U ovom tekstu ću pokušati da odgovorim na neke argumente o (ne)mogućnosti i (ne)potrebnosti javno finansiranog obrazovanja, koji su izneti u tekstu Besplatan student, volonterska država. Nadam se da ću uspeti da prevaziđem okvire pojedinačne kritike i doprinesem diskusiji o ovom važnom pitanju.

Odnos cene i vrednosti

Ili: Ja ne želim besplatno obrazovanje, ja želim da se jednom u Srbiji shvati da se svaka usluga plaća i da sve ima cenu.

Ili: Neće nam okrečena zgrada doneti stabilno društvo, nego funkcionalno obrazovanje. U funkcionalno obrazovanje niko ne ulaže. Problem je u tome što ne postoji akcioni plan izgradnje budućih intelektualnih kadrova. Srbija školuje ljude iz navike, a ne iz potrebe. Ona ne zna kakvi su joj kadrovi potrebni. Dakle, Srbija je otela obrazovanje od svoje dece.

Čini mi se da osnovu čitave „za i protiv besplatnog obrazovanja“ debate predstavljaju dva tipa pretpostavki o tome čemu obrazovanje treba da služi. Prema prvom shvatanju, osnovna uloga obrazovanja je ona tržišna i ekonomska.[1] Prema tom shvatanju, mi se obrazujemo prvenstveno da bismo jednog dana mogli da svoja znanja upotrebimo na tržištu, da pospešimo ekonomski razvoj; naše obrazovanje je prvenstveno ulaganje u lične kapacitete da bismo jednog dana i sami bili traženija roba na tržištu. Taj stav se može prepoznati i u citiranom paragrafu[2] – na to upućuje i sama reč „usluga“. Studenti se u ovakvoj koncepciji smatraju primaocima usluga, odnosno klijentima i konzumentima, koji ne dolaze na univerzitet da uče, steknu znanje ili mogućnost kritičkog i kreativnog mišljenja, već da steknu veštine koje će ih kasnije dobro prodati na tržištu.

Naime, kako uviđa Daniel Saunders, studenti na neoliberalnim fakultetima sve manje su „članovi zajednice onih koji uče, a sve više nalikuju pojedincima koji su koncentrisani na poboljšanje vlastitog ljudskog kapitala“. Saunders navodi mnoge propratne efekte ovakvog, konzumentskog, pristupa obrazovanju – „studenti-konzumenti su manje usmereni na učenje, osporavanje vlastitih uverenja, samokritiku i istraživanje različitih područja ljudske spoznaje, oni se koncentrišu na sticanje diploma koje će im omogućiti da postignu željeni ekonomski uspeh“. Taj ograničeni stav se podudara s povećanom učestalošću plagijata i varanja na ispitu.[3]

Ilustrativna je i priča o tome da je 1966. godine „razvoj smislenog pogleda na svet ili životne filozofije“ bio bitni cilj studenata koji su se upisivali na univerzitete u Americi, a 80% studenata je naznačilo da im je taj cilj „osnovni cilj“ ili „vrlo bitan“, dok je finansijska dobrobit bila osnovni ili vrlo bitan cilj za tek 45% ispitanika, što ju je smestilo na šesto mesto na lestvici ciljeva prema poželjnosti. Ta dva cilja su doslovno zamenili pozicije 1996. godine.[4]

Naime, razumevanje znanja kao nečega što prvenstveno ima „cenu“ (nečega što ne može imati vrednost izvan tržišnog konteksta), a obrazovnog procesa kao procesa razmene novca i informacija jesu osnove na kojima se temelji proces neoliberalizacije univerziteta. Apsurdnost ovog stava postaje vidljiva na primerima poput zabrane fotokopiranja knjiga i nastavnog materijala („jer studenti svojim čitanjem i obrazovanjem obezbeđuju svoje finansijsko blagostanje, pa se studiranje više ne može smatrati neprofitnom delatnošću“), ili naplate prenošenja ESPB bodova (jedan bod – 2000 dinara).

Takav stav o obrazovanju kao „usluzi“ koja ima „cenu“ čini se pogubnim za nauku. Naime, onemogućuje se slobodna istraživačka delatnost – istraživači su neprestano uslovljeni svojim sponzorima, istražuje se samo ono što je profitabilno, a finansiraju se samo oni departmani na univerzitetima od kojih je moguće ostvariti neposrednu dobit. Zato se društveno-humanistička odeljenja na mnogim univerzitetima u svetu zatvaraju. Naučna delatnost ne može da se odvija pod tim ograničenjima. Ona se oduvek razvijala kao samosvrhovita delatnost. Primera radi, pojedine oblasti matematike su najpre razvijane iz „čisto estetskih razloga“, dok su polja primene mnogo kasnije uviđana.

Osim toga, usklađivanje obrazovanja i potreba tržišta je i čisto tehnički neizvodljivo i verovatno kontraproduktivno. Naime, teško je zamisliti kako je moguće nešto tako rigidno kao što je visoko obrazovanje prilagoditi nečemu tako promenljivom kao što je tržište (ono se neprestano menja i teško je poverovati da postoje mehanizmi kojima se mogu predvideti potrebe tržišta kroz četiri godine, koliko traje visoko obrazovanje). Osim toga, takav pokušaj je za vreme SFRJ već učinjen, zvao se „usmereno obrazovanje“ i bio je neuspešan, te je, kako tvrdi Jana Baćević, teško poverovati da bi ono što nije uspelo za vreme planske ekonomije u socijalizmu uspelo za vreme neoliberalnog samoregulišućeg tržišta.

Reprodukcija socijalnih nejednakosti – zaobilaznim putem

Ili: Borba protiv raslojavanja time što će se obezbediti besplatno studiranje i za one koji se trude da uče i za one koji to ne čine – mi je strana. Raslojavanje koje se time stvara je minimalno i beznačajno. Veće socijalno raslojavanje nastaje pri samom upisu na fakultet, jer neke profesije su profitabilnije. Socijalno raslojavanje na nivou visokog obrazovanja je minimalno, jer se ono stvara u ranijim fazama procesa obrazovanja, u osnovnoj i srednjoj školi.

Primarno, sekundarno i, u najvećoj meri, tercijarno obrazovanje ima značajnu ulogu kako u reprodukciji, tako i u legitimisanju društvenih nejednakosti.[5] Francuski sociolog, Pjer Burdije, postao je poznat po tome što je tvrdio da se socijalna porekla reprodukuju zaobilaznim putem; da tako nepravedan društveni sistem kao naš ne može istrajavati bez konstantne legitimacije koju dobija od kulturnih značenja, te da prinuda dolazi upravo iz onih sfera u kojima se smatramo najslobodnijima. Primenjeno na temu kojom se ovde bavimo, to se može odnositi na mit o obrazovanju kao ulaznici u visoko društvo, tj. načinu ostvarivanja vertikalne društvene pokretljivosti i slično. Kako pokazuju brojne analize,[6] obrazovanje je daleko otežano onima koji dolaze iz nižih društvenih slojeva. Na to utiču razni faktori, od ekonomskih i socijalnih do kulturnih i simboličkih.

Na primer, jedan od faktora u ovom procesu može biti sam jezik. Naime, deca slabije obrazovanih roditelja imaju manje predznanje od dece akademski obrazovanih roditelja – njihov jezik i vokabular su daleko manje sofisticirani od tzv. univerzitetskog govora, pa su im predispozicije za napredak umanjene. Dakle, čak i u sferi jezika, u kojoj “se smatramo slobodnim”, postoji način da se nejednakosti “zaobilaznim putem reprodukuju”. Jezik naravno nije ni jedini, ni izbliza najvažniji faktor u ovom procesu (značajnu ulogu igraju i novac, ugled, kontakti, a čak i, kako je Burdije pokazao, način ophođenja, interesovanja, razne veštine, muzički i čitalački izbori, jednom rečju, celokupan način življenja).

Ipak, najčešće se ovi faktori ne uzimaju u obzir, već se pretpostavlja da je jedini kriterijum za uspeh – zalaganje pojedinca. Drugim rečima, kao implicitna pretpostavka se uvodi da sam sistem funkcioniše savršeno (a svi znamo da to nije slučaj), dok su neuspesi stvar individualnih mana i (ne)sposobnosti. Takvo rezonovanje omogućuje da obrazovanje, pored toga što direktno služi reprodukovanju nejednakosti, počne služiti i legitimisanju nejednakosti koje su prethodno unete u sistem – ukratko, uvek je moguće reći da je neko siromašan i lošije društveno pozicioniran zbog toga što se “nije dovoljno trudio u školi”, “nije bio dovoljno sposoban i pametan” i tome slično, te je sam kriv i zaslužuje svoju, lošu, društvenu poziciju.

Dakle, obrazovni sistem neizbežno ima ulogu u reprodukciji i legitimaciji društvenih nejednakosti. Ipak, neoliberalizacija visokog školstva je taj proces dodatno radikalizovala.

Jasno je da, od kada su uvedene visoke školarine, mnogi roditelji nisu u stanju da priušte svojoj deci fakultetsko obrazovanje; školarine na svim fakultetima su nekoliko puta veće od prosečne plate u Srbiji. Ipak, kako mi se čini, uloga reformisanih univerziteta u radikalizovanju ovog procesa reprodukcije društvenih nejednakosti, najbolje se vidi na primeru podele na dodiplomske i diplomske studije. Dodiplomske studije predstavljaju relativno jednostavan vid obrazovanja, sličan praksi za brzu prozvodnju radne snage. Jednom rečju, dodiplomske studije podrazumevaju obrazovanje za mase.

Mnogi autori smatraju da je upravo to jedna od motivacija za ujednačavanje learning-output-a, koje se meri u ESPB bodovima; na taj način se poslodavcima omogućuje da lako uporede kompetencije svršenih studenata – radne snage. S druge strane, da bi neka osoba dobila bolje plaćeni posao i više pozicije u društvu, da bi bila “vidljiva na globalnom tržištu”, potrebno je da pohađa diplomske studije (smatra se da, pošto je nakon uvođenja reformi obrazovanje znatno olakšano, Phd predstavlja ekvivalent diplomi starog univerziteta). I upravo su diplomske – master i doktorske studije ono što je najnedostupnije nižim društvenim slojevima – tu se upisuje vrlo mali broj ljudi, a budžetska mesta gotovo i ne postoje. U Srbiji i Hrvatskoj doktorske studije koštaju i do nekoliko desetina hiljada evra.

Dakle, na dodiplomskim studijama profit se ostvaruje kroz upisivanje velikog broja studenata – ali one se ipak pokazuju kao nedovoljne za dobijanje posla čak i u tradicionalno traženim i isplativim strukama kao što su pravo i medicina (jer je takvom obrazovnom politikom postignuta inflacija u “proizvodnji obrazovnog kadra” u ovim i mnogim drugim oblastima). Tako se, kao što je već rečeno, za dobijanje posla zahteva viši stepen stručnosti, tj. diplomske studije, a njih sebi mogu da priušte samo najbogatiji.

Naravno, uloga visokog školstva u društvenom raslojavanju može se pratiti i na drugim poljima – letnje škole i konferencije navodno služe dodatnom usavršavanju, ali troškovi participacije dostižu od nekoliko stotina do nekoliko hiljada evra – one su postale vid turizma bogatih slojeva sa akademskim pretenzijama. Čini se da proces ide ruku pod ruku sa cenzurom interneta, kojom se onemogućuje slobodan protok informacija i delovanje nezavisnih istraživača.

Studentski dani u kafani

Ili: To što će neko svoj nerad da plati 120 ili 240.000 dinara, u najvećoj meri zavisi od njega. Besplatnim školovanjem se vrši izjednačavanje onih koji studiraju i onih koji studentske dane provode u kafani.

Čini mi se da je upravo unutar obrazovnog sistema koji se zasniva na profitu, novcu, školarinama, moguće izjednačiti “one koji studiraju” i “one koji studentske dane provode u kafani”. Upravo novac omogućuje onima koji studentske dane provode u kafani da otplaćuju prenos ispita, da upisuju fakultete čak i ako nisu zadovoljili kriterijume upisa, da prenose ESPB bodove u narednu godinu, da studiraju čak i ukoliko ne uče, dok to nije slučaj sa onima koji novac nemaju. Osim toga, zar nisu samo znanje i ocene ono što služi (ili treba da služi) kao kriterijum razdvajanja onih koji uče i onih koji ne uče?

Ostvarivost javno finansiranog obrazovanja

Ili: Osnovni argument onih koji se bore za besplatno obrazovanje (iz ideoloških razloga) jeste da su se naše tate i mame školovale besplatno. Stičem utisak da borci za studentska prava i ja ne živimo u istoj državi.

Ili: Ne postoji opcija besplatnog obrazovanja u Srbiji, osim u obećanjima predizbornih kampanja, a svi znamo da je to čist populizam.

Još jedan od argumenata koji se iznosi protiv ideje besplatnog obrazovanja je da novca za tako nešto nema. Time se zaključuje svaka priča o javno finansiranom obrazovanju, dok niko ne postavlja pitanje – a zašto mi nemamo novca za to? Ko je, kada i kako odlučio da prioriteti ove države nisu svima dostupno zdravstvo i školstvo, već izgradnja mosta preko Ade, Vojne baze Jug, sponzorstvo koncerta Zdravka Čolića, spisak je beskonačan. Žižek je govoreći o ekonomskoj krizi 2008, rekao da zapadni svet već 100 godina tvrdi da novca za spasavanje gladne dece u Africi nema, ali da ga je vrlo lako pronašao za spasavanje banaka, kada su se one našle u krizi. Slično tome, jasno je da je pitanje finansiranja obrazovanja zapravo pitanje prioriteta.

Interpretacije pojma kvaliteta obrazovanja

Ili: A studentski predstavnici ili borci za studentska prava se ne bave kvalitetom obrazovanja nego im je bitniji ekonomski momenat. Kvalitet prethodi ceni.

Više znači loše, tj. javno finansiranim obrazovanjem će se smanjiti kvalitet obrazovanja su uobičajene pretpostavke skeptika u pogledu besplatnog obrazovanja. Ipak, nisam sigurna da postoji određenje ili bar, dobro određenje parametara kvaliteta obrazovanja. Na primer, često se pokazateljem kvaliteta obrazovanja smatra stepen uključenosti studenata u rad na predavanjima i vežbama. U slučaju bolonjskog univerziteta čini se da je ovaj uslov ispunjen; npr. u slučaju studija filozofije – neophodno je pre svakog časa čitati literaturu i učestvovati u diskusijama na osnovu pročitanog. Ponekad se stepen uključenosti studenata formalno vrednuje ocenom. Ipak, ne mogu da se otmem utisku da u slučaju bolonjskog univerziteta sve to funkcioniše na nivou formalnog – svi čitaju istu, tačno određenu literaturu, postavljaju se ista pitanja i daju približno isti odgovori, sama diskusija retko izlazi van prethodno određenih okvira.

S druge strane, u slučaju starog univerziteta, profesori nisu imali prethodno određene nastavne jedinice koje je trebalo da ispredaju studentima, već su mahom predstavljali svoju trenutnu okupaciju i istraživanja – ex catedra. Ipak, diskusije u takvom kontekstu, one koje su se zasnivale na gorućim problemima, koje su istovremeno predstavljale i proces učenja i proces istraživanja, bile su daleko plodonosnije i inspirativnije i profesorima i studentima (o tome nam i svedoči zaostavština Fukoa, Lakana, pa i Hegela, čiji veliki deo predstavljaju upravo zapisi sa njihovih predavanja), od ovih bolonjskih (koje formalno i statistički gledano imaju primat).

Dakle, procenjivanje kvaliteta obrazovanja ne može se svesti na formalne i statističke kriterijume. Ipak, postoji nešto što, po mom mišljenju, nužno smanjuje vrednost znanja, a to je – postojanje cene obrazovanja. Naime, mi nikada ne možemo biti sigurni u vrednost znanja koje se stiče u sistemu u kom novac može da ga nadomesti i koje se stiče samo radi upotrebljivosti i isplativosti. Znanje najpre mora biti sticano kao samosvrhovito da bi uopšte moglo biti primenljivo, upotrebljivo i, tek na kraju, isplativo. U suprotnom, mi smo prinuđeni da prirodne nauke svedemo na tehnološke inovacije, a društvene na učenje o upravljanju ljudskim resursima. Da li je samo meni ovo problematično?

Javno finansiranim i svima dostupnim obrazovanjem se ostvaruje ili se makar ostavlja otvorenim put za ostvarivanje te maglovite vizije kvalitetnog obrazovanja, upravo zbog toga što samo znanje postaje jedini kriterijum i jedini cilj. Besplatno obrazovanje podrazumeva promenu čitavog društvenog konteksta u kome društvene i ekonomske elite imaju monopol nad obrazovanjem; ono podrazumeva promenu koja omogućuje nesmetan protok ideja i informacija. Zato besplatno obrazovanje znači kvalitetno obrazovanje.

Autorka je studentkinja filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Tekst je napisan za omladinski online časopis Škrip.

Peščanik.net, 24.04.2012.

———–    

  1. O tome je već dosta pisano, videti članke: Jane Baćević Zašto studente nema ko da podrži, Ivana Selimbegovića Zašto treba podržati studente u blokadi i Daniela Saundersa Neoliberal Ideology and Public Higher Education in United States.
  2.  Ali i, što je mnogo malignije, u novoj Strategiji razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine.
  3. McCabe, Trevino, Butterfield: Cheating in academic institutions: A decade of research, kao i Thompson: Unintended lessons: Plagiarism and the university.
  4. Astin: The changing American college student: Thirty-year trends, 1966 – 1996.
  5. videti na primer: Pierre Bourdieu Reproduction in Education, Society and Culture, kao i rad koji se odnosi na uslove u regionu.
  6. Jedna od skorašnjih analiza koja se odnosi na balkanski region: Teo Matković: Obrazovanje roditelja, materijalni status i rano napuštanje školovanja u Hrvatskoj – trendovi u proteklom desetleću.