. Tako da smo mi jedan cirkus.
Vidite, ljudi koji izgledaju i dosta naivno, i da kažem, neinteresantno politički i intelektualno, gore u strašnim ambicijama. To nisu samo šefovi partija, kako se kod nas misli. Jedan ogroman broj ljudi prelazi iz partije u partiju, pošto na političke stranke gledaju kao na kafiće. Gde se pije bolja srpska kafa: kod Kasine ili kod Balkana? Tamo gde je bolja kafa, vi pređete.
Vlast kao opsesija. Nedostatak ideje i onda verovanje kad komunizam nije uspeo da proizvede jednu versku bazu političke ideologije, to znači više nema. Mi smo u stvari, verovali u komunizam. Dublje ili pliće, kako god hoćete. I pošto je to nestalo, onda tu, u stvari, nema ništa. Prema tome, mi možemo da budemo sve, i levo i desno i centar i to što je G17. To je žalosno gledati. To je za mene jedan strašan pad.
Ono što je interesantna promena, ja bih rekao, nabolje, to su ove dve kampanje, ili tri, ako hoćete; predsednički i parlamentarni izbori, bili su na višem novou nego ranije.
Ja dolazim do jednog ciničnog zaključka, da je, u stvari, ne sveti Sava, nego je Šešelj bio naš kulturolog. On je nas vodio prema višem standardu civilizacije. Videli ste kako se vode diskusije “Ako bude bombardovanja, mi Srbi ćemo stradati ali neće biti nijednog Albanca”.
Zamislite da takav čovek dobije 1.100.000 glasova. Pa kaže “Ako ja dođem do vlasti, prvo što ću uraditi, iseliću Broza iz Beograda”. Čovek je bio na vlasti, Broz ostao u Beogragu, a on dobio 1.100.000 glasova. Takođe je rekao da ćemo imati sigurno granicu na Karlobagu i ljudi glasaju. Kažu da je on konsekventan. Jer on je rekao: “Prva stvar koju ću uraditi” i to je bilo još 1989. godine “sazidaću spomenik Draži Mihailoviću na Terazijama”. Tog spomenika nema. I posle 15 godina on dobije 1.100.000 glasova. Koji su ti ljudi koji glasaju?
Pazite, kad bi tu bilo nekakvog moralnog suda, kakvog nema u politici, to bi zaista moralo da se odgovara … A to je većina …
Vidim i nekog vladiku koji hoće da se vrati na Kosovo. Baš mi je drago. Ja mislim da je to onaj isti vladika koji se nudio da pogine u Bosni, pa iz Bosne prešao u Srbiju, da ne bi poginuo, i to se zovu nebeski, produhovljeni ljudi. Nisu vulgarni, ne vređaju nikog, stalno mire, ali spasavaju svoj život na vrlo vešt način. I publika im aplaudira.
Vladika Atanasije Jeftić: Oni koji i danas goće da drže mrtvu ruku Klintona, Solane, Buša i ne znam koga sve još … Hoćemo u Evropu? Mi smo bili Evropa pre Evrope i Evropa sa Evropom i sa Karađorđem. Nismo ušli u Evropu, samo smo potvrdili ono što jesmo bili i što ćemo biti. Nije Evropa samo jedan polumesec, režanj severozapadni koji može da pomrači. Sa istoka dolazi svetlost … Nemojte, nemojte pljeskati…
Gospodo, ko nam je došao u posetu tenkovima 1914? Evropa. Ko nam je došao 1941? Evropa. Ko nam je došao 1999? Evropa. Je li to Evropa koja se zbog jednog ludaka, nesrećnika, tiranina – pre svega našeg – sad sa njim sudi, a bolje da smo ga mi ovde osudili… Kakve šmokljane imamo u vlasti, to smo doživeli. Umesto da im mi sudimo ovde, pa da mi kažemo svoju reč, kao što je Karađorđe sudio. Ne mogu da raskrste sa njim, jer su oni zlikovci veći od njega. A i on je zlikovac. Umesto da njega likvidiraju, kao što su mogli Sadama da likvidiraju, oni jedan narod bombarduju, urnišu, kao što urnišu one jadne Iračane i Kurde. To je Evropa. Ona nam ne da da se oslobodimo. E, mi ćemo se oslobađati još dva veka od nje, ali ćemo se oslobađati – to je poruka Karađorđeva.
Kumanovski sporazum je, u stvari, bilo oslobođenje Kumanova. Pa su hteli sa Preševom, Bujanovcem da nas zbrišu, da nas vrate pred Berlinski kongres. Al’ ne reče Ture, ako Bog da, jer oni u Boga ne veruju. Tako i ovi danas. Hoće dalje da nas razlažu, da nas razbijaju, imaju sluge, imaju poltrone, imaju suflere, imaju razne Vujice i razne izdajice, imaju šušu i tmušu u srpskom narodu, koji rade za njih.
Recimo, Helsinški odbor. Znate šta je, gospodo, Helsinški odbor? U Helsinkiju je potpisana povelja koju je potpisao i drug Josip Broz maršal Tito, a radio ono što je radio. Iz Helsinkija nam je došao onaj što radi na Kosovu, što radi u korist Šiptara, onaj Holkeri.
Desimir Tošić: Ja sam provodio sa stricem sveštenikom, tamo ste videli njegovu fotografiju, 10 godina, po celo leto. Pošto sam bio u njegovoj kući a njegova kuća je bila u crkvi, ja sam tu crkcu sada posetio, ja sam na svakoj službi sam bio. Ja sam njega posmatrao, subotom uveče on je pisao svoje govore, za seljake, ne za članove Akademije nauka. On je imao divan rukopi, i to je interesantno iako je to pirotski kraj, čovek je znao dobro jezik i imao vrlo lepu dikciju.
Ja za deset godina nisam čuo nijednu nacionalitičku tiradu, nijednu. Nikad ga nisam video da plače. Jednom ga sretnemo u vinogradu, ide ka nama i plače. Pravoslavni sveštenik, 1941. godine, na Staroj planini, bogu iza leđa, sigurno nije čitao novine svakoga dana, nije imao ni veliku biblioteku. Plače. Mi se zbunimo, a on nam priđe i kaže – Francuska je kapitulirala.
Mi se razbesnimo, zašto se Francuzi nisu tukli, neborci, defetisti, a on nama u plaču kaže – nemojte tako, Francuska će vaskrsnuti. Pazite, taj sveštenik je morao znati da su Francuzi katolici, on je morao znati da je tu Vatikan šef, ali vidite, ne samo da nema mržnje… To ne liči na vladiku Atanasija, na vladiku Amfilohija, pa čak i ovoga sa Kosova, Artemija. Ti mali ljudi po palankama, po selima, bili su hrišćani, stvarno hrišćani.
Šta se sa nama dogodilo? Mislim da je glavni krivac, ja sam verovatno prvi čovek u Srbiji koji to kaže, Njegova svetost patrijarh Pavle, koji sve to pokriva, pošto je on lično duboko konzervativan, da ne kažem reakcionaran. Ovo su teške reči, ali ja sam svestan šta govorim. Žao mi je što je tako, jer ja sam pravoslavni Srbin i vezan sam za crkvu, ne samo ja, nego cela moja porodica. Čak i onaj deo koji nije srpskog porekla.
Ali ovo što je crkva sebi dozvolila, naročito sada, u manifestacijama povodom proslave Prvog srpskog ustanka, to će biti velika sramota ne samo za njih koji su to radili, nego i za celo naše srpsko društvo.
Svetlana Lukić: Vi niste izgubili snagu i živce s ovom zemljom?
Desimir Tošić: Pa imam dobro crno vino. Nekako moramo da pobedimo zlo, ako je tako dozvoljeno reči.
Jeste, ja moram da vam kažem, malopre sam pomenuo, gledam jednu američku seriju o Drugom svetskom ratu, i vratio sam se u prošlost i bilo mi je toliko teško posmatrajući to ubijanje, logore. Moj logor je bio banja u poređenju sa Aušvicom i Dahauom. Ali se vratila i ta uznemirenost. I mislim da smo mi u toku prošlih ratova, mislim na Drugi svetski rat, koji sam ja preživeo, da smo mi ipak bili neka vrsta nacije i pored sukoba u građanskom ratu. To stalno ponavljam.
U moje vreme, ja ne kažem sve vreme, na Sajmištu je bilo više takozvanih četnika od takozvanih partizana. Postoji jedna ista lažna predstava naša …svi naši kompleksi su tako sumnjive prirode. Vi ne možete ni da ih analizirate.
Pazite ovo; šta to znači biti četnik ili partizan tog rata. To ko nije video, on to ništa ne razume. Tamo u Homolju gde su Vlasi malte ne u većini, bio je jedan četnički komandant, koji je bio lep, ne mnogo bistar ali sposoban. I svi su Vlasi, koji su rođeni za jatake, bili četnici. Kad sam ja došao u zemunski logor iz beogradskog zatvora, odnosno kad su me doveli, bilo je oko 1.000 Vlaha četnika. U isto vreme bilo je 500 ljudi iz Bosanske krajine. Sve partizani. Ma kakav partizan. Pobegao u zbeg. Do sukoba između takozvanih četnika i takozvanih partizana po zarobljeničkim logorima, gde su bili oficiri, došlo je tek pred kraj, kad se videlo šta se desilo i šta će se dogoditi. I onda su, naravno, oportunisti, generali, brzo metnuli zvezde. To ne znate? To je božanstveno. Bilo je generala koji su nosili i zvezdu i kokardu.
Ljudi ne razumeju, a najmanje ove vladike, šta je to srpski nebeski narod, svetosavski. Ali opet se vraćam na rat. Rat sam nekako podneo lakše nego što podnosim ovo sada
Svetlana Lukić: Zašto nam je sada teže?
Desimir Tošić: Pa slušajte, vi ste onda bili ograničeni. Niste mogli da vodite neku aktivnost van logora. Niste mogl u logoru da pobijete zastavu slobode ili šta ja. Sada imate sve mogućnosti, međutim, vi imate svet koji uopšte ne reaguje.
Svetlana Lukić: Nastavljamo sa Peščanikom. Ujedno se izvinjavamo onima koji su već slušali govore sa skupa koje su povodom 200 godina Prvog srpskog ustanka organizovan u Domu sidikata. Organizatori su Srpski sabor Dveri. To je relativno nova orgranizacija pravoslavne srpske omladine koja je, izgleda, nekim vladikama postala bliža nego Obraz, koji je zabrljao onda kada je i pored upozorenja patrijarha, sprećio evangelističku službu božiju koja je trebala da se održi u Sabornoj crkvi.
A evo kako gospođa Radmila Radić, istoričarka, ocenjuje ovaj skup u Domu sindikata, na kome su pored mitropolita Amfilohija, episkopa Atanasija i istoričara Radoša Ljušića govorio i pukovnik Vojske Jugoslavije Rade Rajić.
Radmila Radić: Prvi utisak koji sam stekla posle preslušavanja tih govora bio je neka vrsta straha, jer sam mislila da ono što smo slušali krajem 80-tih i početkom 90-tih godina više nećemo slušati, a evo, sada se ponovo javljaju iste priče. Priče o srpskim žrtvama na nebesima, koje treba da svedoče za ove koji su živi, o zloj Evropi, o preispitivanju života i rada Dositeja, Vuka i Skerlića, o krvi, o domaćinima srpskim o zloj Evropi i tako dalje, i tako dalje i to je zaista povratak na nešto za šta sam mislila da je završena priča, bar za izvesno vreme.
Druga asocijacija koja me vraća u to vreme jeste da se ponovo lansira ta priča o ujedinjenoj Srbiji i Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini i ta sprega koja se sad formira između sveštenstva i vojske, kao ključnih poluga režima, vraća nas u XIX vek, kada su sveštenstvo i vojska bili ključne poluge Kraljevine Srbije.
Ta priča može da izazove različite komentare ali čini mi se da nije nimalo bezazlena. Kada se pojedinačno analiziraju govori, onda mi se čini da svako od njih šalje svoju pojedinačnu poruku.
Karakterističan mi je govor mitropolita Amfilohija, koji se vraća na Petra I, vraća se na svoje pretke, koji su imali velike zasluge za istoriju srpskog i crnogorskog naroda i tako dalje, i tako dalje. Slušajući ga, imala sam utisak da se on, na neki način, preporučuje za novog srpskog patrijarha, što je insinuirao u svom govoru i Radoš Ljušić kada je rekao da su problemi nastali kada je knjaz Nikola hteo da dođe na čelo te jedinstvene države.
A onda, imam utisak da bi se jedna kompletna slika mogla stvoriti kad bi na čelu crkve bio mitropolit Amfilohije, kao patrijarh. Imali bismo predsednika vlade iz DSS-a i kad se cela ta slika sklopi, onda bi to bila nekakva priča za koju se crkva već izvesno vreme zalaže, priča o monarhiji, o jedinstvenoj državi Srbiji i Crnoj Gori. Znači sve se te kockice sada sklapaju posle ovoga što smo čuli.
Što se tiče episkopa Atanasija, to što je on pričao imali smo prilike već više puta da čujemo, ali meni se čini da on sve više pokušava da liči na episkopa Nikolaja Velimirovića i da u velikoj meri koristi njegove tekstove i u svojim govorima zastupa te ideje koje je svojevremeno zastupao Nikolaj Velimirović.
Međutim, ono što je za mene najveće iznenađenje, to je govor onog oficira Vojske Srbije i Crne Gore, jer ja odavno nisam čula takvu vrstu nekritičkog poimanja istorije, posebno istorije vojske i istorije srpske i istorije kasnije jugoslovenske vojske u XX-om veku.
To je nešto što zaista predstavlja svojevrstan presedan, jer takva idealizacija vojnog faktora mislim da ne postoji u literaturi, u istoriografiji uopšte. Da nas sad slušaoci ne bi napali kako mi napadamo Srpsku pravoslavnu crkvu, mislim da treba odvojiti ono što predstavlja Srpska pravoslavna crkva kao verska institucija, od onoga što predstavlja delatnost pojedinaca, episkopa u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, koji, naravno, imaju pravo na svoje mišljenje, pa i na iznošenje svojih političkih stavova.
Ali treba podsetiti na nešto što je objavljeno o situaciji u Rumunskoj pravoslavnoj crkvi, koja je pod pretnjom kazne, zabranila svojim sveštenicima svako učešće u politici. Mislim da i Srpska pravoslavna crkva treba da učini tako nešto, jer podsetila bih na jednu situaciju koju smo imali tokom Drugog svetskog rata, kada je vođstvo Srpske pravoslavne crkve odbilo da da izjavu koja bi išla u prilog bilo Nedića, bilo Draže Mihajlovića, bilo protiv komunizma i jedno od opravdanja takvog stava bilo je da je srpski narod već dovoljnno podeljen i da Srpska pravoslavna crkva ne bi trebala da unosi nove podele.
Mislim da bi sadašnje vođstvo Srpske pravoslavne crkve trebalo toga da se priseti i možda da primeni neke slične aršine.
Episkopat danas mora da razmišlja da li svojim ponašanjem treba da unosi nove nemire i nove podele ili treba da miri stanovništvo i da pokuša da upravo onu priču da je crkva iznad naroda, da je iznad partija, primeni zaista u praksi, a ne da nekakvim svojim istupanjima dodatno deli, ne samo vernike, nego i one koji to nisu.
Ja bih samo podsetila na jednu rečenicu koja mi se čini vrlo primenljivom kada slušam ove govore, a to je rečenica iz pisma episkopa niškog Inokentija mitropolitu Mihajlu, 1897. godine. On kaže otprilike – mi u miru pametno radeći možemo isto toliko dobra dobiti koliko i u jednom srećnom ratu.
Svetlana Lukić: Bila je ovo istoričarka Radmila Radić, a sad još jedna istoričarka, gospođa Latinka Perović. Slušate deo njenog predavanja o političkom zločinu, koje je nedavno održano u Domu omladine u Beogradu.
Latinka Perović: Samo formiranje Haškog tribunala bilo je primljeno kao politički čin i kao nastavak politike koja je ratove objašnjavala zaverom Vatikana, Kominterne, Hrvata, Slovenaca, Albanaca i tako dalje. I već to je bio pokušaj da se, na neki način, Međunarodni sud dezavuiše. U isto vreme, mi smo se borili za vraćanje u međunarodnu zajednicu, mi više nismo bili ni u Ujedinjenim nacijama, a jedan od prvih uslova kredibiliteta jeste upravo to da se poštuju međunarodne obaveze koje u ime države potpisuju njeni zvaničnici.
Ja vrlo često navodim da je to nepoštovanje međunarodnih ugovora nešto što se provlači kroz našu istoriju i što, na neki način, pokazuje da je i naše shvatanje države nekako vrlo fakultativno. Ja vrlo često navodim kao primer to da je Jovan Ristić u ime srpske vlade 1878. godine potpisao Berlinski ugovor na Berlinskom kongresu, kojim je Srbija stekla nezavisnost, a skupština mu je rekla – ko je tebe uopšte ovlastio da to potpišeš, a i ako si potpisao, ko kaže da smo mi dužni da poštujemo to što si ti potpisao.
Nažalost, od tada je prošlo više od 150 godina, a mi smo to ponašanje, na neki način, zadržali i to je ono što nas neprestano diskvalifikuje. Vi imate proces u Hagu, koji može da se ignoriše, ali to apsolutno neće uticati na one dokaze do kojih sud dolazi i koji se tamo svakodnevno saopštavaju. To je realnost, to je istorija koja se ispisuje, to je odbacivanje jednog takvog arhaičnog programa koji je doveo do tih zločina.
Najzad, dogodilo se nešto što je zaista bez presedana u svim istočnoevropskim zemljama. Mi smo doživeli ubistvo premijera koji je po formatu i političkoj inteligenciji bio, usuđujem se da kažem, jedna pojava u modernoj istoriji Srbije, koji je postao uverljiv partner svetu.
Ja to smatram istorijskim traumatičnim događajem, koji se ovde vrlo neosetljivo predaje zaboravu i o kome se vrlo malo razmišlja. Osnovni problem je to što se naše elite vrlo lako i brzo udvaraju zaostalosti i što smatraju da je to vrlina. Ta potreba elite da se ne razlikuje od naroda koji nije obrazovan, koji nije prosvećen, koji za to nije kriv, jedna je od fatalnih zabluda, jer ako danas posmatrate našu javnu scenu, vi ćete videti da postoje sukobi koji se graniče, ako hoćete, sa latentnim, a negde i sa otvorenim građanskim ratom.
Meni se čini da naša situacija pomalo liči na situaciju Vase Rešpekta, glavnog junaka romana Jakova Ignjatovića. On je krenuo u našim seobama sa juga, živeo u Sent Andreji, postao patriota, dospeo u zatvor. Jedan sveštenik ga je hranio našom epikom. Uglavnom, Vasa je odlučio da pobegne iz tog zatvora i da, kako on kaže, poubija sve Muje u Srbiji. A onaj sveštenik kaže: “Vasa ima kriminalne ideje, ali mora se priznati, i njegova situacija je kriminalna.” Ja ponekad mislim da i ta naša zaista kriminalna situacija, sa kojom nemamo snage da napravimo neki bilans, obračun proizvodi takve ideje.
Veoma je zanimljivo da su politički lideri naših stranaka, sa malim izuzecima, postigli konsenzus o tome da je Hag suviše zahtevan i da ne razume našu situaciju, kojoj je potreban izvestan predah da bi mogla da se demokratizuje. Postavlja se pitanje neke osetljivosti naše sredine i, ako hoćete, čovečnosti naše sredine.
Reč je o stotinama hiljada potpuno nedužnih ljudi, slabih ljudi, tu su žene, deca, starci. Mi slušamo njihove ispovesti, o tome izlazi užasno mnogo knjiga, ovi ratovi su, kao retko koji ratovi u svetu, zadokumentovani. Znate šta, životu jednog zdravog društva i jednog zrelog političkog naroda, ne znači da se može činiti sve ono što zakonom nije zabranjeno.
Zamislite situaciju: dva seljaka suseda, jedan je planirao ženidbu svoga sina, a drugome je iznenada od infarkta umro sin i svadba i sahrana koincidiraju istog dana. Zakonom nije zabranjeno da se to istovremeno odvija, ali onaj seljak, uverena sam, neće tog dana držati svadbu, nego će je odložiti. Prema tome, reč je o osetljivosti, o nekim moralnim obzirima, uz sve ove pravne i političke obzire koji na neki način otupljuju našu sredinu.
Ako pratite socijalnu patologiju u Srbiji, vi ćete videti da tu gotovo ne postoji kriterijum ko koga ne može ubiti: i roditelji decu, i deca roditelje, i međusobno susedi i prijatelji, dakle, ta lakoća ubijanja je jedna veoma je opasna stvar koja razara naše društvo.
I za kraj ovog predavanja ja ću se vratiti na Dositeja i samo ću vam kratko citirati jedan odlomak iz dnevnika Nićifora Nićiforovića, jedne zanimljive ličnosti sa našeg dvora. Za vreme Prvog ustanka služio je kao pisar kod nekog kneza. I kad je knez trebalo da mu plati za tu uslugu, on je rešio da ga ubije i da na taj način izbegne obavezu.
Nićifor je pobegao u Beograd, ali tu su ga uhvatili i optužili da je hteo da pohara tog kneza. Bilo je organizovano i suđenje, kome je prisustvovao i Dositej. On je uspeo da spase vešanja, ali Nićifor kaže šta je njima tada Dositej rekao: “Eto, knez Stojan iz Užica ubi svog pisara za sofrom i njegova nevina krv pokrvila je i sofru i selo i svu njegovu decu i čeljad, pa ga niko i ne traži. Kada je knez Stojan ubio svoga pisara za sofrom, pa mu nema ni suda, ni puta, i ja ću ubiti moga, neće ni meni biti suda. I tako ćete, jednog po jednog, pobiti sve pisare, pa ćete posle zemlju sa rabošem držati”, kaže Dositej, “a nikakva zemlja sa rabošem niti se drži, niti se držati mogla.”
Ni Miloševiću, niti ikome od njegovih saradnika se ne sudi za politiku. Sudi se za posledice te politike. Mislim da Miloševiću niko ne bi sudio za ekonomsko propadanje Srbije, za uništenu kulturu. Za to Međunarodni sud Miloševiću, budite sigurni, ne bi sudio. To je naš problem. Ali ako mi ubijamo ljude zato što su druge vere, druge nacije, da bismo ostvarili svoju misiju, zaokružili svoju etničku državu, ako time narušavamo stabilnost mira na Balkanu, što je prevashodni interes Evrope i sveta, za to se sudi.
Drugo, znate šta, politička ubistva su se vršila i u Srbiji, ubistvo Ivana Stambolića je par exselans političko ubistvo. Ubistvo predsednika vlade, Zorana Đinđića, je političko ubistvo. Mi još ništa ne znamo o tim ubistvima.
Ja se ne bih složila, iako sam cenila pokojnog Vasiljevića, da je to neka zločinačka orgranizacija mimo države. Ne, nego je zločinačka orgranizacija uzela državu i to je problem. Ja ne mislim da je patriota onaj ko ovu vrstu teških ogrešenja o prava i naših i tuđih građana previđa, ko svako insistiranje na nekim ljudskim normama smatra izdajom. To nije ništa drugo nego ili ste na strani koja je ubijala ili na kraju ste sami to vršili, pa sada svoju kožu želite da iskupite time što ćete Srbiju još dublje gurati u ponor.
To je ta politička suština koju, nažalost, naši politički akteri ne usuđuju se da kažu, jer misle da je to ono što ne donosi glasove i time zaista stvaraju utisak da se ta krivica koja jeste pravno individualizovana, odjednom stavlja nama na teret, kao kolektivna krivica. To je ono što je ovih dana bitno i što treba da se na neki način bez pardona razjašnjava.
Pobiti ljude, pa ih pokopati, pa ih iskopati, pa ih staviti u hladnjaču, pa tu hladnjaču porinuti u vodu, pa ih izvaditi iz vode … pa slušajte. Ipak bismo svi mi morali da razmišljamo o tome da imamo svoju decu, da imamo svoje prijatelje, da imamo svoje živote. Ja jednostavno na tu vrstu varvarizma ni prema kome, ne smemo pristati zbog sebe.
Neverovatno je da to ne govore duhovna lica danas. To je naš problem. Na kraju, ako hoćete, neverovatno je da ne govore neki viteški vojnici koji bi rekli – znate, učestvovao sam u jednoj nečasnoj stvari.
Bio sam prisiljen. Ipak sa tim treba svako pojedinačno da se sam sa sobom suoči i da kaže – Čekaj, gde smo mi to zapravo i da li ja mogu da pristanem da je to i u moje ime činjeno.
Skoro je neki od tih političkih lidera, pročitala sam, govorio – Ova dinastije je uklonjena silom. Možda je bilo političkog nasilja ako neko to vidi u ekom glasanju. Inače, kralj je otišao i bez toga. Ali ona je silom došla na presto. Jednim vrlo brutalnim zločinom koji je zgrozio Evropu.
Mislim naša priča o našem zlatnom dobu demokratije ima ozbiljne defekte. Jer taj kralj je bio u velikoj meri zarobljenik oficirske zavere i zarobljenik Crne ruke. I zavereničko pitanje se jako dugo vuklo.
Znate, uopšte ta društva, mislim da su to bili memoari sina Hruščova, on je rekao – Pa znate, ocu je bilo najteže kako da omogući smenu vlasti na vrhu bez krvi. Da bi došao sledeći vladar prethodni mora biti ubijen i tako dalje.
A sad što se tiče vožda i Sretenja, ima istoričara koji žive u vremenu koje istražuju. Šta da vam kažem. Oni ne shvataju istoriju kao proces. I što kaže Hobsbaun – istorija nije primenjiva nauka. Vi ne možete da izučite nešto što je bilo u prošlosti pa da to u prošlosti popravite. Ne može. To se završilo. I istoričaru nije posao da bude futurista pa da predviđa novog vožda i novo Sretenje, nego da objasni ono što je bilo.
Svetlana Lukić: Slušate istoričara Radoša Ljušića.
Radoš Ljušić: Kasno smo se upitali su čim ćemo izaći pred Karađorđa, morali smo to mnogo godina ranije da učinimo. Možda ćemo sutra imati na toj svečanosti samo jednu priliku koja će nas podsetiti na vožda Karađorđa a to je spomenik Drinke Radovanović voždu Karađorđu koji je podigla skupština opštine Aranđelovac a za koji ova naša podanička vlda nije dala nijedan dinar.
Tu ličnost koju je i mitropolit Amfilohije viša puta ovde isticao, a moram je i ja spomenuti, jeste nesumnjivo mitropolit Petar I Cetinjski, čovek koji je mnogo pomogao Karađorđu. Njihova zajednička ideja jeste da srpska država obuhvati tri zemlje – Srbiju, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu.
Pred Karađorđa možemo izaći i sa Vojvodinom, ali ne sa onom vojvodstvom Srbija i tamiškim Banatom mitropolita Rajačića i Stefana Šupljikca nego, nažalost, sa Vojvodinom Nenada Čanka.
1904. godine slavili smo 100-godišnjicu, koju je organizovao kralj Petar. 1954. godine slavili smo 150-godišnjicu. Tu godišnjicu organizovao je akademik Vasa Čubrilović i Petar Stambolić.
Ove godine, 2004, slavimo 200-godišnjicu. Tu proslavu organizuje podanička vlada gospodina Živkovića i Žarka Koraća. Sama ova gradacija dovoljno vam govori sa kakvim smo se naporima oduživali svojim precima. Što ranije – to smo bolje radili, što se približavamo ovoj godini – radili smo gore. Zato se možda i nalazimo ovde gde se nalazimo. Ali, može biti da je Sretenje gospodnje 2004, datum kada bi svako od nas, nezavisno od državnih organa vlasti, rekao sebi – ovaj narod je suviše nisko pao, vreme je da stane, vreme je da počne njegov preporod.
Svetlana Lukić: Govori dramski pisac Biljana Srbljanović, koja se izvinjava što je umerena. Mi nismo primetile.
Biljana Srbljanović: Ja mislim da Vuk, prvo, nema licencu da oprašta bilo kome i da se tu ne radi samo o Vučku, Vesku, Gagiju i onom, ne znam, izvinjavam se, kako se zove četvrti, Zvonko, na primer. Nije uopšte priča samo u tome, niti je to sukob dva usamljena kauboja od kojih je jedan u zatvoru a drugi će sad da se ondulira pa da bude ministar inostranih poslova. To je sunovrat društva. Ja imam prevashodni problem s tim, još nisam ni dobacila do restauracije SPS-a, meni je problem već to da Vuk i Velja Ilić ulaze u vladu i da se uopšte nešto pitaju.
Ne smemo da zaboravimo šta je uradila vlast Vuka Draškovića ovom gradu. Neka deseti deo tog ponašanja prenese na raspodelu ambasada i ambasadorskih dobara, diže mi se kosa na glavi. Kad krenu sestre i sestrini muževi da postaju ambasadori … Prvo, to nije više nikakva korist, zbog toga što su to neke bedne plate. A ta bruka za ovu zemlju je stvarno nesaglediva.
Oni su se sad na’vatali love dok su bili u gradu, a sad će da se na’vataju i položaja, te će njihovi unuci, osim što će biti bogati i biti iz diplomatskih porodica. Mogu tačno da zamislim, na primer, Božića da postane ambasador u Vašingtonu. Ja ne mislim da je ambasadorsko mesto nešto posebno, ali mislim da je posebno za Božića, kako da kažem. Ili mislim mogu da zamislim Spasoja Krunića koa ambasadora u Parizu. Mislim da bi mene na primer, kao što me je bilo sramota onda kad su bili oni neki što su pržili šnicle u Karadžić u vreme ono… Tako da mislim, sad svi ti ljudi koji su nas brukali onoliko, mislim da ovi mogu još više da nas obrukaju po tom svetu.
Uopšte ne mogu da zamislim da Velja Ilić drži četiri ministarstva pod sobom. Ako se naša privreda i četiri ministarstva i to za kapitalne investicje pretvore u principu čačanskog rukovođenja privredom, meni je to mnogo veća panika nego na primer to što ću Dačića morati da gledam da diže ručicu za bilo šta. Jednostavno, do toga još nisam ni dobacila.
Uopšte ne mogu da zamislim da Koštunica sada može da razgovara bilo šta sa Vukom Draškovićem i sa Veljom Ilićem, a ne može sa Tadićem. To ne mogu da svarim. To ne može da mi objasni niko. Mislim da to ni on ne može sebi da objasni. Bythe way, ja ne mogu da zamislim ni šta Koštunica ima da razgovara sa Maršićaninom, za početak. Mislim da je tu takođe veliki problem ali hajde dobro.
U ovoj državi ima 700.000 funkcionalno nepismenih, 8,5% ljudi ima visoku ili višu spremu. Pa, izvini, onda je normalno da 900.000 glasa za Miloševića. Znam da na mom fakultetu pola profesora i dalje glasa za Šešelja, tako da i ovih 8,5% opet idu kod njih.
Znači, mi smo još i dobro prošli. Jer realno, koliko nas ima, trebalo bi da dobijemo možda dva poslanika, i to bi bilo to. Nismo se dovoljno bavili da se obratimo onim svetu koji je nedovoljno obrazovan, koji je najviše nastradao, koji najteže živi, koji ima najgore poslove, koji ne razume šta znači reforma, koji je do juče slepo verovao da su Tito, komunizam i partija put ka boljitku. Ne u ideološkom smislu, nego ako glasam u Radničkom savetu, dobiću stan. Znači stalno taj neki Makijaveli princip.
A onda je to zamenilo nešto drugo, ostala je velika praznina. Obratio ti se samo Atanasije, niko ti se drugi nije obraćao ili ti se obraćao tebi nerazumljivim jezikom ili nesistematski ili jednostavno usput, onako kao …samo da ima neko opravdanje. Onda naravno da ti tako jednostavno … prvi koji ti obeća ‘leba za tri dinara i mislim vratiće ti se ponos, ti jednostavno naravno ideš ka tome. I ne znam kako mi to ne shvatamo? Što se mi ljutimo na njih?
Ja nešto me mislim da je Koštunica crni đavo i jednostavno ne mislim da je taj čovek toliko neodgovoran i nepošten i nemoralan da može zaista da upusti na taj način da tom Radošu Ljušiću ili Nikoli Miloševiću i takvim ljudima, takvog profila … Samo ja sam veoma naivna …. Ali ne mogu da shvatim da jedan generalno moralan čovek, koji ima manjak sposobnosti a višak ambicija … To je njegov problem. On nema možda finansijski interese ali on ima veoma velike lične interese. On je veoma sujetan čovek. On je najsujetniji čovek na našoj političkoj sceni. On je sujetniji od Vuka, jer je Vuk spreman da poliže sve ovo, samo za … A ovaj ne, nije spreman ni na kakav kompromis. On čovek minimum kompromisa od prvog trenutka kad se pojavio na političkoj sceni, nije napravio. Pa po cenu da se raspada država on neće da pravi kompromise. I uvek je pitanje – ja sam to prvi govorio. Pa šta? Pa dobro. Jeste. U pravu si. Šta sad ‘oćeš? Spomenik?
Ali mislim da voli sopstveni narod i da de facto voli sopstvenu državu i iz neke želje da napravi nešto pozitivno, sve to i radi. Neće dati Radošu Ljušiću da upravlja školstvom, mislim, ono, srednji vek na velika vrata da uleti u pravosuđe, u društveni život … Kako da kažem, sve ono što nije kapitalna investicija, što će dati Velji Iliću pa da se svi poubijamo.
Ne možeš ti na silu. Ne možeš ti iz jedne zemlje koja je stvarno devastirana, pre svega, u nekom onom duhovnom i u tom intelektualno-političkom smislu, ti ne možeš napraviti … pa staviti propeler u zadnjicu i zapaliti i preskočiti 20 godina. Jednostavno, eto kako se to završi. Tako što tog najnaprednijeg ubiju, ostatak kupe ili ih strpaju u zatvor ili išupiraju napolje, ali uglavnom kupe. I onda ljudi idu i glasaju za ove što su im malo drugačiji. To smatram da je kod Koštunice nepošteno.
Ja mislim da on laže narod, zbog toga što on de facto, iako nikad ne kaže da neće sarađivati sa Hagom, na primer, on i ne kaže da će sarađivati. I time dozvoljava narodu da misli da on neće sarađivati sa Hagom i da će on de facto da dovede sve te i mi ćemo opet biti heroji. I on zna da to narod misli. A on nijednog trenutka ne iskoristi priliku da kaže – ne narode, ja vas neću da lažem. To nije istina. Ja ću morati da isporučujem ljude tamo i ovi svi će takođe da sede tamo. I mi moramo da ga pustimo da ima svoju funkciju i da ljudi ovde vide da ih je on malo slagao.
Možda nije. Možda ja grešim. Možda će on stvarno da natera Ujedinjene nacije da donesu novu rezoluciju, da baš zbog njega, zato što ga mnogo vole i što je on najpošteniji ovde, mi ne moramo više da sarađujemo sa Hagom. Ali ja čisto sumnjam i mislim da će njegov opstanak na svetskoj političkoj sceni zavisiti od toga da li će isporučiti nekoga tamo.
Taj koji je glasao za njega zbog toga što će nama vratiti naš nacionalni ponos, malo će se osećati nasamarenim. Prema tome, treba pružiti šansu da to ljudi vide.
Ja mislim da zauvek treba da se naviknemo na činjenicu da opcija za koju ćemo, na primer, biti ti i ja, nikad neće biti na vlasti i ne treba ni da bude, jer je nas dva posto. To nije u redu, nije to naša zemlja, to je zemlja onih 900.000, njih je više. Mi treba da se bavimo time da tih 900.000 malo modeliramo. Time treba da se bave elite. Glupo je što to govorim, ali u zemlji u kojoj ima 900.000 nepismenih, onda je elita onaj ko zna da se potpiše, je l’ tako? Prema tome, taj treba da se pobavi time da nekako malo ti ljudi imaju neki duhovni preporod.
Zašto su crkve pune? Zato što su se jedine bavile time da nešto pruže. Niko od nas, hajde da kažemo, reformski nastrojenim, nije obratio pažnju kako će ljudi da shvate privatizaciju, kako će da shvate … Ti ne veruješ u pravdu zapadnog kapitalizma, razumeš a zapravo ga donosiš. A znaš da to nije pravedno. Ti ne možeš mimo sveta i moraš da uđeš u taj voz a znaš odlično da će to da ga košta, da je to nepravedno, da ne bi voleo na kraju da ti zemlja izgleda tako. Voleo bi da ti zemlja bude k’o Švedska a ne da ti bude k’o Amerika, što se tiče socijalne pravde, je l’ tako?
E sad, ti imaš neke koji su šatro reformatori, s tim propelerom u zadnjici, ili reformatori koji malo ozbiljnije reformišu sopstvene bankovne račune, pre svega, a usput rade i nešto vrlo ozbiljno za zemlju. Ali nekako, ne može to tako. Ne ide to tim putem. A pri tom je laž da ova zemlja ceni poštene ljude, nije istina. Ova zemlja ceni najveće hohštaplere, pogotovo one što nikada nisu uhvaćeni. Ja mislim kada bi se sada napravila tajna anketa, mislim da bi Legija bio najcenjeniji čovek u ovoj zemlji.
Meni taj G17 deluje kao dopunska nastava Demokratske stranke. Stalno sam htela da treniram neke sportove u osnovnoj školi, rukomet, pa ovo, pa ono, i onda ja uvek budem ona na klupi. Tako mi ovi deluju, kao da su na klupi Demokratske stranke. Čak i od ovih poluološa, pa i od njih su na klupi. Imam neki lagani utisak da je to ogromna ambicija koja goni. Možda i u tu strašno grešim, možda ministarstvo finansija zapravo procveta, i ne znam šta, i međunarodni odnosi, je l’ da?
Kad krenu njih dvojica sa bradama, Labus i Vuk. Da sam muva na plafonu, pa da vidim samo jedan ozbiljan međunarodni skup, da vidim njih dvojicu kako predstavljaju ovu državu nekome. Ne samo to, nego – bilo bi normalno da mi, to dobijemo, jer smo mi najviše postradali. Nije to Kju klus klan, bre, nego to treba da bude neka policija van toga. Baš zato što si najviše postradao, ni ti nemaš pravo. K’o što nema pravo onaj Zvezdan da dobije mesto u policiji, tako nema pravo ni ovaj sin žrtve. To onako kao Stari zavet.
I ne da mi nije mi jasno da to kaže ta ekipa, to Čičino unuče i to, pošto ne znam šta bi oni drugo rekli uopšte, razumeš? Nego mi nije jasno kako sad to Koštunica uopšte sedi i uopšte sluša. To bih isto volela, da čujem razgovor između, na primer, kako se zove taj, Mihajlović, je l’ da i na primer, Koštunice. Samo to da vidim da oni njemu sada objasne – mislim ja sam najviše postradao, sad treba meni pružiti priliku da se osvetim kroz institucije vlasti. I da ovaj na to kaže – da, ovo je pravna država, treba da bude legalno. Razumeš? I da mi na osnovu te rečenice objasni kako on može više da razgovara sa njima nego sa Borisom Tadićem. Samo to neka mi objasni. Ako mi se to objasni, evo, idem prva sledeći put da lepim plakate.
Koštunica će radije da razgovara sa Veljom Ilićem, zbog toga što više voli četnike nego partizane, bez obzira na to što je ovaj zlikovac, divljak i, uopšte, mislim je budala. Ne znam što bi razgovarao pre sa budalom nego s nekim drugim ko, na primer, može da bude sin partizanskog generala. S druge strane, mislim lične sujete. To je jedino što postoji. Dinkić ima da skine glavu Kori Udovički. Neće ona da da ostavku nego ću ja da je skinem zbog toga što su oni mene skinuli. Jednostavno ima da se oseti moćnijim.
Ja razumem Dinkića, potpuno mi je jasna njegova vrlo jednostavna motivacija. Njega kada bi stavio u dramu, rekao bi – ovaj ne može, bre, mnogo je negativan, moraš malo da ga napraviš ljudskim bićem. Ali ne razumem njenu motivaciju. Da sam ja na njenom mestu, rekla bih – ljudi, bre, neću ja da se ciganim ovde s vama, evo vam, bre, ostavka. Kao što ne razumem Nedu Arnerić uopšte. Apsolutno je kriva. Ćutanje je saučesništvo. To mi uopšte nije jasno.
Tako i ova Kori Udovički. Zašto učestvuje u tome? Ona je ozbiljna žena, radi neke ozbiljne stvari, šta to njoj treba uopšte da je goni neki sujetni kreten. Zbog čega? A de facto, jesu je izabrali na jedan nelegalan način i ona ne treba da bude deo toga.
Država je na sabatikalu, ja bih rekla. Cela vlada je na plaćenom odsustvu, ugovaraju buduće poslove, koriste godišnje odmore i tako dalje. Ovi drugi daju taj ler i mi sad sedimo i čekamo. Država je bez budžeta, za početak. Skupština zapravo ne radi ništa. Bavi se sama sobom. Znači cela država je na leru. Baš na sabatikalu.
I nekako mislim da je to sa svih strana nedopustivo i da bi morao neko odmah da odustane. Ja da sam na mestu ovog Borisa, ja bih podržala tu vladu. Jednostavno bih došla i rekla – daj, nemoj da se brukate sa ovim Dačićem i ovim zlikovcima, Vučelićem, evo, glasaćemo za vas, izvol’te. Pokloni se i počni. Za sto dana ću da vidim šta ste uradili, pa ću da razmislim da li ću da glasam, mislim u parlamentu i da te i dalje podržavam ili ne.
Mislim da je to jedino što mogu da urade u ovom trenutku, što je odgovorno prema ovoj naciji. Prvo, da radikali ne dobiju priliku. Mada sam u jednom trenutku mislila da treba i radikalima dati da formiraju vladu. Majke mi. Je l’ hoćeš? Evo ti. Evo ti, jeste vi to hteli? Tražili ste – gledajte. Ako je to potrebno – očigledna nastava! Ako ovde ljudi to vole, pa neka!
Mi nemamo pravo očigledno. Iscrpeo si … Oosle 15 godina ti treba u XXI veku da objašnjavaš zašto ratni zločinac ne sme da ti vodi državu iz zatvora. Ne sme ni da telefonira, čoveče. Više sam ljuta na Šešelja i Miloševića što su mi Karla del Ponte i ona Artmanova prisutni u životu. Znači na njih sam ljuta i nnjih smatram odgovornim zato što su mi ove dve kučke neprestano prisutne u životu i neprestano mi drže neka predavanja.
Moja teorija je da ovi, na primer udruženje “Sloboda”, zajedno sa Koštunicom, plaćaju Karlu del Ponte, pošto žena direktno kao da joj je on napisao kako da blati Haški tribunal. Kad dođe Artmanova i kaže – kakva ste vi država, vi nemate ni vladu, to je kao da joj direktno Maršićanin kaže – evo ti lova, idi reci to, molim te. Je l’ da da je moja teorija logična? Ne mogu da shvatim da neko uopšte na tako idiotski način pokušava da promoviše ono što radi.
Pa šta i da nemamo vladu? Prvo, imamo je, drugo, pa šta i da je nemamo, šta to tebe briga, bre? Idi se bavi nečim drugim, mislim svojim poslom. Idi sudi, bre, ubicama, nemoj meni da držiš predavanje. Imam vladu.
Kao da su se udružili svi oni zajedno. Možda ovaj Karadžić, kunem ti se, i Mladić daju neku kintu njima dvema da idu okolo, razumeš, i blate Haški tribunal. Jer kako ti možeš da kažeš bilo koju rečenicu za Haški tribunal, kad se ona pojavi i kaže – Karadžić je u Beogradu. I šta sad ti da kažeš? Ne smem na pijacu da odem da me ne bi gađali seljaci, razumeš. Oni isti što sam im držala predavanje – videćete vi, ići će Karadžić u Hag. Šta ti sad da kažeš na to? Smeju ti se. Smeje ti se ona radikalka Pop-Lazićeva u lice.
On treba da bude u tom zatvoru zauvek. A one treba jednostavno da se bave time da to dokažu. Stvarno treba i mislim ne mogu da verujem da ne mogu da dokažu. Ali kad vidim trenutke u kojima svedok kaže – onda su oni mene šutnuli u stomak pa mi je onda zujalo u glavi šest meseci, to je stvarno bukvalno pljuvanje po mrtvima. Da oni ne mogu da se organizuju. Dve godine se razvlače tamo. On je ušao u neku priču ono žrtve i dželata. Njnemu je nenormalno zabavno. Ja pretpostavljam da je u stalnim misaonim kontaktima sa onom svojim Jogi letačem, ženom njegovom koja je negde na sigurnom. Ova kurirka, kako se zove, Milica, sigurno prenosi, ono, nule sa jedinicom ispred – sad smo prebacili ovo ovde, Marko je prebacio odavde ovde, on aminuje.
Pazi, ti ljudi su netaknuti od ruke, mislim, pravde. Nije Koštunica dopustio Miri Marković da se iseli iz zemlje, nije Koštunica dopustio da je ne isporuči Interpol, prema tome … Sigurna sam kad on dođe da tek on neće ništa da uradi, razumeš. Ali to ne znači da su ovi nešto uradili. Izvini, ovaj Marjanović, šta bi sa njim? I ne samo sa njim. Sa tim hiljadama ljudi koji apsolutno su se obogatili na tuđim kostima, bre! Na ljudima iseljenim iz zemlje. Na ljudima bankrotiranim na svaki mogući način i koji su ovde najnormalnije politički subjekti, žive u svojim velikim stanovima, kućama i tako dalje.
Izvini, gde Lilić živi? Maneken iz Rakovice. Jedan dan sam ga videla u džipu nekom ogromnom. Izvini molim te, odakle to njemu. Da li se neko bavi time, bre, da utvrdi poreklo imovine?
Pa ja nekako neću da navijam za ove ili one. Pa kao, ovi moji se ne bave, nema veze, samo da ne budu ovi drugi koji se takođe neće baviti. Nego onda neću nijedne.
Pa ništa, ja sam osuđena. Kriva sam u ime naroda što sam uvredila Kusturicu kad sam rekla da je Milošević finansirao njegov film “Underground”. I posle tri godine suđenja, ja sam osuđena da sam kriva. Moram priznati da nisam jako kooperirala sa sudom zbog toga što nisam htela da se izvinim i što mi je u suštini potpuno svejedno. Mislim u državi, kako da ti kažem, advokati ubica i organizovanih kriminalaca maltretiraju i izvrgavaju ruglu porodicu Đinđića, sve nas, na specijalnom suđenju pripremanom šest meseci. Ej, Zvezdan, bre, ima bolji tretman pred sudom nego ja.
Dakle mene su osudili zbog toga što sam se usudila da pisnem protiv Kusturice. Dakle, ja sad svečano moram da objavim da ja smatram – ne, Kusturica zapravo nije nikad bio pomogut od strane Miloševića, RTS-a, Vučelića, Čovića u to vreme i tako dalje i film “Underground” nema nikakve veze sa tadašnjim režimom, a na primer, mislim, ovaj Zvezdan Jovanović, kako da ti kažem, je čovek koji maltretira pravosudni sistem ove države, samim tim što postoji, za početak.
Ti advokati tih ubica, tih krvoloka, usuđuju se da se ponašaju kako hoće i da izlaze iz sudnice kad hoće, i onda budu kažnjeni sa 5.000 dinara, a ja treba da platim 20.000.
Tako da sam ja u ovom trenutku, četiri puta gora od Zvezdana Jovanovića ako niste znali, pred licem srpske pravde. Ali, dobro, nisam prošla tako loše. Ako treba da dam 300 evra, odnosno platu i po, koju mi Đelić nije promenio za tri godine vladanja, takođe to moram da kažem, platu i po da dam da kažem ono što mislim – je l’ to toliko košta. Mislim da jednom u nekoliko godina to mogu sebi da priuštim.
Atanasije Jeftić: Ja bih vas molio da ne aplaudirate, vreme je skoro na isteku. Molio bih da ne aplaudirate, zato što je vreme na isteku, treba da vidimo i decu našu ….
Svetlana Lukić: Čuli ste nekoliko snimaka koje smo dobili zahvaljujući Radiju Slobodna Evropa, snimaka prisluškivanih telefonskih razgovora Radovana Karadžića. Verovatno ste prepoznali oca nacije Dobricu Ćosića.
Tomaš Masarik, otac češke nacije, odnosno osnivač češke republike nije bio tako popularan kada je ušao u politiku jer je dokazao, sa žaljenjem ali bez oklevanja da su srednjevekovni rukopisi na kojima se zasnivao veliki deo češkog nacionalnog mita bili laž. Ovo je bio Peščanik.
Emisija Peščanik, 20.02.2004.
Peščanik.net, 20.02.2004.
