Ludvig

Odlomci o Beogradu

Ne znam zašto uopšte smatram da se ljudima iz Beograda može nešto objasniti, moja naivnost ne prestaje da me iznenađuje i trebalo je odav­no da se pomirim s tim da je svima njima Ludvig draži od mene, da im ja, recimo to, nikada nisam bio drag. On se, tačno je, rodio u Beogradu; ja sam sa­mo došljak, a poznato je kako se Beograd odnosi pre­ma došljacima, u čemu, svakako, prednjače oni koji su i sami došljaci, pa u svom nastojanju da to sakri­ju ne prezaju ni od čega i najglasniji su u povicima protiv onih koji su došli posle njih.

Nejasno mi je, međutim, kako jedan grad došljaka, poput Beograda, može da podržava apsolutnu odbojnost prema novopridošlim došljacima, obeležavajući ih na svaki mogući način i čak ne pokušavajući da prikrije svoja negativna osećanja.

Rasistička psovka u Beogradu je uobičajena kao bilo koji pozdrav, u to sam se bezbroj puta uverio; nekoliko puta upućene su i meni, ma koliko se ja trudio da budem što neprimetniji na ulici ili u prodavnici ili u autobusu javnog prevoza. Najtužnije od svega je uverenje tih navodno pravih Beograđana da žive u vele­gradu, smatrajući da grad postaje velegrad time što ima dva miliona stanovnika, a ne uviđaju da je Beo­grad, zapravo, malo mesto, varoš, palanka koja je pre­rasla svoje granice a u suštini ostala ista.

U pravom velegradu, kao što su Pariz ili London ili Njujork, niko nikoga ne zna, možda poznaješ suseda u zgradi u kojoj živite ili prodavca u bakalnici na ćošku, ali ako, za stolom u restoranu, pomeneš nekoga, niko neće moći da ti pomogne, jer niko neće znati tu osobu. U Beogradu, u kafani, koga god pomeneš, izvesnu oso­bu, na primer, koja se upravo doselila iz Zaječara, ne­ko će se javiti i reći da je poznaje ili da zna nekoga ko je poznaje, i ne samo to, nego i kako je ta osoba po­vezana u društvu, kakve bismo koristi imali ukoliko je upoznamo, i na kraju, ono najvažnije, da li treba strepiti od nje, ako ni zbog čega drugog a ono zbog toga što je, recimo, neki zamenik nekog ministra takođe iz Zaječara.

Samo u malim gradovima se ta­ko živi, samo se u malim gradovima tako zna sve o svakome, i zato je Beograd tako napet i nervozan, za­to se kida duž šavova i pokazuje neljubazno lice. Ve­lik grad koji funkcioniše po pravilima malog mesta u stalnoj je opasnosti da propadne, i to u onom do­slovnom smislu: da propadne u dubinu, da se uruši i iščezne sa lica zemlje, te stoga, kada hodam ulicama Beograda, strepim od svake pukotine koju vidim, preplašen da je to možda početak njegovog kraja.

Biti sa Ludvigom već je samo po sebi predstavljalo avanturu; biti njegov sekretar, svojevrsni konfidant, predstavljalo je neuporedivo više, ali i manje, ima­jući u vidu kako se u Beogradu gleda na te stvari. Do­voljno je da se dva muškarca izdvoje na trenutak, da se osame ili nepromišljeno zagrle na ulici, i već će ceo grad brujati o tome da su oni, iza svojih mu­ževnih maski, samo dve obične homoseksualne gnji­de. Kada sam, u to vreme, kasno noću izlazio iz nje­govog stana, vukući se kao prebijen od neprekidnog kucanja po njegovoj staroj pisaćoj mašini, uvek sam mogao da čujem kako iza raznih zatvorenih vrata na stanovima u njegovoj zgradi trupkaju, dahću ili tiho prete njegove komšije, uverene da smo se on i ja sve do tog trenutka prepuštali protivprirodnom bludu.

Tipičan stav za Beograd, za grad koji je uvek smatrao da je veliki svetski grad, a najčešće nije uspevao da sagledava stvari na drugi način osim pogledom ma­lograđanina, provincijalca ili palančanina.

Ni sam ne znam koliko puta sam čuo tvrdnju da je Beograd svetski grad, tvrdnju koja mi je uvek bu­dila gorušicu, tako da sam morao da se kljukam raz­nim tabletama da bih zaustavio gorčinu i kiselinu ko­je su se podizale iz mog želudca i pretile da se izliju iz usta.

Da se razumemo, Beograd je lep grad, predivan u rano jutro, kada su mu ulice još prazne i slo­bodne od užasa saobraćajne gužve, od smrada benzin­skih isparenja, kada se sunce vere uz istočnu stranu neba a drveće baca nežne senke po tek opranim ploč­nicima, ali ta lepota ubrzo nestaje pod naletom mno­štva automobila i ljudi, izbezumljenih od mržnje ko­ju osećaju jedni prema drugima, zatrovanih nepoverenjem, spremnih da urade sve što bi drugi­ma moglo da zagorča život, tako da od one lepote ne ostaje ništa osim nade da će dan i noć brzo proći i da će rano jutro, zora, praskozorje sledeći put malo du­že potrajati.

Uhvatio sam sebe kako mislim o lakoći s ko­jom Beograd prihvata predrasude, ne čekajući da ču­je celu priču, već žigošući nabeđenog krivca pre ne­go što je uopšte stigao da počne da se brani. Možda nije to samo odlika Beograda, mislio sam, možda je tako u svakom velikom gradu, bez ozbira na to gde se nalazi, ali nisam mogao da se setim nijednog veli­kog grada u kojem sam to doživeo, osim u Beogra­du, naravno, a nisam nikoga mogao da pitam, ponajmanje taksistu, koji je ćutao kao da mu je mačka odgrizla jezik, i tako mi nije ostalo ništa drugo nego da ćutim, piljim kroz prozor i jedim se zbog toga što nisam dovoljno putovao ili, tačnije rečeno, što nisam duže boravio u nekom velikom gradu, osim u Beogradu, naravno, u kojem sam proveo najveći deo mog života, jer da sam negde duže boravio i imao priliku da se uverim da u tom gradu postoji slično prihvatanje predrasuda, onda bi mi bilo lakše, bolje bih se osećao u Beogradu kada bih znao da je to grad kao i svi drugi gradovi i da su predrasude, da tako kažem, svuge na istoj ceni.

Ovako, bez mogućnosti poređenja, beogradske predrasude su delovale kao ogromne planine koje mogu da se savladaju samo uz pomoć posebne alpinističke opreme. Ko nema opre­mu, ostaje u podnožju, mislio sam u taksiju koji se, budući da je bilo kasno uveče, dosta brzo kretao polupraznim ulicama i prilazio sve bliže kući u kojoj sam stanovao. Taksi se zaustavio, platio sam, izašao, pomislivši na trenutak da će taksista ipak možda ne­što reći, ali on nije ništa rekao, nije čak ni klimnuo glavom, samo je sačekao da zalupim vrata i odjurio dalje, a ja sam, odjednom srećan, počeo da trčim uz stepenice, preskačući po dva ili tri stepenika, sve dok nisam, zadihan, stigao pred vrata moga stana.

Nema grada u kojem je samoreklamerstvo toliko na ceni kao u Beogradu. Sve možete da dovedete u sumnju u Beogradu, ali ne i samoreklamerstvo, tako da ona osoba koja želi da uspe u Beo­gradu mora pre svega da bude izuzetno vešta u samoreklamiranju. Onaj ko ne zna sebe da reklamira, taj nema šta da traži u Beogradu, a ako nema šta da traži u Beogradu, onda ni u drugim gradovima neće ništa pronaći.

Kada Beograd nekoga odbaci, taj ne mora ništa više da pokušava, jer odbijanje Beogra­da je kao neka mala smrt, živeti posle toga je nemo­guće, ne samo u Beogradu nego bilo gde, i jedina na­da koja preostaje jeste mogućnost da se Beograd predomisli, ali to će učiniti samo ako ga pomenuta osoba ubedi da je uspela da savlada veštinu samoreklamiranja, jer onaj ko je ne zna, ne samo da nema šta da traži u Beogradu, on nema šta da traži ni u sa­mom sebi, on ostaje u vakuumu, u praznini, i Beo­grad će ga izbrisati bez imalo razmišljanja.

Neki od najvećih malograđana u Beogradu upravo su rođeni Beograđani, potomci na­vodno starih beogradskih porodica, što je obično značilo da su njihovi roditelji ili, u najboljem sluča­ju, dedovi došli u Beograd iz neke zabiti i to je bilo sasvim dovoljno da ih kvalifikuje kao „prave“ Beo­građane, šta god to moglo da znači.

Nije tako u Ze­munu, gde zemunski dušebrižnici zahtevaju da im pokažete porodično stablo koje doseže do Prvog srp­skog ustanka, što me je, kada sam jednom razmišljao o mogućnosti selidbe u Zemun, sprečilo da to uči­nim, jer nisam mogao da podnesem pomisao da na bilo kakav način budem obeležen, makar i obeležjem da, u stvari, nisam obeležen. Da nije tako bilo, da sam odista morao da biram između Zemuna i Beo­grada, uvek bih izabrao Zemun, jer Zemunci, za raz­liku od Beograđana, ne pate od velegradskog sindro­ma.

Naprotiv, u Zemunu svaki Zemunac zna da živi u malom gradu i da će, ako ode na pijacu, najviše vre­mena potrošiti na razmenjivanje pozdrava sa pozna­tim osoba, dok u Beogradu svaki Beograđanin za­mišlja da živi u velegradu i stalno se navodno čudi što neprekidno sreće poznate ljude, jer zna da u pra­vom velegradu gotovo nikada ne možeš da naiđeš na nekoga koga poznaješ.

Cela galerija je gledala krajičkom oka u nas, a za to vreme fotoreporteri žute štampe su se prikradali i nastojali da zauzmu što bolji položaj, ciljajući svojim teleobjektivima kao da smo lovina spremna za odstrel. I dok su se fotoreporteri sprema­li za masakr ili, bar, safari, intelektualni krem Beogra­da piljio je u nas krajičkom oka, pretvarajući se u is­to vreme da nikoga od njih ne zanima šta se događa između Ludviga i mene.

Intelektualni krem Beogra­da, pomislio sam, nikada ne propušta otvaranje u ga­leriji u zgradi Akademije, ali zato nikoga nema na de­setini drugih otvaranja izložbi koje su kvalitetnije i važnije od onih koje se priređuju u ovoj galeriji. In­telektualni krem Beograda, pomislio sam, u tom po­gledu se ne razlikuje od intelektualnog krema bilo kog velegrada, posebno onih velegrada koji, kao i Beo­grad, uopšte nisu nikakvi velelepni gradovi, već su maskirane palanke. U pravom velegradu nikoga ne bi zanimalo šta se događa između Ludviga i mene, niko nas ne bi posmatrao krajičkom oka, niko ne bi nišanio na nas teleobjektivima koji izgledaju kao minobacači.

Treba znati da se u Beogradu ne go­vori javno o stanju nečijeg zdravlja i da će se svi ra­dije pretvarati da je neko dobro, nego što će mu otvoreno reći da ne izgleda baš najbolje, kao što sam i ja pobegao od nekadašnjeg urednika Književne reči kada sam ga, prepolovljenog nekom bolešću, sreo na ulici, umesto da sam ostao i pokušao da razaberem šta mi saopštava svojim krkljanjem. U Beogradu, da­kle, niko vas neće pitati o pravom stanju vašeg zdrav­lja, ali će zato, čim okrenete leđa i malo se udaljite, jedni drugima ispričati sve o vašoj bolesti, svaki de­talj, svaki nalaz, svaku prognozu, jer sve se to već odavno zna, kao što se i sve drugo zna u Beogradu, gde je licemerje na velikoj ceni, i isti oni koji će vam, dok vas gledaju u oči, pokazivati tužna lica, ispričaće drugima, čim se udaljite, kakve ste sve gadosti ra­dili i zaključiti da vam ne sleduje samo boljka koju imate, već i neka druga, gora i neizlečiva.

Beograd spada u one gradove u kojima se javno zagovara mo­ralno ponašanje, dok u potaji svi žive u moru nemorala. Beograd je, da tako kažem, raj za nemoral, od­nosno, za licemerno pozivanje na moralne obzire i uvažavanje, na šta niko ne obraća pažnju. Sveštenici obljubljuju male dečake, udate žene na prevaru do­vlače srednjoškolce u svoje krevete, policajci siluju prostitutke, ekstremni nacionalisti prete homoseksu­alcima a onda masturbiraju jedni drugima u činu ritualnog zbližavanja, nastavnice u školama nose pro­vidne bluze i suknje razrezane do pola butine, poli­tičari se slikaju sa svojim ženama i posle toga odla­ze kod ljubavnica, studentkinje se nude profesorima za prelaznu ocenu, lekari uvlače ruke u donji veš pacijentkinja čak i kada je u pitanju pregled krajnika, i to nije sve, to je samo početak.

Ponekad se pitam za­to uopšte ovde živim i ne mogu da nađem dobar odgovor. Ne mogu, u stvari, da nađem nikakav od­govor, te mi ne preostaje ništa drugo nego da za to okrivim naviku, na sve se čovek navikne, pa i na ži­vot u Beogradu, i posle nekog vremena počne da ne primećuje neke od pojava koje su ga ranije iritira­le ili činile nesrećnim, kao kada se naviknete na zalutalog psa kojeg prvo pokušavate da oterate, da biste posle prihvatili njegovo prisustvo, te počnete da mu kupujete parizer i ostavljate  razne otpatke posle ve­čere, i na kraju, kada on ipak ode, kao što svaka lu­talica jednom mora da ode, ostajete slomljeni i suze vam teku dok gledate napuštenu činiju. Zato sam ja i dalje bio u Beogradu, iako sam mogao da odem.

Novine sam sačuvao jer su pružale do­kaz o tome kako je u Beogradu kič na ceni, kako se, u stvari, građanskom kiču pripisuje najveća moguća vrednost. Sve što se te večeri nalazilo na pozornici Narodnog pozorišta pripadalo je kiču, sve te lažne stilske stolice, lažni stilski sto, lažna stilska stona lam­pa, lažni frak koji je nosio konferansije i lažna duga građanska haljina koju je nosila njegova pomoćni­ca, a pogotovo sav onaj lažni sjaj ljudi koji su sedeli u prvim redovima, te odblesak reflektora na dubo­kim dekolteima popularnih pevačica, sve to je potvr­đivalo da Beograd obožava kič, da se diči kičom ona­ko kako se drugi veliki gradovi diče prisustvom dobrog ukusa.

A vrhunac u toj hijerarhiji kiča jeste navodno pripadanje građanskom sloju, što se doka­zuje stilskim nameštajem za koji se tvrdi da je u posedu porodice dva-tri kolena unazad, uramljenim goblenima i priređivanjem večera na kojima se, pre glavnog posluženja, jedu proja i pršuta.

Restorani u Beogradu su puni ljudi koji jedu po­slovne ručkove, piju viski i votku pre nego što pređu na vino, naručuju bifteke, vešalice ili Karađorđeve šnicle, mešanu salatu i tufahije, i na kraju, obavezno, kafu, dok oko njih lebde oblaci duvanskog dima. Poslovni ručak u Beogradu traje duže nego poslovni ru­čak bilo gde u svetu, sasvim je svejedno da li se ugo­vara objavljivanje neke knjige ili uvoz građevinskih mašina.

To je jed­na od beogradskih odlika, ta sposobnost njegovih ži­telja da nekoga gledaju pravo u oči i da mu ne skrenu pažnju na nešto što će, čim bude okrenuo leđa, po­stati glavna tema ogovaranja u tim navodno visoko civilizovanim građanskim kućama. Ako vam na licu ostane mrva hleba posle obroka, budite sigurni da vam to niko neće reći, iako će svi jasno videti mrvu i pratiti kako se mrda dok nešto budete objašnjavali. Ima gradova u kojima vas svako voli, bez obzira na to odakle ste, i ima gradova u kojima vas niko ne vo­li, bez obzira na to odakle ste.

Beograd je grad koji ne voli, mada se po tome ne razlikuje od ostalih ve­likih gradova, jer su svi ti gradovi obuzeti idejom da neko po svaku cenu hoće nešto od njih da uzme, da ih nečega liši, iako imaju sve što im je potrebno, pa i više, mnogo više. Kad razmislim, potpuno mi je ne­jasno zašto živim u Beogradu, u kojem se na umetnike gleda kao na otpatke ili, u najboljem slučaju, kao na pijavice i parazite, zašto se ne preselim u Zemun, gde se na umetnike ne gleda ništa bolje, ali gde bar možete da odete na obalu Dunava i osetite blaženi spokoj.

Ludvig je kao Beograd, grad u kojem se cen­tar stalno povlači pred navalom periferije, što se do­bro vidi na Zelenom vencu, tom klinu periferije ko­ji se gotovo smrtonosno zabija u samo srce grada. Iz podzemnog prolaza na Zelenom vencu neprekidno izbija periferija u obliku prodavača, preprodavača, prosjaka, prostitutki, pljačkaša i prepredenih preva­ranata, prema kojima je policija nemoćna ili, možda, ima neku svoju računicu i ne želi da ih vrati tamo gde pripadaju, puštajući ih da predu granicu mraka i uđu u svedost centra.

Ako želim nešto da doznam o Beogradu, ne gle­dam zvanična sredstva informisanja, obuzeta samima sobom, već prelistam vesela bulevarska glasila, pre­puna poluobnaženih žena, iskeženih političara i naj­raznovrsnijih sportista. Tu vidim koga Beograd ceni i koga prezire, šta se hvali i šta se kudi, i sve to bez ikakvog kvaziintelektualnog polemisanja od kojeg ne može da se diše kada čitate ozbiljne novine. Beograd je uvek voleo krajnosti, nešto je ili krajnje dobro ili krajnje loše, tako da sve što ne zadovoljava tu podelu, što spada u umereno područje, nikoga ne zanima, kao što za one koji izgube krajnje pozicije smesta pre­staje svako interesovanje.

Ponašao sam se kao stanovnici Beograda, koji se na sva usta raz­meću pričama o tome kako žive u velegradu, iako se ponašaju kao žitelji palanke sputane tradicional­nim, arhaičnim običajima i navikama. Kada ih sluša­te, pomislili biste da su žene u Beogradu dosegle naj­viši stupanj svojih prava, ali ako malo zavirite ispod površine, otkrićete samo sumoran svet muškaraca u kojem je žena i dalje samo predmet želje, kućni mezimac koji mora sam da čisti i sređuje svoje boravi­šte dok vlasnik provodi vreme kako želi i gde hoće pravdajući takvo stanje stvari tvrdnjom da mezimci to od njih očekuju i da oni samo rade ono što se od njih traži.

Tajne su, bar neke od njih, znatno trajnije i neće pući čak ni ako skačemo po njima, mada treba naglasiti da vreme utiče na njih i da se, ranije ili kasnije, svaka taj­na otvara kao školjka u morskim dubinama. Neko će zaroniti i izneti je napolje. Beograd će to jedva doče­kati, tu mogućnost da prostre nečije prljavo rublje i da potom tumači poreklo svake fleke, pravo krimi­nalističko istraživanje koje će danima predstavljati najveću razonodu i glavnu temu prenatrpanih kafića i restorana, pogotovo ako razgolićena tajna ukazuje na mogućnost političkog skandala koji je, u stvari, beznačajan, jer niko nikada ne snosi nikakve posledice.

U Beogradu možete da kažete šta god želite u ra­dio ili televizijskim emisijama, ili da to napišete u ne­kim novinama ili nedeljniku, i nećete morati zbog toga da se izvinjavate, niko vam neće pretiti otkazom ili tražiti da se pred svima bičujete kako biste zaslu­žili oproštaj. Nije lako živeti u Beogradu, a još je teže ne živeti u njemu. Da nije tako, odavno bih oti­šao. Da je lako ne živeti u Beogradu, za tren oka bih se spakovao i otputovao negde drugde, negde gde me ništa ne podseća na Beograd i na to kako je teško ne živeti u njemu.

Onaj ko se navikne na život u Beo­gradu, bez obzira na to odakle je, taj više nikada ne može da ga napusti, pa čak i ako pokuša to da uradi, uvideće da je to nemoguće, i što se više bude trudio da ode, sve više će nalaziti načina da ostane, dok se na kraju njegov boravak u Beogradu ne pretvori u stalno priželjkivanje odlaska koji se nikada neće ostva­riti. Poznajem Beograđane kojima upakovan kofer uvek stoji spreman pored vrata i koji su bezbroj pu­ta priređivali oproštajne zabave, ponekad čak stigli do železničke stanice ili aerodroma, da bi se na kra­ju vratili kući, raspakovali kofer i onda ga, narednog dana, ponovo spakovali i stavili na staro mesto u predsoblju.

Tako je sa Beogradom: ako ostaneš u nje­mu, kajaćeš se, a ako odeš iz njega, takođe ćeš se kajati. Onaj ko jednom uđe u Beograd, taj više iz nje­ga ne može da izađe. Onaj ko pokuša da izađe, ubr­zo otkriva da se samo još više uvukao u Beograd, kao one bube koje se podvlače ispod kore drveta, jedino što te bube uništavaju drvo braneći se njegovim so­kovima, dok oni koji se, da tako kažem, podvlače pod kožu Beograda postaju njegova hrana i osećaju kako im grad crpi životne sokove, sve dok od takve osobe ne ostane samo ljuštura, krhki skelet koji se jedva kre­će i neprestano gubi ravnotežu.

Beograd je, u stvari, grad-ljudožder, grad koji svojim šarenim svetlima mami naivne palančane koji u svojim crno-belim gradićima sanjaju o životu u hiljadu boja, i onda se zaleću prema bleštavim svetlima velikog grada, hvata­ju se na njegove mamce i, misleći da prolaze kroz proces preobražaja, postaju još veći palančani, vele­gradski palančani, koji više nigde ne pripadaju, ni Beo­gradu, koji ih prezire, ni svojim palankama, koje ih se odriču. Beograd je velika laž, slika stvarnosti koja ne postoji, trodimenzionalna kulisa koja vešto prikri­va istinu o vladavini kiča i malograđanskih ideala.

U takvoj sredini, u kojoj ne funkcionišu prava merila kvaliteta, svaki uspeh se proglašava uspehom stoleća, mali prodor na svetsku scenu se tumači kao osva­janje sveta, beznačajna umetnička nagrada opisuje se kao vrhunac vrednovanja.

Stubovi kulture, 2008.

Peščanik.net, 16.08.2008.