Kontrola štete ozbiljna je veština; mnogo ozbiljnija nego što se misli. Često je najbolje i ne pokušavati, jer se tako napravi još veća šteta. Treba tu pameti, braćo i sestre u Hristu, a to je roba deficitarna u našoj političkoj klasi. I ne samo našoj, uostalom.
Evo, uzmimo na primer onog Herr Schwartza: najedio se i napisao pre neki dan pismo Danasu. Pismo govori o piscu, jer čovek je ono što piše. Samo kratko: u arhivama njujorškog Tajmsa sve lepo piše o poslima Mladena Švarca u SAD; u nadasve poučnim memoarima koje nam je ostavio Edmund Glez fon Horstenau, nemački vojni opunomoćenik u NDH od 1941-1944, stoji trezvena procena tog pametnog starog oficira da Nezavisna država Hrvatska bez nemačkog vojnog prisustva i ekonomske pomoći ne bi bila potrajala ni tri meseca. Toliko o Švarcovoj tvrdnji da je NDH bila „nezavisnija“ od današnje Republike Hrvatske. Ostalo su ionako bedastoće tipične za fašiste koji se grade da su „antiglobalisti“; to imamo i ovde, hvala lepo. E, sad: da Herr Schwartz nije poslao to pismo, naš zajednički kolega sa studija koji decenijama živi u Nemačkoj teško da bi se prisetio jedne epizode gde je bio prisutan. Na nekom kongresu hrvatske emigracije oko Branka Jelića u Minhenu, sredinom sedamdesetih, Švarc je izjavio da, iako mu je otac Židov, a majka Hrvatica, on podržava sve što je NDH uradila sa Židovima u Drugom svetskom ratu; dobio je veliki aplauz. Inače ostajem iza svake reči koju sam o njemu napisao, naročito jedne koju nagađate.
Drugi slučaj iz iste oblasti je bivši američki ambasador u svim našim zemljama Bil Montgomeri. Prošlog utorka ukazao se na RTS da nam sat vremena popuje o ovome i o onome. Izgovor je bila knjiga memoara koja mu je nedavno izašla i za koju postoji osnovana sumnja da će mu doneti izvesne neprilike. Pravi razlog je još jedan pokušaj kontrole štete koja je nastala u izvesnim krugovima posle krivične prijave advokata Srđe Popovića na temu političke pozadine atentata na pokojnog premijera Zorana Đinđića. Prvi pokušaji kontrole štete bili su – očekivano – idiotski: ono glupavo i prostačko saopštenje DSS i blesava detonacija onog istetoviranog Bakarca. Onda se neko – slutim i ko – prisetio da angažuje „uglednog diplomatu“ da im malo pomogne. Tako se Montgomeri dosta bestidno usudio da ponavlja one presne laži DSS-ovske propagande iz 2004. i 2005. bez nekih svojih posebnih doprinosa. To što su u međuvremenu donete pravosnažne sudske presude u ta dva procesa i to što su ljudi koje je Bil Montgomeri opet ispljuvao već više puta bili istresani i pretresani što na sudu, što na policiji, a najviše u javnosti – i izašli čisti, e to Bila ne zanima. On se poneo kao da je ovo 2004, kao da su se Koštunica i njegova kamarila tek dokopali vlasti, pa misle da mogu sve. Suvlasnik zaštitarske firme sa Gradom Nalićem i neke Miki Maus agencije sa onim Goranom Matićem, „ugledni diplomata“, ponaša se arogantno, što nije ništa novo: takav je od početka. Došao je ovamo kao na Anamitske Kordiljere i ponaša se kao da smo mi ovde brđanska plemena Hmong i Meo, kojima podeliš nekoliko karabina M-1 i oni sretni. Nije da gledam s visine na te brđane, naprotiv: oni su inače fin svet čiji je jedini problem monokulturna poljoprivreda na bazi opijumskog maka, ali to je druga priča…
Ovde je, međutim, reč o elementarnoj pristojnosti (common decency). Bil i Lin Montgomeri već su se dovoljno istakli svojim, ovaj, hm… koloritnim životnim stilom i ponašanjem, je li, po Zagrebu i Beogradu (videti Globus, Bazar i još neke novine). Svi se sećamo njegovih njuškanja sa pokojnim Ivom Pukanićem i njegove uloge u onoj blesavoj „duhanskoj aferi“ iz 2001. Čim skupim snage da pročitam i memoare, javiću, ali neki već čitaju i to ne sluti na dobro, kako čujem.
Vidim da je Crkva u Srba izgubila strpljenje sa umirovljenim Artemijem, kao što se i očekivalo. Degradiralo ga je u redova, ali ga nije i obrijalo, što ukazuje na ostatke hrišćanske samilosti i bratske ljubavi. Došlo je, čujem, do izvesnog zamešateljstva među njegovim pristalicama, jer je Sabor zapretio da će ga predati svetovnim vlastima na dalji postupak „bez prolivanja krvi“, kako se nekada govorilo. Artemije sada može da se vrati „u Šišatovac, u gluvu pustinju“ (Dositej ili Lukijan Mušicki, ne sećam se; krajem 18. veka) – ili da nastavi dalje putem raskola i da se pridruži mučenicima za veru Vilovskom, Subotičkom, Antoniju Davidoviću i pročima. E, sad: vreme je da se pažljivo prate reakcije raznih političkih stranaka u toj neprijatnoj aferi. Tu će garant doći do pokušaja kontrole štete takođe, jer je reč o srodnosti više nego duhovnoj. Onaj Odbor za odbranu i zaštitu imena i dela vladike Artemija ućutao se, koliko vidim; neko će morati nešto da kaže i iz mitske perspektive, jer su Artemiju bile pružane određene nade nedvosmisleno političke prirode. Ne bi bilo lepo ostaviti Artemija na suvom samo zato što su buduće odluke Sabora SPC bile loše procenjene, pa se sada svi grade naivni i nigde ih nema. Uveren sam da je tu bilo sablažnjivih obećanja, namigivanja i podgurkivanja, a i Artemije je samo čovek, krhka posuda puna mana kao svi mi. Sve nas to uči – opet i iznova i uzaman – da je Isus bio u pravu kad je Crkvu jednom i zauvek odvojio od Države.
Danas, 21.11.2010.
Peščanik.net, 22.11.2010.
