Razgovor sa Mićom Popovićem iz 1991. u kome on kaže: „Mi smo mislili ’prvo nacija pa demokratija’. A pre demokratije ne treba da postoji ništa“; emitovan na Drugom programu Radio Beograda.
Mića Popović: I trenutno i stalno, bavim se slikarstvom, a najtrenutnije se bavim, čekam moju unuku da se vrati iz Grčke.
Svetlana Vuković: Zašto, zašto je to tako važno?
Mića Popović: Pa to je najvažnija stvar na svetu. Ako si udata, onda ćeš jednog dana videti šta to znači unuče. Unuče, to ti je ko i život.
Što je rekao jedan moj mladi prijatelj, treba čovek ipak da potroši vreme. Kad ne dolazim u atelje, ja ne znam kako da ga potrošim, a kad dođem u atelje, onda mi je i kad mi je najnapornije, ipak lepo. Slikarstvo je jedna utešna stvar, a u ovakvim situacijama i vremenima kao što je naše, slikarstvo je direktno blagotvorno i kao lek.
Sada slikam takoreći isključivo lepe slike, one od kojih ću moći da ostavim miraz mojoj unuci. Lepe slike su one slike koje ljudi kupuju da bi ih držali u stanu, ili tako na nekom mestu, i da bi u njima uživali. Mada, u poslednje vreme, opet se vraćam na neku crnu, crno-belu gamu koju sam pre nekoliko godina napustio. Valjda je to neka moja sudbina, šta ja znam.
Ja sam kukurikao kad je zbog toga mogla da strada šija. Sad kad kukuriču svi, ja sedim u ateljeu i ćutim. Čovečanstvo je tako postavljeno da se nikad ništa ne može uraditi. Čovek je došao na ovaj svet da bi sa njega otišao, i to je jedino što može da uradi. Da li će nešto u ovom našem sumanutom vremenu poći na dobro, pa mora. Ali kad, to ne samo da ne znam, nego sumnjam da će to skoro da bude. Znaš kako, gorčina je kad nešto još očekuješ, kad je nešto veliko ispred tebe, pa ne možeš da se snađeš, a onog trenutka kad ti je malo ostalo, šta imaš da budeš gorak? Život je, što rekla jedna baba u Bosni: „Život je, to ti je koliko dok pređeš avliju“.
Svetlana Vuković: Kratak. Meni deluje užasno dugačko.
Mića Popović: A, tebi deluje dugačko? Pa zato što si mlada. I meni je delovao dugačko kad sam bio u tvojim godinama. A sad mi svaki dan proleti kao munja, i što je najgore, svaka godina mi izgleda kao da je juče započela.
To ne volim, taj izraz estetika ružnog. Estetika ružnog ne postoji, ali postoji estetika uzbudljivog ili još bolje ili tačnije, estetika žestokog. Čim slika počne da samu sebe ulepšava, da od same sebe očekuje šminku, ona izgubi smisao kao profesija. Zato ja sad, u ovom trenutku, kad god mi se učini da sam počeo da šminkam svoje slikarstvo, ja se vratim crno belim harmonijama i tu ozdravim bar za neko vreme.
Kad gledam sve te moje prijatelje, pisce, a gledam ih svaki dan na televiziji, prosto mi ih je žao kako moraju svugde da idu i svugde da pričaju i, naravno, da sami sebe ponavljaju. Sad je dragoceno da čovek može da ćuti.
Gvozden je došao u situaciju da mu na najgori mogući način podvale čak i njegovi novi poslodavci u Nemačkoj. Neće mu dati pare koje je zaslužio. Gvozden je uopšte naša srpska sudbina, između super tragičnog i, naravno, super smešnog. Gvozdenu nema spasa. Naravno, filozofski gledano, nikome nema spasa. Ako je smrt poraz, onda niko ne može taj poraz da izbegne, ali Gvozden je čovek koji je izgubio svoje najbliže u periodu 1941-45, pa je onda posle u tom istom periodu, kad je otišao u jedan rat koji je bio više podvala nego rat, izgubio i samog sebe.
Pa je posle rata otišao negde van ove zemlje da pronađe sebe, i naravno, nije mogao da pronađe sebe, nije mogao da nauči ni nemački, tako da on siroma i muca ono malo što treba da kaže. U jednom kratkom periodu kad se, za vreme relativnog mira i relativne slobode vraćao u svoju zemlju, uživao je što je mogao da zapanji svoje komšije i da podigne najveću kuću u selu od uštede u Nemačkoj. Ja mislim da ga je i to uživanje prošlo, pogotovo što u te kuće sada pucaju razne pucaljke iz Hrvatske, pa i iz Srbije.
Ne treba patiti što Jugoslavije ne samo da nema, nego što je neće ni biti. Možda će to biti jedno bolje vreme ako uspemo da unutar te Jugoslavije tako razgraničimo ne samo teritorije, nego i osećanja, i da posle živimo relativno mirno sa ono malo što imamo, ili uvećano bilo kakvim drugim vrednostima, verovatno ponajpre kulturnim. Problem opstanka nacije, to je problem opstanka nacionalne kulture.
Svetlana Vuković: A kako? Kako ako je odgojena čitava jedna generacija, kojoj i ja pripadam, koja sebe jednostavno… ne poseduje nacionalni identitet? Kako mi da ga zadobijemo?
Mića Popović: Pa ne morate ni da ga zadobijete. Bolje je što ga nemate. To je mnogo bolje. Za šta će vam nacionalni identitet? Šta mislite, da ovi koji ga imaju, da su srećniji od vas? Oni nažalost vama kroje sudbinu, ali oni nisu srećniji od vas. Nacionalni identitet, to je jedna poštapalica u životu. Kad čovek nema ništa drugo, on onda počne da gaji nacionalni identitet. Kad imaš neke stvarne ljudske i humane sadržaje u sebi, nacionalni identitet je negde na kraju spiska vrednosti.
Svetlana Vuković: Da, ali vi ste toliko verovali u to što ste zvali Srbija, Srbija, Srbija, pa demokratija… Cela ta…
Mića Popović: E, pa ja sam se tu u jednom trenutku prevario, i to sam javno priznao da sam se prevario, da pre demokratije treba da postoji nacija, i mislim da sam pogrešio. Pre demokratije ne treba da postoji ništa. Tek posle demokratije može da postoji i nacija i sve ostalo. Mislim da je nacionalno osećanje jedno osećanje koje čovek u sebi, sam sa sobom i u sebi, mora stalno da modelira, da mu daje neki mogući oblik. Dobro, dosta smo govorili, ajde.
Jugoslavija je uvek bila, uvek je, od prvog dana mirisala na podvalu. Ja se sećam pre rata, kao gimnazijalac, sa onom naravno izmišljenom parolom da je kralj Aleksandar, umirući, rekao: Čuvajte mi Jugoslaviju, pa onda sa, opet pre rata, jednom floskulom: Brat je mio koje vere bio, što nije tačno. A baška posle rata, bratstvo i jedinstvo. To je sve imalo jedan vonj na nešto nerealno, na nešto naknadno smišljeno, već samim tim što je pravljeno u nekoj vrsti stiha, da se pamti. Obične stvari, istinite, ne moraju ništa da se formulišu, one su takve. Kad bi te neko pitao jel voliš da dišeš, pa ti ne znaš ni šta da kažeš tu. Nema šta da voliš, dišeš. Tako je i sa tim nacionalnim pitanjem. Ali to nacionalno pitanje će se najzad razrešiti, možda krvavo, čak se bojim vrlo krvavo, ali će se razrešiti, to je… Mi smo ipak dva sveta sa tim našim severozapadnim susedima.
Kad sam pre desetak godina sedeo u Rovinju sa nekim mojim prijateljima, ja ih još uvek smatram prijateljima, mada oni kad me negde sretnu u svetu, oni sada okreću glavu od mene… Znaš kako, kafana, pa fjaka neka, vrućina, ne ide nam se ni na plažu, ne ide nam se ni kući… ono nešto kad sedneš ujutru na tu kafu i lozovaču, pa ne možeš da se pomeriš. I tako, reč po reč, ja u jednom trenutku s punim ubeđenjem počnem da govorim protiv Srba, da su prljavi, da su zavidljivi, da su veliki foliranti, da vole da crkne krava Milojici, sve moguće loše stvari. Moji hrvatski prijatelji za tim istim stolom, slikari, pisci, njihovi visoki intelektualci, bili su jednostavno oduševljeni: Bravo Mićo, pa to je, tak je to krasno, bravo…
A Mihiz, znate ko je Mihiz, Mihiz sedi, pa trepće, ne može sebi da dođe: šta mi je, jesam li ja poludeo. I ja pritisnem do daske ali s ubeđenjem, o lošim stranama Srba. I u jednom trenutku, nešto vrlo malo kritički kažem o Hrvatima. A ne, nemoj. Ne, to pak ne. E, reko, jebem vam mater, to je velika razlika između nas i vas. Mi jesmo govnavi narod, ali imamo jednu dragocenu osobinu, što to što jesmo sami o sebi znamo, a vi to što jeste, vi o sebi ne znate. I upravo se po tom ključu odvijaju i sada sve ove crne stvari u tim hrvatskim krajevima, mada je meni, to je ružno da se kaže, ali nije ni ružno koliko je… neće mi niko verovati. Meni je njih uvek bilo žao. Čak i sad kad ovako besomučno ubijaju te Srbe, meni je tih jadnih Hrvata žao. Oni su neki nedorečeni svet, neodređeni. Jao, neću o politici, bre. Hajde beži.
Pa, svi moji prijatelji su i dan danas moji prijatelji. Kad se sa njima u nečem, ili sa nekima od njih, u nečem ne slažem, ja samo dozvoljavam da ih ja kritikujem, ali onog trenutka kad ih neki vaš saplemenik, novinarski, ili uopšte neko drugi, počne da kritikuje, ja sam spreman u oči da skočim tom drugom. Znaš zašto je prijateljstvo nešto divno? Zato što ne podleže principu objektivnosti. To je neka iracionalna vrednost, a zna se da iracionalne vrednosti čine bar polovinu života, ako ne i veću polovinu. Jel dosta?
Znaš kako, samoća, to je sposobnost da se zabavimo sami sa sobom, a ja sam tu sposobnost uvek imao. Slikari je svi imaju, jer je slikarstvo jedan hermetična profesija, koja ne samo da ne traži, nego i ne trpi utiske drugih dok slika nije gotova, a posle kad je gotova, baš me briga za njenu sudbinu. Svakog pravog slikara baš briga, a one koji nisu pravi slikari, oni više rade na plasmanu slike nego na samoj slici. A što se samoće tiče, odnosno što se tiče odnosa samoće i prijatelja, prijatelji su lekoviti i to ne samo zato što ti priteknu u pomoć kad ti je potrebno, nego zato što imaš osećanje da će ti priteći u pomoć kad ti je potrebno. Broj prijatelja se u životu ne povećava, onoliko koliko si stekla, ti si mlada devojka, koliko si ih stekla do sad, to ti je. Daj bože da stekneš još nekoga, a neki od onih koje si do sada stekla, oni će da otpadnu. Prema tome, prijateljstvo, prijatelji, to je jedan mali broj ljudi koji jedan drugoga trpe, jedan s drugim se raduju, jedan s drugim pate. Ovih dana jednog mog prijatelja snašlo da ga po novinama neki minorni ljudi stalno povlače i napadaju. Pa to mi je vrlo teško.
Pa jeste, slikarstvo je pomalo i jedna vrsta one nervoze koja se očituje i u rešavanju ukrštenih reči. Kad ne zna čovek šta da radi, onda rešava ukrštene reči, i obrnuto, kad ne zna šta će sa sobom, onda slika. Ja sad slikam, u poslednje vreme, samo prepodne, i to mi teško pada. Ranije sam dolazio i posle podne ovde ali sad valjda nemam više snage, ili bude vrućina posle podne pa mi se ne da. Ali znaš, pre nekoliko godina sam imao nekih ozbiljnih problema sa srcem, i onda su mi lekari kao prvo, naravno, oni to jedino što i znaju, to je da zabranjuju… onda su mi zabranili da pušim. Onda sam ja rekao da neću da prestanem da pušim, ali da ću da pušim 3 cigarete dnevno.
Oni su se smejali, Ma, kaže, to se kaže 3, pa 10, pa 20, pa 30, pa 40… Međutim, evo deveta godina, ja stvarno pušim samo 3 cigarete dnevno. I kad dođem u atelje i ne ponesem duvan, ja onda sasvim lepo posle podne rasporedim ono što mi je od cigareta ostalo. E, kad ne bih dolazio u atelje, onda bih do 11 sati popušio one moje tri cigarete, i počeo da duvam u prste i da budem nervozan. A cigarete su jedno veliko zadovoljstvo, i zato ja ne mogu nikome to da zabranim. Moj sin puši, ja ga samo molim da smanji, zato što su cigarete od one vrste zadovoljstava, kao i seks, koje je najlepše dok se čeka. Ono posle kad se događa, ono i nije ništa, ali kad čekaš da zapališ cigaretu, to je ogromna slast.
Volim ja da slikam, ja volim da slikam. Ja volim da slikam, i što je najgore, svaku, i najbeznačajniju sliku ili temu, slikam sa velikim zadovoljstvom, tako da to mi naravno olakšava savest da ne mislim da sam prodao ljudima sliku koja ne vredi. Za svaku svoju sliku očekujem da, pretpostavljam da sam donekle došao i da nešto vredi valjda. Naravno, a pogotovo što čovek, slikar, kad dođe u moje godine, on ili zna da radi taj posao, ili ne zna. Ako zna da ga radi, onda nekih velikih iznenađenja unutar procesa rada ne može da bude. Odsanjana slika, ona pre nego što je započeta, je kreativan deo posla, najkreativniji deo posla, a onog trenutka kad počneš da je realizuješ, uzbuđenje pravljenja slike se bitno smanjuje, zato što otprilike tačno znaš šta možeš da postigneš i dokle ćeš sa tim da stigneš.
Unuka, deca, to ćete videti jednog dana. Svoje se dete, što se kaže, voli kao zenica oka. Ja imam sina jedinca i možete misliti koliko sam ga voleo i koliko ga volim i sad. Ali unuka, to je nešto potpuno neopisivo. Kad mi je prvi put došla ovde u atelje i progovorila i rekla: Dedeka, kako si?, ja sam bio onako, što se kaže, opčinjen za sva vremena. A sad svaku njenu rečenicu, iako ona ima tek 2 godine i 4 meseca, ali kao svako žensko, priča, to trlja od jutra do mraka. Sad je na letovanju u Grčkoj. Svaki dan mi telefonira da mi kaže kako je išla u disko, kako je plivala sa šlaufom, kako svašta nešto. Kao šećer je slatka. Evo je ovde.
Slušali ste Lepe slike Miće Popovića. U poseti kod slikara bile Svetlana Lukić i Svetlana Vuković. Ton majstor: Zoran Rambosek
Sa izložbe u Galeriji SANU povodom 100 godina od rođenja Miće Popovića: Srbi u čekaonici (1974), Ne, hvala! (1977), Dve godine garancije (1978), Planiranje podčoveka (1979), Rovinjski plakat (1982), Ja sam pao (1982).
