Kombat princip

Radio emisija 15.06.2007, govore: Pavle Rak, Milutin Petrović, Nikola Samardžić, Petar Luković i Teofil Pančić.

Svetlana Lukić: Ove nedelje su posle više od godinu dana odmrznuti pregovori Srbije i Evropske unije. Ovaj događaj bi po značaju za našu zemlju trebalo da bude centralna tema političara i medija, međutim propraćen je prilično hladno. Izgleda je svima jasno da to ne znači ništa posebno. Većina političara, a i takozvanog naroda, ne vole Evropu i njene tekovine. Jedna od njih je posebno mrska srpskim političarima – Magna Carta Libertatum. Na današnji dan 1215. godine, pre skoro 800 godina engleski kralj Džon je pod pritiskom plemstva prihvatio Veliku povelju slobode, koja je pre svega značila ograničenje apsolutističke vlasti. Osam vekova posle toga, Srbija još uvek čeka svoju Veliku povelju slobode. Teško da će je dočekati ovih godina, dok nas mali Džonovi hrane histerijom nacionalne usamljenosti i ugroženosti.

Već decenijama celo naše društvo je u stanju sužene svesti. I nema ko i nema šta da urazumi ovo naše bedno, pokondireno, megalomansko i uspaljeno JA. Stalno čujem kako smo mi kao i ostali narodi, ni bolji, ni gori, ni gluplji, ni pametniji, samo nam je tajming loš. Francuzi, Italijani, Nemci i ostali evropski narodi takođe su, kažu, bili veliki nacionalisti, paranoični i zatvoreni kao i mi, ali su to iživeli u XVIII i XIX veku. Argument se svodi na to da je sa nama sve u redu, samo smo malo demode. Eto, na primer, nismo te sreće da budemo u trendu kao onomad Šopen, koji je bio tuberkulozan i bled u vreme kada je bilo otmeno biti bled i iscrpljen i kada zdravlje nije bilo šik.

Nekoliko generacija ljudi u Srbiji je raslo u jednoj ili drugoj vrsti diktature. I kod Tita i kod Miloševića je bilo najbezbednije praviti se glup i tupav. Bilo je nasigurnije tvrditi da ništa nisi čuo i da se ničega ne sećaš. A onda je sav taj svet stvarno postao tupav, nesposoban da reaguje i izgubio je nagon za samoodržanjem. Opstali su samo fantastično glupi egocentrizam i uvređenost, koji su zarobili ovo malo energije i pameti što nam je ostalo. Da nam je ostalo samo malo više pameti, i to pravilnije raspoređene, morali bismo da odreagujemo na jadno, ali i osiono obećanje predsednika vlade Vladimiru Putinu da će ruske firme u Srbiji imati prednost pri privatizaciji državnih preduzeća. I Tadić i Koštunica neprekidno vrište kako ne dolazi u obzir da Kosovo prodamo za ulazak u Evropsku uniju, da bi takva trgovina bila sramotna i da mi na nju nikada nećemo pristati. Ali u isto vreme, za rusko NJET, daćemo im i NIS i JAT i EPS, sa sve živom vagom. Tu računicu im je odavno izvela Biljana Plavšić: zbog uzvišenog cilja možemo da žrtvujemo tri miliona Srba, dakle trećinu supstance. Preostaće nas dovoljno da neprijatelj crkne od muke. Nije čudo što je Koštunica Putinu obećao Srbiju, ali je neobično da je na to Đelić kod Oli Rena promucao da to samo znači da će ruske firme imati ravnopravan tretman u privatizaciji. Dok predsednik Tadić usvaja mačiće, Božidar Đelić mora da guta Koštuničine splačine. Đeliću to kao da nije gadno. Čovek koji je bio simbol reformi u Đinđićevoj vladi, postaje simbol državnog kapitalizma. Jedan obrazovan i inteligentan čovek, ali bez ličnog integriteta, pred našim očima je prevalio put od Microsofta do kolhoza i sovhoza.

Neobično je videti i reportažu sa proslave desetogodišnjice lista Danas: pečeni vo, nasmešeni gost Rade Bulatović, čestitka Vojislava Koštunice na prvoj strani. Ne znam gde to da smestim.

Ovo je Peščanik, na samom početku slušate Pavla Raka. Pavle je naš stalni sagovornik, koji jedan deo godine provodi na Svetoj gori, a drugi u Rusiji. Preporučujem vam njegovu knjigu o Rusiji, Nacionalistička internacionala. Slušate Pavla Raka o novom valu srpsko-ruske ljubavi.

Pavle Rak: To što se ovde radi sa Rusijom je razumljivo, jer su nam oni zaista jedina nada. Ako Rusi neće, onda neće niko. Jedno vreme smo gajili nadu u Slovake, ali su nas i Slovaci ostavili. Ostali su nam samo Rusi. Video sam se ovih dana sa jednom Ruskinjom u Beogradu i ona me je pitala ima li nade da joj se neko nađe u nekim njenim problemima. Rekao sam joj – šta god zatražiš ovih dana, dobićeš, to ne može da omane, sve će da urade za tebe. I stvarno je tako i bilo. Video sam pred ruskom crkvom vozilo sa beogradskom registracijom, sa velikim natpisom na prednjoj haubi – vozilo moskovske patrijaršije. To znači da može da se parkira gde god hoće. Pitanje je zašto Rusi postavljaju zahtev da se pregovori o Kosovu produže u nedogled. Njihova maksima je da će oni pristati jedino na rešenje koje će zadovoljiti obe strane. Voleo bih da vidim onoga koji će da smisli takvo rešenje. Oni su svesni da takvog rešenja nema, mada zvuči fino.

Kada se rasturio Sovjetski Savez i kada je ruska privreda u tranzicijskom kovitlacu bila svedena gotovo na nulu, ruski političari i mafijaši radili su apsolutno sve što je zapad hteo. Iz Rusije su u tom periodu izvučene neverovatne količine novca i ugled Rusije u svetu bio je na najnižoj mogućoj tački. Ljudi u Rusiji su osiromašili, pokupili su im svu ušteđevinu, penzije su bile svedena na nekoliko desetina dolara mesečno. U poslednje vreme je došlo do malog povećanja penzija i velikog skoka ruskog ponosa, koji može da se uporedi sa našim ponosom u vezi sa Kosovom ili slanjem ljudi u Hag. Ruski ponos je zaista bio povređen, ali njega Putin neće povratiti tako što će trenutno velike prihode od gasa uložiti u pravljenje raketa. Na američki, možda i glup, potez da se u Evropi instaliraju nekakve odbrambene rakete presretači, Rusi kažu – naš odgovor su rakete usmerene na evropske gradove. Molim lepo. Oni misle da će na taj način nekoga naterati da ih sluša i da ih se ponovo plaši.

Rusi žele da se uvaži njihov stav u vezi sa Srbijom. Oni a priori podržavaju opciju koja je zapadu trn u peti. U samoj Rusiji još nisam čuo išta suvislo u vezi sa tim Kosovom, kao uostalom ni ovde. Kada bi se desilo da kroz nedelju ili dve Srbi dobiju Kosovo, ovde u vladi bi se uhvatili za glave. Postoji svest o tome da je to što tražimo nemoguće i da nas onda to ništa ne košta. Ni Ruse takođe ništa ne košta da kontriraju i ta situacija može da se oteže godinama. Oni na taj način dobijaju poene u očima svog javnog mnjenja, jer se stiče utisak da se zapad ponovo plaši Rusije. Srpska vlada je u stvari dobila realnog saveznika, koji joj je vrlo sličan. I jedni i drugi insistiraju na pitanju ponosa i ne interesuje ih sadržaj stvari. I tako oni jedni drugima čine usluge, jedni time što postoje kao problem, a drugi time što blokiraju rešenje tog problema.

U Evropi nikome nije do radikalnih poteza koji bi zaoštrili stvari. Ponovo će krenuti pregovori o pristupanju Srbije Evropskoj uniji, a da nijedan problem nije rešen, čak ni izručenje Mladića. Karla del Ponte je rekla da posle hapšenja Tolimira veruje u sva obećanja srpske vlade. Njega su uhapsili, čini mi se zato što je bolestan, pa su im ga uvalili, neka ga oni leče i neka umre kod njih, a ne ovde. Ne znam u kakvom je zdravstvenom stanju Mladić. Ako je njegovo zdravstveno stanje kritično, Haški sud ga može dobiti u neko dogledno vreme, ali ako je čovek živ i zdrav, ako i dalje jede prasiće i pije rakiju, onda ga neće skoro dobiti.

Kaže se – šta fali Rusiji, u smislu da joj nije potreban zapad. Isto tako možemo da kažemo – a šta pa fali Srbiji. I rusko i srpsko stanovništvo je većinom ispod granice siromaštva, i kod jednih i drugih penzije su niske, možda su u Srbiji čak i više. Ako nam se sviđa Rusija, onda nam se sviđa i ovo ovde i nema razloga da išta menjamo. Tako da je sve u redu u najboljem od svih mogućih svetova. U Rusiji postoji veoma jak vojno-industrijski kompleks i njihova je vekovna tradicija da većina sredstava ide na tu stranu, pa će i sada tako biti. Ruski ponos je izgleda svodiv na njihovo divljenje bogatašima koji kupuju fudbalske klubove po inostranstvu. Sa srpskim ponosom je ista stvar, glavno je da nam se niko ne meša u to šta radimo. Mi hoćemo da činimo zločine i da nam ti zločinci sede u bezbednosnim strukturama i da niko ništa ne sme da nam kaže. Ako je to naš ponos, onda neka nam cveta i raste dok nas ima.

Čudim se ljudima koji bi mogli da znaju kako se u Rusiji živi, ali niti znaju niti hoće da znaju. Sreo sam čoveka koji je bio tamo po prvi put i Moskva mu je divna, arhitektura predivna, urbanistička rešenja sjajna, ljudi lepi, onako rasni, kaže – ima doduše mnogo žutih, ali vidi se da su žuti, nisu to Rusi. Na sličan način i Rusi reaguju kada dođu u Srbiju – ljudi su ovde najotvoreniji, najgostoljubiviji, najveći pravoslavci na svetu. Niko da kaže – dobro, stanite, ljudi su svuda isti. A ne, kod nas sve mora da bude naj. Ja ne kažem da je tamo sve loše, niti da je ovde sve loše, ali mi je neverovatno toliko laganje samog sebe.

Bilo je perioda kada su Srbi i te kako pljuvali po Rusima zato što neće da pomognu njima nego Bugarima. A Rusi u ratu protiv Turaka nisu hteli da pomažu nekim Srbima sa ove strane, kada su im Bugari na granici i kada preko njih stižu do Konstantinopolja, koji im je bio večiti cilj. Neće valjda da idu u Konstantinopolj preko Boke Kotorske. Tolstoj je pisao o tome u vreme kada se u Rusiji vodila kampanja za pomoć Srbiji. Na kraju svog romana Ana Karenjina, Tolstoj prati Vronskog i još nekoliko ruskih dobrovoljaca u vozu za srpski front. Ispada da je Vronski krenuo u Srbiju zato što je lično u bezizlaznoj situaciji i to je za njega način da izvrši samoubistvo. Jedan njegov saputnik je notorni pijanica koji je prokockao imanje, a i ostali imaju slične razloge. Na to je onda reagovao Dostojevski i izgrdio Tolstoja kao izdajnika i naveo dva-tri primera usijanih glava koje su ostavile sve što imaju da bi pomogle Srbiji. I do dana današnjeg stvari se nisu promenile. Ako pogledate takozvanu patriotsku rusku štampu za vreme ratova u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, videćete ponavljanje iste propagande o ruskim dobrovoljcima na srpskim ratištima. Između redova se takođe vidi da su u pitanju ljudi pokrenuti ličnim entuzijazmom, a ne uvidom o tome šta se ovde zaista dešava. Iz tog vremena postoje i vesti o dobrovoljačkim odredima koji se čas bore protiv muslimana, a čas jedni protiv drugih, ko zna zbog čega. To je jedna večita močvara iz koje se čoveku teško uzdići.

Pao mi je na pamet onaj stari vic o čoveku koji živi u đubretu. Ne znate ga? Sedi čovek u đubretu do guše, i prolazi čovek i kaže mu – daj da te izvučem. Ne, kaže, ostavi me. Prolazi drugi, treći i svi hoće da mu pomognu, dok na kraju on ne poludi i ne kaže – ma ostavite me, bre, ljudi, ja ovde živim.

Danas sam video naslov u novinama – Karla del Ponte daje zeleno svetlo. Izgleda da im je stvarno dato zeleno svetlo da rade šta god hoće i oni se tako i ponašaju. Novo je jedino to što je ovaj Tomislav Nikolić izigran onako baš mangupski, ali nisam siguran da se i on nije ovajdio usput, tako da možda ni to nije ispalo strašno za njega lično. Ovde postoji dubok problem sa elementarnim ljudskim osećanjima i elementarnim etičkim kategorijama. Neke stvari su postavljene potpuno naglavce i budući da tako naglavce stoje već odavno, ljudi su počeli da misle da tako treba da bude. Ne razumem zašto bismo nastavljali da se lažemo, kada sada sve možemo otvoreno da kažemo. Eto vam trenutka ponosa – pre smo se lagali, a sada govorimo otvoreno. Ne znam koliko ima takvih kao što ste vi. Ako ste tolika manjina, zašto biste smetali ovima drugima da budu srećni. Neka budu srećni, hajde, šta da radimo. Ili mislite da još uvek ima izgleda da se stvari preokrenu? Je l’ mislite?

Svetlana Lukić: Ne.

Pavle Rak: E, onda ne znam šta mi sada radimo. Ovim cinizmom ja se u stvari branim od toga da ne zaplačem. Neko kome je makar malo stalo do ove zemlje, trebalo bi da bude zaista zabrinut. A kada se zabrinutost već toliko dugo suočava sa bezizlazom, to postaje neka vrsta očajanja. Iz toga se može izvući dubokom verom, koja bi mogla da se temelji na cinizmu, kada nam sve izgleda smešno, a u stvari nije. Ako čovek nešto radi i ako ima uži krug prijatelja koji takođe nešto rade, onda može, ne da utemelji veru u promenu društva, ali može da prosto ogradi prostor i sa tim ljudima napravi malu oazu i tako preživljava. U takvim društvancima ponekad mogu da se obavljaju i velike stvari. To je moguće i u najgorim sredinama i na taj način čovek može da preživi, i to čak da preživi dobro, da mu je život dosta kvalitetan. Naravno, pitanje je koliko pojedinac sa razvijenim etičkim osećanjem može da se oseća dobro, ako se oko njega dešavaju strahote.

Nedavno su me napali kako sam mogao da svojim pisanjem kao pravoslavac nanesem toliku štetu Srbima u vezi sa kosovskim pitanjem i ratovima devedesetih. Mi Srbi, kažu mi ti ljudi, jesmo grešni, ali naš greh se sastoji u tome što smo napustili našu veru i što smo se udaljili od Boga, i to je naš jedini greh. E, kada bismo taj greh uspeli da popravimo i da naši odnosi sa Bogom ponovo budu takvi kakvi bi trebalo da budu, Bog će biti na našoj strani, a sve ostalo nije greh. U tome postoji jedan deo istine, jer otpadništvo od vere i udaljavanje od Boga su se zaista desili. Ali posledice toga čine čitav lanac užasnih grehova, koji su samo delimično povezani sa ovim prvim. To su svi ovi ratovi i svi zločini i sve pljačke. Kako čovek može da smatra da se vratio svojoj veri i da istovremeno smatra da zločin učinjen prema nekom drugom i nije neki veliki zločin, odnosno, bar nije takav da bi ga trebalo rasčistiti i javno izvesti pred sud. Kako takav čovek zamišlja, ako zamišlja, da će jednog dana stati pred Boga. Kako zamišlja taj susret?

Nekome se rodi divno, lepo dete i ma šta da se dešava okolo, taj je čovek srećan. Moja majka je tri i po godine bila u jednom od strašnijih nacističkih logora, u Ravensbriku, tamo severno od Berlina, gde su dovođene i trudne žene, koje su rađale decu. Nekada su te mlade majke umirale, pa su tu decu usvajali drugi logoraši. I ima te dece koja su i dan danas živa. Postoji jedan ruski izraz koji može da se primeni na tu vrstu situacije, a takva je i ova naša – pseća radost. Eto, pas se raduje, mislim, njemu je svejedno šta se dešava okolo.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Pavle Rak, a u nastavku emisije slušate filmskog reditelja Milutina Petrovića.

Milutin Petrović: Puno sam gledao televiziju ovih dana, jer sam polomio nogu. Ležao sam u klasičnoj situaciji srpske bolnice, sa osam kreveta u sobi. Stigla je donacija i dobili smo televizor. Tih dana je bila ona čuvena skupština koju ste svi gledali, ali ljudi s teškim bolovima i posle anestezije su menjali taj kanal i prelazili na bilo šta drugo, jer ti to ne možeš da gledaš kada imaš ozbiljnu muku. E, onda sam iz te velike muke došao kući i sa malo manjom mukom nastavio da gledam televiziju. To sa Kosovom traje već godinu dana – Koštunica izjavio ovo, Koštunica izjavio ono. Tako nije bilo ni u Slobino vreme. Postoji onaj plavi kadar, u čijoj sredini je njegova slika i onda sa strane piše šta je on rekao. To je baš onako kljucanje u mozak. Za godinu dana u Srbiju dolazi ta Pesma evrovizije, pa se raspravlja da li je zgodno baš pred Pesmu evrovizije uhapsiti Ratka Mladića ili možda ne. Imam viziju moje dece koja, bože zdravlja, završavaju fakultete, a i dalje traje drama da li će Rusi staviti veto. Izgleda mi kako to može da traje beskrajno dugo. Na primer, taj Rolan Garos, sve vreme iza reči – srpski teniser, stoji tekst u zagradi – Rusi će uložiti veto i odbranićemo Kosovo, zatvorena zagrada. I zašto se stalno govori – srpski teniser. Oni su to čuli na Eurosportu, satelitskom kanalu koji gleda cela Evropa, na kojem komentator kada prenosi meč Federer – Đoković govori – Švajcarac, Srbin, zato što shvata da ga gledaju i u Litvaniji i u Portugalu. Tamo ne znaju odakle je Đoković, pa ih komentator informiše i kaže – igraju Srbin i Švajcarac. A onda nam ovi naši komentatori non stop govore da je on Srbin, što ovde svi znaju. Zašto ne kažu – naš. Elementi Koštuničinih izjava su prisutni u svakoj sekundi gledanja televizije.

Lakoća sa kojom je vladala Koštuničina prva vlada i sa kojom počinje da vlada ova druga proističe iz njihove kompatibilnosti sa službama. U pitanju je suglasje sa Radetom Bulatovićem i nekim ljudima čija imena ne znamo, koji od prvih kongresa komunističke partije do danas čine sve što je potrebno da bi opstali na vlasti. Sedeli smo u LDP-u i ja sam rekao – to je jedna agonija, a svaka agonija ima kraj. A Čedomir je rekao – ne, Srbija je dokaz da agonija može trajati beskrajno. Srbija je zemlja negativnih presedana. Mada se uvek dese i neke dobre stvari. Ipak je njima sve teže. Igranje tih šahovskih partija i otvaranje fioka i fascikli postaje sve komplikovanije. Mislim da će sa dolaskom mlađih ljudi u njihove redove te službe shvatiti da im je lakše da prestanu da se bore za tu svoju mračnu stranu. Udbaško-mafijaška igra gubi smisao kada je prekomplikovana i možda će oni zaključiti da im je lakše da se upuste u haos demokratije i prepuste životu onakvom kakav on jeste. Možda će shvatiti da više nemaju razloga da se toliko brane. Nadam se da će ih, kako to oni sami kažu, srediti mangupi iz njihovih redova.

Bio mi je zanimljiv, ne slučaj hapšenja Tolimira, nego slučaj službenika vlade Balinovca. Da mi je neko rekao, ne bih verovao da ću gledati Ivicu Dačića u skupštini i najiskrenije misliti da je taj čovek duhovit. Obratio se ovima u DS-u i DSS-u – on je bio naš čovek, okej, priznajemo, ali hoće li sada neko od vas izaći da ga brani, čujete li vi šta priča Čedomir Jovanović. Onda se po imenu obratio SPS-ovcima koji su sada među njima i pozvao ih da brane Balinovca. Bila mi je zanimljiva reakcija novog mladog predsednika skupštine, Dulića, koji je u nekoliko televizijskih emisija demonstrirao taj novi DS-ovski, štreberski optimizam, taj marketinški stav, kao – kada govorim pozitivno i kada na taj način naglašavam rečenice, sve će ispasti lepo i ako svi uložimo takvu energiju, naši projekti će biti super i sve će biti super. Kao – ne, vi iz LDP-a to ne razumete, LDP je ekstremistička, vas vodi mržnja prema političkim protivnicima, vi to ne možete da shvatite. A oni, kao što je poznato, znaju kako se to radi. E, a onda ih vidiš u skupštini sa Balinovcem i jasno ti je oni ne znaju ništa, u potpunom su haosu i nemaju pojma šta da rade.

Ne zna ni Đelić, koji je potpisao imenovanje tog Balinovca, a da pojma nije imao ko je on. Kada su mu rekli da je julovac, Đelić ih je verovatno pitao – pa što mi niste rekli. A nema ko da mu kaže, jer je njegov savetnik ona lepa devojka koja je rušila vladu u kojoj je i on bio. Ta Ksenija je u međuvremenu pobegla iz G17, ali nikada neću zaboraviti kako je sistematski kidisala i rušila demokratsku vladu Zorana Živkovića – pa Janjušević, pa Kolesar, pa Bodrum. Bila je gora od Tome Nikolića. I onda – zzzkk, pobegla je iz toga pravo u neki evropski trte-mrte i sada je Đelićeva saradnica. Naši su napravili odličnu frku, baš na mišiće, kao udri sada, pa da vidimo šta će biti. I kada je nastala zabuna, lepo se videlo koliko su ovi zbunjeni i nespremni, koliko nemaju nikakvu subordinaciju. Dulić je shvatio da pod hitno mora da pita Tadića šta da radi, a kada pitaš Tadića, on opet mora da pita nekog drugog i ta zabuna je potrajala par dana. Prijalo mi je da vidim kako se ruši jedna lažna, marketinška slika o tome kako oni o svemu znaju sve. Nama inače stalno zameraju, Peščaniku, ljudima koji pričaju na ovaj način i LDP-u, da mi tražimo dlaku u jajetu, pa nam niko ne valja, što uopšte nije tačno. Ja sam na primer užasno dobronameran čovek. Kada su rekli da je imenovan neki novi, mladi ministar spoljnih poslova, prihvatio sam to na keca. Međutim, vidiš ga jednom, vidiš ga drugi put, vidiš ga treći put i stomak i oči ti kažu – Oo-ooo. Kao Pera Luković, ni ja ne volim G17 plus, lično su mi na ziceru i uopšte se ne borim da tu budem objektivan. Ali imam neko osećanje da će u ovoj vladi Dinkić biti ono što je Vuk Drašković bio u prethodnoj – glas razuma i normalnosti. Tako da u mom srcu očekujem veliki rivajval Mlađana kao super tipa.

Svima njima će biti dobro, kao i uvek će se utaliti i sa velikom lakoćom vladati. Osvojeni su svi mediji, ne postoji više nikakva borba protiv njih. Protiv čitave te stvari je samo neka osnova na kojoj počiva ovaj svet, a koja se ipak u našem iskustvu pokazala kao ona koja na kraju prelomi i pobedi. Ipak se ovaj svet zasniva na zakonima termodinamike i ne može se živeti od prodaje sekundi reklama, nego se mora živeti od kopanja uglja i proizvodnje struje. Moraš da napraviš žito da bi napravio hleb, a negde na kraju čitavog lanca ishrane i toka energije nalazi se mogućnost da prodaješ sekunde i uzimaš rabat da bi puštao reklamu za pecivo. Ali suština je ipak u proizvodnji hleba i u suncu koje obasjava ovu planetu, tako da će ljudske stvari ipak nadvladati marketinške.

Svetlana Lukić: To se svodi na nadu da možemo da se pouzdamo u život kao takav.

Svetlana Vuković: Svetlana tvrdi da mi uživamo u zalasku sunca samo zašto što znamo da ćemo umreti, da taj prizor po sebi uopšte nije lep. Nemoj da si takva.

Svetlana Lukić: Ne, ne, ja govorim o tome da postoji život koji želi da živi, ali nema nikoga da mu malo pripomogao i to je ono što me brine.

Milutin Petrović: To što ti govoriš u stvari dokazuje da su čudni putevi Božiji, što je stalno na vrh jezika i vama i vašim sagovornicima, koji se naprežu da uvek naglase – inače, ja sam ateista. U stvari vam je na vrh jezika da kažete da je Bog na našoj strani. Zvuči apokrifno to izgovoriti u okruženju Peščanika, ali se zaista radi o tome. Ne znam kako bih to rekao, a da ne ispadne religiozno. To je Rat zvezda i džedaji na kraju sigurno moraju da pobede, bez obzira što sve radi protiv njih i što je urota velika.

Pitanje je da li opušteni, uspešni i dobri mogu da savladaju kompleksaše, da li je jača energija kompleksa ili talenta. Gledao sam na Eurosportu prilog o starom brazilskom fudbaleru, koji je bio član reprezentacije, čuvene po tome što je bila najbolja reprezentacija Brazila koja nikada nije osvojila svetsko prvenstvo. I on kaže – sto puta mi je draže što sam bio u timu koji je čuven po lepoj igri, a nije osvojio svetsko prvenstvo, nego da sam osvojio svetsko prvenstvo u timu koji je bio poznat po tome što nije igrao lepo. Tako da ja nisam ni u kakvoj dilemi da li ću biti na strani zlovoljnog kompleksaša ili opuštenih ljudi. Kada ti nešto radiš iz ljubavi, iz talenta, iz lepote, iz toga nastaje jedna vrsta stvari, a sasvim druga kada je radiš iz zloćudnosti, neke uvrnutosti, ludila, jer su te tukli u osnovnoj školi.

Prava znanja i rešenja su vrlo često utkana u zanat, na kojem je zasnovana svaka profesija. Profesionalizam je sasvim dovoljna osnova da vidiš šta je levo, a šta desno. Ne znam, nedavno je u vezi sa Kosovom Ljubodrag Stojadinović vrlo jednostavno rekao – jedini način da male zemlje pobede u ratu je da ne učestvuju u njemu ni po koju cenu. To je parče zanata, a to je u skladu i sa učenjem Sun Cua. To je vrhunska zen misao Sun Cua, ali i deo zanata bavljenja vojskom. Jednostavna rečenica Ljubodraga Stojadinovića je sasvim dovoljna osnova da u tri minuta rešiš sve svoje probleme sa Kosovom. Činjenica da se toliko ljudi različitih političkih angažmana podjednako iracionalno ponaša u vezi sa Kosovom govori da u tome postoji još nešto, što nema veze sa Kosovom. Moje opravdanje za Koštunicu je da je on u stvari jedan normalan čovek, koji samo pokušava da ne bude ubijen od KGB-a. To bi bilo sasvim fino opravdanje i kada bi mi namignuo, ja bih mu to prihvatio. U nekoj staroj kolumni, u vreme kada je Koštunica već bio predsednik Jugoslavije, opisao sam scenu u kojoj jedan mali prosečan čovek ide mračnom ulicom i iskoče dva grmalja i svaki ima pištolj u ruci. Prislone ovom čoveku pištolje na obe slepoočnice i jedan mu kaže – ja sam CIA, a ovaj drugi kaže – ja sam KGB. Sada smo te uhvatili i ima da radiš za jednog od nas. Ako odbiješ, mi ćemo te ubiti. I sada ti moraš da odlučiš, pa kažeš – aha, ovaj ima žvake i farmerke, a ovaj ima Migove koji imaju lampe, a ne tranzistore, pa mogu da lete i kada eksplodira nuklearna bomba. A Koštunica sve vreme misli – možda uspem da ih zavadim. Ako ovome kažem da ću raditi za njega, a onome šapnem nešto ružno o njemu, možda će se njih dvojica pobiti. On neprekidno pokušava da mulja, umesto da se naprosto opredeli.

Svetlana Lukić: Imaš vest u našim novinama da Rusija ima rakete koje mogu da lete u 16 pravaca. Šta ti meni hoćeš da kažeš, kakva je to informacija, je l’ ti to prizivaš hladni rat.

Milutin Petrović: Svaki put kada naši mediji kažu da je bombaš samoubica u Bagdadu razneo sebe i ubio 12 američkih vojnika, to nikada ne zvuči kao obična vest. Opet u zagradi nevidljivim mastilom piše – aha, opet im je ubijeno 12 vojnika, još malo, pa će da propadnu ta đubrad Amerikanci. Naša priča o njima je pogrešna i netačna. Ona je zasnovana na predrasudama o tome da oni nemaju istoriju i da su nikakvi vojnici. Oni imaju ogromnu istoriju jedne od najstrašnijih ratničkih nacija na svetu. Oni su kauboji, koji si zauzeli čitav jedan kontinent, oni su potomci naroda koji je imao tri čiste da u ono vreme sedne u jedrenjake, pređe oklean i tuče se sa Indijancima za zemlju. To je i Tito hteo, sećate li se priča da je skoro odlučio da ode u Ameriku, kada je nekoga ubio u dvoboju i nije znao kuda da beži. Znači, oni su svi kao Tito, cela Amerika je sastavljena od gena kakve je imao Tito. To su mnogo opasni ljudi, uopšte nema zezanja s njima i nemoj da se kačiš s njima, jesi li lud. Ovde se govorilo – glupi Klinton, a on čovek ima dva doktorata. To je mnogo ozbiljna zemlja.

Ali desilo se nešto dobro u vreme prenosa Rolan Garosa. Moja žena je bila na pijaci, gde je uvek ona ekipa koja kaže – Šešelj je u pravu, jesi li video šta im je juče rekao, Šešelj je heroj. I taj radikalski svet, uz merenje krompira sada kaže – je l’ Šarapova bila prvi nosilac, koja je ona na ATP listi, taj brejk je bio u prvom setu ili u trećem. Znači, ti odjednom shvatiš kako taj narod koji sluša Cecu, posle samo par dana drugačije ponude, zna sve o Šarapovoj. To potvrđuje moju omiljenu tezu – daj mi RTS na 10 dana i svi će da slušaju Mocarta. Takva je i priča sa pojasevima. Srbi u kolima ne vezuju pojaseve i Đinđić kaže – sada ćemo da napravimo jedan psihološki eksperiment, koji će dokazati da su Srbi isti kao i svi drugi ljudi na svetu. On to kaže ministru policije, ministar policije kaže nadležnim službama i u roku od mesec dana svi Srbi vezuju pojaseve, isto kao Šveđani. Znači može, nismo mi nikakvi specijalni ljudi, nema ničega neobičnog u našem postojanju.

U bolnici sam naučio da najstrašnija stvar u ortopediji nisu ni prelom, ni atrofija mišića, ni rehabilitacija, nego – korekcija. Najstrašnije što može da ti se desi je da prelom pogrešno zaraste, pa onda moraš dobrovoljno da dođeš da te ponovo seku, da ti lome kost i ponovo je nameštaju, sa mnogo neizvesnijim ishodom. Ako ostanemo u ovoj metafori, mi smo imali tu strašnu nesreću devedesetih, ali ćemo posle Koštunice morati na korekciju. To sa lomljenjem je Simple Twist of Fate. Svet nije jednostavan, Bog je veliki i zaista se ne može staviti ni u jednu knjigu, ni u jednu biblioteku. Stvar je mnogo veća od nas i to je ono što je divno u njoj. Tog časa kada se polomiš, ti znaš da je to moralo da se desi. Tebe to boli, ali ti kažeš – uh, dobro je, to je nešto što je trebalo da mi se desi. Ne može biti drugačije, mora biti onako kako jeste. Ja sam šezdeset prvo godište i imao sam osećaj da živim u jednoj dosta stabilnoj civilzaciji, a onda se desio potpuno nemogući prevrat. Izgledalo je da osoba kao što je Aleksandar Vučić nikada neće biti na sceni, da nikada neću upoznati nikakvog Vučića. Sa druge strane, izgledalo je da je briljantnom čoveku poput Vlade Divljana put raskrčen do kraja života i da će on, sa svojim divnim talentom, njime blaženo i bezbrižno hodati do kraja.

A onda se desio taj totalni, sumanuti preokret, u kojem se odjednom ispostavilo da je Aleksandar Vučić čovek zadužen za sve. Kad god uključiš televizor, Aleksandar Vučić odande nešto popuje, on je neka sila, on o nečemu odlučuje, a Vlada Divljan je neki luzer koji drnda gitaru. E sad, na osnovu onoga što znam o dramaturgiji, nemoguće je da se stvari zaustave na tome. Nekako mora da se desi još jedan takav preokret i još jednom će vulkani izbiti gde ih niko ne očekuje. Ako ovaj svet funkcioniše tako da je moguće da Aleksandar Vučić nekim glupim prelomom sudbine ispliva tu gde je isplivao, ako je to konstrukcija ovoga sveta, onda taj svet nema nikakvog smisla. A on ima smisla, vidi se da ima smisla, postoji lepota na svetu. Znači, mora da se desi još nešto što će priču uzglobiti nazad. To ne mora da bude hepiend, i neće biti, ali prosto je nemoguće da moj život prođe tako što je sve bilo lepo, a onda se desilo nešto strašno ružno, što je u metafori Aleksandar Vučić kao poslanik ili ministar nečega. Mora da se desi još nešto što će priči dati smisao.

Svetlana Lukić: U dosadašnjem delu Peščanika slušali ste Pavla Raka, Milutina Petrovića, a sada govori istoričar Nikola Samardžić.

Nikola Samardžić: Kod nas postoje dve stvarnosti. Jednu od njih svakodnevno žive naši ljudi, sa svojom srećom i nesrećom i iskušenjima i ta stvarnost ima sve manje veze sa političkom stvarnošću. Do tog razdvajanja je došlo ne samo od proteklih izbora, nego i kroz čitav niz događaja koji su se odigrali nakon 5. oktobra. Posledica toga je da se društvo oseća sve manje odgovornim da se politički izražava na izborima. Politička sudbina je bila poistovećena sa našim ličnim sudbinama u kontekstu događaja vezanih za bombardovanje i za kampanju vođenu pred izbore 24. septembra 2000. U tim trenucima, građani su osetili da imaju određenu odgovornost. Svakog proleća Tadić, Koštunica, Nikolić i crkva nas maltretiraju tim bombardovanjem, relativizujući prave uzroke koji su doveli do tog događaja, a to je čitava istorija zločina, pljačke, pokolja i ratne agresije, koju je Srbija pokrenula avgusta 1990. u Kninskoj krajini. Čitav patriotski diskurs o Kosovu se relativizuje na taj način. Ako se vratimo u dane bombardovanja, setićemo se da je Beograd popustio posle dva dana bez vode i struje. Tada su svi bili spremni da skinu gaće i da se predaju, da puste Amerikance u svoje stanove, a ne samo na Kosovo. U tom smislu je ovo jedan žalosni feedback, u kojem svi učestvuju. Vrednosti su relativizovane i biračko telo je odustalo od sopstvene odgovornosti na izborima, na kojima više iskazuje svoje slabosti nego svoje stvarno opredeljenje. Sa druge strane, politička elita se osilila uz podršku medija i belog ili crnog novca i otišla u svoju izdvojenu stvarnost.

Srbija u poslednja dva veka nikada nije imala unutrašnju politiku. Unutrašnja politika u Srbiji uvek je bila odraz njene spoljne politike, a ta spoljna politika je uvek bila emotivna i vezana za neke partikularne interese, kao što su interesi naših dinastija u XIX veku ili nacionalni interesi unutar jugoslovenske zajednice nakon 1918. Nikada nismo imali jasne dogovore o tome šta je naše stvarno unutrašnje političko opredeljenje. I tako smo stigli do ovog autoritarnog, centralističkog ustava. On je donet opštim konsenzusom, ali opet konsenzusom o pitanjima spoljne, a ne unutrašnje politike. Ta pitanja se tiču budućeg statusa Kosova, odnosa prema Haškom tribunalu i pozicioniranja Srbije u sve složenijim odnosima Evropske unije, Sjedinjenih američkih država i Rusije. Spoljnopolitička orijentacija Srbije je svojim kvalitetima i uspešnošću jednako proporcionalna njenoj opštoj nepismenosti, zaostalosti i ličnim profilima onih koji je zastupaju. Ta politika je neuspešna i zato jer je naše građanke i građani više ne osećaju kao deo sopstvenog života, sopstvene sudbine. Tu je nastalo obostrano otuđenje.

Kada čitate izjave Tadića, Koštunice i Nikolića o Kosovu, vi vidite da među njima nema mnogo razlike. Naši vodeći političari nisu u stanju da objasne na koji to način Rusija štiti srpske interese vezujući ih za istorijskog arhemrtvaca, što za nas jeste ta kosovska teritorija. To je kao kada nekome poklonite auto koji je star 50 godina, koji je potpuno truo i ne može da upali, ali on mora da ga vozi. Pa to Kosovo je politički mrtvački kovčeg za Srbiju. Šta je to što Srbe kao etničku zajednicu i političku kulturu čini toliko neuklopljivima sa evroatlantskim interesima? Zašto bi se čitava evropska i atlantska civilizacija skoro dve decenije iživljavala nad jednim relativno malim, siromašnim i prilično neuspešnim narodom? Kakva je budućnost Srbije ukoliko Rusija uspe da očuva Kosovo u njenom sastavu? Da li su Koštunica i Tadić spremni da nakon pet godina izgube izbore od koalicije albanskih partija, LDP-a i mađarskih partija? Da li se u naš državni suverenitet uklapaju i stanovnici te teritorije ili je u pitanju arhaična vizija državnosti, koju je Koštunica preneo iz XIX veka izigravajući srpskog Bizmarka? On Putinu poklanja naša javna preduzeća u potpunosti gazeći sve zakone ove zemlje. Da li naši građani žele da im gazda bude neki Rus, koji je i tamo otimao preduzeća. Da li će umesto u srpskom preduzeću radije raditi u ruskom preduzeću, gde se njihova prava neće poštovati isto onako kako se ne poštuju ni u Rusiji. Pa Rusi beže iz Rusije, Rusi beže od Putina, beže čak i u Crnu Goru. Situacija u toj zemlji je tako katastrofalna da oni moraju da beže u zemlju iz koje se stanovništvo tradicionalno iseljava već 500 godina.

Mi smo vezani za jednog političkog, istorijskog mrtvaca, kosovsku teritoriju nad kojom nemamo nikakav suverenitet, niti ga možemo uspostaviti, niti je potrebno da ga uspostavljamo. To nije potreba srpskog društva i srpskog građanstva. Drugi mrtvac je tradicionalno shvatanje države, koja je izvor korupcije i lopovluka i koja pripada maloj skupini odabranih. Srpska država još uvek zauzima 30 odsto ukupnog nacionalnog kapitala. Ta činjenica nas vezuje za prošlost koja je autoritarna ili totalitarna. Ona generiše populizam, šovinizam i najgora ljudska osećanja. Danas smo pred izvesnošću da državna svojina neće biti privatizovana, nego će preći u posed ruske državne imovine. Ruska ekonomija će biti uspešna dotle dok budu trajala izvorišta njenih nafte i gasa i dok se Evropljani ne pridignu iz šoka u kojem se danas nalaze i ne počnu da traže alternativne izvore energenata. Rusija je država iz koje se trudi da pobegne svako ko to može. Zamislite da Ruse stave na belu šengensku listu. Pa tamo bi ostale samo one babuške koje čuče na Crvenom trgu. Srbija će biti zemlja babuški ako ovako nastavimo. Ostajemo vezani za mitove prošlosti, koje nam naša elita uporno potura pred opasnošću da bi njihovim prevazilaženjem bila obesmišljena i ova vrsta autoritarne politike, koja je utvrđena izborima od 21. januara ove godine i koalicijom koja se oslonila na politiku kohabitacije definisane 12. marta 2003.

Radikali su otvoreno rekli da oni zastupaju ruske ili postsovjetske interese i da žele da Srbija bude deo ruske teritorije. Niko nikada nije na takav način osporio suverenitet Srbije. Naše liberalne i demokratske partije nikada nisu predložile da Srbija bude jedna od država Sjedinjenih američkih država. Kada bi se raspisao referendum, mislim da bi pre prošlo to da budemo deo SAD-a nego ovog novog Sovjetskog saveza. Put evropskih integracija je jedno opredeljenje koje je prilično zamagljeno, budući da su evropske integracije stvar unutrašnje, a ne spoljne politike. Dakle, evropska politika u Srbiji je politika unutrašnjih reformi, koje u stvari ne odgovaraju onima koji su oficijelno opredeljeni za evropske integracije. Potpredsednik vlade, koji treba da vodi brigu o evropskim integracijama, kaže da ne treba privatizovati državnu imovinu. Nisam siguran na koji ćemo način primenjivati evropsku politiku, ako nismo spremni da sprovodimo reforme. U ovom trenutku je potpuno očigledno da je i ta, već mitska, Đinđićeva vlada sprovodila reforme isključivo zahvaljujući tom čoveku koji se školovao u inostranstvu, koji je sam izgradio svoj životni put da bi jednog dana postao premijer i gurnuo Srbiju, možda i protiv njene volje, na onu stranu na kojoj Srbija pronalazi sve svoje prave interese. Kada danas analizirate ministre koji su bili u Đinđićevoj vladi, vi ne prepoznajete te ljude. Oni se danas zalažu za državni kapitalizam, za nastavak tajkunizacije, oni su eksponenti najvećih srpskih firmi, monopolista koji se hrane produženom nesrećom Srbije. Ja bih najviše voleo da se jednog jutra probudim i da se pojavi Koštunica koji obećava umesto da preti, nudi umesto da otima. Meni je potpuno svejedno ko će Srbiju da uvede u Evropsku uniju, potpuno mi je svejedno ko pilotira avionom. Više me zanima ko me vozi taksijem, jer sa taksistima razgovarate, a mnogi od njih slušaju Peščanik. Potpuno je svejedno ko će nas uvesti u Evropu. U to ime sam spreman da priznam sve lične greške koje sam počinio ocenjujući Koštunicu, trpajući ga u gepek da tamo prespava između 5. i 6. oktobra. Ako je išta potrebno Srbiji, to je jedna utakmica da što pre stignemo do Brisela, a ne do Kosova.

Tipičan diskurs u našim medijima je da se i oni koji teže evropskim integracijama i oni koji teže državnoj i mentalnoj integraciji sa Sovjetskim Savezom označavaju – ekstremistima. Oni koji ne ukazuju ni na kakav put, koji ne žele nikakve reforme, koji ne žele ništa da promene, koji laviraju između istoka i zapada, severa i juga, između britvi i brkova, oni su danas u srpskoj politici politički centar. Kod nas je sve na tumbe, udbaški cinkaroši su postali politički analitičari, koji manipulišu činjenicom da Srbija nema uređenu političku scenu. A ta scena nije uređena zato što, bez obzira na verbalni šovinizam, većina političkih partija zastupa ideje ekstremne levice. To čine svi, od Đelića, preko Šormaza, do one Jorgovanke. Uverenje da LDP i DS treba da budu politički lideri Srbije, danas je nepoželjan politički stav, koji se ocenjuje kao politički ekstremizam. Demokratska stranka je u reformi vojske zaista napravila veliki iskorak, ali kada je prošle nedelje otvorena kancelarija NATO u Beogradu, to je proglašeno političkim ekstremizam Demokratske stranke. Za zvaničnu Srbiju su NATO i Evropska unija simboli političkog ekstremizma. NATO nas je bombardovao zato što su šešeljevci, policija i vojska klali Albance i proterivali ih preko albanske granice, a za njima su išli maroderi koji su pljačkali po kućama. Za zvaničnu Srbiju neprijatelj je i Evropska unija zato što pokušava da nam objasni da nam Kosovo nije potrebno, da Kosovo nikome nije potrebno i da je zbog opšteg dobra Srbije neophodno da se ona uljudi i civilizuje. Taj proces se smatra nekom vrstom političkog kvazievropskog misionarstva i tu dolazi do jednog sabornog samozadovoljstva, koje šalje tu osnovnu poruku da nije potrebno ništa menjati.

Čitav svet je danas u jednom vrlo aktivnom preispitivanju, samo Srbija smatra da to nije potrebno. U medijima koji su potpuno podivljali, predmet preispitivanja su oni koji buduću srpsku prestonicu vide u Briselu, a da ne govorimo o planiranju budućnosti, u kojoj će evropska integracija zapadnog Balkana podrazumevati i stvaranje neke vrste treće Jugoslavije. Šta ćemo onda?

Mislim da je potpuno normalno da se ljudi koji ne putuju, koji se ne suočavaju sa tuđim vrednostima, tuđim poretkom, vremenom zatvararaju sami u sebe. To znam po sebi. Bilo je dovoljno da početkom devedesetih ne putujem nekoliko godina, pa da se pretvorim u Šormaza. Sva sreća, nisam tako izgledao, ali sve ostalo je bilo isto. I kada sam od 1996/97. krenuo ponovo da putujem, vratio sam se u neko davno prošlo vreme, kada sam živeo u ovom jadnom, dronjavom Beogradu pokušavajući da imitiram život koji se vodi u Parizu, Londonu ili Kaliforniji. Na taj način sam se vratio samom sebi. Danas naši građani stoje u tim strašnim redovima pred ambasadama, konzulatima i na granicama, zato što vlada Srbije ne želi da kroz skupštinu donese neophodne zakone, niti primenjuje one koje je već donela, kao što je onaj o putnim ispravama, za koje je kupljena i oprema. Analitičari Radeta Bulatovića i raznog ološa iz Udbe i vojne bezbednosti objašnjavaju nam kako će na belgijskoj granici da nam u čip unesu da nosimo nož u zubima, da je to naš prinudni imidž. A od nas se traži da digitalizujemo svoje biometričke podatke zato što su ta policija i Udba davali pasoše Legiji i ostalom ološu, koji je klao po Evropi. I prošla i ova vlada odbijaju da poštuju regulacije koje nam nameće Evropska unija da bismo dospeli na belu šengensku listu. To je najbolji način da šešeljizujete generacije mladih ljudi, koji su potpuno razumljivo očajni i frustrirani. Na isti način svoj bes i ogorčenje iskazuju mladi muslimani u Francuskoj ili Engleskoj. Oni su getoizirani i onda potpadaju pod uticaj svoje lokalne verske zajednice, a kod kuće slušaju idiotske priče svojih roditelja koji nisu naučili jezik zemlje u koju su se doselili.

Komunikacioni kodovi se tako brzo menjaju u savremenoj civilizaciji, da vi na svakih pet godina morate da naučite jedan potpuno novi jezik, da ne biste živeli u prošlosti. Mi danas govorimo nekom vrstom savremenog crkvenoslovenskog jezika i taj jezik odzvanja na našim elektronskim medijima. Taj jezik nema nikakve veze sa stvarnošću onih zajednica koje su se opredelile za ubrzan razvoj, za optimizam, za sreću, za slobodu, za mogućnost da se kvalitetno školuju, da se leče, da putuju, da uživaju u životu. Mi smo azijatski mistici zagledani u sopstveni pupak i svakog jutra mu se divimo – bože, kako je krasan, ovakvoga nema nigde na svetu.

Ovo je zemlja koja izumire, ali ona ne izumire samo zbog negativnog nataliteta. Ona izumire zbog nepostojanja optimizma. Svi napori se ulažu u to da Srbija postane uplakano, musavo i nesrećno društvo. Kod naših ljudi postoji ogromna energija, koju oni nisu u stanju da artikulišu. Deca dočekuju vaterpoliste i tenisere, umesto da svoja zadovoljstva i nezadovoljstva izraze u nekom kreativnijem kontekstu. Neverovatna je dobrota ljudi koji su, nakon 20 godina imbecilnog javnog diskursa, 20 godina pljački, otimačine, zločina, genocida, zadržali izuzetnu ličnu pristojnost. Naši političari gaje šećer i holesterol, umesto da ih troše pešačeći. Čim se dokopaju funkcije, ulaze u limuzine, neće da pešače, neće da budu sa ljudima. Po čemu se razlikuju današnji poslanici u parlamentu i ministri u vladi od jednog Draže Markovića ili Džemala Bijedića? Ni po čemu. Danas nema pristojnog sveta u medijima, nema ga u politici, gotovo da ga nema ni u kulturi, ali je pristojan svet na ulici. A da podsetimo da se politika menja i na ulici.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Nikola Samardžić. Za kraj Peščanika slušate džez standarde, Teofila Pančića i Petra Lukovića, koji su ove nedelje govorili na promocijama osme knjige Peščanik FM u Sremskoj Mitrovici i Kragujevcu.

Teofil Pančić: To je prvo izjavio Koštunica, a onda i njegov ovlašćeni klon, Andreja Mladenović – neka se Buš i Amerikanci bave Kalifornijom i Teksasom, ne mogu oni nama da otimaju delove teritorije. To je jedan zadivljujuće infantilan pogled na stvari. I dan danas odbijam da verujem da ti ljudi to misle ozbiljno. Nekako mi je lakše da verujem da su oni populisti, manipulanti, demagozi nego da su imbecili. Bolje da te vode demagozi nego imbecili, jer demagog može i da prestane da bude demagog, a imbecil ne može da prestane da bude imbecil. Ali znate, strašno je to kada se ljudi u ozbiljnoj situaciji, u kakvoj se mi nalazimo – mi se po običaju nalazimo u ozbiljnoj situaciji – na tako inferioran način bave ozbiljnim problemom. Pri tome, taj problem je za Srbiju mogao da bude zatvoren odavno i uz najmanju moguću štetu. To famozno Kosovo je izgubio Slobodan Milošević. Koja je to perverzna, iracionalna, umobolna potreba najodgovornijih ljudi u ovoj zemlji da vraćaju tu priču tako što i sebe i sve nas dovode u besmislenu situaciju da nam radikali i socijalisti ponovo izigravaju dežurne patriote i parazitiraju na ovoj situaciji. Njihov poraz je zahvaljujući demokratskim elitama uvaljen tim istim demokratskim elitama. One su ničim izazvane i bez ikakve koristi za sebe, a kamoli za nas, tu priču vratile na teren, iako je to potpuno jalovo, iako one sa njom ne mogu da urade ništa, jer, prosto, to je jedna situacija u kojoj vi nemate dobitničku opciju, svaka opcija je gubitnička.

Bojim se da je stvar još gora ako postoji tajni plan B. On glasi da ćemo mi da živimo u nekakvom imaginarnom postsovjetskom komonveltu, u kojem će Rusija majka, ova Putinova, a sa nadom da će da ga nasledi neki sličan KGB-ovski faktor, da nam daje energente, nekako ćemo da se krpimo, a Evropsku uniju ćemo mačku o rep. E, to je ono čega se bojim i mislim da to uopšte nije naivno i uopšte nije neka moja paranoja.

Petar Luković: Ja se ne slažem sa Teofilom, jer mislim da oni nemaju plan B. Ja mislim da ova država nema ni plan A, nego samo ima neki ruski plan. I sad, ako Rusi ne daju veto, mislim, najebali smo, jer to je naš jedini plan – samo Rusi. Bilo je smešno kada su Hrvati pravili spomenik Danke Dojčland. Ali pazite, zvanična vest glasi da je Koštunica otišao u Sankt Petersburg, zbog čega, da izrazi zahvalnost Putinu na njegovoj podršci. Pa mislim, mogao je da mu se zahvali telefonom, što mora lično da ide da mu se zahvaljuje. Ili mu se on zahvalio na neki drugi način, za koji mi ne želimo da znamo. Nikada neću zaboraviti scenu kada je Tadić, nesrećnik, išao na Kosovo, pa je virio iz onog transportera sa šlemom na glavi. Gospode bože, čovek sa šlemom iz transportera pozdravlja Srbe kroz ono prozorče. Pa je li to njegova zemlja? Dakle, teritorija, teritorija i samo teritorija. Srbija pristaje da Albanci imaju sve, ali samo da se to zove Srbijom. Pa čujte, da ste vi u braku sa nekom ženom, ali niste sa njom, pa zamislite kako bi ta veza izgledala seksualno. Zamislite da svako može da je ima, ali vama je važno da ste vi u braku sa njom. Pa to je idiotski, ja nemam drugu reč za ovu politiku, nego idiotska. Ne samo što su pokvareni, što su đubrad, otpad i sve ostalo, nego mi imamo psihopate. Pazite, danas je velika vest, radosna na prvom programu – Kosovo neće dobiti nezavisnost do 1. jula. Danas je 10, 11. jun, jebo te život, pa to je još 20 dana. I dobro, šta 1. jula, šta će onda da bude? Danas sam pročitao da vlada, u slučaju da Kosovo postane nezavisno, priprema poseban akt kojim će poništiti tu nezavisnost. Majke mi rođene, pogledajte danas u novinama, imate tu vest. Bila je i ta priča da, ako Kosovo postane nezavisno, mi u Srbiji više ne govorimo jedan drugome – dobar dan, nego se sretnemo ti i ja na ulici i ja tebi kažem – vratićemo se na Kosovo, a ti meni odgovoriš – vratićemo se, majku mu jebem, vaistinu.

Buš je juče u Albaniji, kao u pesmi Done Samer, rekao – enough is enough, Kosovo mora da bude independent. Na to je Srđan Đurić, koji više nije šef kancelarije za medije, on je sada savetnik premijera za medije, rekao da to ne znači ništa, a zašto, kaže – Amerika je tek jedna od zemalja koje su u Ujedinjenim nacijama.

Usred ovih naših trijumfalnih pobeda na Rolan Garosu, ja sam pisao o ponašanju navijača Srbije na fudbalskoj utakmici u Helsinkiju, Finska – Srbija. Uzgred budi rečeno, navijao sam za Finsku, pa sam odustao kada suprimili gol. I video sam onaj početak sa navijačima, da li su iz Srbije, da li su iz Republike Šumske Srpske, da li su autentični ludaci koji žive u Švedskoj i Danskoj, sasvim mi je svejedno. Video sam ono razvijanje ogromne zastave, bulevar Ratka Mladića, priča o Kosovu, unakažena evropska zastava, skandiranje. U posebnom prilogu sam video kako naših pedesetak navijača stoje po onoj vrućini sa crnim šubarama sa onim mrtvačkim glavama i zagrljeni, sa radikalskim crnim zastavama sa kostima, pevaju Od Topole, pa do Ravne gore, sve su straže đenerala Draže – u Helsinkiju. To je stoka, nemam drugu reč. Moja vizija Evrope je ovakva – finska policija tu stoku prebije i izbaci sa stadiona. Međutim, naravno, Finci su bili fini, pa ništa nisu uradili, a najsmešnije je bilo to što je, kada se utakmica završila našom pobedom, Tadić govorio o, pazite ovo, tradicionalnoj igri srpskog fudbala, kaže, igri kratkih pasova. On je sedeo nasuprot tim ludacima i pretpostavljam pored Oli Rena. I zamišljam kako ga Oli Ren pita – izvini, šta piše ono na ćirilici. A Tadić mu kaže – ma ništa, bulevar Ratka Mladića.

I sad kažu – Luković neće da se raduje zbog tenisera, zbog lepšeg lica Srbije, nego piše o nečemu što niko nije primetio. Dobro, ja već 20 godina u svim sportovima navijam protiv ove zemlje, u kolektivnim, državnim, pojedinačnim, i to uvek iz jednog istog razloga. Nisam govorio sa familijom 10 dana kada su igrali košarku Jugoslavija – Rusija, jer sam navijao za Rusiju. Za sve sam navijao protiv Srbije. Ja ne mogu da podnesem pobedu na način na koji tu pobedu slavi ovaj narod ovde. Kada vidim da smo pobedili, ja se naježim, jer znam da smo najebali. Čuvenu Miloševićevu izjavu – možda ne znamo da radimo, ali znamo da se bijemo, mi smo sada preveli u – možda ne znamo ništa da radimo, ali znamo da ih tučemo u sportu. Svaka čast i Ani Ivanović i Jeleni Jankoviću i Đokoviću, ljudi rade svoj posao, ali po kojem defaultu i nacionalnoj dužnosti ja moram da ih volim i obožavam? Ne moram. Plus se od mene zahteva da, ako ne idem na stadion, skačem po kući, vadim zastavu, bacam petarde i vičem – jebali smo vam majku svima. Zašto moram to da radim? Svaki put kada pobedimo, svejedno u čemu, košarka, vaterpolo, badmington, ovde se to iskoristi kao ključni i konačni dokaz da smo mi najbolji, najtalentovaniji, najprkosniji i da je to dokaz koliko smo mi dobri, a da svet ne valja ništa. Taj svet, koji nažalost nismo pobedili u ratu, jer su oni bili kurve, pa su nas gađali mnogo odozgo, sada pobeđujemo na terenu, jedan na jedan ili 11 prema 11.

Koštunica je valjda shvatio da ne treba da se meša u to, jer kad god su otišli kod njega, oni su izgubili. Ko je god otišao kod njega uoči neke utakmice ili takmičenja, izgubio je. Sećate se reprezentacije prošle godine, dali mu dres, 6:0 Argentina, rke-koke. Košarkaši, evropsko prvenstvo, kod Koštunice, dali mu dres sa brojem 11, krk, nema četvrtfinala. Valjda su mu rekli – nemoj da ideš uopšte. Ali nema, i bez Koštunice tu je skupština grada, tu je država, tu su natpisi u novinama, to su tematske celine. Pazite, novo lice Srbije. Država hoće da mi kaže – da, možda živiš kretenski, možda nemaš para, možda si nezaposlen, Kosovo će da nam uzmu, ali mi imamo polufinale Rolan Garosa. Jebe mi se za polufinale u Garosu. To je uvek izgovor da izađemo na ulicu, super, narodnjaci, deca pevaju Cecu, super, odlično. I to je novo lice Srbije. Moram iskreno da vam kažem, ova zemlja je doživela malo poraza, koliko smo ih zaslužili. Jedna serija poraza dovela bi ljude u stanje normale, a svaka pobeda nas dovodi u stanje infatilnosti, takvi smo ljudi, šta da radim.

Pre tri nedelje sam u potpunoj neobaveštenosti u 12 sati uveče čuo neke eksplozije. Šta je sad, 12 sati, utakmice se obično završavaju u 8, 9. Rekoh, da nisu ovi moji na Zvezdari iz studentskog doma, možda pijani studenti bacaju nešto. Ne, vidim ja da je po celom gradu neko ludilo, bacaju rakete, kažem Višnji – upali televizor, nešto se desilo, otkud znam, da nisu Albanci odustali od nezavisnog Kosova. Ne, upalimo televizor, vidimo pomahnitali Tijanić nešto ludi i govori, kaže – Helsinki, pobeda na Evroviziji. Idi, jebala te Evrovizija. I sad šest dana Evrovizija, kako je pobedila, kako su pobedili, Molitva, kako se Srbija priprema za doček Evrovizije. Kaže – ono što je Olimpijada značila za Sarajevo 1984, a Univerzijada za Zagreb 1987, značiće Evrovizija za Beograd 2007. Ja tu padnem potpuno u nesvest, pazite, tu dođe 3.000 ljudi ili pet, svejedno, pa šta? Ne videh nikakve strukturne promene u Ukrajini od Evrovizije. I pre četiri dana, to je finale priče o Evroviziji, intervju ove Marije Šerifović i šta kaže pobednica Evrovizije – želim da više nikad ne odem u Finsku, u tu odvratnu zemlju u kojoj su svi ljudi žuti i providni, nikad mi nije bilo gore nego tamo. Naravno, tu kretensku izjavu prenesu svi, i Finci i Španci i Norvežani, usput joj otkažu čitavu seriju koncerata, odbiju ploču. Super, to je ono – kako da postaneš budala, ali tako da ceo svet to sazna. Sad se pitam šta je toj ženi i nemam objašnjenje. I pročitam izjavu njenog menadžera, to je kada neko želi da vam pomogne, a ukopa vas, koji kaže – njena izjava nije rasistička kako bi se to moglo tumačiti, nju je u stvari iznervirao Ahtisari. Jebo te bog, pa šta boli ona stvar Mariju Šerifović za Ahtisarija, hajde, neka mi neko to objasni. Pa mislim, šta se ona bakće s tim, jebote, je l’ ima ambiciju da bude član pregovaračkog tima? I onda sam shvatio, ženu su vodili u skupštinu, nije to bezveze, neki virus je ušao u njenu glavu definitivno, nešto je zaradila tamo. Pa idi, ženo, ako ti je stalo do lepe slike Srbije, idi pa je širi tvojom pesmom, pevaj. Njoj su Finci žuti i providni, a šta će sutra da kaže o Englezima?

Poznajem neke ljude koji mi nisu prijatelji, ali koji su relativno okej, nisu poludeli, ponašaju se više-manje uplašeno, ćute i tako, nisu loši generalno, mogu da glasaju za Demokratsku stranku, to je taj tip ljudi. Ali kada pomenete Kosovo i 15 odsto jebane teritorije, tog sekunda ti ljudi potpuno polude. Njima je Kosovo triger. Ali šta je ovoj Mariji, pa ta jebana Finska joj je dala 12 poena.

Teofil Pančić: Zašto je Marija Šerifović pobedila? Zato što je dobila najviše glasova. Odakle je došao najveći deo tih glasova? Iz svih, doslovno svih republika eks Jugoslavije, dakle, ona je od pet republika eks Jugoslavije dobila po 12 poena. Šta se nakon toga dešava? Naši klinci, dakle, to je ta nova generacija koja je odrasla u toj kulturi borbe, kulturi stalne nakoprčenosti na ceo svet, sa naglaskom na prvi komšiluk, znači, ona se izlije na ulice Beograda i ostalih gradova i diže tri prsta i u kameru viče – jebaćemo vam majku, mi smo najbolji, Srbija do Tokija. Znači, ti to kažeš onim ljudima koji su direktno glasali za tebe, koji su ti omogućili tu pobedu, koji su ti omogućili da izađeš na ulicu da slaviš tu pobedu. Ti ne bi imao tu pobedu da ti Hrvatska, Bosna, koje si do juče gazio tenkovima, nisu dale tih 12 poena. Ali to je već usvojeni kombat princip. Hoću da kažem, kod nas radost, proslava nije interesantna ako nije uperena protiv nekoga, ako mi nekoga nismo zajebali, nadjebali, pobedili. Ona je postavljena tako da onaj koji ti je dao te bodove može da kaže samo – e, jesam magarac. Ode Đorđe Balašević u Zagreb da svira, naslov u novinama – Balašević pokorio Zagreb. Pa jebote, nije išao da pokori Zagreb, išao je da razmeni nešto lepo sa ljudima koji su došli, jer ga vole. Ne, pokorio ga je.

Petar Luković: Neki dan sam dobio sudski poziv, 9. septembra imam suđenje. Ne, ne tuži me niko zbog mojih tekstova kao što su me tužili razni, nego idem na suđenje koje traje sedam godina. Ovo je zanimljivo, 6. oktobra 2000. moj pokojni tast, koji je u to vreme već imao 80 godina, vozio me je kolima. Ja ne vozim, nikad nisam vozio u mom životu, nisam polagao vozački ispit, čak ni kad sam bio dete kreten nisam sedeo za volanom, nikad me taj četvorotočkaš nije interesovao, nikad u životu nisam seo za volan. Naime, ja sam optužen da sam vozio auto i da sam napravio saobraćajnu nesreću. I vozio me tast i išli smo Cvijićevom ulicom i paralelno sa nama, dakle, sa leve strane išle su neke dve žene, da budem civilizovan, Romkinje. I te dve Romkinje su videle nekog milicionera na nekoj stanici i njemu su mahale ovako, i kako su mu mahale one su išle sve bliže ka nama i u jednom trenutku su nas udarile sa leve strane, a mi smo udarili u neki kombi. I sad, svi se tu zaustavimo, živi i zdravi, u redu je, izađem iz kola i ova jedna Romkinja kaže – ti si vozio, rekoh – nisam ja vozio, vozio tast. Ne, ne, kaže, ti si vozio, ja, kaže, stalno viđam njega na Zvezdari kako vozi. Ja kažem – nisam vozio, ne vredi, jesam vozio, nisam vozio i ona nešto razgovara na mobilnom i posle 20 minuta pojavi se 13 Roma i svi su svedoci koji kažu da sam ja vozio.

Dođe policija i uopšte nju ne pitaju ništa, kažu meni da duvam, nisam vozio, ne, morate vi da duvate, rekoh – vozio moj tast, kaže – ne treba on da duva uopšte, kaže napišite izjavu, kažem – pa, ne pišem ja izjavu, nisam ja vozio, kaže on – ne, vi pišite izjavu. Daju ove dve Romkinje i 13 Roma izjavu da sam ja vozio. Posle deset dana vidim da je đavo odneo šalu i pitam među prijateljima – da li imate nekog advokata, kažu, imamo jednog bivšeg sudiju, kojeg je Milošević skinuo i on je prešao u advokate. I odem kod tog Gorana, on ima kancelariju u Beograđanki na VI spratu, i kažem mu – Gorane, takva situacija, nikada nisam vozio, kaže on meni – nemaš problema nikakvih, ja znam sve sudije, ti budi potpuno miran. Dobro, rekoh, hajde, u redu je. Bude suđenje, na suđenje pozvane ove dve žene, ova što je vozila i ta njena saputnica i 13 Roma bude pozvano i ja, moj tast ne bude pozvan uopšte. Ali meni ovaj Goran kaže – sve je pod kontrolom, dobro, u redu. Uđemo unutra kod sudije i sudija kaže – šta ste videli, kažu ove – optuženi Luković je vozio, a onaj stariji gospodin je sedeo na suvozačevom mestu. Kroz mesec dana ja dobijem presudu da se javim za sedam dana u Padinsku skelu na odsluženje kazne od 20 dana i da platim kaznu od 55.000. Odem ja u Beograđanku i popnem se na VI sprat i kao u Hičkokovim filmovima – nema kancelarije.

Tamo gde je bila kancelarija sada je kafe, ja pitam – izvinite, je li ovo VI sprat, kaže – jeste, pa je li bila tu kancelarija, kažu – mi smo našli prazno, ali jeste, bio je tu neki advokat. Dobro, ja okrenem mog advokata telefonom – izvini, Luković ovde, on kaže – je l’ ti gledaš televiziju, rekoh – kakve veme moj slučaj ima s televizijom, pa, je l’ ti znaš šta se dešava, pa ne znam, pa kaže – uhapšen Milošević. Pa dobro, rekoh, u pičku materinu, uhapsili Miloševića, ono 28. marta, pa šta sad. Pa kaže – mene su imenovali za istražnog sudiju, rekoh – pa šta, kaže on – jesi li ti normalan, da se ja bavim tvojim slučajem, državna stvar je u pitanju. Rekoh – vrati mi makar dokumenta što sam ti dao. I s tim dokumentima ja odem u vladu i Beba Popović i Vladan Batić mi daju rešenje da sam ja slobodan. I sad ja kažem – okej, slobodan sam građanin. 2004, kada je došla nova vlast, neću da budem paranoičan, ali odjednom mi se javlja osiguravajuće društvo Novi Sad, koje traži da platim kaznu za onaj kombi koji smo udarili. 2005. odem u sud i kažem ovom sudiji – čoveče, imam milion svedoka da ne vozim, nikad nisam vozio. Dobro, a gde vam je tast, tast mi je umro, gde je taj vaš advokat, on sada živi u Češkoj. Jedini stalni su onih 13 Roma, 13 Roma još uvek figuriraju kao svedoci i svi pamte da sam ja vozio. I odemo mi na suđenje prošle godine, dođe ova žena, 13 Roma obavezno, došao novi sudija, kažem mu sve, on me gleda, ništa ne veruje, on misli da ja vozim Formulu 1 definitivno. Prvo me je pitao kada sam položio, ja kažem – nisam položio vozački ispit, on kaže – a da li ste ga polagali, pa rekoh – nisam ga polagao, nisam izlazio, nisam mogao ni da padnem, ni da položim.

By the way, to je ludilo, ja sam godinama išao u neku radnju preko puta svog solitera, u neki SUR, i kupovao tamo hleb i mleko. I posle jednog suđenja 2004. vidim ove dve Romkinje kako stoje za kasom. Ja u potpunom šoku, otkud one tu, one su vlasnice te radnje. Sad da me pitate da li sam ikada više ušao u tu radnju – ne, da crknem od gladi ne bih nikada ušao, da nemam hleba, cigara, nikad ne bih ušao. Sad imam neprijatelja direktno ispred kuće. I to je slučaj koji ne znam kako će da se reši. Ja sam u situaciji Rasima Ljajića. Kao što on treba da dokaže da Mladić nije u Srbiji, tako ja treba da dokažem da ne znam da vozim. Znate, ja mogu da dokažem da znam da vozim, ali da dokažem da ne znam da vozim, to je teško. Ako neko od vas ima neko rešenje, otvoren sam za predloge.

Bilo je to prošle godine, vidim neke ljude ispred vlade Srbije, njih 50 s nekim transparentima, pitam taksistu – ko su, bre, ovi ljudi, kaže – iz nekog preduzeća iz Kruševca, neko poljoprivredno dobro, nebitno. I šta misliš, rekoh, šta rade tu, u čemu je problem, kaže – traže plate, aha, dobro i rekoh – koliko nisu primili, ja mislim nisu primili plate tri meseca, četiri, kaže – pa nisu šest godina primili plate. Pazi te ljude, šest godina nisu primili platu i pet godina i 11 meseci su čekali i onda im je prekipelo i došli su pred vladu Srbije. I taj ima pravo da glasa i ima pravo da odlučuje o meni. Zamislite njega i parolu – Srbiji se žuri. Da sam vladar, ja bih voleo da imam takav narod, to je najlepši narod na svetu. Pobuni se pa kaži, reci, bori se za neka svoja mala prava. Budi neprijatan i drzak i bezobrazan, zato što je to jedino sredstvo koje nam je preostalo. Vidim sve te fine, bogojažljive, božanstvene ljude koji uđu kod lekara plačući i izlaze plačući, zato što ih ovi zajebavaju. I kada su mene pokušali da zajebavaju, rekao sam – samo trenutak, zaključao sam vrata i onda sam rekao ovako – ako ne uradite to što treba da uradite, jednog po jednog ću da bacim kroz prozor – to mi je omiljeni recept. Onda sam udario nogom u vrata, bacio stolicu i od tada, kad me vide – a, gospodine Lukoviću, dođite preko reda. To samo tako može, ovo je zemlja u kojoj moram da budem kreten da bih bio normalan. Ako si normalan, onda si kreten. Ne znam da li me razumete, izgleda blesavo, ali to je stvarno tako, ja moram da se izborim za svoja prava na najgluplji mogući način. Ja bih se sebe stideo u nekom drugom društvu, a u ovom sam ponosan što sam takav, ne mogu drukčiji da budem, šta, da pišem molbu – poštovani ministre, omogućite mi. Bole njega dupe, i ministra i bilo koga drugog.

Neki moj prijatelj počeo da uvozi majice. Hajde, uvezao neke majice, došle majice na carinu, zove ga carinik da plati 1.500 evra u kešu. I našao je te pare nekako i plati on tih 120.000 i zove me telefonom, da li znam nekoga ko ima kamion. Pa odakle, ne znam ni ko ima kola, a kamoli kamion, jebote, šta ti treba kamion, pa kaže – moram da idem kod špeditera da podignem te majice. On mi se javlja posle i kaže – znaš šta je bilo, šta je bilo, pa, kaže, ja otišao, uplatio sam pare u Narodnoj banci, otišao na carinu, u carini kažu – nisu pare legle, rekoh – jesi li imao potvrdu, kaže – pa jesam, rekoh – pa šta, pa kaže – oni čekaju da legnu pare. On je iznajmio kamion za 500 evra i nije uzeo majice. Taj termin ne postoji – da pare legnu – nigde u svetu, kako to da prevedem na engleski, money go to sleep, šta da kažem? Gde ste to ikad u životu čuli. Kada uplatite pare, pare su u banci, nema nigde da budu više, odmah su i legle i zaspale i ustale i završile svoj život, gotovo. Samo mi imamo te neke ludačke ideje da nešto legne, to je nenormalno. I da vam ispričam nešto što sam skoro pročitao i što je slika i prilika mentaliteta. U Njujorku živi jedan Čačanin, koji tamo živi već 10 godina i nedavno, pre jedno mesec dana, prvi put u goste je trebalo da mu dođe familija iz Čačka. Kako Srbin da ugosti svoju familiju iz Čačka? Naravno da neće da je ugosti specijalitetima azijske, arapske kuhinje, engleske, nego je on smislio da nađe prasence. Međutim, pošto je klanje mladih prasića u Americi kažnjivo krivično, tamo nigde ne možete da kupite mlado prase. I Srbin je upotrebio onu svoju fantastičnu dosetljivost. Taj je otišao u pet šop i kupio je malo prase kao kućnog ljubimca. I pokazao mu je kakva su njegova životinjska prava kada je došao kući.

Prase je naravno odmah zaklao i po starom srpskom običaju zakačio ga na kuku u dvorištu da mu se cedi krv. I posle jedno 20 minuta su počeli helikopteri da kruže iznad njegove zgrade i pojavili su se, sad vam čitam redom – snajperisti, onda FBI, onda Special Forces Squad, onda Agencija za brigu o životinjama, naoružani, Njujork Police Force, ukupno njih 300 je došlo da ga uhvati, jer nisu znali da li je to član bizarne sekte spreman da posle klanja životinja počne da kolje Njujorčane. Sedam dana su ga držali u zatvoru i umalo nije završio u Gvantanamo Beju. Ali cela ta priča da je čovek kupio prase u pet šopu mi je najlepša priča o našem mentalitetu. Svejedno što je on 10 godina u Americi, ništa, Srbija je tamo gde je naše prase, šta da vam kažem. Prijatno.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik, hvala vam na pažnji, pozdravljaju vas dve Svetlane.

Emisija Peščanik, 15.06.2007.

Peščanik.net, 15.06.2007.