Da li činjenicu da je antifašistički skup, kao i onaj drugi, da ne kažem opozicioni, prošao bez incidenata treba prihvatiti sa odušeljenjem ili nevericom?

Ako smem da dam svoj skromni doprinos ovoj dilemi, mislim da bi trebalo sa – nevericom.

Najpre, moram (i želim) da se svrstam: Smrt fašižmu – sloboda narodu!

Drugo, identifikujem se sa vrednostima antifašizma, sa svim njegovim nasleđem koje nosi, prihvatam da nosim i neke njegove „grehe“.

Treće – antifašizam kao životni moto je prilično jasan. Antifašizam ne pravi kompromise, ne prihvata ništa po principu crno-belo (jer je svaka binarnost početak isključivanja), preispituje uzroke na kojima se režimi, totalitarizam i na kraju fašizam grade.

Upravo mi ova potonja tačka daje pravo da sumnjam u časne namere ministra policije Ivice Dačića i njegovu istinsku volju da zaštiti građane.

Dakle, analiza slučaja kazuje sledeće.

Fašisti najave skup – država ne reaguje.

Antifašisti najavljuju kontramiting.

Ministar Dačić pod pritiskom nekoliko velikih građanskih inicijativa zabranjuje fašisitički skup, dok organizatorima antifašističkog skupa preporučuje da najavljeni skup odlože.

Antifašisti ne odlažu skup, ali ga ne odlažu ni fašisti.

Rezultat: dve i po hiljade policajaca stvara tampon zonu između fašista i antifašista. Obe grupe su na ulicama, svako uspeva da održi svoj skup.

Postavlja se pitanje – kome odsustvo nasilja ide u prilog?

Bojim se – Ivici Dačiću.

Činjenicom da na pomenutim skupovima nije bilo incidenata Ivica Dačić, omladinska perjanica Slobodana Miloševića, uspeva da na efikasan način opere ruke od okrutnog režima u kome je bio veoma aktivan. Javnost se pravi da to ne vidi. Postali smo valjda jednako tupi kao i tabloidna stvarnost koja nas okružuje. Verujemo u dva puta jači volumen kose, spasonosne oligo elemente i moćne trepavice (čemu god da služe kao takve), zašto ne bi u u časne namere časnog Ivice Dačića. Dojučerašnjih glasova kritike danas nema, sve je podređeno visokim ideološkim ciljevima aktuelne vlasti, kao i uvek lepo upakovane u frazu „opšta dobrobit građana“.

„Opšta dobrobit građana“ bila je proklamovana i od strane Slobodana Miloševića 1989, kao i od njegovih saradnika početkom devedesetih. Miloševićevo zalaganje za dobrobit građana rezultiralo je genocidima, etničkim čišćenjima, ubijanjima, razaranjima, pljačkama, izbeglicama, sankcijama, siromaštvom, višesatnim isključenjima struje, hiperinflacijom, nedostatkom lekova, hladnim učionicama, policijskom represijom, nasilnim mobilizacijama, limenim sanducima, ratnim zločinima i njihovim počiniocima od kojih su neki još uvek oko nas.

Za to vreme, dok su drugi stradali, Ivica Dačić je bio prvi predsednik mladih socijalista (1990), pa portparol SPS (1992-2000), pa potpredsednik SPS (2000-2003). Za vreme dok su Ivica Dačić i njegovi šefovi bili na vlasti, odlučivali o našim životima, kreirali našu stvarnost (na svim nivoima: kulturnom, obrazovnom, medijskom), stasavale su čuvene „izgubljene generacije“ sa pravom na izbor, ali bez postojanja ponuđenog, sa nusproduktima Miloševićevog režima: rezigniranim roditeljima, očajnim profesorima, popovima, istorijskim revizionistima i nacionalističkim propagatoroima.

U nacionalnom zanosu bez jasnog nacionalnog identiteta, sa neartikulisanom strašću, sa potrebom da se pripada i sa nesposobnošću da se prihvate rezultati Miloševićeve krvave vladavine, Srpčad se pretvorila u fašiste. Za klimu u kojoj su mladi fašisiti stvoreni svakako je odgovoran Ivica Dačić – današnji ministar policije.

Taj isti ministar policije, osim privilegije dodeljene od strane demokrata da uopšte postane ministar-bilo-čega, umesto da bude lustriran, dao je sebi za pravo da pokaže svoje veliko srce i svoju veliku odgovornost za građane Srbije, pa je u to ime, sa dve i po hiljade policajaca, kao da je u pitanju opasna zaraza, odvojio antifašiste od ostatka građana Beograda.

Antifašizam, ministre moj, kao i rat, nije samo odsustvo nasilja – ima valjda nečeg i u opštoj klimi svakodnevice u kojoj živimo i slavimo vrednosti antifašizma. Antifašizam je sloboda okupljanja, sloboda kretanja, sloboda izražavanja, sloboda da propagiramo prava na jednakost i ljubav.

No, sveopšte pohvale policiji zato što je sprečila nasilje na ulicama Beograda idu u prilog jedino Ivici Dačiću. Posle svega gore navedenog, vlast ove zemlje neće oklevati da mu uputi reči hvale. Sve u duhu aktuelnog tumačenja demokratije i pružanja „druge šanse“.

Možda će Ivica Dačić na izmaku ove godine biti nominovan za „Podvig godine“ ili će pored zlatne medalje „FIFA“, na svoje grudi okačiti i Orden zasluga za narod.

Sve miriše na to da će posle ove pobede Dačić da nam pruži brojne druge povlastice: daće nam pravo da se okupljamo, da se udružujemo, da slavimo, ko zna, možda nam Dačić omogući i Gej prajd – ali ne zbog nas ili demokratije – već zbog njega samog.

Ono što je u tome pomalo tužno je činjenica da nam se u tim proslavama neće pridružiti na hiljade žrtava režima u kome su koalicioni partneri današnje srpske vlasti počeli svoju karijeru.

 
Peščanik.net, 13.10.2008.

Leave a Reply