U ovoj otužnoj zimskoj dokolici, kad se ne događa ništa osim stalno i mnogo istog, senzacije su primerene stanju. To što je pao sneg, pojava je banalna i prolazna, a ni to što bi Gazela mogla da padne nije nešto novo i vredno pažnje. To što gvozdeni konj do Bara putuje brzinom od 30 kilometara na sat (kao pre 150 godina, kad je prvi voz krenuo u Engleskoj) nije nikakva vest: to smo znali oduvek; dobro da uopšte stigne, a da se ne sprca u nekoj jaruzi kao pre koju godinu.
Vest je, međutim, iz nekog razloga, to što Vlada Srbije svojoj ambasadorki kod Uneska Zorici Loli Tomić plaća gajbu u Parizu celih sedam hiljada evrića mesečno. Dobro: Pariz je dozlaboga skupa varoš, to znamo; položaj ambasadora kod takve jedne Visoke Instance nosi sobom obavezu očuvanja određenog, hm, dostojanstva, je li, u smislu „držanja nivoa“. Takav stan istovremeno je i rezidencija i službeni prostor sa diplomatskim statusom u obe svoje funkcije, eksteritorijalan dakle i zaštićen Ženevskim i drugim Konvencijama. Valja tu priređivati koktele, održavati bilateralne i multilateralne razgovore, formalne, ali i diskretno-diplomatske, držati arhivu i spise, sredstva veze i kriptografske zaštite propisana podzakonskim aktima i pravilnicima Ministarstva. Imamo ambasade u neopevanim vukojebinama koje smo nasledili od druga Tita i njegovih nesvrstanih prijatelja; te ambasade održavamo i plaćamo (na sreću jednog mog poznanika koji kod jedne tropske diktaturice zastupa interese Srbije, ali koji pri tom obožava hiljadugodišnju kulturu te inače fine zemlje). Te ambasade, dostojne pera Grejema Grina ili Džona Le Karea, čuvamo i plaćamo, sve u nadi da će nesvrstanost vaskrsnuti već jednom, kako se nadaju Vučela, Hadži Struja, Mira Marković i radikali svih pasmina. Unesko je, dakle, mesto gde treba biti uverljivo prisutan, kadrovski i uopšte diplomatski „proaktivno“, kako se to danas kaže među japijima.
A čemu sve to, kako se pita svaki depresivni i mamurni misleći čovek svakog jutra? Vučko Jeremić, kao i uvek, ima spreman i brz odgovor: zbog Kosova!
Lola Tomić, diplomatska bliznakinja, veli Vučko, ima istorijski zadatak da kod Uneska zastupa interese Srbije u smislu zaštite srpske kulturne baštine na Kosovu, za koju svi znamo da je nesporna kao takva, štaviše svetska, kao što je priznato po nadležnim Visokim Instancama kakav je pre svega Unesko. Zar je, dakle, ciglih i tričavih sedam hiljada evrića mesečno mnogo za očuvanje Kosova? Je l’ Srbija država drugog reda, pa da ne bi trebalo da ima ambasadora kod Uneska? Je l’ vama preskupa „najskuplja srpska reč“, a? Šta mislite, zašto imamo ambasade po vukojebinama, nego da očuvamo prijateljske odnose sa državama koje Kosovo nikada priznati neće; ili neće glasati za prijem Kosova u UN, sve ako su ga priznale (razumemo mi njih, nije im lako); ili će odugovlačiti sa uspostavljanjem diplomatskih odnosa sa Kosovom – za razliku od Nekih koje nećemo pominjati. Koliko Prištinu zanima da uspostavi diplomatske odnose sa Yangonom (ja to pamtim kao Rangun), Vijentijanom i N’Djamenom, ne želim da znam; verujem – ni vi. Ali Unesko: to je drugo. Nije tu Lola Tomić ni kriva ni važna, bez obzira na njen lik i delo koje je Ivan Čolović pominjao nedavno u „Peščaniku“; mogu da zamislim mnogo neprimerenije ambasadore na tom mestu; mnogo njih i već me hvata strah od onih koji su mi prvi pali na pamet! Vuk Jeremić, međutim, smatra da je ona „najbolji ambasador za to mesto“, što – s obzirom na prethodnu rečenicu – mogu da razumem. S druge strane, je li neko očekivao da će Lola da odbije ponuđeni smeštaj? Je l’ biste vi odbili? A?
Reč je ovde o dve stvari: prvo, da je opet od nevažne stvari napravljena senzacija; drugo, da ministar inostranih dela po svom običaju bira najgori mogući put ne bi li se od irelevantnih optužbi odbranio. Mali menadžer kriza, fikser i troubleshooter, koji za sebe umišlja da jeste mali, ali je zato tehničar (kako se govorilo dok sam ja još bio mali), očigledno smatra da se svaka primedba dade zatrpati i neutralisati pukim pomenom Kosova, te najskuplje srpske mantre koja je – kao beli luk – suprotiva uroku. Kerefeka od ustuka, rekao bi Vinaver. Bolje bi mu bilo da je ćutao, kao i svaki put kad je krenuo da toroče, ali on ne može da se uzdrži.
Kad već mediji nemaju druga posla, nego da broje potrošene pare poreskih obveznika, podsetio bih na zaboravljeni slučaj Miladina Miliona: šta bi s tim? Nedostojni činovnici napravili su štetu od milion dolara ovoj državi i njenim poreskim obveznicima. I šta? Dobili otkaze, sudski postupak se vuče i kraj mu se ne vidi, preti zastarevanje jednoga dana (bez brige, u tome smo vešti). A ministar? Da je Miladin rekao kako je tamo u njujorškoj birtiji „branio Kosovo“, šta bi bilo? Ionako su ga radikali i isti takvi kao i oni već bili izvikali za nacionalnog heroja, vodali po „sigurnoj kući za Ratka Mladića“ i već znate.
Da: svi možemo da zamislimo pametniji način da Ministarstvo inostranih dela potroši sedam hiljada evrića mesečno. Druge neke, bogatije od Srbije, države imaju istog ambasadora i kod Francuske Republike i kod Uneska; neke od njih s pravom će reći da njihova kulturna baština nije mačji kašalj; naprotiv, ali i da jedan ambasador može da postigne i to – ako se potrudi; nije to neki problem, ima ambasador savetnike i atašee i za takve stvari. Ali, kazaće Vuk Jeremić, oni nemaju Kosovo.
A mi ga imamo.
Danas, 14.02.2010.
Peščanik.net, 15.02.2010.
